Alef Science Fiction Magazine 006

by Unknown

  Mekovi se povukoše u unutrašnjost hangara. Brišući sečivo, Ksanten je krupnim koracima krenuo putem kojim je došao, ne gledajući ni levo, ni desno. Zastao je. Noć je tek bila počela. Nešto mu je zagolicalo um: prisetio se Meka koji je pucao iz izbacivača.

  Taj je bio veći, verovatno i tamnije bronzan, ali, što je bilo važnije, ispoljio je nekakvu sigurnost, gotovo autoritet — iako je takva reč, upotrebljena u vezi sa Mekovima, bila neprilična. S druge strane, neko je morao isplanirati pobunu, ili bar započeti taj proces.

  Možda bi vredelo nastaviti izviđanje, iako je prvobitni zadatak bio obavljen.

  Ksanten se okrenuo i pošao preko sletne piste ka barakama i garažama. Opet je, mršteći se od nezadovoljstva, osetio potrebu da se ponaša po sopstvenom nahođenju.

  Kakva su to vremena kad se gospodin mora šunjati da bi izbegao takve kao što su Mekovi. Prikrao se garažama, gde je šest teretnih kola snage dremuckalo.

  Ksanten ih je pregledao. Sva su bila iste vrste, metalni ram sa četiri točka i oštricom za pomeranje zemlje na prednjem delu. Tu blizu mora da se nalazilo skladište sirupa.

  Ubrzo je našao sanduk u kome je bilo puno kontejnera. Natovario je desetak na obližnja kola i izbušio ostale svojim nožem, tako da je sirup iscurio na zemlju. Mekovi su se koristili sirupom nešto drugačijeg sastava, i njihov trebalo je da bude na drugom mestu, verovatno u barakama.

  Ksanten se popeo na teretna kola, okrenuo ključ za »buđenje«, pritisnuo dugme,

  »kreni« povukao ručicu za kretanje točkova unazad. Teretna kola su pošla. Ksanten ih je zaustavio i okrenuo tako da su gledala prema barakama. Isto je učinio i sa trima preostalim kolima, i sva ih pokrenuo, jedna za drugim.

  Krenuše uz buku. Noževi su prosekli metalne zidove baraka, krov se nagnuo.

  Teretna kola snage su nastavila, drobeći sve na svom putu.

  Ksanten je zadovoljno klimnuo glavom, i vratio se do kola koja je sačuvao za svoju upotrebu. Popevši se na sedište, čekao je. Nijedan Mek nije izašao iz baraka. Očito su bile prazne, sa celom ekipom uposlenom u hangaru. Ipak, skladište sirupa bilo je uništeno. Mnogi će poumirati od gladi.

  Iz pravca hangara došao je jedan Mek, sigurno privučen zvucima lomljave. Ksanten se pognuo na sedištu dok je ovaj prolazio, obavio mu bič oko masivnog vrata i snažno povukao. Mek se srušio na zemlju.

  17

  Ksanten je skočio dole i uzeo Mekov pištolj. To je bio još jedan veliki Mek, i sada je Ksanten video da je ovaj bez kese za sirup Mek u prirodnom stanju. Zapanjujuće! Kako je stvor preživeo? Iznenada je iskrslo mnogo pitanja, a moglo se odgovoriti na malo njih. Stojeći iznad Mekove glave, Ksanten je odsekao dugačke antenske šiljke koji su izbijali sa Mekovog temena. Sad je stvorenje bilo odvojeno od ostalih; situacija koja bi i najčvršćeg Meka sigurno bacila u očajanje.

  »Ustani!« naredio je Ksanten. »Penji se na zadnji deo kola!« Pucnuo je bičem radi naglašavanja.

  U početku se činilo kao da je Mek nesposoban da ga razume, onda je zazviždao jednom ili dvaput i poslušao. Ksanten se popeo na sedište, pokrenuo kola i pošao ka severu. Ptice neće biti u stanju da prenesu i njega i Meka — ili bi u svakom slučaju kukale i žalile se tako kreštavo, da je bolje bilo poverovati u to odmah. One će možda čekati, a možda i neće, do dogovorenog vremena sutra uveče. Po svojoj prilici, prenoćiće na drvetu, probuditi se vrlo neraspoložene i odmah odleteti nazad u Hagedorn.

  Cele noći su teretna kola čangrljala, sa Ksantenom na prednjem sedištu i njegovim zarobljenikom šćućurenim pozadi.

  5

  Plemstvo iz zamkova, sigurnosti radi, nije volelo da luta noću u prirodi, iz razloga koje su neki, ismevajući ih, nazivali praznovernim strahovima. Putnici koje bi noć uhvatila među raspadnutim ruševinama pričali bi o potonjim vizijama: čudnoj muzici koju bi čuli, o cviljenju kad nema mesečine, o udaljenim trubama avetinjskih lovaca. Drugi bi videli bleda svetla, prikaze koje dugačkim koracima jure kroz šumu; i Hod Opatija, sada vlažna ruina, beše poznata po beloj veštici i upozoravajućoj zvonjavi koju je proizvodila.

  Bilo je poznato na stotine takvih slučajeva. Dok su se tvrdoglavi podsmevali, niko nije nepotrebno putovao tim krajevima noću. Zaista, ako su stvarno duhovi posećivali te predele tragedije i jada, onda bi predeli stare Zemlje morali biti dom bezbrojnim duhovima i avetima; posebno taj region gde se Ksanten vozio, gde svaka stena i livada, svaka dolina i brdo behu čvrsto nabijeni ljudskim iskustvom.

  Mesec se podigao visoko. Teretna kola snage su tandrkala po drvenom putu, ispucale betonske ploče bile su blede pod mesečinom. Dvaput je Ksanten video treperava narandžasta svetla sa strane, a jednom mu se učinilo da vidi visoku, mirnu priliku, koja ga je ćutke posmatrala dok je prolazio. Uhvaćeni Mek je, Ksanten je to naslućivao, sedeo smišljajući neku pakost. Bez svojih antena mora da se osećao obezglavljeno i pometeno, ali je Ksanten sebi rekao da ne sme dremati.

  Put je vodio kroz grad, čije su pojedine zgrade još uvek stajale. Čak ni Nomadi tu nisu našli sklonište, plašeći se ili ustajalog vazduha ili atmosfere jada.

  Mesec je dostigao zenit. Pejzaž se širio u stotinama tonova srebrne, crne i sive boje. Gledajući oko sebe, Ksanten je razmišljao kako, i pored svih zadovoljstava civilizovanog života, ipak ima nešto da se kaže i za prostranstvo i jednostavnost nomadske zemlje... Mek se pritajeno pokrenuo. Ksanten se nije ni osvrnuo. Pucnuo je bičem kroz vazduh. Mek se umirio.

  Celu noć su teretna kola snage išla po starom putu, dok je mesec tonuo ka zapadu.

  Horizont na istoku je zasijao zelenom i žutom bojom, i uskoro, dok je bledi mesec nestajao iza udaljene linije planina, izađe sunce.

  18

  U tom trenutku Ksanten sa desne strane spazi pramen dima.

  Zaustavio je kola. Stojeći na sedištu ispružio je vrat i spazio nomadski kamp otprilike četvrt milje udaljen. Mogao je razaznati trideset ili četrdeset šatora različitih veličina, tuce dotrajalih teretnih kola snage. Učinilo mu se da na atamanovom visokom šatoru vidi poznati crni znak. Ako je tako, onda je ovo trebalo da bude pleme koje je, ne tako davno, ušlo na hagedornski posed, i kojeg je O. Z. Gar odbio.

  Ksanten je seo, popravio svoju odeću, stavio kola u pogon i usmeno ih ka kampu.

  Stotinu ljudi u crnim ogrtačima, visokih i tankih kao lasice, posmatrahu njegov dolazak. Tuce njih je skočilo i uperilo strele u napetim lukovima ka njegovom srcu.

  Ksanten ih je ošinuo kratkim nadmoćnim pogledom, dovezo kola do atamanovog šatora i stao. Ustao je. »Atamane«, pozvao je. »Da li si budan?«

  Ataman je razmakao platno koje je zatvaralo njegov šator, piljio za kratko, i izašao.

  Kao i ostali, i on je nosio odeću od mlitave crne tkanine, koja je pokrivala i glavu i telo.

  Njegovo lice se promolilo kroz četvrtasti otvor: plave oči blizu smeštene, groteskno dug nos, brada izdužena, kriva i šiljata. Ksanten ga pozdravi oštrim klimanjem glave. »Gledaj ovo«. Pokazao je palcem ka Meku u zadnjem delu kola. Ataman je skrenuo pogled, proučavao Meka desetak sekundi, i vratio se pažljivom posmatranju Ksantena.

  »Njegova vrsta se pobunila protiv gospode«, rekao je Ksanten. »U stvari, ubijaju sve ljude na Zemlji. Zato mi iz zamka Hagedorn činimo ovu ponudu Nomadima. Dođite u zamak Hagedorn. Hranićemo vas, obući i naoružati. Naučićemo vas disciplini i veštini formalnog ratovanja. Tada ćemo uništiti Mekove isterati ih sa Zemlje. Posle te akcije, naučićemo vas tehničkim veštinama, i moći ćete ostvariti unosne i zanimljive karijere u službi Zamka.«

  Ataman u prvom trenutku nije ništa odgovorio. A onda se njegovim vetrom izbrazdanim licem raširi divlji osmeh, i on progovori glasom koji iznenadi Ksantena izvrsnom modulacijom. »Znači, vaše zveri su konačno krenule da vas raskomadaju.

  Šteta što su tako dugo čekale. U redu, sve to ide nama u korist. I vi i oni ste stran svet i pre ili kasnije pocrkaćete zajedno«.

  Ksanten se pravio da ne shvata. »Ako sam vas pravilno razumeo, vi tvrdite da se, suočeni sa napadom stranaca, svi ljudi moraju boriti zajedno; a onda, posle pobede, da i dalje saraduju do svog zajedničkog napretka; jesam li u
pravu?«

  Atamanov osmeh se nije izgubio. »Vi niste ljudi. Samo smo mi, sa tla Zemlje i vode Zemlje, ljudi. Vi i vaši uvrnuti robovi ste zajedno stranci. Želimo vam uspeh u obostranom klanju.«

  »U redu«, zaključio je Ksanten, »čuo sam vas dobro. Apeli vašoj lojalnosti nemaju efekta, to je bar jasno. A kako stoji stvar sa vašim interesima?

  U slučaju da Mekovi ne uspeju da unište plemstvo u zamkovima, okrenuće se protiv Nomada i pobiti vas bez po muke.«

  »Ako nas napadnu, ratovaćemo protiv njih«, rekao je ataman. »U suprotnom, pustićemo ih da rade šta im je volja.«

  Ksanten je zamišljeno pogledao u nebo. »Mi bismo, i pored svega, bili voljni da primimo grupu Nomada u službu zamka Hagedorn, da budu jezgro iz koga se veća i svestranija grupa može oformiti.«

  Jedan Nomad sa strane se oglasi napadno uvredljivim glasom: »Ti ćeš prišiti na svoja leđa kesu gde ćeš moći da sipaš sirup, a?«

  Ksanten mu odgovori mirnim glasom: »Sirup je vrlo hranljiv i zadovoljava sve telesne potrebe.«

  19

  »Što ga onda sam ne koristiš?«

  Ksanten ga nije udostojio odgovora.

  Ataman je progovorio: »Ako želite da nas snabdete oružjem, uzećemo ga, i upotrebiti protiv onog ko nas bude napao. Ali ne očekujte da ćemo vas braniti. Ako se plašite za svoje živote, napustite zamkove i postanite Nomadi.«

  »Plašimo za svoje živote?« uzviknuo je Ksanten. »Kakva glupost. Nikada! Zamak Hagedorn je neosvojiv, kao i Džanil, a i većina drugih zamkova.«

  Ataman je odmahnuo glavom. »Možemo zauzeti Hagedorn kad god to poželimo, i

  sve vas papagaje pobiti na spavanju.«

  »Šta?« povikao je uvredeno Ksanten. »Je 1' ti to ozbiljno?«

  »Sigurno. Po mrklom mraku poslali bismo čoveka na velikom zmaju, i spustili ga na bedem. Dobacio bi nam konopac, pridržao merdevine i za petnaest minuta zamak bi bio zauzet«.

  Ksanten se počešao po bradi. »Pametno, ali nepraktično. Ptice bi otkrile takvog zmaja ili bi vetar opao u kritičnom trenutku... No, sve to nije važno. Mekovi ne lete zmajevima. Oni planiraju da krenu na Hagedorn i Džanil a onda, ne uspevši, poći će da love Nomade«.

  Ataman se pomerio za korak unazad. »Pa šta? Preživeli smo slične napade ljudi iz Hagedorna. Sve same kukavice. Kad bismo imali isto oružje, naterali bismo vas da jedete prašinu kao što i priliči bednim psima«.

  Ksanten je podigao obrve u elegantnom preziru. »Bojim se da se zaboravljate.

  Obraćate se vodi klana iz zamka Hagedorn. Samo me umor i dosada sprečavaju da vas kaznim ovim bičem«.

  »Bah«, rekao je ataman. Mahnuo je prstom ka jednom svom strelcu. »Proburazi ovo bezobrazno lordovsko stvorenje«.

  Strelac je odapeo strelu, ali Ksanten je bio spreman. Opalio je iz energetskog pištolja, uništavajući strelu, luk i strelčeve ruke. Rekao je: »Vidim da vas moram naučiti osnovnom poštovanju radi vašeg dobra; to znači bič«. Ščepavši atamana za glavu, obavio je vešto bič jednom, dvaput, triput oko uskih ramena. »Ovo je dovoljno. Ne mogu vas prisiliti na borbu, ali bar mogu da zahtevam dostojno poštovanje od prljavih smrdljivih buba«. Skočio je na tlo i, zgrabivši atamana, ubacio ga u kola pored Meka.

  Zatim je, krećući kola, napustio kamp bez ijednog pogleda preko ramena, dok mu je naslon sedišta štitio leđa od strela atamanovih ošamućenih podanika.

  Ataman se slomljeno pridigao, potegao svoj bodež. Ksanten lagano okrenu glavu.

  »Pripazi se ili ću te vezati za kola, pa ćeš trčati po prašini«.

  Ataman je oklevao, pljucnuo kroz zube, povukao se. Pogledao je svoj bodež, okrenuo ga i mrmljajući vratio u korice. »Kuda me vodiš?«

  Ksanten je zaustavio kola. »Dovde. Samo sam želeo da napustim tvoj kamp dostojanstveno, bez izvrdavanja i izbegavanja kiše strela. Možeš da siđeš. Verujem da još uvek odbijaš da staviš svoje ljude u službu zamka Hagedorn?«

  Ataman još jednom pljucnu kroz zube. »Kada Mekovi unište zamkove, mi ćemo uništiti Mekove. Zemlja će biti očišćena od stvari sa zvezda jednom zauvek!«

  »Vi ste banda neposlušnih divljaka. Vrlo dobro, vrati se u svoj kamp. Promisli dobro pre no što sledeći put pokažeš nepoštovanje vodi klana iz zamka Hagedorn«

  »Bah«, promrmljao je ataman. Skočivši sa kola, uputio se nazad ka svom kampu.

  Nije se osvrtao.

  20

  6

  Oko podneva je Ksanten stigao u Udaljenu dolinu, granicu hagedornskog poseda.

  U blizini je bilo selo Pokajnika, buntovnih i neuresteničnih po mišljenju plemstva iz zamka, i čudne grupe u svakom pogledu. Neki od njih su u svoje vreme bili izuzetno cenjeni i obrazovani ljudi, na visokim položajima, dok drugi pak behu osobe bez časti i reputacije; a priklanjali su se najekstremnijoj i najčudnijoj filosofiji. Sada su svi radili teške poslove, nimalo različite od onih namenjenih Kmetovima, i izgledalo je da nalaze neko perverzno zadovoljstvo u onome što bi po standardima zamka bila beda, prljavština i degradacija.

  Kao što se moglo i očekivati, njihovi stavovi uopšte ne behu homogeni. Neki bi bili bolje opisani kao, 'nekonformisti', a drugi pak, manjina, zalagahu se za dinamičan program.

  Između zamka i sela bilo je malo saradnje. Povremeno bi Pokajnici trampili voće ili obrađeno drvo za alat, eksere, lekove; ili bi plemstvo došlo na izlet da posmatra Pokajnike u pesmi i igri. Ksanten je bio u selu više puta prilikom takvih izleta i bio je privučen prirodnim šarmom i neformalnošću igara tog sveta. Sada, prolazeći blizu sela, Ksanten je skrenuo na stazu koja je vodila kroz visoku kupinovu živicu. Izbio je na mali proplanak gde su pasle ovce i goveda. Ksanten je zaustavio kola u senci i video da je mešina sa sirupom puna. Pogledao je nazad ka svom zarobljeniku. »Šta je sa tobom?

  Ako ti treba sirup, napuni se. Ali, ne ti nemaš kesu. Čime se onda hraniš? Blatom?

  Ogavna hrana. Bojim se da ništa unaokolo nije dovoljno bljutavo za tvoj ukus. Sisaj sirup ili žvaći travu, kako već hoćeš. Samo nemoj da odlutaš predaleko od kola, jer te pažljivo držim na oku«.

  Mek, sedeći pogrbljen u uglu, nije davao znake da je shvatio, niti se pomakao da iskoristi Ksantenovu ponudu.

  Ksanten je otišao do vedra s vodom. Držeći ruke pod mlazom koji je izbijao iz olovne česme, umio se i otpio gutljaj iz skupljenih šaka.

  Okrenuvši se, video je da mu se približilo desetak ljudi iz sela. Jednog je dobro znao, čoveka koji je mogao postati Godalming, ili čak Ori, da se nije zarazio pokajništvom.

  Ksanten je učtivo pozdravio. »O. G. Filidore. To sam ja, Ksanten«.

  »Ksanten, naravno. Ali ovde nisam više O. G. Filidor, dovoljno je i Filidor«.

  Ksanten se naklonio. »Moje izvinjenje. Zanemario sam punu strogost vaše neformalnosti«.

  »Poštedi me svoje mudrosti«, reče Filidor. »Zašto nam dovodiš tog ostriženog Meka? Da ga usvojimo, pretpostavljam?« Ovo je bila aluzija na praksu plemstva da dovodi prekobrojnu decu u selo.

  »Ko sada mudruje? Ali još niste čuli novosti?«

  »Novosti ovde poslednje stignu. Nomadi su bolje obavešteni«.

  »Pripremite se za iznenađenje. Mekovi su se pobunili protiv zamkova, Halikon i Delora su uništeni, svi pobijeni, a možda i drugi do sada«.

  Filidor je odmahnuo glavom. »Nisam iznenađen«.

  »Pa, onda, zar niste zabrinuti?«

  Filidor je razmislio. »Donekle. Naši planovi, nikad lako izvodljivi, postaju ostvarivi teže no ikad do sad«.

  »Čini mi se«, rekao je Ksanten, »da se suočavate sa ozbiljnom i neposrednom 21

  opasnošću. Mekovi sigurno nameravaju da ljudima zatru svaki trag. Nećete izbeći«.

  Filidor je slegnuo ramenima. »Razumljivo da postoji opasnost... Većaćemo i odlučiti šta da učinimo«.

  »Izneću predlog koji će vam možda zazvučati primamljivo«, reče Ksanten. »Naša prva briga, naravno, jeste suzbijanje pobune. Postoji najmanje tuce pokajničkih komuna, sa ukupno dve do tri hiljade ljudi — možda i više. Predlažem da regrutujemo i obučimo vrhunski disciplinovanu jedinicu, opremljenu iz arsenala zamka Hagedor
n, vodenu hagedornskim najboljim vojnim teoretičarima«.

  Filidor je buljio u njega sa nevericom. »Vi očekujete da ćemo mi, Pokajnici, postati vaši vojnici?«

  »Zašto da ne?« upitao je Ksanten iskreno. »I vaši životi su u pitanju, kao i naši.«

  »Niko ne umire više no jednom.«

  Sad je Ksanten pokazao zaprepašćenje. »Kako? Može li ovo govoriti bivši gospodin Hagedorna? Je li to lice koje čovek od ponosa i hrabrosti okreće opasnosti? Da li je ovo čas istorije? Naravno da nije. U ovome ne treba da vas savetujem obrazovani ste kao i ja.«

  Filidor je klimnuo glavom. »Znam da istorija čoveka nisu njegovi tehnički trijumfi, njegova ubijanja, njegove pobede. To je sklop, mozaik triliona komadića, sporazum svakog čoveka sa svojom savešću. To je prava istorija rase.«

  Ksanten je napravio lagan pokret. »O. G. Filidore, silno uprošćujete. Smatrate li me glupim? Postoje mnoge vrste istorije. One se nadopunjuju. Vi ističete moralnost. Ali u temeljnoj postavci morala nalazi se opstanak. Ono što pomaže opstanku je dobro, ono što povlači smrt je loše.«

  »Lepo rečeno!« kazao je Filidor. »Ali dopusti mi da izložim parabolu. Treba li narod od milion bića da uništi jedno stvorenje koje će u suprotnom sve njih zaraziti smrtonosnom bolešću? Da, rekao bi ti. Još jednu. Deset izgladnelih zveri te juri, da bi mogle jesti. Da li ćeš ih ubiti da spaseš svoj život? Da, kazaćeš ti opet, iako ćeš ubiti više nego što ćeš sačuvati. Još jednu: čovek živi u kolibi u usamljenoj dolini. Stotine svemirskih brodova slete s neba, i pokušaju da ga unište. Treba li on da uništi te brodove u samoodbrani, iako je on jedan, a njih je stotine hiljada? Verovatno ćeš reći da. Šta onda ako ceo jedan svet, cela rasa stvorenja, krene protiv jednog čoveka? Treba li sve da ih pobije? Šta ako su napadači ljudi kao i on? Šta ako je on stvorenje iz prethodnog primera, koje će ih u suprotnom sve zaraziti? Vidiš, nema područja gde samo jedno merilo vredi. Tragali smo i ništa nismo našli. Stoga, rizikujući greh protiv Opstanka, mi — u krajnjem slučaju ja mogu govoriti samo u svoje ime — biram moralnost koja me bar ostavlja mirnog. Ja ne ubijam — nikog. Ja ne uništavam ništa.«,