Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  – Imaćemo to u vidu – klimnu glavom javni tužilac. – Za sada bih vas ipak zamolio da ne napuštate grad. Voljan sam da zažmurim na skandal u kordegardiji. Uostalom, tamo redovno dolazi do skandala pošto stražarke vrlo lako podležu emocijama. A budući da Julijan... to jest gos’n Neven jemči za vas, siguran sam da će se i vaš problem u sudu uspešno razrešiti.

  – Moj problem – veštac zažmiri – nije ništa drugo do mučenje. Šikaniranje zasnovano na predubeđenjima i netrpeljivosti...

  – Ispitaćemo dokaze – preseče ga javni tužilac. – I na osnovu njih ćemo preduzeti dalje mere. Tako nalaže vladavina prava. Ista ona zahvaljujući kojoj ste na slobodi. Uz jemstvo, dakle uslovno. Dužni ste, gospodine iz Rivije, da se pridržavate tih uslova.

  – Ko je platio to jemstvo?

  Ferant de Letenhov je hladno odbio da otkrije inkognito veščevog dobročinitelja, pozdravio se i zajedno s pomoćnicima uputio ka ulazu u sud. Neven je samo to čekao. Samo što su napustili trg i ušli u uličicu, otkrio je sve što je znao.

  – Pravi niz nesrećnih okolnosti, druže Geralte. I baksuznih incidenata. A što se tiče kaucije, uplatila ju je za tebe nekakva Lita Nejd, među svojima poznata kao Koral, zbog boje ruža za usne koji koristi. Ona je čarobnica koja se dodvorava Belohunu, ovdašnjem kralju. Svi lupaju glavu zašto je to učinila. Zato što te je niko drugi već upravo ona poslala iza rešetaka.

  – Šta?

  – Pa kažem ti. Koral te je potkazala. To baš nikoga nije začudilo, opšte je poznato da su čarobnjaci kivni na tebe. A onda odjednom senzacija: čarobnica iznebuha plaća jemstvo i izvlači te iz tamnice u koju si zbog nje bačen. Čitav grad...

  – Opšte? Čitav grad? Šta to trabunjaš, Nevene?

  – Koristim metafore i perifraze. Ne pravi se da ne znaš, poznaješ ti mene. Jasno je da nije „čitav grad“, već isključivo malobrojna dobro informisana lica koja su bliska vladajućim krugovima.

  – I ti si isto taj, tobože blizak?

  – Pogodio si. Ferant je moj rođak, sin brata moga oca. Svratio sam ovde kod njega u posetu, kao kod rođaka. I saznao sam za tvoju aferu. Odmah sam se zauzeo za tebe, valjda ne sumnjaš u to. Garantovao sam za tvoju čestitost. Ispričao sam o Jenefer...

  – Hvala ti od srca.

  – Okani se sarkazma. Morao sam da ispričam o njoj kako bih objasnio rođaku da te ovdašnja magičarka kleveće i ocrnjuje zbog ljubomore i zavisti. Da je čitava ta optužba lažna, da se ti nikada ne ponižavaš finansijskim mućkama. Usled mog zauzimanja, Ferant de Letenhov, kraljevski javni tužilac, pravni izvršitelj najvišeg ranga, već je uveren u tvoju nevinost...

  – Nisam stekao takav utisak – utvrdi Geralt. – Upravo suprotno. Osetio sam da mi ne veruje. Niti po pitanju tobožnjih malverzacija, niti po pitanju nestanka mačeva. Jesi li čuo šta je govorio o dokazima? Dokazi su za njega fetiš. Prema tome, dokaz prevare biće potkazivanje, a dokaz mistifikacije s krađom mačeva potpis Gerlanda iz Riblije u registru. Uz to, onaj izraz lica kada me je upozoravao da ne napuštam grad...

  – Nepravedno sudiš o njemu – odgovori Neven. – Poznajem ga bolje od tebe. To što ja jemčim za tebe njemu više vredi nego tuce napumpanih dokaza. A s pravom te je upozoravao. Šta misliš, zbog čega smo obojica, on i ja, požurili u kordegardiju? Da bismo te sprečili da napraviš glupost! Kažeš, neko te uvaljuje u to, fabrikuje lažne dokaze? Onda nemoj da daješ nekome u ruke nepobitne dokaze. A takav dokaz bi bio beg.

  – Možda si i u pravu – složi se Geralt. – Ali instinkt mi govori nešto drugo. Trebalo bi da kidnem pre nego što me ovde skroz priteraju uza zid. Najpre hapšenje, zatim kaucija, odmah posle toga mačevi... Šta će biti sledeće? Sto mu gromova, bez mača se osećam kao... Kao puž bez kućice.

  – Previše se uzrujavaš, po mom mišljenju. Uostalom, malo li je ovde prodavnica? Digni ruke od tih mačeva i kupi sebi druge.

  – A da je tebi ukradena tvoja lutnja? Koju si, koliko se sećam, dobio u dosta dramatičnim okolnostima? Ne bi se uzrujao? Digao bi ruke? I otišao da kupiš sebi drugu u prodavnici iza ugla?

  Neven instinktivno stegnu šakama lutnju i pređe unaokolo uplašenim pogledom. Međutim, niko od prolaznika nije izgledao kao potencijalni pljačkaš lutnji niti i ispoljavao nezdravo interesovanje za njegovu unikatnu lutnju.

  – U redu – odahnu. – Razumem. Tvoji su mačevi, kao i moja lutnja, jedinstveni i nezamenljivi. Povrh toga... kako si ono rekao? Začarani? Izazivaju magičnu impotenciju... Prokletstvo, Geralte! Sada mi to govoriš? Pa ja sam često boravio u tvom društvu, imao sam te mačeve nadohvat ruke! A ponekad i bliže! Sada je sve jasno, sve razumem... U poslednje vreme sam, dođavola, imao poteškoće...

  – Smiri se. To je izmišljotina, to s impotencijom. Izmislio sam to na licu mesta, računajući da će spletka da se raširi. Da će lopov da se uplaši...

  – Čim se uplaši, baciće mačeve na đubrište – trezveno konstatova bard, i dalje blago ubledeo. – I nikada ih nećeš vratiti. Bolje se osloni na mog rođaka Feranta. On je ovde godinama javni tužilac, ima čitavu armiju šerifa, agenata i špijuna. Pronaći će lopova za tren, videćeš.

  – Ukoliko je još uvek ovde – veštac zaškrguta zubima. – Mogao je da odmagli dok sam sedeo u bajboku. Kako reče da se zove ta čarobnica, zahvaljujući kojoj sam dospeo tamo?

  – Lita Nejd, nadimak Koral. Naslućujem šta nameravaš, prijatelju. Ali ne znam da li je to najbolja ideja. Ona je čarobnica. Volšebnica i žena u jednoj osobi, rečju strana vrsta koja ne podleže racionalnoj spoznaji i funkcioniše po mehanizmima i principima nepojmljivim običnim muškarcima. Uostalom, šta ima da ti govorim o tome, i sam to dobro znaš. Svakako imaš na tom polju prebogatu eksperijenciju... Kakva je to galama?

  Lutajući ulicama bez cilja, stigli su blizu trga kojim se neprestano razlegalo treskanje čekića. Ovde je, kako se ispostavilo, radila velika bačvarska radionica. Uz samu ulicu, pod krovom, uznosili su se ravni hvatovi isušenih dasaka. Odatle su daske nosili bosi dečaci i prenosili ih na stolove, gde su ih pričvršćivali za specijalne kobilice i obrađivali makijama. Obrađene daske išle su kod drugih zanatlija, oni su ih dorađivali na dugim blanjačkim klupama, stojeći nad njima opkoračke do članaka u iverju. Gotove daske dospevale su u ruke bačvara koji su ih slagali na gomilu. Geralt je neko vreme posmatrao kako pod pritiskom originalnih mengela i zatega stezanih zavrtnjima nastaje oblik bačve, odmah učvršćivan pomoću čeličnih obruča prikivanih na proizvod. Na ulici je čak kuljala para iz velikih kotlova u kojima su ih parili. Iz unutrašnjosti radionice, iz dvoriša, doletao je miris drveta pečenog na vatri – tamo su bačve ojačavane pre dalje obrade.

  – Svaki put kada vidim bačvu – izjavi Neven – pije mi se pivo. Hajmo iza ćoška. Znam tamo jedan simpatičan bife.

  – Idi sam. Ja ću posetiti čarobnicu. Čini mi se da znam koja je, već sam je video. Gde ću je naći? Ne pravi face, Nevene. Ona je, kako mi se čini, praizvor i prauzrok mojih problema. Neću čekati razvoj događaja, poći ću i otvoreno pitati. Ne mogu da sedim ovde, u ovom gradiću. Barem ne zbog toga što sam tanak s parama.

  – Za to ćemo – reče ponosno trubadur – pronaći remedijum. Podržaću te finansijski... Geralte? Šta se dešava?

  – Vrati se kod bačvara i donesi mi dasku.

  – Šta?

  – Donesi mi dasku. Brzo.

  Uličicu zagradiše tri snažna dripca odvratnih, nedobrijanih i neumivenih njuški. Jedan, toliko plećat da je bio gotovo kvadratan, držao je u ruci okovanu batinu, debelu kao rukohvat kabestana. Drugi, u kaputu od prevrnute kože, nosio je tesak, a za pojasom je imao palubnu sekiru. Treći, opaljen suncem kao moreplovac, bio je naoružan dugim i odvratnim nožem.

  – Hej, ti tamo, rivijski smradu! – započe onaj kvadratni. – Kako se osećaš bez mačeva na leđima? Kao gologuz na vetru, a?

  Geralt se nije uključio u diskusiju. Čekao je. Čuo je kako se Neven prepire s bačvarima oko daske.

  – Nemaš više očnjake, čudače, pogani veščevski gmazu – nastavi kvadratni, od cele trojke izrazito najvičniji oratorskoj veštini. – Niko se neće uplašiti
gada bez očnjaka! Jer on je samo insekt ili kojekakva gmizava paklara. Mi takvu gamad čizmama gazimo i pravimo kašu od nje. Tako da se više nikad ne osmeli da zalazi u naše gradove, među poštene ljude. Nećeš, nitkovu, svojom sluzi naše ulice kaljati! Udrite ga, delije!

  – Geralte! Hvataj!

  Uhvati u letu bačenu mu dasku, izmače se od udarca batinom, odalami kvadratnog bočno u glavu, zavrte se, tresnu razbojnika u kožuhu u lakat, razbojnik vrisnu i ispusti tesak. Veštac ga udari u prevoj kolena i obali ga, te se provuče pored i raspali daskom u slepoočnicu. Ne čekajući da razbojnik padne, i ne prekidajući pokret, ponovo se izvi ispod batine kvadratnog, odalami ga po prstima stegnutim na močugi. Kvadratni zariča od bola i ispusti batinu, a Geralt ga udari redom u uho, u rebra i u drugo uho. A zatim ga energično šutnu u međicu.

  Kvadratni pade i postade loptast, uvijajući se, grčeći se i dodirujući zemlju čelom.

  Opaljen, najokretniji i najbrži od trojke, zaplesa oko vešca. Vešto prebacujući nož iz ruke u ruku, napade na povijenim nogama, ošinuvši unakrst. Geralt je bez muke izbegavao udarce, odstupao je, čekao sve dok ne produži korak. A kada se to dogodilo, snažnim udarcem daske odbi nož, piruetom okruži napadača i mlatnu ga u potiljak. Bandit pade na kolena, a veštac ga lupi u desni bubreg. Ovaj zakriča i uspravi se, a veštac ga tada odrapi daskom ispod uva, u nerv. Poznat medicinarima kao parotidni splet.

  – Uh! – kaza, stavši iznad ovog što se izvijao, grcao i davio od krika. – To mora da je bolelo.

  Razbojnik u kožuhu izvuče iz pojasa sekiru, ali nije ustajao s kolena, nesiguran šta da čini. Geralt rasprši njegove sumnje, tresnuvši ga daskom u vrat.

  Uličicom su dotrčavali pomoćnici iz gradske straže, odgurujući zazjavala koja su se okupljala. Neven ih je umirivao, pozivajući se na koneksije, grozničavo objašnjavao ko je bio napadač, a ko se borio u samoodbrani. Veštac gestovima prizva barda.

  – Postaraj se da – reče mu – hulje odvedu u ćuzu. Utiči na rođaka tužioca da ih čvrsto pritisne. Ili su sami umešali prste u krađu mačeva, ili ih je neko unajmio. Znali su da nisam naoružan, zbog toga su se odvažili da napadnu. Dasku daj bačvarima.

  – Morao sam da kupim tu dasku – priznade Neven. – I verovatno sam dobro uradio. Kao što sam znao, ne vladaš loše daskom. Trebalo bi stalno da je nosiš.

  – Idem kod čarobnice. U posetu. Treba li da idem s daskom?

  – Za čarobnicu bi – iskrivi se bard – dobro došlo nešto teže. Na primer levča. Jedan poznati filozof mi je govorio: kad ideš kod žene, ne zaboravi da poneseš sa sobom...

  – Nevene.

  – Dobro, dobro, objasniću ti kako da stigneš do volšebnice. Ali najpre, ako smem da dam savet...

  – Da?

  – Poseti kupatilo. I berberina.

  Čuvajte se razočaranja, jer izgled vara. Onakvima, kakvima se čine da jesu, stvari retko bivaju. A žene nikada.

  Neven, Pola veka poezije

  Peto poglavlje

  Voda u bazenu fontane zakovitla se i zakipe, rasprskavajući zlataste kapljice. Lita Nejd, zvana Koral, čarobnica, ispruži ruku, izgovori stabilizujuću zaklinjalicu. Voda se izglača kao polivena uljem, zatutnji i zablešta. Slika, isprva nejasna i maglovita, dobi oštrinu i prestade drhtati i, iako malo izobličena pokretima vode, bila je jasna i čitka. Koral se pognu. Videla je u vodi Začinsku pijacu, glavnu ulicu grada. I muškarca bele kose kako prelazi ulicu. Čarobnica se zagledala. Posmatrala je. Tražila je smernice. Nekakve podrobnosti. Detalje koji bi joj omogućili odgovarajuću evaluaciju. I omogućili da predvidi šta će se dogoditi.

  O tome šta je pravi muškarac, Lita Nejd je imala izgrađeno mišljenje, formirano tokom godina iskustva. Umela je da prepozna pravog muškarca u čoporu manje ili više uspešnih imitacija. U tu svrhu nipošto nije morala da pribegava fizičkom kontaktu, uostalom takav način testiranja muškosti smatrala je, kao i većina čarobnica, ne samo trivijalnim nego i varljivim načinom koji vodi na stranputicu. Neposredna degustacija, kako je utvrdila nakon ogleda, možda i jeste neka tamo kontrola ukusa, ali suviše često ostavlja neprijatan ukus. Dispesiju. I gorušicu. A ponekad i povraćanje.

  Lita je umela da prepozna pravog muškarca čak iz daljine, na osnovu tričavih i naizgled beznačajnih pretpostavki. Pravi muškarac, čarobnica je proverila u praksi, pasionirano se bavi ribolovom, ali isključivo na veštačku mušicu. Kolekcionar je vojnih figurica, erotske grafike i svojeručno izrađenih modela jedrenjaka, uključujući i one u flašama, a praznih flaša od skupih pića nikada ne nedostaje u njegovom domaćinstvu. Ume izvrsno da kuva, polazi mu za rukom da napravi prava remek-dela kulinarske veštine. A i, uopšte uzevši, sam prizor njega dovodi u iskušenje.

  Veštac Geralt, o kome je čarobnica dosta čula, o kome je dobila mnogo informacija, a koga je upravo posmatrala u vodi bazena, ispunjavao je, kako se činilo, samo jedan od gorenavedenih uslova.

  – Mozaik!

  – Tu sam, učiteljice.

  – Imaćemo gosta. Neka mi sve bude spremno i na nivou. Ali, najpre mi donesi haljinu.

  – Ružu mesečarku? Ili morsku vodu?

  – Belu. On je obučen u crno, priredićemo mu jin i jang. I cipele, izaberi nešto uz boju haljine, samo neka budu sa štiklom od najmanje četiri cola. Ne mogu da dozvolim da me gleda s preterane visine.

  – Učiteljice... Ta bela haljina...

  – Da?

  – Tako je...

  – Skromna? Bez ukrasa i drangulija? Eh, Mozaik, Mozaik. Zar nikada nećeš naučiti?

  •

  Na vratima ga ćutljivo dočeka krupan i trbušast klipan slomljenog nosa i očiju male svinje. Odmeri Geralta od glave do pete i još jedanput, obrnuto. Potom se odmače, davši mu znak da može da uđe.

  U predsoblju je čekala devojka glatko začešljane, čak zalizane kose. Bez reči, samo gestom, pozva ga unutra.

  Ušao je, pravo na cvetni patio s popljuskujućom fontanom na sredini. U središtu fontane stajala je mermerna statua nage, plešuće devojke, ili bolje reći devojčice, s obzirom na slabo razvijene sekundarne polne atribute. Osim što je bila izvajana dletom majstora, statua je privlačila pažnju još jednim detaljem – za postolje ju je vezivala samo jedna tačka: palac stopala. Ni na koji način, oceni veštac, takva konstrukcija ne bi mogla da se uravnoteži bez pomoći magije.

  – Geralt iz Rivije. Pozdrav. I dobro došao.

  Kako bi mogla važiti za klasično lepu ženu, čarobnica Lita Nejd imala je veoma oštre crte lica. Rumenilo u nijansi tople breskve, kojim su delikatno bile dodirnute njene jagodične kosti, ublažavalo je tu oštrinu, ali je nije skrivalo. Usne istaknute koralnim ružom imale su pak tako idealan kroj, da je bio preidealan. Ali to se nije računalo.

  Lita Nejd je bila riđa. Klasično i prirodno riđa. Istonirano, svetloriđe crvenilo njene kose budilo je asocijacije na letnje krzno lisice. Kada bi – Geralt je bio apsolutno uveren u to – uhvatio riđu lisicu i posadio je pored Lite, pokazalo bi se da su obe obojene na isti način i da se ne mogu razlikovati. A kada je čarobnica pomerala glavu, usred crvenila su se rasplamsavali svetliji, žućkasti akcenti, istovetno kao kod lisičje dlake. Uz taj tip riđe boje po pravilu su išle pege, i po pravilu u izobilju. Međutim, one se nisu mogle konstatovati kod Lite.

  Geralt oseti nemir koji je bio zaboravljen i uspavan, ali koji se odjednom probudio negde tamo u dubini. U prirodi mu je bila čudna i teško objašnjiva sklonost ka riđokosama, već ga je nekoliko puta baš ta pigmentacija naterala da napravi glupost. Stoga je valjalo biti na oprezu, i veštac je to čvrsto odlučio. Uostalom, zadatak mu je bio olakšan. Upravo se navršilo godinu dana od kada je pravljenje takvih gluposti prestalo da ga iskušava.

  Erotski stimulišuća riđa kosa nije bila jedini privlačan atribut čarobničin. Snežnobela haljina bila je skromna i bez ikakvih ukrasa, a to je imalo svoj cilj, opravdan i, bez i najmanje sumnje, isplaniran cilj. Jednostavnost nije rasejavala pažnju posmatrača, usredsređivao ju je na atraktivnu figuru. I na dubok dekolte. Kratko govoreći, u „Dobroj knjizi“ proroka Lobode, u ilustrovanom izdanju, Lita Nejd bi uspešno mogla da po
zira za gravuru koja prethodi poglavlju „O nečistoj žudnji“.

  Još kraće govoreći, Lita Nejd je bila žena s kojom bi samo kompletni idiot mogao da bude u vezi dužoj od dva dana. Zanimljivo je bilo to što su upravo za takvim ženama obično jurile horde muškaraca spremnih da se vežu na duže vreme.

  Mirisala je na freziju i kajsiju.

  Geralt se pokloni, posle čega se pravio da ga više zanima statua u fontani od čarobničine figure i dekoltea.

  – Dobro došao – ponovi Lita, pokazujući na sto s malahitskom pločom i dve vrbove fotelje. Sačekala je da sedne, a ona sama se, sedajući, pohvali skladnim listom i cipelicom od gušterove kože. Veštac se pravio da čitavu njegovu pažnju apsorbuju boce i činija s voćem.

  – Vino? Ovo je Nuragus iz Tusena, po mom mišljenju je zanimljiviji od izvikanog est esta. Imamo i kot du blesur, ukoliko preferiraš crveno. Sipaj nam, Mozaik.

  – Hvala. – Uze od zalizane devojke pehar, osmehnu joj se. – Mozaik. Lepo ime.

  Opazi u njenim očima strah.

  Lita Nejd metnu pehar na stočić. S treskom koji je trebalo da privuče njegovu pažnju.

  – Šta to – pomače glavu i riđe lokne – dovodi slavnog Geralta iz Rivije u moju skromnu kuću? Umirem od znatiželje.

  – Uplatila si za mene kauciju – kaza sasvim ravnodušno. – To jest jemstvo. Zahvaljujući tvojoj darežljivosti, izašao sam iz hapsa. U koji sam dospeo takođe zahvaljujući tebi. Zar ne? Zbog tebe sam proveo nedelju dana u ćeliji?

  – Četiri dana.

  – Četiri dana i noći. Hteo bih, ukoliko je to moguće, da saznam razloge kojima si se rukovodila. Oba.

  – Oba? – Podiže obrve i pehar. – Postoji samo jedan. I stalno jedan te isti.

  – Aha. – Pravio se da svu pažnju posvećuje Mozaik, koja se motala na suprotnoj strani patija. – Dakle, iz tog istog razloga zbog kojeg si me potkazala i strpala u ćuzu, posle si me izvukla iz ćuze?