Alef Science Fiction Magazine 006

by Unknown

  »To može biti naša jedina nada«, rekao je Ksanten. »Ipak — kako se neko bori sa

  gomilom Kmetova? Bolje da se privučeni hangarima i ispitam situaciju. U

  međuvremenu, vi, i ostali sa vojnim iskustvom, možete primiti na sebe regrutovanje i obuku kmetovske milicije.«

  »S obzirom na to«, počeo je O. Z. Gar, »sačekaću razvoj naše tekuće diskusije. Ako se pokaže da tu leži optimalni smer, prirodno je da ću maksimalno primeniti svoje sposobnosti. Ukoliko se vaše sposobnosti najbolje ogledaju u špijuniranju Mekova, nadam se da ćete biti dovoljno ljubazni da to isto i učinite.«

  Dva gospodina su streljali očima jedan drugog.

  Prošle godine njihovo neprijateljstvo gotovo da je kulminiralo dvobojem. Ksanten, lepo građen, visoki gospodin, nervozno aktivan, beše obdaren sa puno stila, ali se zbog preterane plahovitosti nije mogao smatrati apsolutno elegantnim. Tradicionalisti su ga smatrali »brljivim«, ukazujući na manire pokvarene jedva primetnom aljkavošću i nedostatkom pedantnosti: ne baš najbolji izbor za vodu klana.

  Ksantenov odgovor O. Z. Garu beše blag i učtiv: »Biće mi drago da taj zadatak preuzmem na sebe. Pošto je brzina od velike važnosti, rizikovaću da me proglasite prenagljenim i otići ću odmah. Nadam se da ću se sutra vratiti sa izveštajem.« Podigao se, izveo ceremonijalni naklon Hagedornu, uputio opšti pozdrav veću i otišao.

  3

  Pošao je do Kuće Esleduna gde je imao stan na trinaestom nivou: četiri sobe sa nameštajem u stilu poznatom kao Peta Dinastija, nazvanom tako po epohi iz istorije Zavičajnih Planeta Altara, sa kojih se ljudska rasa vratila na Zemlju.

  Njegova sadašnja družbenica, Araminta, gospa iz porodice Onvejn, beše izašla da obavi neke svoje poslove, što je sasvim odgovaralo Ksantenu. Pošto bi ga dobro ispitala, ne bi poverovala njegovom jednostavnom objašnjenju, te bi ga radije osumnjičila za neki randevu u njegovom letnjikovcu. Stvarno, postajalo mu je dosadno sa Aramintom, i sa razlogom je verovao u njena slična osećanja — ili joj možda njegov visok položaj nije omogućio da učestvuje u blistavim društvenim događanjima onoliko koliko je očekivala. Nisu imali dece. Aramintina kćerka iz prethodne veze bila je dodeljena njoj.

  Njeno drugo dete bi stoga moralo biti dodeljeno Ksantenu, sprečavajući ga da bude otac još jednog.

  Ksanten je skinuo tradicionalnu žutu odoru većnika. Uz pomoć jednog mladunčeta

  Kmeta, obukao je tamnožute lovačke pantalone sa crnim obrubom, crnu jaknu i crne čizme. Stavio je crnu kapu od mekane kože, o rame okačio torbu u koju je strpao oružje: izuvijano sečivo i energetski pištolj.

  Izlazeći iz stana pozvao je lift i spustio se u oružaru na prvom podnivou, gde bi ga obično uslužio Mek činovnik. Sada je Ksanten, na svoje veliko gnušanje, bio primoran da prođe iza tezge, i pretura tu i tamo. Mekovi su odneli većinu sportskih pušaka, sve izbacivače kuglica i teške energetske puške. Teška situacija, pomislio je Ksanten. Na kraju je pronašao čelični bič za bacanje, rezervno punjenje za svoj pištolj, komplet zapaljivih bombi i snažan durbin.

  12

  Vratio se u lift, krenuo ka najvišem nivou, zabrinuto razmišljajući o dugom penjanju u slučaju nekog kvara na mehanizmu, a bez Mekova da ga poprave. Pomislio je na zajapurena lica zadrtih tradicionalista kao što je Bedri i iscerio se. Burni dani dolaze!

  Stigavši na vrh krenuo je ka branicima i skrenuo ka sobi gde je bio radio. Obično su tri Mekovska stručnjaka sedela priključena na aparaturu žicama pričvršćenim za njihove bodlje i beležila primljene poruke. Sada je pred uređajem stajao B. F. Robart, nesigurno petljajući po prekidačima, i nezadovoljno krivio usta.

  »Ima li novosti?« upitao je Ksanten. B. F. Robart mu se kiselo nasmeši. »Izgleda da se oni sa druge strane razumeju u ovu prokletu zbrku isto kao i ja. Tek povremeno uhvatim glasove. Čini mi se da Mekovi napadaju zamak Delora.«

  Klaghorn je ušao u sobu iza Ksantena. »Da li sam vas dobro čuo? Uništen zamak Delora?«

  »Još nije uništen, Klaghorne. Ali kao da jeste. Delorini zidovi su nešto malo bolji od živopisnih mrvica.«

  »Gadna situacija!« promrmljao je Ksanten. »Kako razumna bića mogu da počine takvo zlo? Koliko u stvari malo znamo o njima, i posle svih ovih vekova!« Još dok je govorio shvatio je neumesnost svoje primedbe; Klaghorn je puno vremena posvetio proučavanju Mekova.

  »Čin sam po sebi nije zapanjujući«, rekao je Klaghorn kratko. »To se događalo hiljadu puta u ljudskoj istoriji.«

  Blago iznenađen time što Klaghorn ljudsku istoriju uzima za primer u slučaju nižih bića, Ksanten je upitao: »I nikada niste bili svesni ovog opakog aspekta mekovske prirode?«

  »Ne. Nikada. Zaista nikada.«

  Klaghorn je delovao neskladno osećajan, mislio je Ksanten. Razumljivo, sve u svemu. Klaghornove temeljne postavke iznete na zasedanju Hagedorna nikako nisu bile jednostavne, i Ksanten ih nikada nije niti shvatao, niti potpuno odobravao ono što je trebalo da budu Klaghornovi stavovi; no, bilo je jasno da je pobuna Mekova izmakla Klaghornu tlo pod nogama. Verovatno na gorko zadovoljstvo O. Z. Gara, koji je sigurno osećao svoje tradicionalističke stavove potvrđenim.

  Klaghorn je sažeto rekao: »Život kakav smo vodili nije mogao večno da traje. Čudo je da je i ovoliko potrajao.«

  »Verovatno je tako«, reče Ksanten mirnim glasom. »Uostalom, nije važno. Sve se

  menja. Ko zna? Kmetovi možda planiraju da nam zatruju hranu... Moram ići.« Naklonio se Klaghornu, koji mu uzvrati odsečnim pozdravom, i B. F. Robartu, i izašao iz sobe.

  Uspeo se spiralnim stepeništem — gotovo merdevinama — do gnezda gde su ptice

  živele u neopisivom neredu, zaokupljene kockanjem i svađanjem u svojoj varijanti šaha, čija pravila behu neshvatljiva svakom gospodinu koji bi pokušao da ih razume.

  Zamak Hagedornje držao stotine Ptica, za koje se brinula grupica napaćenih Kmetova, večno izložena silnom ptičijem preziru. One behu drečava i brbljiva stvorenja crvene, žute i plave boje, sa dugim vratovima, trzajućim radoznalim glavama, i sa urođenim bezobrazlukom koga ni najtvrđa disciplina ni nadzor nisu mogli iskoreniti.

  Gledajući Ksantena, ispuštale su pravi hor kreštavih pogrda: »Neko hoće da se vozi!

  Opa, bato!« »Zašto ti nalickani dvonošci ne uzgajaju sami sebi krila?« »Druže moj, nikad ne veruj ptici. Podići ćemo te visoooko, a onda te šutnuti dole gde pripadaš!«

  »Tišina!« dreknuo je Ksanten. »Treba mi šest brzih, tihih Ptica za jedan važan zadatak. Ima li sposobnih za tako nešto?« »Čuj ti njega, ima li sposobnih!« »Ra, ra ra!

  13

  Niko od nas nedelju dana nije leteo!« »Tišina? Daćemo ti mi tišinu, ti žuti i crni!«

  »E, onda dođi. Ti. Ti. Ti, mudrooki. Ti tamo. Ti sa podignutim ramenom. Ti sa zelenom ćubom. Ka košari.«

  Ptice koje behu određene počeše da proklinju, vređaju, psuju Kmetove, pustiše da im se napune kese za sirup, a zatim odlepetaše do sedišta ispletenog od pruća gde ih je čekao Ksanten. »Idemo u svemirsku luku kod Vinsene«, rekao im je. »Letite visoko i tiho. Tamo je neprijatelj. Moramo videti kolika je šteta na brodovima, ukoliko je uopšte ima.«

  »U luku, hajde!« Svaka Ptica je ščepala komad užeta zakačen za krovne grede iznad njihovih glava; sedište beše podignuto sa iznenadnim trzajem sračunatim da Ksantenu škljocnu zubi, i tako odleteše, cereći se, proklinjući se međusobno zbog zabušavanja u nošenju tereta, verovatno se na taj način navikavajući na zadatak. Letele su koordiniranim zamahivanjem trideset šest pari krila. Na Ksantenovo olakšanje, njihova dreka prestade; tiho su klizili ka jugu brzinom od pedeset ili šezdeset milja na sat.

  Popodne je prolazilo. Drevni seoski predeo, poprište tolikih dolazaka i odlazaka, tolikih trijumfa i tolikih propadanja, beše prošaran dugim crnim oblacima. Gledajući naniže, Ksanten je pomislio kako Zemlja, iako je čovek poreklom sa ovog tla, i mada su njegovi direktni preci bili tu već sedamsto godina, ipak izgleda kao strani svet.

  Razlog tome nije uopšte bio tajanstven ili paradoksalan. Posle rata šest Zvezda, Zemlja je tri hiljade godina ležala spržena, nenaseljen
a izuzev šačice izmučenih jadnika od kojih potekoše poluvarvarski Nomadi. A onda, pre sedam stotina godina, nekoliko bogatih Lordova Altara, podstaknutih političkim nesuglasicama, ali i kapricom, odlučiše da se vrate na Zemlju. To je bilo poreklo devet velikih centara, plemstva koje ih je naseljavalo i radne snage specijalizovanih andromorfa.

  Ksanten je leteo iznad područja gde su proučavaoci starina organizovali otkopavanja, i otkrili trg popločan belim kamenom, polomljeni obelisk, oborenu statuu.

  Prizor je, igrom asocijacije, podstakao Ksantenov um do zapanjujuće vizije, toliko jednostavne pa ipak toliko velike, da je on sve oko sebe video novim očima. Vizija je bila Zemlja ponovo naseljena ljudima, zemlja obrađena. Nomadi oterani nazad u divljinu.

  Sledećeg trenutka vizija izblede, i Ksanten je, posmatrajući kako nejasni obrisi stare Zemlje klize ispod njega, razmišljao o mekovskoj pobuni koja je tako naglo i neočekivano izmenila njegov život.

  Klaghorn je dugo tvrdio da nijedna ljudska organizacija ne može trajati večno, sa zaključkom da što je organizacija složenija, to je podložnija promenama.

  U tom slučaju, sedamstogodišnji ustaljeni red u zamku Hagedorn — toliko izveštačen, preteran i zamršen koliko sam život može biti — postaje zapanjujuća okolnost sama po sebi. Klaghorn je razradio ove teze. Pošto je promena bila neizbežna, govorio je da bi gospoda trebalo da ublaže udarac preduhitrivši i kontrolišući promene

  — i ta doktrina beše vatreno napadana. Tradicionalisti su nazvali Klaghornove ideje proverenim zabludama, i ukazivali su na veliku stabilnost života u zamku kao na dokaz njegove održivosti. Ksanten je naginjao prvo jednoj, pa drugoj strani, ne ulažući emocije u ijednu od njih. Ako ništa drugo, O. Z. Garov tradicionalizam ga je gurnuo na Klaghornovu stranu.

  Sada je izgledalo da su događaji potvrdili Klaghorna. Promena je došla sa udarom maksimalne surovosti i nasilja.

  Naravno, bilo je još pitanja na koja je trebalo odgovoriti. Zašto su Mekovi izabrali baš ovaj trenutak za pobunu? Uslovi se nisu bitno promenili za poslednjih petsto godina 14

  i Mekovi nikad ranije nisu ispoljili nezadovoljstvo. U stvari, nisu nikada pokazali ikakvo osećanje — mada ih niko nije ni pitao — izuzev Klaghorna.

  Ptice su skrenule ka istoku kako bi izbegle planine Balarat, na čijoj su zapadnoj strani stajale ruševine velikog grada, nikad pravilno identifikovanog. Ispod je ležala Lucernska dolina, nekada davno bogata plodnom zemljom. Ako bi neko vrlo pažljivo posmatrao, mogao je tu i tamo videti obrise nekadašnjih parcela. Napred su se videli hangari, u kojima su Mekovski tehničari održavali četiri svemirska broda koji behu zajedničko vlasništvo Hagedorna, Džanila, Morninlajta i Marivala, iako, zbog mnoštva razloga, brodovi nisu nikada bili upotrebljeni.

  Sunce je zalazilo. Narandžasto svetlo je svetlucalo i treperilo na metalnim zidovima.

  Ksanten je dao instrukcije Pticama: »Kružite nadole; sletite iza onog drvoreda, ali letite nisko tako da nas niko ne može videti.«

  Ptice sa ukrućenim krilima krenuše u spirali, sa šest nezgrapnih vratova uperenih ka zemlji. Ksanten se pripremio za udarac. Ptice izgleda nisu bile sposobne da lagano slete kad god bi nosile gospodina. Kad je teret bio nešto što je njima lično bilo važno, spustile bi se meko kao pahuljica.

  Ksanten je vešto zadržao ravnotežu, umesto tumbanja i kotrljanja koje su izvele ptice. »Sve imate sirup«, rekao im je. »Odmarajte se: nemojte dizati buku; nemojte se svađati. Ukoliko se ne vratim do sutra uveče, vratite se u zamak Hagedorn i recite da je Ksanten ubijen.«

  »Nemaj straha!« zakreštaše Ptice. »Čekaćemo zauvek!« »U svakom slučaju do sutra uveče!« »Ako zapreti opasnost, ako te pritisnu — ra, ra, ra! Samo pozovi Ptice!«

  »Ra! Gadne smo kad se naljutimo!«

  »Voleo bih da je tako«, reče Ksanten. »Ptice su najcrnje kukavice, to je opšte poznato. Ipak, cenim nameru. Zapamtite moja uputstva, i nadasve budite tihe. Ne želim da me prepadnu i izbodu zbog vaše dreke.«

  Ptice ispustiše uvređene zvuke: »Nepravda, nepravda. Tihe smo k'o kamen!«

  »Dobro«. Ksanten se brzo udaljio, inače bi urlale nove savete i ohrabrenja za njim.

  4

  Prolazeći kroz šumu, stigao je do ravne livade na čijem se kraju, oko stotinu jardi dalje, nalazio zadnji deo prvog hangara. Stao je da razmisli.

  Nekoliko činjenica je odlučivalo. Prvo, Mekovi iz održavanja, sa metalnom strukturom koja ih je štitila od radio‐kontakata, možda još nisu bili svesni pobune. Malo verovatno, zaključio je, s obzirom na sve ostale pažljivo razrađene delove plana. Drugo, Mekovi su se, u stalnom međusobnom kontaktu, ponašali kao zajednički organizam.

  Skup funkcioniše bolje od svojih delova i pojedinac nije bio sklon preduzimljivosti.

  Stoga, budnost izgleda da nije bila na najvišem nivou. Treće, ukoliko su očekivali da iko pokuša da im direktno priđe, sigurno bi najbrižljivije osmatrali put kojim je on nameravao da prođe.

  Ksanten je odlučio da sačeka u senci još desetak minuta, kako bi zalazeće sunce iza njegovih leđa moglo zaslepiti eventualnog osmatrača.

  Deset minuta je prošlo. Hangari, sjajni u poslednjim zracima sunca, izgledahu dugački, visoki, potpuno tihi. Na livadi se dugačka zlatna trava talasala i povijala na 15

  svežem povetarcu.

  Ksanten je duboko udahnuo, podigao svoju torbu, proverio oružje i iskoračio. Nije mu palo na pamet da puzi kroz travu.

  Dospeo je do zadnjeg dela bez problema. Naslonivši uvo na metal nije čuo ništa.

  Došao je do ćoška, provirio: ni traga životu. Ksanten je slegnuo ramenima. Pa dobro, idemo ka vratima.

  Hodao je pored hangara, dok je zalazeće sunce bacalo dugačku senku ispred njega.

  Došao je do vrata koja su vodila u hangarske administrativne prostorije. Pošto se oklevanjem ništa ne bi dobilo, Ksanten je gurnuo vrata u stranu i ušao.

  Kancelarije su bile prazne. Stolovi, za kojima su pre mnogo vekova sedeli niži činovnici, obračunavajući fakture i tovarne liste, behu prazni, uglačani, bez prašine.

  Kompjuteri i banke informacija, crni emajl, staklo, beli i crveni prekidači izgledali su kao juče instalirani. Ksanten je prišao prozoru koji je gledao ka unutrašnjosti hangara, zaklonjen siluetom broda.

  Nije video Mekove. Ali na podu hangara, poredani u pravilne redove i gomile bili su delovi i uređaji brodskog kontrolnog sistema. Servisne ploče su bile uklonjene i rupe su zjapile duboko u trup broda otkrivajući odakle su uređaji skinuti.

  Ksanten je iz kancelarije prešao u hangar. Svemirski brod je bio onesposobljen, stavljen van upotrebe. Ksanten je zagledao vešto složene redove delova. Uglednici iz raznih zamkova su bili eksperti za prostorno — vremenski transfer; S.X. Rozenhoks od Maravala je čak izveo skup jednačina koje bi, primenjene na uređaje, poništile problematični Hamusov efekat. Ali nijedan gospodin, makar u toj meri zaboravio na svoju čast te spustio ruku na alat, ne bi znao kako da zameni, poveže i uklopi uređaje naslagane po podu hangara.

  Kada je zlehudi posao bio urađen? Nemoguće je bilo odrediti.

  Ksanten se vratio u kancelariju, izašao napolje u sumrak i otišao do sledećeg hangara. Ni ovde nije bilo Mekova; i ovde je svemirskom brodu bio uklonjen upravljački mehanizam. Ksanten je produžio do trećeg hangara, gde je situacija bila ista.

  U četvrtom hangaru čuo je slabašne zvuke neke aktivnosti. Ušavši u kancelariju i pogledavši kroz prozor, zatekao je Mekove koji su radili sa svojom uobičajenom štedljivošću u pokretima, u gotovo potpunoj tišini koja je bila zastrašujuća.

  Ksanten, već iznerviran zbog svog kukavičkog šunjanja kroz šumu, postade razjaren prizorom hladnokrvnog razaranja njegove imovine. Zakoračio je pravo u hangar.

  Pljesnuvši se po butini kako bi privukao pažnju, povikao je oštrim glasom: »Vratite te delove na svoje mesto. Kako se usuđujete, gamadi jedna, da se tako ponašate?«

  Mekovi su okrenuli svoja bezizražajna lica, proučavajući ga crnim grozdovima sočiva smeštenim sa obe strane svojih glava.

  »Šta?« Ksanten povika. »Vi oklevate?« Izvukao je svoj čelični b
ič, obično više simbolični dodatak nego kazneno sredstvo, i pucnuo njime o pod. »Izvršite! Ovoj smešnoj pobuni došao je kraj.«

  Mekovi su i dalje oklevali i napetost je visila u vazduhu. Bili su tihi, iako su međusobno razmenjivali poruke, procenjujući situaciju, donoseći zaključke. Ksanten im to nije mogao dopustiti. Pošao je napred, vitlajući bičem, udarajući na jedino mesto gde su Mekovi osećali bol: njihovo čvornovato lice. »Na posao«, urlao je. »Fina ste mi vi ekipa za održavanje. Bolji ste kao ekipa za uništavanje.«

  Mekovi se oglasiše svojim karakterističnim tihim zviždukanjem koje je moglo značiti bilo šta. Popadali su unazad, i tad Ksanten uoči jednog koji je stajao na vrhu stepeništa 16

  koje je vodilo u brod: Meka većeg od ijednog Ksantenu do tada poznatog, i unekoliko drugačijeg. Taj Mek je nišanio izbacivačem kuglica u njegovu glavu. Ksanten je odmerenim pokretom ošinuo Meka koji je skočio napred s nožem, i bez nišanjenja opalio i uništio Meka na vrhu stepenica, dok mu je kuglica prozujala pored glave.

  Uprkos tome, drugi Mekovi se odlučiše za napad. Mirno se krećući pored trupa broda, Ksanten ih je prezrivo obarao onako kako su pristizali, pomerivši se jedanput kako bi izbegao komad metala, i drugi put zgrabivši bačeni bodež i zabivši ga u lice vlasniku.

  Mekovi ustuknuše i Ksanten je pretpostavljao da se dogovaraju o drugoj taktici: možda da se povuku po oružje, ili da ga uklješte negde u hangaru. U svakom slučaju, ovde se ništa više nije dalo učiniti. Poigrao se bičem i raščistio sebi put do kancelarije.

  Dok su alatke i metalne poluge udarale o prozor iza njega, on se prošetao kroz kancelariju i izašao u noć. Nije se osvrtao.

  Dizao se pun mesec, veliki žuti krug, mutnog šafranskog sjaja, kao starinska lampa.

  Mekovske oči nisu bile dobro prilagođene gledanju po mraku i Ksanten je čekao pored vrata. Mekovi počeše da izlaze i Ksanten ih je sekao po vratovima onako kako su nailazili.