Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  – Ciri, dakle, nije u Nilfgardu – tiho reče Jenefer. – Ona nije tamo.

  – Nije – ozbiljno je potvrdila Filipa Ejlhart. – Emhir je prevaren, podmetnuli su mu dvojnicu. Sama to znam od juče. Raduje me ipak iskreno priznanje gospođe Asire. Ono potvrđuje da naša loža već funkcioniše.

  *

  Jenefer je teško uspevala da suzbije podrhtavanje ruku i usana. Samo mirno, ponavljala je sebi, polako, ne otkrivaj se, vrebaj priliku. I slušaj, slušaj, sakupljaj inforrnacije. Sfinga. Budi sfinga.

  – A onda taj Vilgeforc – Sabrina je tresnula pesnicom o sto. – Nije nas Emhir namagarčio, nego ta naočita hulja od čarobnjaka. Namagarčio je i Emhira i nas!

  Jenefer je smirivala sebe duboko udišući vazduh. Asire var Anahid, čarobnica iz Nilfgarda, koja se očigledno osećala nelagodno u tesnoj haljini, pričala je o nekom mladom nilfgardskom plemiću. Jenefer je znala o kome je reč i nesvesno je stezala pesnicu. Crni vitez s krilima na šlemu, košmar iz Cirinih buncanja... Osećala je na sebi Frančeskin i Filipin pogled. Dok je pak Tris, čiji je pogled nastojala da privuče, izbegavala da se susretne s njenim očima. Dovraga, mislila je Jenefer, s mukom dozivajući na lice izraz ravnodušnosti, ala sam se uvalila! U kako sam gadnu zamku ubacila tu devojku. Dovraga, kako ću pogledati vešcu u oči...

  – Imaćemo savršenu priliku –povikala je uzbuđenim glasom Keira Mec – da vratimo Ciri i da se ujedno dočepamo kože Vilgeforcove. Da dupe pomerimo toj hulji.

  – A pre tog pomeranja morali bismo da pronađemo Vilgeforcovo skrovište – našali se Šila de Tankarvil, čarobnica iz Kovira, prema kojoj Jenefer nikad nije gajila naročitu simpatiju. – Do sada to nikome nije pošlo za rukom. Čak ni nekima koje sede za ovim stolom, damama koje su u tu potragu neštedimice ulagale i svoje vreme i svoje natprosečne talente.

  – Pronadena su već dva od brojnih Vilgeforcovih skrovišta – hladno odvrati Filipa Ejlhart. – Dajkstra intenzivno traga za ostalima, a ne bih ga omalovažila. Tamo gde podbaci magija, često pomognu špijuni i doušnici.

  *

  Jedan od agenata koji je pratio Dajkstru pogleda u tamnicu, naglo se povuče, osloni o zid i ublede kao krpa; izgledalo je kao da će začas da se onesvesti. Dajkstra je memorisao da mekušca treba da premesti u pisarnicu. Ali čim je sam zavirio u ćeliju, smesta je promenio mišljenje. Želudac mu se podigao do guše. Nije smeo, međutim, da se kompromituje pred potčinjenima. Bez žurbe je izvukao iz džepa parfimisanu maramicu, prislonio je na nos i usta, te se nagnuo nad golim posmrtnim ostacima koji su ležali na kamenom podu.

  – Stomak i materica rasporeni – dijagnostikovao je, upinjući se da ostane staložen i hladnokrvan. – Veoma vešto, hirurškom rukom. Iz devojke je izvađen plod. Dok su joj to radili, bila je živa. Ali to nije rađeno ovde. Jesu li sve u takvom stanju? Lenepe, tebi se obraćam.

  – Nisu... – agent zadrhta, skloni pogled s leša. – drugima su polomljeni vratovi uvrtanjem garote{63}. Nisu bile trudne... Ali izvršićemo sekciju...

  – Koliko ih je ukupno pronađeno?

  – Četiri, pored ove ovde. Nijednu nismo mogli da identifikujemo.

  – Nije istina – suprotstavio se iza maramice Dajkstra. – Ja sam već stigao da identifikujem ovu ovde. To je Zoli, najmlađa ćerka grofa Lanijera. Ona koja je pre godinu dana nestala bez vesti. Baciću pogled na ostale.

  – Neke je vatra dokusurila – rekao je Lenep. – Teško će ih biti poznati... Ali sem toga... Pronašli smo...

  – Govori, prekini da mucaš.

  – U onom bunaru – agent pokaza na rupu koja je zjapila u podu – nalaze se kosti. Mnogo kostiju. Nismo stigli da ih izvučemo i ispitamo, ali glavu dajem da će sve to biti kosti mladih devojaka. Kad bismo zamolili čarobnjake, možda bismo i mogli da ih raspoznamo... I da obavestimo njihove roditelje, koji i dalje traže izgubljene kćerke...

  – Nipošto – Dajkstra se naglo okrenu. – Ni reči o ovome što je ovde pronađeno. Nikome. A naročito ne čarobnjacima. Posle onog što sam ovde video gubim poverenje u njih. Lenepe, da li su gornji nivoi detaljno ispitani? Nije pronađeno ništa što bi nam pomoglo u traganjima?

  – Ništa, gospodine – Lenep obori glavu. – Čim je vest doprla do nas, dojurili smo u zamak punim galopom. Ali prekasno smo stigli. Sve je izgorelo. Strahovito jaka vatra. Magična, bez ikakve sumnje. Samo što ovde, u tamnicama, čarolija nije na sve delovala. Ne znam zašto...

  – A ja znam. Paljenje nije izvodio Vilgeforc, već Rjens, ili drugi čarobnjak-faktotum. Vilgeforc ne bi počinio grešku, ne bi nam ostavio ništa sem crnog taloga na zidovima. Da, on zna da vatra prečišćava... I zatire tragove.

  – Zatire, dabome – promrmlja Lenep. – Nema čak dokaza da je taj Vilgeforc ovde uopšte bio...

  – Isfabrikujte takve dokaze – Dajkstra odmaknu maramicu od lica. – Je l’ treba da vas učim kako se to radi? Ja znam da je Vilgeforc ovde bio. U podzemlju, sem leševa, ništa nije sačuvano? Šta je tamo, iza onih gvozdenih vrata?

  – Dopustite, gospodine – agent uze iz pomoćnikovih ruku baklju. – Pokazaću vam.

  Nije bilo sumnje da je magično paljenje koje je trebalo da pretvori u pepeo sve što se nalazilo u podzemlju bilo smešteno upravo ovde, u prostranoj prostoriji iza gvozdenih vrata. Greška u čarobnoj formuli u znatnoj je meri uništila taj plan, ali požar je svakako bio velik i jak. Vatra je ugljenisala regale na jednom od zidova, porazmeštala i istopila staklene posude, sve je pretvorila u smrdljivu masu. Nenarušen je ostao sto s limenom pločom i dve stolice čudnovatih oblika uzidane u pod. Čudnovatih oblika koji ne ostavljaju mesta sumnji u svoju svrhu.

  – To je tako konstruisano – proguta pljuvačku Lenep, pokazujući stolice i pričvršćene držače na njima – da bi se noge držale raširene. Široko raširene.

  – Fukara- zareža kroz stisnute zube Dajkstra. – Prokleta žgadija...

  – U slivniku ispod drvene fotelje – tiho je nastavljao agent – pronašli smo tragove krvi, izmeta i urina. Gvozdena fotelja je nova-novcita, verovatno nikad nije bila ni korišćena. Ne znam šta o tome da mislim...

  – A ja znam – rekao je Dajkstra. – Ta gvozdena je bila spremljena specijalno za nekoga. Za nekoga koga je Vilgeforc sumnjičio za specijalne sposobnosti.

  *

  – Uopšte ne omalovažavam Dajkstru i njegove špijune – rekla je Šila de Tankarvil. – Znam da je potrebno vreme da bismo pronašle Vilgeforca. Zanemarimo li motiv lične osvete, koji je, izgleda, opsesija nekima od prisutnih dama, dopustiću sebi da primetim da uopšte nije sigurno da Vilgeforc ima Ciri.

  – Ako je nema Vilgeforc, ko je onda ima? Bila je na ostrvu. Nijedna od nas, koliko sam razumela, nije je odatle teleportovala. Nema je Dajkstra, kao što je nema ni nijedan od kraljeva – to znamo. A u ruševinama Galebove kule nije pronađeno njeno telo.

  – Tor Lara – sporo je izgovarala Ida Emean – svojevremeno je skrivala vrlo snažan portal. Da li isključujete mogućnost da je devojka pobegla iz Taneda tim portalom.

  Jenefer pokri oči trepavicama, zari nokte u glave sfingi na doručjima fotelja. Samo polako, pomislila je. Samo polako. Osetila je na sebi Margaritin pogled, ali nije podigla glavu.

  – Ako je Ciri ušla u teleport iz Tor Lare – nešto izmenjenim glasom rekla je rektorka Aretuze – onda se plašim da planove i projekte koje imamo možemo da zaboravimo. Bojim se da Ciri možda više nikada nećemo videti. Sada već nepostojeći, portal Galebove kule bio je oštećen, izvitoperen. Ubojit.

  – O čemu mi ovde govorimo? – prasnula je Sabrina. – Da bi u Kuli uopšte mogao da otkriješ teleport, da bi uopšte mogao da ga vidiš, treba da upotrebiš magiju četvrtog stepena! A za pokretanje portala potrebne su arhivirtuozne sposobnosti! Ne znam ni da li bi Vilgeforc uspeo to da izvede, a nekmoli kakva petnaestogodišnja šiparica! Kako, uopšte, možete tako nešto da pretpostavljate? Ko je, po vama, ta devojčica? Šta je to što je u njoj?

  *

  – Da li je važno – protegnuo se Stefan Skelen, zvani Šumska Sova, koroner cara Emhira var Emreisa – šta je to što je u njoj, gospodine Bonarte? I da li uopšte u njoj nešto postoji? Ja sam zaint
eresovan za to da ona uopšte ne postoji. Platiću vam za to sto florena. Ako vam je volja, a vi proveravajte šta je u njoj – pre ubistva ili posle ubistva – kako vam je draže. Cena se neće povećati čak ni ako nešto nađete, upozoravam vas svečano i lojalno.

  – A ako je dopremim živu?

  – Ni tako.

  Ogromnog rasta, ali koščat kao raga, muškarac kog su zvali Bonart sukao je svoje sede brčiće. Drugu ruku naslonio je na mač, kao da je sve vreme hteo da sakrije od Skelenovog pogleda rezbariju na balčaku.

  – Treba da donesem glavu?

  – Ne – iskrevelji se Šumska Sova. – Šta će mi njena glava? Da je konzervišem u medu?

  – Dokaz.

  – Verujem vam na reč. Vi ste slavni, Bonarte. I pouzdani, isto tako.

  – Hvala na rečima pohvale – lovac na nagrade se osmehnu, a Skelen, mada je pred krčmom imao dvadeset naoružanih ljudi, videvši taj osmeh oseti trnce u leđima. – Tako bi trebalo da bude, a retko biva. Gospodi baronima i gospodi Varnhnagenima moram glave svih Pacova da pokažem, inače neće platiti. Ako vam Falkina glava nije neophodna, nećete imati ništa protiv, upovaja{64}, da je pridružim ostalima?

  – Da biste pobrali i drugu nagradu? A profesionalna etika?

  – Ja, presvetli gos’n Skelene – zažmirka Bonart – ne tražim da mi plaćaju za ubijanje, nego za uslugu koju ubijanjem činim. A uslugu činim i vama i Varnhagenima.

  – Logično – složi se Šumska Sova. – Radite kako smatrate da treba. Kad mogu da očekujem da ćete doći da preuzmete uplatu?

  – Brzo.

  – Što će reći?

  – Pacovi odlaze na Banditsku bogazu, misle da prezime u planinama. Preseći ću im put. Dvadeset dana, ne duže.

  – Sigurni ste u pravac njihovog kretanja?

  – Bili su kod Fen Aspre, tamo su opljačkali konvoj i dvojicu trgovaca. Harali su i kod Tifija. Noću su potom upali u Drui, tamo su se izđipali na seoskom teferiču. Najzad su došli u posetu Loredu. Tamo, u Loredu, ta Falka je posekla čoveka, i to tako da do danas o tome govore dok im zubi cvokoću. Zato sam i pitao šta je to što u toj Falki čuči?

  – Možda to što čuči i u vama – našali se Stefan Skelen. – Mada i ne, oprostite. Vi ne uzimate novac za ubijanje, već za izvršene usluge. Majstor ste svog zanata, Bonarte, solidan ste profesionalac. Struka kao svaka druga? Posao koji se otaljava? Posao za koji si plaćen, od kojeg treba da živiš? Vidi, vidi!

  Lovac na nagrade gledao ga je dugo. Tako dugo da je s usana Šumske Sove napokon nestao smešak.

  – Obista – rekao je. – Mora da se živi. Čovek zarađuje za život onim što ume da radi. Drugi onim što mora da radi. Uza sve, malo se kom zanatliji, sem ako nije neka kurva, posrećilo u životu tako kao meni. Plaćen sam za obavljanje zanata koji iskreno i istinski volim.

  *

  Predlog da naprave pauzu da bi se okrepile i osvežile grla osušena od govorenja iznela je Filipa, a Jenefer ga je s olakšanjem, radošću i nadom podržala. Brzo se ipak pokazalo da su nade bile uzaludne. Margaritu, koja je očito želela da s njom porazgovara, Filipa je brzo odvukla na drugi kraj sale. Tris Merigold, koja joj se približila, pratila je Frančeska. Vilenjakinja je bez ženiranja kontrolisala razgovor. Jenefer je ipak videla nemir u Trisinim modrim očima. Tris je bez sumnje već čitavom dušom bila odana loži. I bez sumnje je osećala da je Jeneferina lojalnost i dalje kolebljiva.

  Tris je pokušala da je obraduje, uveravala ju je da je Geralt u Brokilonu bezbedan i da će uz brigu i trud drijada povratiti zdravlje. Kao i obično, dok je govorila o Geraltu, rumenela se. Mora da ju je fino zadovoljio, pomislila je, ne bez zlovolje, Jenefer. Takve kao što je on nije ranije poznavala. Brzo ga zaboraviti neće. I dobro je što je tako.

  Primila je senzacionalnu vest prividno ravnodušnim sleganjem ramena. Nije marila ni za to što ni Tris ni Frančeska nisu poverovale u njenu ravnodušnost. Želela je da bude sama, želela je da im to stavi do znanja.

  Shvatile su.

  Stala je na daleki kraj bifea, posvetila se ostrigama. Jela je pažljivo – i dalje je osećala bolove, posledice kompresije. Bojala se da pije vino, nije znala kako će reagovati.

  – Jenefer?

  Okrenula se. Fringila Vigo se blago osmehnula gledajući kratki nož koji je Jenefer držala u stisnutoj ruci.

  – Vidim i osećam – rekla je – da bi više volela da rasporiš mene nego tu ostrigu. I dalje si neprijateljski raspoložena?

  – Loža – hladno odvrati Jenefer – iziskuje uzajamnu lojalnost. Prijateljstvo nije obavezno.

  – Nije i ne sme ni da bude – nilfgardska čarobnica osvrnula se po sali. – Prijateljstvo ili nastaje dugotrajnim procesom ili je spontano.

  – Slično je i s neprijateljstvom – Jenefer otvori ostrigu i proguta njenu sadržinu zajedno s morskom vodom. – Ponekad vidiš nekog u deliću sekunde, upravo pre nego što će te oslepiti, i već ti se ne dopada.

  – Oh, stvar s neprijateljstvom stoji znatno složenije – reče Fringila i zažmirka. – Uzmimo da neko ko stoji na vrhu brda i uopšte ga ne prepoznaješ komada u deliće tvog prijatelja, na tvoje oči. Uopšte ga ne vidiš i ne poznaješ, ali ti se ne dopada.

  – Dešava se – slegla je ramenima Jenefer. – Sudbina se često našali s nama.

  – Sudbina je – tiho reče Fringila – praktično neuračunljiva, kao razmaženo dete. Prijatelji ti nekad okrenu leđa, a neprijatelje možeš da iskoristiš. Možeš, na primer, da porazgovaraš s njima u četiri oka. Niko ne pokušava da ti zasmeta, niko te ne prekida, ne prisluškuje te. Svi misle o čemu mogu da razgovaraju one dve žene neprijatelji. Ni o čem suštinskom. Razmenjuju otrcane fraze, jedna drugu podbadaju.

  – Nesumnjivo – klimnula je glavom Jenefer – svi tako misle. I potpuno su u pravu.

  – Tim bolje – Fringila se nije omela – u takvim uslovima još nam je pogodnije da pokrenemo jedno pitanje, važno i ne banalno.

  – Šta imaš na umu?

  – Bekstvo koje planiraš.

  Jenefer, koja je otvarala drugu ostrigu, umalo se nije ubola u prst. Osvrnula se oko sebe krišom, onda pogledala u Nilfgardijku ispod trepavica. Fringila Vigo blago se osmehnula.

  – Budi ljubazna, dodaj mi nož. Za ostrige. Vaše ostrige su izvrsne. Kod nas, na jugu, nije lako nabaviti takve. Naročito sada, u uslovima vojne blokade... Blokada je vrlo loša stvar. Zar ne?

  Jenefer se tiho zagrcnula.

  – Primetila sam – Fringila je progutala ostrigu, posegnula rukom za drugom. – Da, Filipa nas gleda. I Asire. Asire sigurno strepi zbog moje lojalnosti prema loži. Lojalnosti koja je u opasnosti. Ona je spremna da pomisli da ću podleći sažaljenju. Hmmm... Voljeni muškarac izmasakriran. Devojka koja joj je kao ćerka nestala je – možda je zarobljena, možda joj preti smrt? A možda će je samo iskoristiti kao kartu u kockarskoj igri? Časna reč, ja ne bih izdržala. Pobegla bih odavde smesta. Molim te, uzmi nož. Dosta više s ovim ostrigama, moram da pazim na liniju.

  – Blokada, kao što si tek blagoizvolela primetiti – šapnula je Jenefer, gledajući u zelene oči nilfgardske čarobnice – vrlo je loša stvar. Upravo gadna. Onemogućava ti da učiniš ono što bi želeo. Blokadu možeš da suzbiješ ako imaš... sredstva. Koja ja nemam.

  – Računaš li na to da ću ti ih ja dati? – Nilfgardijka se zagledala u krbavu ljusku ostrige koju je i dalje držala u ruci. – O, to uopšte ne dolazi u obzir. Ja sam lojalna prema loži, a loža, razume se, ne želi da pohitaš u pomoć voljenim osobama. Osim toga, ja sam tvoj neprijatelj, kako to možeš da zaboraviš, Jenefer?

  – Tačno. Kako to da zaboravim?

  – Prijateljicu bih – tiho reče Fringila – upozorila da, čak i ako ima komponente za magičnu formulu teleportacije, neće uspeti neopaženo da slomi blokadu. Takva operacija iziskuje vreme i suviše upada u oči. Malo je bolji neki neupadljivi, stihijski privlačivač. Ponavljam: malo. Teleportacija na bazi improvizovanog privlačivača, kao što bez sumnje znaš, vrlo je rizična. Svojoj prijateljici koja bi se na tako rizičan potez odlučila ne bih to savetovala. Ali ti mi nisi prijateljica.

  Fringila je nagnula
ljušturu koju je držala u ruci i prosula na sto malo morske vode.

  – I time ćemo završiti ovaj banalni razgovor – rekla je. – Loža od nas zahteva samo uzajamnu lojalnost. Prijateljstvo, na sreću, nije obavezno.

  *

  – Teleportirala se – zaključila je hladno i bez emocija Frančeska Findaber, čim se stišao metež izazvan Jeneferinim nestankom. – Nemamo zašto da padamo u vatru, drage moje. Sada više ništa ne možemo da učinimo. Predaleko je. Ja sam pogrešila. Sumnjala sam da njena opsidijanska zvezda maskira eho magične formule...

  – Kako je ona to izvela, dovraga? – dreknula je Filipa. – Eho je mogla da priguši, to nije teško. Ali kojim čudom je otvorila sebi portal? Montekalvo ima blokadu!

  – Nikad mi se nije dopadala – slegnula je ramenima Šila de Tankarvil. – Nikad nisam podržavala njen životni stil. Ali nikada nisam sumnjala u njene sposobnosti.

  – Ona će sve izlajati! – razdrala se Sabrina Glevisig. – Sve o loži! Otići će pravo kod...

  – Gluposti – živo ih prekinu Tris Merigold, gledajući Frančesku i Idu Emean. – Jenefer nas neće odati. Nije odavde pobegla zbog toga da bi nas odala.

  – Tris je u pravu – podržala ju je Margarita Lo Antij. – Ja znam zašto je pobegla, koga hoće da spasava. Ja sam obe videla, nju i Ciri zajedno. I sve razumem.

  – A ja ništa ne razumem! – dreknula je Sabrina i opet je nastala galama.

  Asire var Anahid nagnula se ka prijateljici.

  – Ne pitam te zašto si to uradila – šapnula je. – Ne pitam kako si to uradila. Pitam: kuda?

  Fringila Vigo neznatno se osmehnula, gladeći prstima izrezbarenu glavu sfinge na doručju fotelje.

  – A odakle bih znala – odvratila je šapatom – s koje su obale ove ostrige?

  Itlina, tačnije Itlina Egli, Evenijenina ćerka, legendarna vilenjačka isceliteljka, astrološkinja i gatara, čuvena po svojim proročanstvima, predskazanjima i prozorljivostima, od kojih je najčuvenije Aen Ithlinnespeath, Proročanstvo Itlinino. Više puta ispisivano i u mnogim oblicima objavljivano, Proročanstvo je u različitim epohama veliku popularnost doživljavalo, a komentari, ključevi i objašnjenja koji su joj priključivani približavali su tekst tekućim događajima, što je ojačavalo uverenje o velikoj I. jasnovidosti. Naročito se pripisuju I. predskazanja Severnih ratova (1239-1268), Velike zaraze (1268, 1272. i 1294), Krvavog rata dva jednoroga (1309-1318) i najezde Haka (1350). Imala je I. i vizije klimatskih promena, koje su se uočavale od kraja XIII veka (Bela studen, koju su sujeverni uvek držali za početak kraja sveta i povezivali sa najavljenim dolaskom Razoriteljke (v.)). Ovaj pasus iz I. proročanstva predstavlja povod za sramni lov na veštice (1272-1276) i uzrokovao je smrt mnogih žena i nesrećnih devojaka koje su proglašavali za Razoriteljkinu inkarnaciju. Brojni istraživači danas I. proglašavaju za legendarnu ličnost, a ‘proročanstva’ za potpuno savrerneno fabrikovani apokrif i lukavo literarno prepredenjaštvo.