Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  Regis ućuta, zamisli se. Niko nije komentarisao. Geralt oseti silnu želju da se napije.

  – Postajalo je sve bučnije – nastavi vampir. – I kako je vreme prolazilo, sve je gore i gore bivalo. Dešavalo se da budem toliko navučen da se po tri-četiri dana ne vraćam u kriptu. Od svojevremeno smešno male količine znao sam da izgubim kontrolu, ali to nije bila prepreka da se zabava nastavi. A drugari kô drugari. Jedni su me prijateljski obuzdavali, pa sam se na njih naljutio. Drugi su me nagovarali, izvlačili iz kripte na bančenja, tja! Čak su mi podmetali... hmmm... objekte. I zabavljali se na moj račun.

  Milva, i dalje jednako zauzeta obnavljanjem izgužvanih zaperaka na strelama, gnevno nešto promrsi. Kahir je završio popravku čizme i ostavljao je utisak da spava.

  – Kasnije su se – nastavio je Regis – počeli pojavljivati simptomi za uzbunu. Zabava i društvo postali su za mene drugorazredni, više mi nisu ni trebali, ono što je bilo dovoljno i istinski važno bila je krv, popijena čak...

  – Sa odrazom u ogledalu? – ubaci Neven.

  – Još gore – mirno odgovori Regis. – Ja nemam odraz u ogledalu.

  Ćutao je neko vreme.

  – Upoznao sam jednu... vampiricu. To je moglo da bude, a verovatno i jeste bilo, nešto ozbiljno. Prestao sam da ludujem. Ali ne zadugo. Otišla je od mene. A ja sam počeo dvostruko više da pijem. Očajanje, žalost – kao što znate, to su savršena opravdanja. Svima se čini da razumeju. Čak se i meni činilo da razumeju. A ja sam samo prilagođavao teoriju praksi. Dosadan sam vam? Već završavam. Naposletku sam počeo da radim nedopustive, apsolutno neprihvatljive stvari, stvari koje ne radi nijedan vampir. Počeo sam da letim u pijanom stanju. Jedne noći momci su me poslali u selo po krv, a ja sam promašio devojku koja ide ka bunaru i u zaletu sam opalio u obzidu... Seljaci me umalo nisu umlatili, na sreću, nisu znali kako to da učine... Izboli su me kocima, odrubili mi glavu, polili me svetom vodicom i zakopali. Možete da zamislite kako sam se osećao kad sam se probudio.

  – Zamišljamo – rekla je Milva, gledajući strelu. Svi su je čudno pogledali. Streličarka se nakašljala i okrenula glavu. Regis se slabašno osmehnuo.

  – Bližim se kraju priče – rekao je. – U grobu sam imao dosta vremena da razmislim o sebi...

  – Dosta? – upita Geralt. – Koliko mnogo?

  Regis ga pogleda.

  – Profesionalna radoznalost? Oko pedeset godina. Kad sam se regenerisao, rešio sam da se dovedem u red. Nije bilo lako, ali nekako sam izašao na kraj sa svim tim. Od tada ne pijem.

  – Uopšte? – promucao je Neven, radoznalost je prevagnula. – Uopšte? Nikada? Pa...

  – Nevene – Geralt podiže obrve. – Savladaj se. Stavi prst na čelo. I ćuti.

  – Izvinite – progunđa pesnik.

  – Ne izvinjavaj se – reče umirujuće vampir. – A ti, Geralte, nemoj da ga grdiš. Razumem njegovu radoznalost. Ja, ili – tačnije – ja i mit o meni predstavljamo sve ljudske strahove. Teško je tražiti od čoveka da se oslobodi strahova. Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena strahova bila bi osakaćena psiha.

  – Zamisli – reče Neven, vraćajući samouverenost – da u meni ne budiš užasnutost. Da li bih u tom slučaju bio osakaćen?

  Geralt načas pomisli da će Regis pokazati zube i isceliti Nevena od pretpostavljene osakaćenosti, ali se prešao. Vampir nije inklinirao ka teatralnim gestovima.

  – Govorio sam ti o strahovima ukorenjenim u svesti i podsvesti – objasnio je mirno. – Neka te ne pogodi ova metafora, ali svraka se ne boji šešira i kaputa na štapu, i kad već prelomi strah, onda sedne na strašilo. Ali kad vetar strašilo zatrese, ptica pobegne.

  – Svrakino ponašanje objašnjava se borbom za opstanak - primeti iz mraka Kahir.

  – Svrake su vama mozak popile – frknula je Milva. – Ne boji se svraka strašila nego čoveka, jer čovek na nju baca kamen i strelu.

  – Tako je, to je borba za opstanak – potvrdi Geralt. – Ali u ljudskom, ne u svračjem izdanju. Hvala ti, Regise, na objašnjenju, potpuno ga prihvatamo, mani se čeprkanja po bezdanu ljudske podsvesti. U pravu je Milva. Razlozi panične ljudske prestravljenosti prizorom ožednelog vampira nisu iracionalni, već su odraz želje za opstankom.

  – Da čujemo stručnjaka – vampir se diskretno nagnu prema njemu. – Mahera, kojem profesionalni ponos ne bi dozvolio da uzima novac za borbu sa umišljenim strahovima. Uvaženog vešca unajmićemo samo za borbu protiv zla koje je stvarno i od kog direktno preti opasnost. Profesionalac sigurno hoće da nam objasni zašto je vampir veće zlo nego aždaja ili vuk. Pri čemu i vuk i aždaja takođe imaju očnjake.

  – Možda zbog toga što vuk i aždaja koriste očnjake kada su gladni ili kada se brane, nikada zarad zabavljanja, probijanja leda u društvu ili pobeđivanja stidljivosti spram suprotnog pola.

  – Ljudi to ne znaju – momentalno odvrati Regis. – Ti to znaš odavno, a ostali deo društva tek od malopre. Većina je duboko uverena da za vampire krv nije zabava nego hrana – samo krv, i samo ljudska krv. A krv je životodavna tečnost, gubitak krvi je slabljenje organizma, slabljenje vitalnosti. Shvatite to ovako: čudovište koje proliva našu krv naš je smrtni neprijatelj. A čudovište koje na našu krv vreba jer se njome hrani dvostruko je zlo: pojačava svoju vitalnost nauštrb naše – da bi njegova vrsta cvetala, naša mora da se ugasi. Napokon, takvo čudovište je odvratno, jer mada znamo životodavnu vrednost krvi, ona nam je odvratna. Da li bi se neko od vas napio krvi? Sumnjam. A postoje ljudi koji na sam prizor krvi malaksavaju ili se onesvešćuju. U nekim društvima žene se nekoliko dana u mesecu smatraju nečistima i izoluju se...

  – Verovatno kod divljaka – prekide ga Kahir. – A kad vidite krv, onesvešćujete se samo vi Nordlinzi.

  – Bludimo po stranputicama – podiže glavu veštac – zastranili smo s pravog puta u gustiš sumnjive filozofije. Da li ti, Regise, misliš da bi ljudima predstavljalo neku razliku kad bi znali da ih tretirate ne kao plen već kao konobu? Gde ti tu vidiš iracionalni strah? Vampiri isisavaju iz ljudi krv, upravo to je nepobitna činjenica. Čovek koga vampir tretira kao cunet votke gubi snagu, to je takođe očigledno. Čovek osušen, ako mogu da se tako izrazim, definitivno gubi vitalnost. Obično umire. Oprosti, ali strah od smrti ne možeš stavljati u istu vreću sa gađenjem na krv. Mesečnice ili druge krvi.

  – Govorite tako mudro da mi se u glavi vrti – frknula je Milva. – A ionako se sve te mudrosti vrte oko onog što je ispod ženske suknje. Filozofi usrani.

  – Ostavimo načas simboliku krvi – reče Regis. – Jer ovde zaista mitovi imaju izvesno obrazloženje u činjenicama. Koncentrišimo se na mitove koji nemaju obrazloženja u činjenicama, a koji su pak rasprostranjeni. Pa svako zna da onaj koga je varnpir ugrizao i sam mora da postane vampir. Je l’ tako?

  – Istina je – reče Neven. – Bila je balada...

  – Poznaješ li osnove aritmetike?

  – Studirao sam svih sedam slobodnih umetnosti. A diplomu sam dobio summa cum laude.

  – U vašem svetu posle Konjunkcije sfera ostalo je oko hiljadu dvesta viših vampira. Za potpune apstinente, jer pored mene ima još dosta takvih, ravnotežu predstavlja broj onih koji piju preko mere, kao što sam ja u svoje vreme. U proseku, vampir pije za svaki pun mesec, jer pun mesec za nas je praznik koji smo navikli da... hmmm... da zalijemo. Ako to primenimo na ljudski kalendar i prihvatimo dvanaest punih meseci u godini, teorijski dobijamo cifru od četrnaest hiljada četiristo ugrizenih ljudi godišnje. Od Konjunkcije, shodno vašem računanju vremena, prošlo je oko hiljadu pet stotina godina. Prostim množenjem dobijamo podatak da u sadašnjem trenutku na svetu teorijski treba da postoji dvadeset i jedan milion šeststo hiljada vampira. Ako pak računicu upotpunimo geometrijskim priraštajem...

  – Dosta – uzdahnu Neven. – Nemam računaljku, ali broj mogu da zamislim. U stvari, ne mogu da zamislim. Znači, mogućnost da se zarazite vampirizmom glupost je i izmišljotina.

  – Hvala – Regis se naklonio. – Pređimo na sledeći mit, koji glasi: vampir je čovek koji je umro, ali ne s
asvim. U grobu ne truli i u prah se ne pretvara. Svež i rumen leži u mogili, spreman da izađe i ujeda. Otkuda takav mit ako ne iz vašeg podsvesnog i iracionalnog gađenja prema uvaženopočivšim? Ukazujete poštovanje, izdajete pomene pokojnicima, maštate o besmrtnosti, u vašim mitovima i legendama svaki čas neko vaskrsne, smrt pobeđuje. Ali kad bi vaš cenjeni pokojni pradeda faktički iz groba najednom ustao i pivo zatražio, nastala bi panika. I ne čudi me. Organska materija, u kojoj se odigravaju životni procesi, podleže degradaciji koja se neprijatno manifestuje. Smrdi, rastače se u mazivo. Besmrtni duh, neizbežni element vaših mitova, sa odvratnošću odbacuje smrdljivu crkotinu i uzleće. Čist je, možeš ga spokojno slaviti. Pa ipak, izmislili ste ogavnu vrstu duha koja ne odleće, ne napušta leš, koja čak i ne smrdi. To je odvratno i neprirodno! Živi mrtvac za vas je najodvratnija od odvratnih anomalija. Neki kreten je čak skovao termin ‘vedogonja’, kojim nas često častite.

  – Ljudi su – osmehnu se blago Geralt – primitivna i zatucana rasa. Teško mogu potpuno da razumeju i na pravi način nazovu stvorenje koje vaskrsava, iako je kočićima izbodeno, glave odrubljene, u zemlji već pedeset godina zakopano.

  – Teško je, zbilja – vampir se nije potresao zbog šale. – Vaša rasa, koja je pretrpela mutacije, ima sposobnost regeneracije noktiju, kose i kože, ali ne može da prihvati činjenicu da postoje rase koje su u tom pogledu savršenije. Ta nesposobnost ipak ne proističe iz primitivizma. Baš naprotiv: proističe iz egocentrizma i uverenja o sopstvenoj savršenosti. Nešto što je od vas savršenije obavezno biva gadna aberacija. A gadna aberacija prelazi u mit. U sociološke svrhe.

  – Ništa od svega toga ne razumem – mirno je izjavila Milva, sklanjajući kosu sa čela repom strele. – Pa ipak, jasno mi je da o bajkama govorite, a za bajke i ja znam, iako sam glupa devojka iz šume. Mnogo me čudi što se ti uopšte sunca ne bojiš, Regise. U bajkama sunce vampira pretvara u pepeo. Je l’ i to onda deo bajke?

  – I te kako – potvrdi Regis. – Vi verujte da je vampir opasan samo noću, prvi zrak sunca pretvara ga u prah. U osnove mita, koji se ispredao kraj prvobitnih ognjišta, utkali ste svoju solarnost, svoj stenotermni organizam, ritam smenjivanja dana i noći, koji pretpostavlja dnevnu aktivnost. Za vas, noć je hladna, mračna, zla, pogibeljna, puna opasnosti; izlazak sunca označava pak još jednu pobedu u borbi za opstanak, novi dan, nastavak egzistencije. Sunčeva svetlost donosi rasvetu i toplotu, zraci sunca, koji su za vas oživljujući, doneće uništenje neprijateljskim vam čudovištima. Vampir se raspada u pepeo, trol podleže petrifikaciji, vukodlak se odvukodlačava, goblin nestaje kud ga noge nose. Noćne grabljivice vraćaju se u svoje jazbine, prestaju da prete. Sve do zalaska sunca svet pripada vama. Ponavljam i podvlačim: mit je nastao pored pradavnih logorskih vatri. Sada je samo mit, jer svoja prebivališta vi već i osvetljavate i ogrevate, i mada vama i dalje upravlja solarni ritam, uspeli ste da anektirate noć. Mi viši vampiri takođe smo otišli malo napred od svojih prvobitnih kripti. Anektirali smo dan. Analogija je kompletna. Jesi li zadovoljna objašnjenjem, Milva?

  – Ajak! – streličarka odbaci strelu.–Ali biće da sam shvatila. Učim. Slovesna ću biti. Sociolocija, akdvocija, srudtucija, vukodlacija. U školama, kažu, prutom po turu šibaju. S varna učenje više srcu sliši. Glava zericu boli, al’ je makar tur ceo.

  – Jedna stvar se ne dovodi u pitanje i lako ju je uočiti – reče Neven. – Sunčevi zraci te ne promeću u pepeo, Regise, sunčeva toplota na tebe utiče koliko i ona užarena potkovica koju si čilo izvukao iz vatre golom rukom. Ako se pak vratimo na tvoje analogije, za nas, ljude, dan će uvek ostati prirodno vreme za aktivnosti, a noć prirodno vreme za otpočinak. Takva nam je fizička konstrukcija – danju, na primer, vidimo bolje nego noću. Izuzetak je Geralt, koji i noću vidi jednako dobro, ali on je mutant. Da li je i kod vampira to bila stvar mutacije?

  – Moglo bi se i tako reći – siožio se Regis. – Mada smatram da dovoljno dugo prisutna mutacija prestaje da bude mutacija i postaje evolucija. Ali to što si govorio o fizičkoj konstrukciji jeste tačno. Prilagođavanje sunčevoj svetlosti za nas bi predstavljalo teško prihvatljivu nuždu. Ako bismo hteli da preživimo, morali bismo da se u tom smislu upodobimo ljudima. Da pribegnemo mimikriji, rekao bih. Koja, uostalom, ima svoje posledice. Metaforički rečeno: legli bismo u bolesnički krevet.

  – Molim?

  – Ima osnova za razmišljanja da je duže izlaganje sunčevoj svetlosti ubojito. Prema skromnoj računici, postoji teorija da će za nekih pet: hiljada godina ovaj svet nastanjivati samo lunarna, noću aktivna stvorenja.

  – Dobro je što to neću doživeti – uzdahnu Kahir, a onda snažno zevnu. – Ne znam kako vas, ali mene pojačana dnevna aktivnost upravo podseća na neophodnost noćnog sna.

  – I mene – protegnu se veštac. – A do izlaska ubojitog sunca ostalo je još samo nekoliko sati. Pre nego što nas san ipak skoli... Regise, u okvirima učenja i proširivanja znanja, rasprši još koji mit o vampirizmu. Jer mogu da se kladim da ti je još neki preostao.

  – Razume se – klimnu glavom vampir. – Još jedan. Poslednji, ali nipošto ponajmanje važan. To je mit koji je nastao po diktatu vaših seksualnih fobija.

  Kahir tiho otpuhnu.

  – Mit sam ostavio za kraj – Regis ga odmeri pogledom – i sam ga ne bih, taktički, ni pomenuo, ali Geralt me je isprovocirao, pa vam ga zato neću uskratiti. Ljudima najjače rukovode strahovi seksualne prirode. Devica koja se onesvešćuje u naručju vampira koji je sisa, mladunac koji je prepušten na milost i nemilost odvratnim praksama vampirice koja bludi usnama po njegovom telu. Tako to zamišljate. Oralno nasilje. Vampir parališe žrtvu strahom i primorava je na oralni seks. Ili pre na ogavnu parodiju oralnog seksa. A takav seks, koji isključuje prokreaciju, jeste nešto odvratno.

  – Govori u svoje ime – promrmlja veštac.

  – Čin koji nije krunisan prokreacijom već sladostrašću i smrću – nastavio je Regis. – Učinili ste od toga zlehudi mit. Sami podsvesno maštate o nečemu takvom, ali se bojite da to date partneru ili partnerki. To za vas, dakle, čini ovaj mitološki vampir, koji time narasta do očaravajućeg simbola zla.

  – Šta sam rekla? – dreknu Milva, tek što joj je Neven objasnio šta je Regis mislio. – Samo im je jedno na pameti! Mudro počne, na dupetu dočne!

  *

  Trubljenje ždralova lagano je utihnulo u daljini.

  Sutradan, prisećao se veštac, krenuli smo na put znatno raspoloženiji. I tada, totalno neočekivano, opet nas je sustigao rat.

  *

  Putovali su kroz zemlju obraslu divljim borovima, praktično nenaseljenu i strateški malo važnu, za osvajače neprivlačnu. Mada je Nilfgard bio blizu, a od carskih zemalja odvajao ih je samo poloj Velike Jaruge, bio je to rubež nelak za pohođenje. Tim je veće bilo njihovo iznenađenje.

  Dolaženje do saznanja da je rat bilo je manje spektakularno nego u Brugi i Sodenu, gde je horizont noćima svetleo od rumeni, a danju je pramenove crnog dima presecalo plavetnilo. Ovde, u Angreni, nije bilo tako atraktivno. Bilo je gore. Odjednom su ugledali jato vrana koje su divlje kreštale kružeći nad šumom, a ubrzo potom naišli su na leševe. Mada su mrtva tela bila razgolićena, razodenuta, i nemoguće ih je bilo identifikovati, na njima su se vrlo jasno videli tragovi nasilne smrti. Ti ljudi su bili ubijeni u bici, što nije ni po jada: većina leševa ležala je u šipražju, ali pojedini su, jezivo osakaćeni, visili na granama drveća obešeni za ruke ili noge, izvirivali su ugljenisani udovi na ugaslim lomačama, štrčali na kočevima. I smrdeli su. Čitav Angren je odjednom počeo da odvratno, strahovito bazdi na varvarizam.

  Nije dugo potrajalo a već su morali da se pritaje u jarcima i šikarama, jer i zdesna i sleva, spreda i straga, zemlja se rastutnjala od kopita konjice, a jedan po jedan odred prolazio je pored njihovog skrovišta, dižući prašinu.

  *

  – I opet – mahao je glavom Neven – opet ne znamo ko koga bije i zbog čega. Opet ne znamo ko je iza nas a ko ispred nas. Ko napada a ko odstupa. Kuga ih pomorila! Ne sećam se da li sam vam već to govorio, ali zaključujem da rat uvek liči na požarom zahvać
en kupleraj...

  – Govorio si – prekide ga Geralt. – Sto puta smo već čuli.

  – Zbog čega se ovde biju? – pesnik sočno otpljunu. – Zarad smreke i poloja? Ova zemlja ništa drugo i nema!

  – Među onima što su ležali u žbunju – reče Milva – bilo je i vilenjaka. Odredi Skoja’taela jezde, kao i uvek, ovuda, dok dobrovoljci iz Dol Blatane i Modrih planina idu za Temeriju. Neko hoće da im prepreči taj put. Tako mislim.

  – Nije isključeno – složio se Regis – da temerska vojska ovde pravi hajke na Veverice. Ali previše je nešto te vojske u okolini. Bojim se da su Nilfgardijci ipak prešli Jarugu.

  – I ja se bojim da je tako – izbekelji se blago veštac, gledajući na Kahira, koji je i dalje ostajao kao okamenjen. – Leševi koje smo videli jutros nosili su tragove nilfgardskog načina ratovanja.

  – Nisu ništa bolji jedni od drugih – zareža Milva, iznenada uzimajući mladog Nilfgardijca u odbranu. – A na Kahira se ti ne beči, jer vas obojicu ista i najčudnovatija sudba spaja. On je gotov bude li Crnima šaka dopao, a ti si kod Temeraca za dlaku omču izbegao. Zaludu se pitamo koja nam je vojska za leđima a koja je pred nama, ko su naši a ko njihovi, koji dobri a koji zli. Sada su nam svi nedruzi, svejedno kakve boje nose.

  – U pravu si.

  *

  – Zanima me – reče Neven sledećeg dana, kad su se ponovo pritajili u jendeku, očekujući narednu kavalkadu. – Vojska galopira po brdima da se zemlja trese, a odozdo, iz pravca Jaruge, dopire zvuk sekira. Drvoseče seku šumu kao da se ništa ne događa. Čujete li?

  – Možda to nisu drvoseče? – zamisli se Kahir. – Možda je i to vojska? Nekakvi saperski poslovi?

  – Ne, to su drvoseče – zaključi Regis. – Očito ništa nije u stanju da prekine eksploataciju angrenskog zlata.