Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  –Ako dobro razumem – podiže glavu Šila de Tankarvil – nagovaraš nas na to da aktivno utičemo na tok događaja. Svim načinima. I onim bespravnim?

  – O kom to zakonu govoriš? O zakonu za sitnu boraniju? O zakonima koji su upisani u kodekse koje smo same obradile i diktirale kraljevskim juristima? Nas obavezuje samo jedan zakon. Naš zakon!

  – Razumem – osmehnula se čarobnica iz Kovira. – Aktivno ćemo se uključiti u tok događaja. Ako nam vladarska politika i dalje ne bude po volji, najnormalnije ćemo je promeniti, je l’ tako Filipa? A možda je bolje da odmah srušimo te krunisane budale, da ih detronizujemo i najurimo? Možda da odmah preuzmemo vlast?

  – Postavljale smo već na tronove vladare koji su nam odgovarali. Naša greška je bila u tome što se nismo držale trona magije. Nikada magiji nismo davale apsolutnu vlast. Vreme je da popravimo tu grešku.

  – Misliš na sebe, naravno? – Sabrina Glevisig nagnula se preko stola. – Naravno, na prestolu Redanje? Njeno visočanstvo Filipa Prva? S Dajkstrom kao princem supružnikom?

  – Ne mislim na sebe. Ne mislim na kraljevstvo Redanju. Imam na umu veliko Severno kraljevstvo, u koje će se razviti današnje Kovirsko kraljevstvo. Imperiju čija snaga treba da bude jednaka snazi Nilfgarda, zahvaljujući čemu će se tasovi na vagi sveta, koji se u ovom trenutku kolebaju, najzad uravnotežiti. Imperiju kojom će upravljati magija što ćemo je mi uzneti na tron, oženivši naslednika kovirskog trona čarobnicom. Da, dobro ste čule, drage sosedateljke, pogledajte u pravom smeru. Da, ovde, za ovaj sto, upravo na to prazno mesto, posadićemo dvanaestu čarobnicu lože. A potom ćemo je posaditi na presto.

  Zavladao je tajac koji je prekinula Šila de Tankarvil.

  – Suštinski ambiciozan projekat – rekla je s dozom podsmeha u glasu. – Suštinski dostojan svih nas koje ovde sedimo. Potpuno obrazlaže ustanovljavanje takvog konventa. Manje uzvišeni zadaci, makar lebdeli na granici realnog i izvodljivog- bili bi za nas uvreda. Bilo bi to kao kad bi astrolabom zakucavao ekser. Ne, ne, bolje odmah da postavljamo sebi potpuno neizvodljive zadatke.

  – Zašto neizvodljive?

  – Smiluj se, Filipa – reče Sabrina Glevisig. – Nijedan kralj se nikad neće oženiti čarobnicom, nijedno društvo neće prihvatiti čarobnicu na tronu. Prepreka tome je drevni običaj. Koliko god to glupo bilo, tako je.

  – Postoje takođe – dodala je Margarita Lo Antij – prepreke, rekla bih, tehničke prirode. Osoba koja može da se poveže sa kovirskim domom morala bi da ispunjava niz uslova, kako s našeg gledišta, tako i s kovirskog. Ti uslovi se uzajamno isključuju, očigledno jedni drugima protivreče. Nisi to primetila, Filipa? Po nama, to treba da bude osoba koja je magijski školovana, potpuno predana magiji, koja razume svoju ulogu i sposobna je da je vešto izvrši, neprimetno, bez sumnji. Bez dirigenata i suflera, bez neke sive eminencije koja stoji u pozadini, protiv koje se uvek pri prvom prevratu okreće gnev rokoša{60}. To ujedno mora da bude i osoba koju će Kovir sam, bez vidnog pritiska s naše strane, odabrati za ženu i naslednicu trona.

  – To je očigledno.

  – A šta misliš – koga će da izabere nepritisnuti Kovir? Devojku iz kraljevskog roda koja je već ko zna koje pokolenje kraljevske krvi. Devojku mlađanu koja prilikuje mlađanom princu. Devojku koja može da rađa, jer je u pitanju dinastija. Tako postavljena prepreka isključuje tebe, Filipa, isključuje mene, isključuje čak i Keiru i Tris, najmlađe među nama. Isključuje takođe i sve brucoškinje iz moje škole, koje su, uostalom, i za nas slabo zanimljive, jer su to pupoljci s još uvek nepoznatom bojom latica; nezamislivo je da bilo koja od njih može da sedne na dvanaesto, prazno mesto za ovim stolom. Drugim rečima, čak i kad bi čitav Kovir poludeo i bio sklon da prihvati brak kraljevića i čarobnice, nećemo naći takvu čarobnicu. Ko onda treba da bude Kraljica Severa?

  – Devojka kraljevskog roda – odvrati mirno Filipa. – U čijim venama teče kraljevska krv, krv nekolikih velikih dinastija. Mlada i sposobna da rađa. Devojka nesvakidašnjih magijskih i proročkih sposobnosti, devojka za koju predskazanja kažu da nosi u sebi Drevnu krv. Ona za koju će uloga koju obavlja biti kao pesma, bez dirigenata, suflera, pokrovitelja i sive eminencije, jer je tako sudbinom predodređeno. Devojka čije su faktičke sposobnosti poznate i biće poznate samo nama. Cirila, ćerka Pavete iz Cintre, unuka Lavice Kalante. Drevna krv, Ledeni plamen Severa, Rušiteljka i Obnoviteljka, čiji je dolazak prorokovan stotinama godina ranije. Ciri iz Cintre, Kraljica Severa. I njena krv, iz koje će se roditi Kraljica sveta.

  *

  Kada su videli kako iz zasede Pacova izleću dva jahača pratioca kočija, smesta su se okrenuli i dali u bekstvo. Nisu imali šanse. Giselher, Rif i Iskra presekoše im put i posle kratke borbe ucmekaše ih bez skanjeranja. Na dvojicu preostalih, koji su bili spremni da očajnički brane kočije u koje su bila upregnuta četiri grošasta sivca, baciše se Kajli, Ase i Mistle. Ciri je bila razočarana i veoma besna. Nisu joj ostavili nikog. Izgledalo je da nije imala koga da ubije.

  Ali bio je tu još jedan jahač, koji je jahao ispred kočija kao pratilac, lako naoružan, na brzom konju. Mogao je da pobegne ali nije. Okrenuo se, zavitlao mačem i krenuo pravo na Ciri.

  Dala mu je da dojaše, čak je i blago zaustavila konja. Kad je udario, podižući se u uzengijama, obesila se sa sedla, vešto izbegavši oštricu, smesta je izronila, oštro se odbijajući od uzengija. Jahač je bio brz i vešt, uspeo je da udari još jednom. Ovog puta je parirala ukoso; kad se mač okliznuo, posekla je jahača odozdo, kratko, u šaku, zavitlala mačem iz finte naciljavši mu lice, a kad je mahinalno pokrio glavu levom rukom, vešto je okrenula mač u ruci i šljisnula ga ispod pazuha, udarcem koji je satima uvežbavala u Kaer Morhenu. Nilfgardijac je skliznuo iz sedla, pao je, digao se na kolena, zaurlao divljački, silovitim pokretima pokušavajući da zaustavi krv koja mu je šikljala iz posečenih arterija. Ciri ga je načas posmatrala, kao i obično fascinirana prizorom čoveka koji se zagriženo i iz sve snage bori sa smrću. Sačekala je da iskrvari. A onda je otišla, ne osvrnuvši se.

  Napad iz zasede bio je gotov. Pratnja je bila potučena do nogu. Ase i Rif zaustaviše kočiju uhvativši dizgine dvaju priprežnih konja s boka. Odgurnut s desnog priprežnog konja, postiljon, mlađani momak u šarenoj livreji, klečao je na zemlji, plakao i molio za milost. Kočijaš je takođe bacio dizgine i molio za milost, sklopivši ruke kao za molitvu. Giselher, Iskra i Mistle odgalopirali su do kočija, Kajli je skočio s konja i cimnuo vratanca. Ciri je dojahala bliže, sišla s konja, i dalje držeći u ruci mač pokriven krvlju.

  U kočiji je sedela debela matrona u robroni{61} i sa čepcom na glavi, grlila je mladu i užasno bledu devojku u crnoj haljini s kragnom od gipira, zakopčanoj pod vratom. Ciri je primetila veoma lepu gemu pridevenu za haljinu.

  – Kakvi lepotani! – povika Iskra, gledajući zapregu. – Prekrasne pegice, kao naslikane! Dobićemo za ova četiri konja nekoliko florena!

  – A kočiju će – Kajli se isceri ženi i devojci – povući do grada kočijaš i postiljon, pošto stave na sebe napršnjake. A kad bude uzbrdica, obe gospojice će da im pomognu!

  – Gospodo razbojnici! – zastenja matrona u robroni, čiji je ljigavi osmeh Kajlija užasavao više nego okrvavljeno gvožđe u Cirinim rukama. – Apelujem na vašu čast! Nemojte obeščastiti ovu mladu devicu!

  – Hej, Mistle – povika Kajli, osmehujući se podrugljivo. – Ovde se, kako čujem, apeluje na tvoje poštenje!

  – Začepi – izbekelji se Giselher, još uvek u sedlu. – Nikome nisu duhovite te tvoje pošalice. A ti, ženo, budi s mirom. Mi smo Pacovi. Ne ratujemo sa ženama i ne činimo im nažao. Rife, Iskra, ispregnite kasače. Mistle, hvataj sedlenike. I kidamo odavde!

  – Mi Pacovi ne ratujemo sa ženama – ponovo je iskezio zube Kajli, zureći u ubledelo lice devojke u crnoj haljinici. – Samo se ponekad zabavimo s njima, ako to žele. Želiš li, gospojice? Ne svrbi li te slučajno nešto među nožicama? Hajde, nemaš čega da se stidiš, dovoljno je da klimneš glavicom.

  – Pokažite više poštovanja! – viknula je lomnim glasom dama u robroni. – Kako smeš tako da se obraćaš pres
vetloj baronici, gospodine razbojniče!

  Kajli se zacereka, a onda se usiljeno pokloni.

  – Molim za oproštaj. Nisam želeo da vređam. Šta, zar ne smem da pitam?

  – Kajli! – povika Iskra. – Dolazi ovamo! Šta tu dangubiš! Pomozi nam da ispregnemo konje! Falka, pokret!

  Ciri nije odvajala pogled od grba na vratima kočija, srebrnog jednoroga na crnom polju. Jednorog, mislila je Ciri. Jednom sam videla takvog jednoroga... Kada? U drugom životu? A možda je to bio samo san?

  – Falka, šta je s tobom?

  Ja sam Falka. Ali nisam oduvek bila. Nisam oduvek bila Falka.

  Trgla se, stisla usne. Bila sam neprijatna prema Mistle, pomislila je. Uvredila sam je. Moram joj se nekako izviniti.

  Stavila je nogu na stepenik kočije, zagledana u gemu na haljini blede devojke.

  – Daj to – reče kratko.

  – Kako se usuđuješ? – zagrcnu se matrona. – Znaš li kome se obraćaš? To je presvetla baronica Kasadeje!

  Ciri se osvrnu da proveri ne čuje li je neko.

  – Baronica? – prosikta. – Niska titula. Čak i da je ovo štene kontesa, dužna je da preda mnom kleči, da joj tur bude pri zemlji, a glavica nisko. Daj broš! Šta čekaš? Hoćeš da ti i korset pokidam?

  *

  Tajac koji je zavladao nakon Filipinog saopštenja za stolom brzo je zamenio žagor. Čarobnice su se utrkivale da izraze začuđenost i nevericu, tražile su objašnjenje. Neke su bez sumnje znale više o toj Cirili ili Ciri, koja je predviđena da bude vladarka Severa, drugima ime nije bilo nepoznato ali su znale manje. Fringila Vigo nije znala ništa, ali je sumnjala i imala različite pretpostavke, koje su vrludale ponajviše oko jednog pramena kose. Asire, koju je poluglasno nešto upitala, ipak je ćutala, pa je time i njoj naložila da ćuti. Za reč se ponovo javila Filipa Ejlhart.

  – Većina nas videla je Ciri na Tanedu, gde je svojim vidovnjaštvom izvedenim u transu izazvala veliko zamešateljstvo. Neke od nas imale su s njom blizak, čak veoma blizak kontakt. Mislim na tebe, Jenefer. Vreme je da progovoriš.

  *

  Kad je Jenefer počela da pripoveda okupljenima o Ciri, Tris Merigold je pažljivo posmatrala prijateljicu. Jenefer je govorila mirno i bez emocija, ali Tris ju je poznavala suviše dugo i suviše dobro. Viđala ju je već u raznim situacijama, pa i u onim stresnim, mučnim, koje bi je učinile bolesnom. Jenefer je bez sumnje sada bila u takvoj situaciji. Izgledala je utučeno, umorno i bolesno.

  Čarobnica je pripovedala, a Tris, koja je znala kako pripovest, tako i osobu na koju se povest odnosila, diskretno je posmatrala sve koji su slušali. Naročito dve čarobnice iz Nilfgarda. Neobično drugačiju Asire var Anahid, odnegovanu, ali i dalje nesigurnu u šminkanju i modiranju. I Fringilu Vigo, tu mlađu, simpatičnu, prirodno šarmantnu i skromno elegantnu, sa zelenim očima i crnom kosom kao što je Jeneferina, mada manje bujnom, kratko ošišanom i ravno začešljanom.

  Ni jedna ni druga Nilfgardijka nisu odavale utisak zbunjenosti zamršenim tokom Cirine povesti, mada je Jenefer dugo i dosta zbrkano govorila. Počela je od čuvene ljubavne afere Pavete iz Cintre i začaranog mladića Ježa, govorila je o Geraltovoj ulozi i o Zakonu Nenadnosti, o sudbini koja vezuje vešca i Ciri. Jenefer je ispripovedala o susretu Ciri i Geralta u Brokilonu, o ratu, o njenom nestanku i o tome kako je pronađena, o Kaer Morhenu. O Rjensu i nilfgardskim agentima koji su pratili devojčicu. O tome kako se školovala u Melitelinom hramu, o Cirinim zagonetnim sposobnostima.

  Slušaju okamenjenih izraza lica, pomisli Tris gledajući u Asire i Fringilu. Kao sfinge. Jasno je da nešto prikrivaju, samo me zanima šta. Da li prikrivaju začuđenost, jer nisu znale koga je to Emhir doveo u Nilfgard. Ili možda to što sve odavno znaju, možda i bolje od nas? Jenefer će uskoro početi da govori o Cirinom odlasku na Taned, o proročanstvu koje je izgovorila u transu a koje je dovelo do silnog zamešateljstva. O krvavoj bici u Garstangu, zbog koje je Geralt bio masakriran, a Ciri odvedena. Tada će prestati da se pretvaraju, pašće maske. Svi znaju da je iza afere na Tanedu stajao Nilfgard. A kad sve oči budu uprte u vas, Nilfgardijke, nećete imati kud, moraćete da propevate. A tada će se razjasniti nekoliko stvari, možda ću čak i ja tada doznati više. Kako je Jenefer nestala sa Taneda, zašto se odjednom pojavila ovde, u Montekalvu, u Frančeskinom društvu. Ko je i kakvu ulogu igra Ida Emean, vilenjakinja, Aen Saevherne iz Modrih planina. Zbog čega imam utisak da Filipa Ejlhart i dalje govori manje nego što zna, mada deklariše odanost i vernost magiji a ne Dajkstri, s kojim neprekidno održava prepisku.

  I možda ću napokon doznati ko je zaista Ciri. Ciri, za njih Kraljica Severa, a za mene vešterka pepeljaste kose iz Kaer Morhena, o kojoj uvek mislim kao o svojoj mlađoj sestri.

  *

  Fringila Vigo je čula ponešto o vešcima, o profesionalnim ubicama čudovišta i zveri. Pažljivo je slušala Jeneferinu pripovest, obraćala pažnju na boju njenog glasa, posmatrala joj lice. Nije se dala prevariti. Snažna emotivna veza između Jenefer i te Ciri, koja je sve prisutne zanimala, bila je očigledna. Zanimljivo je i to što su i čarobnica i veštac bili očito u jakoj emotivnoj vezi. Fringila se dala u razmišljanje, ali su joj smetali povišeni glasovi.

  Pretpostavljala je već da su se neke od okupljenih za vreme pobune na Tanedu nalazile u neprijateljskim taborima, pa je uopšte nije čudila antipatija koja je za stolom oživljavala u obliku zajedljivih primedbi što su iznenada bile upućene Jenefer, koja je podnosila izveštaj. Delovalo je da će se okrenuti na svađu, što je ipak sprečila Filipa Ejlhart, grubo lupivši šakom o sto, tako da su pehari i čaše zazveckali.

  – Dosta! – viknula je. – Ućuti, Sabrina! Ne daj da te isprovociraju, Frančeska! Dosta više o Tanedu i Garstangu. To je već prošlost!

  Prošlost, sa žaljenjem pomisli Fringila, prošlost na koju su one, mada u različitim taborima, imale uticaja. Pripadale su toj prošlosti, znale su šta čine i zašto. A mi, carske čarobnice, ništa ne znamo. Faktički smo kao trčkarala, pomisli, koja znaju po šta su ih poslali, ali ne i zašto. Dobro je, pomisli ona, da nastaje ta loža. Ðavo će ga znati kako će se to završiti, ali dobro je da počinje.

  – Nastavi, Jenefer – oglasi se Filipa.

  – Nemam više šta da kažem – stisnula je usne crnokosa čarobnica. – Ponavljam da mi je Tisaja de Friz naredila da dovedem Ciri u Garstang.

  – Najlakše je sve svaliti na mrtve – zareža Sabrina Glevisig, ali Filipa je ućutka silovitim pokretom.

  – Nisam htela da se mešam u ono što se dogodilo u Aretuzi noću – nastavi Jenefer, poblede i vidno se uzruja. – Htela sam da uzmem Ciri i pobegnem iz Taneda. Ali Tisaja me je ubedila da će pojavljivanje devojke u Garstangu biti šok za mnoge, a njeno prorokovanje u transu osujetiće konflikt. Ne svaljujem krivicu na nju, jer sam ja isto mislila. Obe smo pogrešile. Pa ipak je moj greh veći. Da sam ostavila Ciri da se Rita o njoj brine....

  – Što je bilo, bilo je – prekide je Filipa. – Svako može da pogreši. Čak i Tisaja de Friz. Kada je Tisaja prvi put videla Ciri?

  – Tri dana pred početak sabora – reče Margarita Lo Antij. – U Gors Velenu. I ja sam je tada upoznala. I čim sam je videla, znala sam da je neobično stvorenje!

  – Neobično neobična – progovori Ida Emean ep Sivni, koja je dotad ćutala. – Jer je u njoj koncentrisano nasleđe neobične krvi. Hen Ihaer, Drevne krvi. Nasledni materijal koji predodređuje neobične sposobnosti onoga ko tu krv nosi u sebi. I veliku ulogu koju će odigrati. Koju mora da odigra.

  – Jer to tako žele vilenjačke legende, mitovi i proročanstva? – upita zajedljivo Sabrina Glevisig. – Čitava stvar od početka mi miriše na bajku i fantaziju! Sad više sumnji nemam. Drage moje dame, predlažem da se za promenu bavimo nečim ozbiljnim, racionalnim i realnim.

  – Priklanjam čelo pred trezvenom racionalnošću, koja je snaga i izvor svih prevaga vaše rase – blago se osmehnu Ida Emean. – Pa ipak, ovde, u krugu osoba koje su sposobne da naprave korist od moći koja se ne može uvek racionalno objasniti i analizirati, pomalo mi neprikladno deluje to omalovažavanje vilenjačkih proročanstava. Naša rasa nije tako racionalna
i ne crpe snagu iz racionalnosti. I pored toga što postoji nekoliko desetina hiljada godina.

  – Nasledni materijal koji se zove Drevna krv, o kojoj govorimo, pokazao se ipak kao manje otporan – primeti Šila de Tankarvil.

  – Čak i vilenjačke legende i proročanstva, koje uopšte ne omalovažavam, priznaju Drevnu krv za potpuno uništenu, odumrlu. Zar to nije istina, Ida? Na svetu više nema Drevne krvi. Poslednja koja ju je imala bila je Lara Doren ep Šijadal. Sve znamo legendu o Lari Doren i Kregenanu iz Lida.

  – Ne sve – reče Asire var Anahid, prvi put se javljajući za reč. – Vašu mitologiju sam proučavala letimično i ne znam za tu legendu.

  – To nije legenda – rekla je Filipa Ejlhart. – To je istinita istorija. Među nama je, isto tako, neko ko savršeno poznaje ne samo priču o Lari i Kregenanu nego i njene posledice, one će pak sigurno sve zainteresovati. Molimo te, uzmi reč, Frančeska.

  – S obzirom na to što govoriš – osmehnula se kraljica vilenjaka – proističe da ništa manje nisi upućena u stvar od mene.

  – Nije isključeno. Ali ipak te molim da ti to ispričaš.

  – Da bi testirala moju iskrenost i lojalnost prema loži – klimnula je glavom Enid an Gleana. – Dobro. Molim sve prisutne da se udobno smeste, jer pripovest nije kratka.

  *

  – Povest o Lari i Kregenanu je autentična, ali je sada već toliko prožeta bajkovitim ornamentima da je slabo prepoznatljiva. Postoje, takođe, ogromne razlike između ljudske i vilenjačke verzije legende, ali u obema verzijama provejavaju šovinizam i rasna mržnja. Zato ću odbaciti ornamente i preći ću na činjenice. I tako, Kregenan iz Lida bio je čarobnjak, Lara Doren ep Šijadal vilenjačka čarobnica, Aen Saevherne, Znalac, jedna od nosilaca Hen Ihaer, Drevne krvi, zagonetne i nama vilenjacima. Prijateljstvo, a zatim ljubavnu vezu između njih dvoje radosno su prihvatile obe rase, mada su se uskoro pojavili neprijatelji, odlučni protivnici koncepcije spajanja ljudske i vilenjačke magije. Kako među vilenjacima, tako i među ljudima, našli su se oni koji su to smatrali za izdaju. Bilo je takođe i nekih do danas nejasnih sporova lične prirode, ljubomore i zavisti. Ukratko: zbog nameštene intrige, Kregenan je usmrćen. Lara Doren, izmučena i proganjana, umrla je od iscrpljenosti u nekoj pustari, rodivši kćerku. Dete je čudom bilo spaseno. Usvojila ju je Cero, kraljica, Redanje.