Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  – Razumemo, plemeniti gospodaru Svirse – promrmlja Skomlik. Njegovi drugari oboriše glave.

  – Na posao! Izvršavaj naredbe!

  Hvatači se uzvrzmaše.

  – Sudbina nas je kaznila dodelivši nam ovog seronju – promrmlja jedan. – Gde baš njega prefekt da postavi za našeg zapovednika, tog viteza picokresa...

  – Naduvenko – tiho progunđa drugi, krišom se osvrćući. – Naposletku, curu smo našli mi, Hvatači... Naš njuh nas je odveo u korito Suvaka.

  – Dabome. Zasluga je naša, a nagrada u ruke velikaša, nama tek ako neki groš kapne... Baci ti pod noge floren, na Hvataču, veli, zablagodari gospodaru za milost...

  – Začepite – zašišta Skomlik – još će i da nas čuje...

  Ciri je ostala sama pored vatre. Vitez i štitonoša ispitivački su je gledali, ali nisu progovarali.

  Vitez je bio stariji, ali krepak muškarac surovog, izranavljenog lica. Dok su jahali, stalno je na glavi imao šlem s ptičjim krilima, ali to nisu bila ona krila koja je Ciri viđala u košmarnim snovima, a potom na ostrvu Taned. To nije bio Crni Vitez iz Cintre. Ali bio je nilfgardski vitez. Kad je izdavao naređenja, tečno je govorio zajednički jezik, ali sa izrazitim akcentom, sličnim vilenjačkom. Sa svojim štitonošom, momkom malo starijim od Ciri, razgovarao je, međutim, na jeziku bliskom Drevnom govoru, ali manje melodičnom, tvrđem. To mora da je bio nilfgardski jezik. Ciri, koja je dobro znala Drevni jezik, razumela je većinu reči. Ali nije se odavala. Na prvom stajalištu, na rubu pustinje koju su nazvali Tava ili Korat, nilfgardski vitez i njegov štitonoša zasipali su je pitanjima. Tada nije odgovarala, jer je bila ravnodušna i ošamućena, poluprisebna. Posle nekoliko dana jahanja, kada su izašli iz stenovitih klisura i spustili se dole, u zelene doline, Ciri se osvestila, najzad je počela da uočava svet oko sebe i tromo da reaguje. Ali i dalje nije odgovarala na pitanja, pa je vitez potpuno prestao da joj se obraća. Činilo se da ne obraća na nju pažnju. Bavile su se njome samo dripčine koje su sebe nazivale Hvatačima. I oni su pokušavali da je ispituju. Bili su agresivni.

  Ali Nilfgardijac s krilatim šlemom brzo ih je doveo u red. Bilo je očevidno ko je tu gazda a ko sluga.

  Ciri se pravila da je mutava i priglupa, ali je pažljivo naćulila uši. Polako je počinjala da shvata svoju situaciju. Bila je u rukama Nilfgarda. Nilfgard ju je tražio i našao, nesumnjivo otkrivši stazu na koju ju je otpremio haotični teleport iz Tor Lare. Ono što nije uspelo Jenefer, što nije uspelo Geraltu, uspelo je krilatom vitezu i tragačima Hvatačima.

  Šta se dogodilo s Jenefer i Geraltom na Tanedu? Gde je bila? Obuzimale su je najcrnje slutnje. Hvatači i njihov harambaša, Skomlik, govorili su zajednički jezik prostački, nehatno, ali bez nilfgardskog akcenta. Hvatači su bili obični ljudi, ali u službi viteza iz Nilfgarda. Hvatači su se radovali nagradi koju će od prefekta primiti u florenima zato što su našli Ciri.

  Jedine zemlje u kojima je floren bila valuta u opticaju, a ljudi služili Nilfgardijcima, bile su carske provincije na dalekom Jugu, u kojima su upravljali prefekti.

  *

  Narednog dana, na odmorištu na obali potoka, Ciri je počela da razmišlja o mogućnosti bekstva. Magija je mogla da joj pomogne. Oprezno je isprobavala najjednostavniju magičnu formulu, delikatnu telekinezu. Ali njene su se bojazni obistinile. U sebi nije imala ni trunke čarobnjačke energije. Posle nerazboritog igranja vatrom, magijske sposobnosti su je potpuno napustile.

  Opet je postala apatična. Za sve. Zatvorila se u sebe, ponovo je njome ovladala bezvoljnost. Dugo je to trajalo.

  Sve do dana kada im je preko vresišta put presekao Plavi Vitez.

  *

  – Jao meni! – promrmlja Skomlik, gledajući konjanike koji su im preprečili put. – Nagraisali smo. To su Varnhageni iz utvrđenja Sarda...

  Konji se približiše. Ispred svih je, na snažnom čilašu, jahao grmalj u bruniranom oklopu koji je plavetno svetlucao. Odmah iza njega bio je drugi oklopnik, a iza ovog su išla dvojica jahača u jednostavnoj mrkoj odeći, nesumnjivo sluge.

  Nilfgardijac s krilatim šlemom izađe mu u susret, zaustavljajući svog dorata u plesačkom kasu. Njegov sluga opipa dršku mača, okrete se u samaru.

  – Stanite pozadi i pazite devojku – zagrme na Skomlika i njegove Hvatače. – Ne mešajte se!

  – Nisam glup – tiho odvrati Skomlik čim se sluga udaljio. – Nisam budala da se mešam među velikaše iz Nilfgarda...

  – Biće kavge, Skomliče?

  – Nesumnjivo. Između Svirsa i Varnhagena vlada običaj krvne osvete, u kojem se krv krvlju naplaćuje. Silazite s konja. Čuvajte curu, jer ona je predmet našeg spora i naš dobitak. Ako nam se posreći, cela nagrada biće naša.

  – Sigurno je i Varnhageni traže. Ako nas brojno nadmaše, uzeće nam je. Nas je četvorica.

  – Petorica – blesnu zubima Skomlik. – Jedan komordžija iz Sarde je moj zemljak. Videćete, u ovoj gužvi deblji kraj nećemo izvući mi, već gospoda vitezovi...

  Vitez u plavom oklopu povuče uzde svog čilaša. Krilati stade naspram njega. Plavčev pratilac dokasa, zaustavi se pozadi. Njegov čudnovati šlem ukrašen je bio dvema kožnim vrpcama koje su visile sa pokretne zaštitne zavese tako da su izgledale kao dva velika brka ili moržove kljove. Dvokljovi je preko sedla držao oružje opasnog izgleda, koje je donekle podsećalo na sponton{34} što su ga nosili gardisti iz Cintre, ali sa znatno kraćim drškama i dužim šiljcima.

  Plavac i Krilati razmeniše nekoliko reči. Ciri nije čula šta su rekli, ali njihov ton nije ostavljao mesta sumnji. To nisu bile prijateljske reči. Plavac se najednom ispravi u sedlu, najednom pokaza na Ciri, reče nešto glasno i gnevno. Krilati mu jednako gnevno odvrati, mahnu rukom u pancirnoj rukavici, očito naređujući Plavcu da se sklanja. I tada je počelo.

  Plavac obode čilaša mamuzama i jurnu napred, vadeći sekiru iz držača uz sedlo. Krilati obode dorata, izvlačeći mač iz korica. Ipak, pre nego što su oklopnici stigli da se dohvate među sobom, u napad krenu Dvokljovi, jureći konja u galop drvenom drškom spontona. Štitonoša Krilatog skoči na njega, isukavši mač, ali se Dvokljovi podiže na samaru i zari mu sponton pravo u grudi. Dugačak vrh koplja s treskom probi goržet i pancir, štitonoša prodorno vrisnu i pade s konja na zemlju, oberučke držeći dršku koplja zarivenog sve do krsnice.

  Plavac i Krilati udariše jedan na drugog s praskom i zveketom. Sekira je bila opasnija, ali je mač bio brži. Plavac je dobio po ramenu, deo brunirane nadlaktenjače polete u stranu iepršajući remenom, jahač se poljulja u sedlu, na plavom oklopu zasjaše jarkocrveni mlazovi. Galop je razdvojio borce. Krilati Nilfgardijac okrete dorata, ali Dvokljovi tada krenu na njega, obema rukama podižući mač da udari. Krilati cimnu uzde, a Dvokljovi, koji je samo nogama upravljao konja, trkom prođe pored njega. Krilati je ipak stigao da ga u tom kasu zvizne. Na Cirine oči, limena nadlaktenjača se povi, ispod lima zašiklja krv.

  Plavac se, vitlajući sekirom i urlajući, već vraćao. Oklopnici u jurišu razmeniše hučne udarce, razdvojiše se. Dvokljovi se opet ustremi na Krilatog, konji se sudariše, mačevi zazveketaše. Dvokljovi je sekao Krilatog, razvaljujući mu nadlaktenjaču i štit. Krilati se ispravi i snažno udari zdesna u bok pršnjaka. Dvokljovi se zanjiha u sedlu. Krilati se uspravi u uzengijama i zamahnu, te ošinu još jednom između već raspolućenog, ulubljenog naramenjaka i šlema. Oštrica širokog mača hučno se usekla u limove, zaglavila se. Dvokljovi se uspravi i zadrhta. Konji se zbiše, topćući kopitima i škrgućući zubima na đemovima. Krilati se odupre o oblučje sedla, istrže mač. Dvokljovi se oklembesi na sedlu i sruši se pod kopita. Potkovice zakloparaše po smrskanom oklopu.

  Plavac okrete svog čilaša, napade, podigavši sekiru uvis. Ranjenom rukom je jedva terao konja. Krilati je to primetio, vešto ga zaobiđe zdesna, ispravi se u uzengijama da zada strašan udarac. Plavac dočeka udarac sekirom i izbi Krilatom mač iz ruke. Konji se opet zbiše. Plavac je bio pravi snagator, teška sekira u njegovoj ruci dizala se i padala kao da je perce. Odalami po oklopu Krilatog tako da sve zagrme, a njegov dorat pokleknu zadnjim nogama. Krilati se zanjiha, ali se zadrža u se
dlu. Pre nego što je sekira stigla drugi put da se obruši, ispusti uzde i zavrte levom rukom, hvatajući teški rogljasti buzdovan koji je visio na kožnom temnjaku, zamahnuvši odalami Plavca po šlemu. Šlem zabruja kao zvono, sad se Plavac zanjiha u samaru. Konji su njištali, pokušavali su da se ujedaju i nisu hteli da se razdvoje.

  Plavac, vidno ošamućen od udarca buzdovana, ipak je stigao da udari sekirom, s praskom pogađajući protivnika u napršnjak. To što su se još uvek obojica držali u sedlima izgledalo je kao pravo čudo, ali, jednostavno, to su omogućavali visoki unkaši sedla koji su ih pridržavali. Krv se slivala po bokovima i jednog i drugog konja, naročito dobro se to videlo na svetloj čilaševoj dlaci. Ciri je zgroženo posmatrala. U Kaer Morhenu su je naučili da se bori, ali nije mogla da zamisli kako bi se suprotstavila jednom od takvih snagatora. I kako bi parirala barem jednom tako snažnom udarcu.

  Plavac je oberučke uhvatio dršku sekire, duboko zarivene u napršnjak Krilatog, zgrbio se i zaustavio, pokušavajući da izbaci protivnika iz sedla. Krilati zamahnu i odalami ga buzdovanom, jednom, drugi put, treći put. Krv šiknu ispod zaklona šlema, briznu čilašu po plavom oklopu i vratu. Krilati obode mamuzama dorata, konjski skok istisnu oštricu sekire iz njegovog napršnjaka; zanjihanom u sedlu, Plavcu ispade drška iz ruke. Krilati prebaci buzdovan u desnu ruku, nasrnu, strahovitim udarcem pribi Plavčevu glavu uz konjski vrat. Uhvativši uzde čilaševe slobodnom rukom, Nilfgardijac opauči buzdovanom, plavi oklop zazvoni kao gvozdeni lonac, krv je šikljala ispod izubijanog i deformisanog šlema. Još jedan udarac i Plavac pade glavom napred, pod čilaševa kopita. Čilaš otkasa, ali dorat Krilatog, očigledno uvežban, tandrčući izgazi oborenog. Plavac je još bio živ, potvrdio je to očajnički urlik bola. Čilaš ga je i dalje gazio s takvim poletom da se ranjeni Krilati nije mogao održati u sedlu i stropoštao se sa strane.

  – Izubijaše se, pasja ih rđa ne ubila – zastenja Hvatač koji je držao Ciri.

  – Gospodo vitezovi, gontunar ih predrô i guba pomorila! – ispljunu drugi.

  Plavčeve sluge gledahu stojeći na odstojanju. Jedan okrete konja.

  – Stani, Remize! – dreknu Skomlik. – Kuda si krenuo? U Sardu? Žuriš da te tamo obese?

  Sluge se zaustaviše, jedan pogleda, prekrivajući oči šakom.

  – To si ti, Skomliče?

  – Ja sam! Priđi, Remize, ne boj se! To što rade vitezovi nije naša stvar!

  Ciri najednom dojadi da ravnodušno posmatra. Spretno se istrže iz Hvatačevog zagrljaja, potrča, stiže Plavčevog čilaša, jednim skokom nađe se u sedlu s visokim oblučjem.

  Možda bi i uspela da sluge iz Sarde već nisu bile u sedlima, i to na odmornim konjima. Stigoše je očas posla, oteše joj uzde. Iskočila je iz sedla i potrčala prema šumi, ali opet su je stigli. Jedan ju je u jurišu uhvatio za kosu, počupao, povukao. Ciri vrisnu i obesi se o njegovu ruku. Konjanik je baci pravo Skomliku pod noge. Zviznu korbač, Ciri zaurla i sklupča se, pokrivajući glavu rukama. Korbač opet zazvižda i zaseče je po rukama. Otkotrljala se, ali je Skomlik doskočio, šutnuo ju je, a onda cipelom udarao po krstima.

  – Htela si da pobegneš, aspido?

  Korbač zafijuka. Ciri zaurla. Skomlik je opet šutnu i ošinu gajtanom.

  – Ne udaraj me! – dreknu ona, sklupčavajući se.

  – Propevala si, rđo! Razvezao ti se jezik? Sad kad te ja...

  – Priberi se, Skomliče! – povika jedan od Hvatača. – Hoćeš da ubiješ boga u njoj? Previše vredi da bi je tako raubovao!

  – Sunce ti žarko! – reče Remiz, silazeći s konja. – To je ta koju Nilfgard već nedeljama traži?

  – To je ta.

  – Oho! Svi garnizoni je traže. To je nekakva važna ličnost za Nilfgard! Neki moćni mag je predskazao da mora biti negde u okolini. Tako su govorili u Sardi. Gde ste je našli?

  – U Tavi.

  – Nemoguće!

  – Moguće, moguće – gnevno će Skomlik, kreveljeći se. – Imamo je, nagrada je naša! Šta ste stali kao ukopani? Vežite mi tu ptičicu i na samar s njom! Brišemo odavde, momci! Živo!

  – Presvetli Svirs – reče jedan od Hvatača – valjda još diše...

  – Neće još dugo. Pasja te rđa ne ubila! Pravac u Amarilo, momci. Idemo prefektu. Isporučićemo mu curu i uzećemo nagradu.

  – U Amarilo? – Remiz se počeša po potiljku, baci pogled na polje malopređašnje borbe. – A tamo ćemo videti svog boga! Šta ćeš da kažeš prefektu? Vitezovi pobijeni, a vi čitavi? Kad se čitava stvar otkrije, prefekt će narediti da vas obese, a nas će pod stražom da pošalje u Sardu. A onda će Varnhageni kožu da oderu sa nas. Vi možete do Amarila i putem, a meni je bolje kroz šume...

  – Ti si moj zet, Remize – reče Skomlik. – Mada si džukela što si mi sestru tukao, opet si mi familija. Zato ću ti spasti kožu. Idemo u Amarilo, kažem. Prefekt zna da je između Svirsa i Varnhagena krvna osveta. Sreli su se, pobili jedni druge, to je za njih normalno. Šta smo mi mogli? A curu, pazite šta ću reći, pronašli smo kasnije. Mi, Hvatači. I ti si od sada Hvatač, Remize. Šta prefekt zna koliko nas je sa Svirsom krenulo. Ne može da izračuna...

  – Da nisi nešto zaboravio, Skomliče? – upita ga Remiz, gledajući drugog slugu iz Sarde.

  Skomlik se polako okrete, a onda munjevito isuka nož i sa zamajcem ga zari sluzi u grlo. Sluga zakrklja i sruši se na zemlju.

  – Ništa ja ne zaboravljam – hladno će Hvatač. – Eto, sad smo svi svoji. Svedoka nema, a i glava za podelu nagrade nema previše. Na konje, momci, u Amarilo! Dobar komad puta nas još deli od nagrade, nemamo šta da čekamo!

  Kada su izašli iz mračne i mokre bukove šume, u podnožju planine ugledaše selo, dvadesetak krovinjara unutar prstena niske ograde od palisada koja je ograđivala meandar nevelike reke.

  Vetar je doneo miris dima. Ciri je pomerila ukočene prste ruku, koje su bile vezane kaišem za oblučje sedla. Sva se ukočila, zadnjica ju je nepodnošljivo bolela, pritiskala ju je puna bešika. U sedlu je bila od izlaska sunca. Preko noći se nije odmorila, jer su joj naredili da spava s rukama vezanim za članke Hvatača koji su joj ležali s obe strane. Na svaki njen pokret Hvatači su reagovali kletvama i pretili joj batinama.

  – Naseobina – reče jedan.

  – Vidim – odvrati Skomlik.

  Spustiše se, konjska kopita zaškripaše u visokoj travi izgoreloj od sunca. Uskoro se nađoše na džombastom putu koji vodi pravo u selo, ka drvenom mostu i kapiji u ogradi od kolja.

  Skomlik zaustavi konja, ispravi noge u uzengijama.

  – Koje je ovo selo? Nikad ovde nisam zastajao. Remize, poznat ti je ovaj kraj?

  – Nekad su ga zvali Bela Reka – reče Remiz. – Ali kad su počeli neredi, nekoliko meštana pristupilo je pobunjenicima, zato su Varnhageni iz Sarde ovde podmetnuli požar, ljude su pobili ili oterali u ropstvo. Sada ovde samo nilfgardski kolonisti žive, novonaseljenici. A seoce su prekrstili u Glisven. Ti kolonisti su rđavi, ogorčeni ljudi. Kažem vam da je bolje da ovde ne pravimo odmor. Idemo dalje.

  – Konji treba da se odmore – pobuni se jedan od Hvatača – i treba ih nahraniti. A i meni krče creva, zavijaju kao u kurjaka. Šta nas se tiču novonaseljenici, đubrad jedna, ništarije. Mahnuću im ispred nosa prefektovom naredbom, naposletku, prefekt je Nilfgardijac kao i oni. Videćete, duboko će nam se pokloniti.

  – Sve se plašim da si video nekog Nilfgardijca koji se duboko klanja – progunđa Skomlik. – Remize, a ima li koja krčma u tom Glisvenu?

  – Ima. Varnhageni nisu krčme palili.

  Skomlik se okrete u samaru, pogleda Ciri.

  – Treba je odvezati – reče. – Još samo fali da je neko prepozna... Dajte joj kabanicu. I kapuljaču na glavu... Čekaj! Kuda, murdaro?

  – Moram u žbun...

  – Daću ti ja žbun, skitaro! Čučni pored puta! I upamti: kad dođemo u selo, da nisi ni zucnula. Nemoj da misliš da si mnogo pametna. Ako samo budeš pisnula, grlo ću ti prerezati. Ako nagrada za tebe ne ode u moje ruke, neće ni u čije.

  Išli su nogu pred nogu, konjska kopita zatoptala su na mostu. Iza ograde od kolja pomoliše se prilik
e kolonista naoružanih kopljima.

  – Stražare kraj kapije – promrmlja Remiz. – Da mi je znati zašto.

  – I meni – odvrati mu Skomlik, ispravljajući noge u uzengijama. – Čuvaju kapiju, a iz pravca mlina ograda je razvaljena, kolima možeš da uđeš...

  Priđoše bliže, zaustaviše konje.

  – Zdravo da ste, domaćini! – povika Skomlik žovijalno, mada malo neprirodno. – U dobar čas!

  – Ko ste? – kratko upita najviši kolonista.

  – Mi smo, kume, vojska – slaga Skomlik razbaškaren u samaru. – U službi njegove milosti gospodina prefekta iz Amarila.

  Kolonista pređe rukom po dršci koplja, pogleda Skomlika ispod oka. Nesumnjivo se nije mogao setiti na kom je to krštenju Hvatač postao njegov kum.

  – Poslao nas je ovde presvetli gospodin prefekt – nastavio je da laže Skomlik – da vidimo kako žive naši zemljaci, dobri ljudi iz Glisvena. Presvetli prefekt šalje vam pozdrave i pita treba li ljudima iz Glisvena kakva pomoć?

  – Izlazimo nekako na kraj – reče kolonist. Ciri zaključi da govori zajednički jezik slično kao Krilad, s istim akcentom, mada se on trudio da stilski podražava Skomlikov žargon. – Navikli smo da se sami snalazimo.

  – Obradovaće gospodina prefekta kad mu to prenesemo. Je li vam krčma otvorena? Osušila su nam se grla...

  – Otvorena je – sumorno reče kolonist. – Otvorena je dok je otvorena.

  – Dok je šta?

  – Dok je otvorena. Jer ćemo tu krčmu uskoro srušiti, krovne grede i daske moći ćemo za ambar da iskoristimo. Nikakve vajde od te krčme nemamo. Mi radimo u znoju lica svog i u krčmu ne idemo. Krčma samo putnike prolaznike privlači, većinom one koji nam nisu poželjni. I sada, isto tako, tamo se samo takvi odmaraju.

  – Ko? – Remiz blago ublede. – Da nisu slučajno iz Sarde? Presvetla gospoda Varnhageni?

  Kolonist se iskrevelji, razvuče usne kao da hoće da pljune.

  – Ne, nažalost. Milicija gospode barona. Nisirci.