Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  – Nisirci? – namršti se Skomlik. – Otkud oni? Pod čijom su komandom?

  – Njihov starešina je visok, crn, brkat kao som.

  – Gle, gle! – Skomlik se okrete drugovima. – Pa onda smo na konju. Znamo jednog takvog. To je, bez sumnje, naš stari drugar Verkta, koga zovu Veruj Ti Meni, sećate ga se? A šta, kume, ti Nisirci ovde kod vas traže?

  – Gospoda Nisirci – natmureno objasni kolonist – naumili su u Tifi. Počastvovali su nas svojom posetom. Voze zarobljenika. Zarobili su jednog iz bande Pacova.

  – Sve se plašim! – frknu Remiz. – Da nisu i cara Nilfgarda zarobili?

  Kolonist se smrknu, stegnu rukama dršku koplja. Njegovi drugovi muklo zažagoriše.

  – Idite u krčmu, gospodo soldati – mišići na donjoj vilici koloniste upadljivo zaigraše. – I porazgovarajte s gospodom Nisircima, svojim pajtašima. Valjda ste u službi prefektovoj. I upitajte gospodu Nisirce zašto razbojnika voze u Tifi umesto da ga ovde, na licu mesta, volovima na kolac nabiju, kao što je prefekt naredio. I podsetite gospodu Nisirce, pajtaše svoje, da ovde vlada prefekt, a ne baron iz Tifija. Nama su volovi već u jarmove upregnuti i kolac naoštren. Ako gospoda Nisirci neće, mi ćemo učiniti što treba. Recite im to.

  – Reći ću, mora se – Skomlik značajno sevnu očima na svoje drugove. – Uzdravlje, dobri ljudi.

  Krenuše nogu pred nogu između koliba. Selo je delovalo kao da je mrtvo, nisu videli ni žive duše. Iza jedne ograde je rila mršuljasta svinja, po blatu su gackale prljave patke. Konjanicima preseče put veliki crni mačor.

  – Pu, pu, mačketina – Remiz se nagnu u sedlu, pljunu, sklopi prste u znak zaštite od uroka. – Put nam pređe, majku joj njenu!

  – Dabogda joj se miš u grlu zaglavio!

  – Šta bi? – okrete se Skomlik.

  – Mačka. Kao katran crna. Pređe nam put. Pu! Pu!

  – Ðavo je odneo – Skomlik se obazre oko sebe. – Vidite li ovu pustoš?! A tamo unutra, za prozorima od razvučenog ribljeg mehura, video sam jadne dobre ljude gde vardaju u svojim kućercima. A za vratima sulice bleskaju, video sam.

  – Ženskadiju čuvaju – zasmeja se onaj koji je prokleo mačku. – Nisirci u selu! Čuste li šta onaj gedža napriča? Videlo se da ne miriše Nisirce.

  – Nije ni čudo. Veruj Ti Meni i njegovi kompanjoni nijednoj suknji ne opraštaju. Eh, dolijaće još ta gospoda Nisirci. Baroni ih zovu ’Čuvari reda’, platu im daju da red čuvaju, puteve paze. A samo li seljaku šani na uvo: ,,Nisirac!“, pa da vidiš kako će gaće od straha da napuni. Ali svaka sila za vremena. Nek još koje tele pokusaju, nek još koju curu izvataju, i ima da ih posle nose na vilama, videćete. Videste li ona ogorčena lica na kapiji, to su nilfgardski kolonisti. S njima nema šale... Evo i krčme...

  Pognaše konje.

  Slameni krov krčme bio je blago naheren i dobrano oronuo. Na izvesnoj udaljenosti od kućeraka i gazdinstava, krčma je ipak označavala središte, centralnu tačku čitavog rejona opasanog razvaljenom ogradom od kolja, mesto preseka dvaju puteva koji su prolazili kroz selo. U hladovini koju je davalo jedino veliko drvo u okolini bilo je okolomaćeno gumno, obor za stoku i poseban deo za konje. U tom konjskom oboru stajalo je pet ili šest nerasedlanih konja. Na stepeničicama ispred vrata sedela su dvojica tipova u kožnim jaknama i s kupastim krznenim kapama. Obojica su privijala uza se glinene vrčeve, a između njih je stajala činija puna izgrizenih kostiju.

  – Koji ste pa vi? – dreknu jedan pošto ugledaše Skomlika i njegove drugare, koji su silazili s konja. – Šta tražite ovde? Gubite se! Krčma je po sili zakona zaplenjena!

  – Ne viči, Nisirče, ne viči – reče Skomlik, spuštajući Ciri sa sedla. – A vrata raskriljuj, jer hoćemo da uđemo. Tvoj komandant Verkta naš je poznanik.

  – Ne poznajem vas!

  – Jer si još golobrk! A ja i Veruj Ti Meni služili smo zajedno u davna vremena, dok Nilfgard još ovde nije ni kročio.

  – Pa ako je tako... – pokoleba se tip, ispuštajući dršku mača. – Ulazite. Šta se mene tiče...

  Skomlik ćušnu Ciri, drugi Hvatač uhvati je za kragnu. Uđoše u krčmu.

  Unutra je bilo mračno i zagušljivo, mirisalo je na dim i pečenje. Krčma je bila gotovo prazna – zauzet je bio samo sto koji je stajao u mlazu svetlosti što je ulazila kroz prozor od razvučenog ribljeg mehura. Za njim je sedelo nekoliko muškaraca. U pozadini, pored ognjišta, vrzmao se krčmar, zveckajući loncima.

  – Zdravo da ste, Nisirci! – zagrme Skomlik.

  – Mi se ne zdravimo sa svakom šušom i marušom – promrsi jedan od tih koji su sedeli pored prozora i pljuckali po podu. Drugi ga zaustavi pokretom.

  – Polako – reče. – To su naši ljudi, ne poznaješ ih? Skomlik i njegovi Hvatači. Dobro došli, momci!

  Skomlik se razvedri i krenu prema stolu, ali se zaustavi kad opazi drugare zagledane u stub koji je pridržavao poprečnu gredu na tavanici. Ispod stuba je na škanju sedeo vitak, plavokosi šiparac, čudno ispružen i istegnut. Ciri je videla da taj neprirodni položaj proističe iz činjenice da su momkove ruke iskrenute i vezane pozadi, dok mu je vrat kaišem bio privezan za stub.

  – Ah, surat ti ja tvoj – glasno uzdahnu jedan od Hvatača, onaj koji je držao Ciri za kragnu. – Pogledaj, Skomliče! Pa ono je Kajli!

  – Kajli? – Skomlik nakrivi glavu. – Pacov Kajli? Nemoguće!

  Jedan od Nisiraca koji su sedeli za stolom, debeljko sa živopisnim čuperkom, promuklo se zasmeja.

  – Moguće – rekao je, ližući kašiku – da je to glavom i bradom šugavi Kajli. Isplatilo se poraniti. Zacelo ćemo se za njega dobro opariti, i to florenima, carskim novcem!

  – Ukebali ste Kajlija, vidi, vidi – namršti se Skomlik. – Istinu je, znači, govorio onaj nilfgardski gedža...

  – Trideset florena, majka mu stara – uzdahnu Remiz. – Nije loše... Platiće baron Luc iz Tifija?

  – Tako je – potvrdi drugi Nisirac, crnokos i crnobrk. – Presvetli baron Luc iz Tifija, naš gospodar i dobročinitelj. Pacovi su opljačkali upravitelja njegovog imanja na putu, pa cepti od besa, ustanovio je nagradu za onoga ko ih uhvati. I veruj ti meni, Skomliče, tu ćemo nagradu mi da poberemo. Gledajte ga, momci, kako se iskolačio, kô buljina! Nije mu po volji što smo mi ćapili Pacova, a ne on, mada je prefekt i njemu naredio da prati bandu!

  – Tako je isto i Hvatač Skomlik nešto ćapio – reče debeljko sa čuperkom i pokaza kašikom na Ciri. – Vidiš, Verkta? Nekakvu curu.

  – Vidim – crnobrkom zasjaše zubi. – Je li, Skomliče, je l’ to tebe tako beda pritisla da decu otimaš za otkup? Kakva ti je ovo lotinja?

  – Ti s tim nemaš ništa!

  – Ne budi strog – zasmeja se onaj sa čuperkom. – Hoćemo samo da se uverimo da ti to nije kći.

  – Njegova kći? – zasmeja se Verkta, onaj crnobrki. – Kako da ne! Da bi ti se kći rodila, treba jaja da imaš.

  Nisirci se gromoglasno nasmejaše.

  – Suklate! Samo vi grokćite! – razdra se Skomlik i naduri se. – A tebi, Verkta, samo ovo da kažem: češaćeš se ti po glavi do kraja nedelje kad shvatiš za koga se pročulo, za vas i vašeg Pacova ili za mene i za to moje što sam obavio. Pa da vidimo ko će biti izdašniji: vaš baron ili carski prefekt iz Amarila!

  – Možeš u dupe da me poljubiš – prezrivo će Verkta, nastavljajući da srče čorbu – i s tim tvojim prefektom, i tvojim carem i čitavim Nilfgardom, veruj ti meni. Ne prpoši mi se tu! Znam ja da Nilfgard već nedelju dana juri neku curu, da se sve po putu praši. Znam da će dobiti nagradu onaj ko je dovede. Ali meni je do toga kô do pišljivog boba. Ni prefektu ni Nilfgardijcima ja više ne mislim da pezim i fućkam ja na njih. Ja sad služim baronu iz Luca, i pokoravam se samo njegovoj vlasti, nikom drugom.

  – Tvoj baron – zakrklja Skomlik – umesto tebe nilfgardske ljubi skute, nilfgardsku čizmu liže. Ti ne moraš, elem, lako ti je da pričaš.

  – Nemoj da mi se prpošiš ovde – pomirljivo će Nisirac. – Nisam govorio protiv tebe, veruj ti meni. Da si devojku koju Nilfgard traži našao, to vidim, i dobro je što ćeš za to biti nagrađen ti, a ne seron
je Nilfgardijci. A što prefektu služiš – niko sebi gospodara ne bira, pa ni oni. Deder, sedite s nama, da popijemo kad smo se već susreli.

  – A što da ne – prihvati Skomlik. – Dajte sprva samo komad užeta. Curu ću sprama vašeg Pacova za stub zauzlati, može?

  Nisirci grunuše u smeh.

  – Gledajte ga, strah i trepet pograničja! – zaštekta debeljko sa grivom. – Oružana snaga Nilfgarda! Zauzlaj je, Skomliče, svojski je pritegni. Trebaće ti gvozdeni lanac, jer će taj tvoj zarobljeni gorogan da pokida užad, pa ćeš da dobiješ po labrnji pre nego što ti umakne. Izgleda toliko opasno da ti žmarce pod kožu zateruje!

  Čak i Skomlikovi drugari prsnuše u prigušeni smeh. Hvatač se zacrvene, nakrivi opasač, priđe stolu.

  – Ja to zarad sigurnosti, da ne šmugne...

  – Ne palamudi – prekide ga Verkta, lomeći hleb. – Ako ćemo da pričamo, onda ajmo po turu pića, kako valja. A tu curu, ako hoćeš, okači nogama o tavanicu. Briga me za to kô za kravlji bokluk. Samo što je to užasno smešno, Skomliče. Tebi i tvom prefektu možda to i jeste zarobljeni gorogan, ali za mene je to jedno ojađeno i prestrašeno derište. Ti bi da je vežeš? Veruj ti meni, ona se jedva na nogama drži, kuda bi pobegla? Čega se plašiš?

  – Sad ću vam reći čega se plašim – Skomlik stisnu usne. – Ovo je nilfgardska kolonija. Nisu nas ovde hlebom i solju dočekali, a rekoše nam da su za vašeg Pacova već i kolac nazubili. I može im se, jer je prefekt izdao dekret o tome da se uhvaćeni razbojnici na licu mesta srede. Ne predate li im zatvorenika – i za vas će kočeve našiljiti.

  – Čudna mi čuda – reče debeljko s ćubom. – Nek ovim seoskim leventama čavke poplašuju, a nama na put bolje da ne staju, inače ćemo im se krvi napiti.

  – Pacova im ne damo – dodade Verkta. – On je naš i ide s nama u Tifi. A baron Luc će već čitavu stvar s prefektom srediti. Šta tu ima da se priča zabadava. Sedajte!

  Okrećući opasače s mačevima, Hvatači prihvatiše poziv da sednu za sto sa Nisircima, derući se na krčmara i složno pokazujući na Skomlika kao onog koji čašćava. Skomlik primače nogom škanj do stuba, povuče Ciri za ruku i gurnu je tako da ona pade, ramenom udarivši o koleno vezanog momka.

  – Sedi ovde – zagrme on. – I da se nisi mrdnula, inače ću te prebiti kao mačku.

  – Gnjido jedna – zareža momak, mrko škiljeći očima. – Ti pasj...

  Ciri nije znala većinu reči koje su izletele iz zlih, iskreveljenih momkovih usta, ali je po promenama na Skomlikovom licu zaključila da to mora da su bile vrlo gadne i uvredljive reči. Hvatač poblede od besa, zamahnu rukom, zveknu svezanog po licu, uhvati njegovu dugu plavu kosu, te poče da ga vuče i udara njegov potiljak o stub.

  – Hej! – povika Verkta, dižući se od stola. – Šta se tamo dešava?

  – Zube ću da poizbijam šugavom Pacovu! – zagrme Skomlik. – Obe ću mu noge iz dupeta iščupati!

  – Dođi ovamo i prestani da arlaučeš – Nisirac sede, ispi nadušak kriglu piva, obrisa brkove. – Svog zarobljenika batiši do mile volje, a od našeg sikter! A ti, Kajli, ne glumi deliju. Ućuti i počni da razmišljaš o gubilištu za koje je baron Luc u varošici već naložio da se postavi. Lista stvari koje će ti katil učiniti na tom gubilištu već je sastavljena i, veruj ti meni, pozamašna je. Već se pola varoši opkladilo do koje ćeš tačke izdržati. Štedi svoju snagu zato, Pacove. I sam ću da idem s malim ulogom, i računam da me nećeš izneveriti i da ćeš izdržati barem do kastriranja.

  Okrenuvši glavu koliko mu je dopuštao kaiš kojim su mu bila vezana ramena, Kajli otpljunu. Skomlik zateže kaiš, zlokobnim pogledom odmeri Ciri, koja je čučala na škanju, a onda se pridruži društvu za stolom, psujući jer su u krigli koju mu je doneo krčmar ostali samo neznatni tragovi pene.

  – Kako ste uhvatili Kajlija? – upita, signalizirajući krčmaru da će još da naručuje. – I to živog? Jer ne verujem u to da ste ostale Pacove poubijali.

  – Istini za volju – odvrati Verkta, kritički gledajući jednoga što je upravo kopao po nosu – sreće smo imali, to je sve. Bio je sam. Od hajdučije se odvojio i u Novu Kovačnicu prekonoć curi odjurcao. Primićur{35} je znao da smo blizu, pa nas je obavestio. Stigli smo pred svitanje, pokupili smo ga sa sena, ni pisnuo nije.

  – A s njegovom curom smo se đuture poigrali – zagrokta debeljko sa ćubom. – Ako joj Kajli te noći nije ugodio, nije štetovala. Mi smo joj izjutra tako ugodili da kasnije ni rukom ni nogom nije mogla da mrda!

  – Bazdrkala jedna i bilmezi – izjavi Skomlik gromko i posprdno. – Profućkali ste lepu paru, mućurle. Umesto što ste vreme na curu gubili, trebalo je gvožđe usijati i Pacova ispitati gde banda noćiva. Mogli ste sve da ih uhvatite, Giselhera i Rifa... Za Giselhera su Varnhageni iz Sarde još prošle godine davali dvadeset florena. A za onu vrtirepku, kako joj beše ime... Mistel, čini mi se... Prefekt bi za nju dao još više posle onog što je njegovom bratancu priredila kod Druiha, onda kad su Pacovi olešili konvoj.

  – Ti, Skomliče – iskrevelji se Verkta – ili si po prirodi glup, ili ti je težak život pamet isisao. Nas je šestorica. Pa zar je trebalo da sami udarimo na celu bandu? A nagradu ionako nećemo propustiti. Baron Luc će u tamnici Kajlija sigurno pošteno potprašiti, i to natenane, veruj ti meni. Propevaće Kajli, otkriće gde su im skrovišta i konačišta, i onda ćemo združenim snagama krenuti, bandu ćemo opkoliti, kao rakove iz meredova ćemo ih vaditi.

  – Kako da ne! Baš će na to da čekaju. Saznaće kako ste Kajlija uhvatili i pritajiće se u drugim guštama i skrovištima. Daj, Verkta, bolje pogledaj istini u oči: zabrljali ste. Pretvorili ste nagradu u žensku mućurlu. Takvi ste, ljudi vas takve znaju, samo biste sojke terali.

  – Mućurla si ti! – đipi Verkta s druge strane stola. – Ako ti je tako prešno, to se ti i te tvoje đide u poteru i juriju za Pacovima sami dižite! Samo oprez, milostivi izmećaru nilfgardski – Pacove loviti nije isto što i žensku vuzlad hvatati!

  Nisirci i Hvatači stadoše da urlaju i jedni druge prozivaju. Krčmar brzo posluži pivo, otimajući praznu kriglu ćubastom debeljku, koji je njome već potegnuo na Skomlika. Pivo je spor brzo izgladilo, grla rashladilo i strasti stišalo.

  – Daj da se jede! – povika debeljko krčmaru. – Kajganu s kobasicom, pasulj, hleb i sir!

  – I pivo!

  – Šta se tako bečiš, Skomliče? Danas smo se oparili! Kajlija smo odrali – i konja, i kesu, i đinđuve, i mač, i sedlo i kožuh, sve smo mu uzeli i patuljcima prodali!

  – Prodali smo i crvene cipelice njegove curice. I đerdan!

  – Oho-ho, onda, u stvari, ima za šta da se pije! Rad sam!

  – A rašta ti imaš rad biti? Mi imamo za šta da pijemo, a ne ti. Ti sa svog zarobljenog gorogana možeš jedino bale pod nosom da pokupiš ili vaške izbiskaš! Kako zarobiš, onako i ućariš, ha-ha!

  – Vi, kučkini sinovi!

  – Ha-ha, sedaj, šalili smo se, začepi gubicu!

  – Da nazdravimo pomirenju! Mi častimo!

  – Gde je ta kajgana, krčmaru, kuga te umorila! Pohitaj!

  – I piva daj!

  Zgrčena na škanju, Ciri podiže glavu i susrete besne, u nju zagledane, Kajlijeve zelene oči, skrivene pod razbarušenim plavim šiškama. Podiđe je jeza. Iako lepuškasto, Kajlijevo lice je bilo zlo, veoma zlo. Ciri je odmah shvatila da je taj momak, ne mnogo stariji od nje, spreman na sve.

  – Valjda su mi te bogovi poslali – prošapta Pacov, skrozirajući je zelenim očima. – Kad samo pomislim da u njih ne verujem, a oni su mi te poslali. Ne osvrći se, idiotkinjo mala. Moraš mi pomoći... Naćuli uši, dođavola...

  Ciri se još više zgrči, obori glavu.

  – Slušaj – prosikta Kajli, sevajući zubima kao pravi pacov. – Za koji časak, kad krčmar ovuda prođe, a ti ga pozovi... Slušaj me, dovraga...

  – Ne – prošaputala je. – Ubiće me...

  Kajlijeva usta se iskriviše, a Ciri smesta shvati da Skomlikovo lemanje uopšte nije najgora stvar koja može da je snađe. Iako je Skomlik bio velik, a Kajli mršav i uz to i vezan, instinktivno je osećala koga treba više da
se plaši.

  – Ako mi pomogneš – prošapta Pacov – ja ću pomoći tebi. Ja nisam sam. Ja imam drugove koji ne ostavljaju na cedilu... Razumeš? A kad oni ovde stignu i kad počne borba, ja neću moći da dreždim za ovim stubom, jer će me ove hulje ionako poseći... Naćuli uši, majka mu stara. Kazaću ti šta treba da uradiš...

  Ciri još niže obori glavu. Usne su joj podrhtavale.

  Hvatači i Nisirci smazaše kajganu, mljackajući kao divljaci. Krčmar promeša jelo u kotlu i donese na sto još jednu kriglu piva i veknu od prosejanog brašna.

  – Gladna sam! – zapišta Ciri poslušno, blago ubledevši. Krčmar zastade, pogieda je prijateljski, a onda se okrete ka gostima.

  – Da joj dam, gospodaru?

  – Tornjaj se! – nerazgovetno dreknu Skomiik, crveneći u licu i pljujući kajganu. – Dalje od nje, usrani vrtiražnju, inače ću ti nožurde isprebijati! Ne može! A ti, vucaro, sedi i ćuti, inače ću te...

  – Šta to mrsomudiš, Skomliče – ubaci se Verkta, s naporom gutajući hleb i luk. – Gledajte ga, momci! Za tuđe pare kitoglavac ždere, a devojčetu zakida. Daj joj činiju, domaćine. Ja plaćam i ja naređujem kome da daš a kome ne. A kome se to ne sviđa, može odmah da dobije po rilu čekinjavom.

  Skomlik još više pocrvene, ali ništa ne reče.

  – Setio sam se još nečeg – dodade Verkta. – Valja nam i Pacova nahraniti da nam ne bi skapao na putu, jer će nam onda baron kožu odrati, veruj ti meni. Cura će ga nahraniti. Hej, domaćine. Pripravi im kakva jestiva! A ti, Skomliče, šta gunđaš, nije ti nešto po volji?

  – Na oku nju treba držati – Hvatač pokaza glavom na Ciri – jer to ti je neka retka zverka. Da je kakva obična cura, ne bi Nilfgard poteru za njom slao, ne bi prefekt nagradu obećavao...

  – Obična ili neobična – zabrekta debeljko sa ćubom – odmah može da se proveri, dovoljno je među noge joj zaviriti! Šta kažete na to, momci? Da je povedem sa sobom u ambar malo?

  – Da se nisi drznuo da je takneš! – zagrme Skomlik. – Ne dopuštam!

  – Ma nemoj! Baš ću tebe da pitam za dozvolu!

  – Glava mi je čitava i probitak stečen ako je zdravu i pravu dovedem! Prefekt iz Amarila...