Alef Science Fiction Magazine 006

by Unknown

  U kratkoj i teškoj borbi ljudi pobiše sve stražare i zauzeše ulaze u tunele u kojima se sada krilo sve što je preostalo od makovske armije. Činilo se da je pobuna Mekova suzbijena.

  12

  Plamenovi zamreše. Ljudski ratnici — tri stotine muškaraca iz zamka, dve stotine Pokajnika i oko tri stotine Nomada — prikupiše se oko ulaza u tunele, i ostatak noći razmatrahu šta da čine sa zatvorenim Mekovima.

  U zoru, muškarci iz zamka Hagedorn, čija su deca i družbenice još uvek bili u zamku, odoše da ih dovedu. Uz njih je, u povratku, došla i grupa gospode iz zamka: među ostalima i Bedri, O. Z. Gar, Izet i Ori. Pozdravili su svoje nekadašnje prijatelje kratko, uz,držano i hladno, što je značilo da su ratnici izgubili dostojanstvo boreći se sa Mekovima kao sa sebi ravnima.

  »Šta će se sada dogoditi?« Bedri je upitao Hagedorna. »Mekovi su u zamci ali ih ne možete isterati. Nije nemoguće da unutra imaju sirup za teretna kola. Lako bi mogli poživeti mesecima«.

  O. Z. Gar, razmatrajući situaciju kao vojni teoretičar, iznese plan akcije. »Snesite dole top — ili neka to učine vaši potčinjeni — i stavite ga na teretna kola snage. Kad se gamad iscrpe, dovezite unutra top i pobijte ih sve osim radne snage za Zamak. Ranije smo imali četiri stotine Mekova, i mislim da će to i sada biti dovoljno.

  »Ha!« povikao je Ksanten. »Veliko mi je zadovoljstvo da ti saopštim da toga neće biti. Ako neki Mekovi prežive, popraviće nam svemirske brodove, naučiti nas tehnici, i tada ćemo njih i Kmetove vratiti na njihove svetove.«

  »Kako onda očekuješ da održavamo svoje živote?« upitao je hladno Gar.

  »Imate generator sirupa. Opremite se kesama i pijte ga.«

  Gar je zabacio glavu i prezrivo se upiljio u Ksantena. »To je tvoj glas, samo tvoj, i tvoje uvredljivo mišljenje, treba čuti i ostale. Hagedorne, je li to i vaš stav, da civilizacija treba da odumre?«

  »Ne treba da odumre«, reče Hagedorn, »ukoliko svi — i vi i mi — radimo za nju. Ne može više biti robova. Ubeđen sam u to.«

  O. Z. Gar se okrenuo na petama i pošao nazad putem u zamak, praćen

  najzagriženijim tradicionalistima iz svoje grupe. Nekoliko ostalih se odvojilo sa strane i tiho pričalo među sobom, povremeno mrko pogledajući Ksantena i Hagedorna.

  Iznenada se sa zidina zamka začuše krici: »Mekovi! Zauzimaju zamak. Puni su ih 39

  donji nivoi. Napadaju, pomozite nam.«

  Ljudi u dolini su zaprepašćeno gledali. Kapije zamka se zatvoriše.

  »Kako je moguće?« upitao je Hagedorn. »Zakleo bih se da su svi ušli u tunele.«

  »Savršeno je jasno«, gorko reče Ksanten. »Dok su bili zatvoreni, prokopali su tunele do donjih nivoa.«

  Hagedorn je krenuo napred kao da želi sam da napadne liticu, potom je stao.

  »Moramo ih isterati. Nezamislivo je da nam pljačkaju zamak.«

  »Na nesreću«, reče Klaghorn, »sada ih zidovi štite, kao nekad nas.«

  »Ptice mogu preneti vojsku. Kad se prikupimo, možemo ih istrebiti.«

  Klaghorn je odmahnuo glavom. »Oni mogu čekati na bedemima i sletnim

  platformama i pucati na Ptice dok prilaze. Čak i kad bismo utvrdili uporište na bedemu, bilo bi silnog krvoprolića — na svakog njihovog ubijenog ginuo bi po jedna naš. A ima ih tri‐četiri puta više.«

  Hagedorn je zastenjao. »Smuči mi se kad pomislim da divljaju među mojim stvarima, šepure se u mojoj odeći, loču moja pića.«

  »Slušajte,« reče Klaghorn. Odozgo su se čuli promukli krici ljudi, pucketanje energo-topova. »Neki od njih se ipak drže na bedemima.«

  Ksanten je prišao obližnjoj grupi Ptica koje su, pometene događajima, utučeno posmatrale. »Podignite me iznad zamka, van dometa kuglica, ali tako da mogu da vidim šta Mekovi rade.«

  »Pazi se, pazi!« zakreštala je jedna Ptica. »Lude stvari se događaju u zamku.«

  »Nema veze. Ponesite me gore, iznad bedema.«

  Ptice ga poneše, u širokom luku obiđoše stenu i na bezbednoj visini preleteše zamak.

  Iza onih topova koji su još funkcionisali stajalo je tridesetak muškaraca i žena.

  Između velikih Kuća, Rotunde i palate, svuda gde topovi nisu mogli gađati, vrveli su Mekovi. Trg je bio prekriven leševima: gospode, dama, njihove dece — svih koji izabraše da ostanu u zamku Hagedorn.

  Za jednim topom stajao je O. Z. Gar. Urliknuo je spazivši Ksantena, okrenuo top, ispalio munju. Ptice su vrišteći pokušale da skrenu ali munja raznese dve. Ptice, nosiljka i Ksanten su padali u kovitlacu. Četiri preostale ptice su hvatale ravnotežu izbezumljeno stenjući od napora, nekim čudom su usporile pad, nesigurno lebdele, i tresnule o zemlju.

  Ksanten se iskobeljao iz sedišta. Ljudi su dotrčali.

  »Jesi li čitav?« upitao je Klaghorn.

  »Čitav, da. A tek uplašen!« Ksanten je duboko uzdahnuo, i seo na stenu koja je virila iz zemlje.

  »Šta se dešava tamo gore?« pitao je Klaghorn,

  »Nekoliko je živih«, reče Ksanten, »svi ostali mrtvi. Gar je poludeo. Pucao je na mene.«

  »Gledajte! Mekovi na bedemima.« uzviknu A. L. Morgan.

  »Tamo!« povika neko drugi. »Ljudi. Oni skaču... Ne, gurnuti su!«

  Neki su bili ljudi, neki Mekovi koje ljudi povukoše sa sobom; užasno sporo su se prevrtali ka svojoj smrti. Niko više nije pao. Zamak Hagedorn bio je u rukama Mekova.

  Ksanten je posmatrao složenu siluetu, najednom i poznatu i stranu.

  »Ne mogu se održati. Treba samo da uništimo solarne ćelije, i oni neće moći da sintetišu sirup.«

  40

  »Uradimo to odmah«, reče Hagedorn, »pre nego što se oni toga dosete i ne poprave topove. Ptice!«

  Prišao je da im izda naređenja, i četrdeset Ptica, svaka u kandžama noseći kamen veličine čovečije glave, zalepršaše preleteše zamak i vratiše se da jave da su solarne ćelije uništene.

  Ksanten reče: »Sad nam ostaje da začepimo izlaze iz tunela kako bismo se obezbedili od iznenadnog juriša« i budemo strpljivi.«

  »Šta sa Kmetovima u stajama — i Fanima?« setno je upitao Hagedorn.

  Ksanten je lagano odmahnuo glavom. »Ko ne beše Pokajnik, mora to postati sada.«

  Klaghorn promrmlja: »Mogu poživeti najviše dva meseca — ne više.«

  Ali dva meseca prođoše, pa tri meseca, pa četiri meseca. Onda se jednog jutra velika kapija otvori, i istetura mršav i iscrpljen Mek.

  »Ljudi: mi umiremo od gladi. Čuvali smo vaše dragocenosti. Dajte nam živote ili ćemo uništiti sve pre nego što umremo.«

  Klaghorn je odgovorio: »Ovo su naši uslovi. Pustićemo vas da živite. Morate očistiti zamak, odneti i pokopati tela. Morate popraviti svemirske brodove i naučiti nas svemu što znate o njima. Tada ćemo vas transportovati na Etamin Devet.«

  »Prihvatamo vaše uslove.«

  Pet godina kasnije Ksanten i Glis Medousvit, sa svoje dvoje dece, krenuše iz svoje kuće blizu Peščane reke na putovanje prema severu. Bila je to prilika da posete zamak Hagedorn, u kome je sada živelo tridesetak ljudi, među njima i Hagedorn.

  Ostario je, činilo se Ksantenu. Kosa mu je posedela; njegovo lice, nekada krepko i srdačno, postalo je ispijeno, kao od voska. Ksanten nije mogao da odredi njegovo raspoloženje.

  Stajali su u senci oraha, dok se zamak na visokoj steni ocrtavao iza njih. »Ovo je sada veliki muzej«, rekao je Hagedorn. »Ja sam kustos, i to će biti funkcija svih Hagedorna posle mene, jer tu ima neprocenjivog blaga za čuvanje i održavanje. Osećaj drevnog se već uvukao u zamak. U Kućama žive duhovi. Često ih viđam, posebno u prazničnim noćima... E, Ksantene, to su bili dani, zar ne?«

  »Jesu, zaista,« reče Ksanten. Zagrlio je svoju decu. »Ipak, ne želim da se u njih vratim. Sada smo ljudi, na našem svetu, kakvi nikada ranije nismo bili.«

  Hagedorn se s tugom složio. Pogledao je ogromno zdanje, kao da ga prvi put vidi.

  »Ljudi u budućnosti — šta li će oni misliti o zamku Hagedorn, njegovim dragocenostima, knjigama, tunikama?«

  »Dolaziće i diviće se«, reče Ksanten. »Kao i ja da
nas.«

  »Ima puno toga za divljenje. Hoće li ući, Ksantene? Ima još boca plemenitog pića.«

  »Hvala, ne«, reče Ksanten. »Previše toga budi stare uspomene. Poći ćemo, i to odmah.«

  Hagedorn je tužno klimnuo glavom. »Vrlo dobro razumem. Ja lično često sanjarim

  o tim danima. Pa dobro, zbogom, i lepo putujte.«

  »Hoćemo, Hagedorne. Hvala vam i zbogom«, reče Ksanten i okrenu se od zamka Hagedorn prema svetu ljudi.

  41

  PORTRET

  SF PISCA

  DŽEK VANS

  Džek Vans je danas postariji gospodin

  ispred tekst‐procesora: ugledni profesio‐

  nalni pisac, pažljiv i smiren, koji godišnje

  izbacuje stotine hiljada reči i tako stvara

  svoje najnovije romane. Ali nije tako

  počeo; bio je, nekada davno, klinac koji je

  pročitao neke ruske bajke i odlučio da

  pokuša da napiše nešto slično; pa je bio

  srednjoškolac koji na času maternjeg je‐

  zika, kad je trebalo nešto napisati, poku‐

  šava sa naučnom fantastikom i prolazi sa‐

  svim loše, jer ga svi samo kritikuju; onda

  je bio čovek koji objaljuje mnogo ali se

  tako malo pojavljuje u javnosti, i toliko

  vešto krije, da su mnogi sve do 1970.

  godine tvrdo verovali da je »Džek Vans«

  samo još jedan od brojnih pseudonima

  Henrija Katnera.

  Vans je rođen 1920. godine. Na Kalifor‐

  nijskom univerzitetu studirao je prvo za

  rudarskog inženjera, pa za fizičara, pa

  onda za novinara. Za vreme drugog svet‐

  skog rata služio je u trgovačkoj mornarici.

  Njegova prva objavljena priča, »Mislilac

  sveta« (»The World Thinker«) pojavila se

  1945. godine, u časopisu Thrilling Won‐

  der. Objavio je nekoliko serija romana;

  većini je zajedničko to što se dešavaju u

  vasioni daleke budućnosti, gde je nauka

  toliko odmakla da se po svojim efektima

  ponekad bliži čarobnjaštvu, i gde ljudi

  žive u neobičnim društvima; njegova inte‐

  resovanja za sociologiju, lingvistiku, ko‐

  munikaciju i temu besmrtnosti pojavljuju

  se na mnogo mesta. Verovatno najpoz‐

  natiji mu je roman Jezici Paoa (1958), a uz

  Vavilon 17 Dilenija, 1984 Orvela i neke

  radove Ursule Legvin predstavlja vrhunski

  doprinos lingvističkoj naučnoj fantastici.

  Svoju prvu nagradu HUGO Vans je

  dobio za kratki roman Gospodari zmajeva

  (1963), a duplu krunu (HUGO i NEBULA)

  osvojio je 1967: godine upravo za novelu

  »Poslednji zamak« koju vam ovde

  predstavljamo.

  Vans je još uvek vrlo aktivan kao pisac,

  ali stiče se utisak da je svoja najznačajnija

  dela, po kojima ćemo ga pamtiti, već

  ostvario pre dvadeset i više godina.

  42

  43

  Dok je izranjao iz mraka, objekt nije bilo moguće razlikovati od blistavih zvezda.

  »Nema nikakve sumnje«, reče Karmodi. »U orbiti je.«

  »Hju«, Mekajres progovori ne podižući pogled sa svoga ekrana, »jeste li sigurni da nije mogao doći sa nekog nebeskog tela?«

  U to vreme ni svet ni njegovo sunce nisu još imali imena. Bili smo tada hiljadu svetlosnih godina iza Zastrte Ledi, dvanaest dana od najbliže isturene stanice. Bio je to redak dragulj, ta planeta, jedna od nekoliko koje smo otkrili, a čija su klima i geološki uslovi omogućavali neposredno ljudsko nastanjenje. Njen jedini kontinent opkoračio je severni polarni krug koji se rastočio ispod glečera na izmaku ledenog doba. Ali to je bio i svet niza ostrva i prozirnih okeana načičkanih visokim granitnim bregovima. Nigde nije bilo jedinstvene kopnene mase, sem one u arktičkom području, koja bi omogućavala značajniji razvoj zemaljskih životinjskih vrsta. »Ne«, rekao sam, »nema tu nikoga.«

  »Pojavljuju mi se pravilni otkucaji na detektoru«, reče Karmodi.

  Mekajres obuhvati šakom svoju bradicu i zagleda se u sliku na monitoru.

  »Opozovite ekipe«, naredi ona dežurnom oficiru, »i procenite koliko će potrajati njihovo prikupljanje«.

  Hteo sam da protestujem, ali se sve završilo na tome što sam ustao sa svoga sedišta. Njene vilice bile su stegnute; lice joj je bilo mirno, bez ikakvih promena.

  »Nemojte sada, Hju«, reče ona tiho. »Pravila su jasna i moraju se poštovati u ovakvim situacijama.« Ona pomaknu ručicu na svom naslonu za ruke. »Govori kapetan.

  Možda će doći do susreta. Tenandrom je od sada na režimu pripravnosti Dva. To za vas koji se nalazite u ekipi gospodina Skota«, na to pogleda prema meni, »znači da može doći do iznenadnog ubrzanja, bez upozorenja, ili sa kratkom najavom neposredno pred promenu brzine. Budite, prema tome, pripravni.«

  Karmodi je bio nagnut nad svojom konzolom, očiju razrogačenih od iznenađenja.

  »To nije prirodni objekt«, reče on, »u to sam siguran.«

  »Dimenzije?« zatraži Mekajres.

  »Približno sto dvadeset metara dugačak, možda nekih trideset pet u prečniku na

  svom najširem delu, koji je otprilike nešto ispred sredine. Mogućnost greške: četiri posto.«

  »Velik je otprilike kao teretnjak tipa Ordvej«, dodade dežurni oficir.« Jesmo li sigurni da se više ništa neće pojaviti?« »Ništa, kako nam se čini«, odgovori Mekajres usredotočujući svoju pažnju ponovo na komandni ekran. »Prebacite sliku i ton na pomoćne monitore«, naredi ona. Nisam bio siguran kome je izdala tu naredbu, ali bio sam joj zahvalan: moji ljudi barem neće morati da leže na svojim skučenim ležajima pitajući se šta se kog vraga tu dešava.

  Otišao sam do nje i stao tako da smo mogli razgovarati da nas drugi ne čuju.

  »Ovo će nam oduzeti mnogo vremena«, rekao sam. »A verovatno ćemo izgubiti i

  nešto od opreme. Zašto ne bismo stvar dobro ispitali pre opoziva sveg ljudstva?«

  Mekajres je bila jednostavna žena, sa jakim vilicama i blago prošaranom kožom kao posledicom duge borbe sa Travisonovom bolešću, koja je, u vreme kad ju je ona imala, bila obično smrtonosna. Po navici je žmirkala, a oči su joj bile mutne i beživotne, izuzev u onim retkim prilikama kada je bila prisiljena da iskaže svoje ne male sposobnosti. I tada, tek za trenutak, one bi bile u stanju da se zažare. »Ako bude iznenađenja«, reče ona, »nećemo se moći zadržati ovde dan‐dva da biste prikupili svoje ljude.«

  »Počinjem nešto da razaznajem«, reče Karmodi. Isfiltrirao je većinu bleska, smanjio kontrast i eliminisao zvezdano polje. Ono što je ostalo bila je samo jedna tačka belog svetla.

  Posmatrali smo kako menja oblik: postepeno se širila u zdepasti teški valjak, debeo u sredini, zaobljen na jednom kraju, a proširen na drugom. »To je jedan od naših«, reče Mekajres, ne mogavši potpuno sakriti svoju iznenađenost. »Ali stari tip! Pogledajte 44

  samo konstrukciju.« Bio je malen i nezgrapan, neodređeno poznat, uspomena na prohujala vremena. Bio je to jedan od onih brodova koji su dosegli zvezde tokom ranih dana Armstrongove ekspedicije, onih koji su nosili Dezirea, Tanijama i Bajbl Bila u svetove koji će kasnije ući u Konfederaciju. Pripadao je onoj vrsti brodova koji su učestvovali u istrebljivačkim ratovima i koji su u onim trenucima odsudnim za čovečanstvo odbili Ašijurce.

  Neko vreme svi su ćutali.

  Brod se stalno povećavao.

  »Kapetane«, oglasi se dežurni oficir, »prihvatna služba procenjuje da će prikupljanje potrajati dvadeset osam sati.«

  »Imamo njegovu orbitu«, reče Karmodi sa očiglednim zadovoljstvom. »Najmanje rastojanje između nas i objekta, od oko dve hiljade i šesto kilometara, dostići ćemo za otprilike tri sata.«

  Mekajres primi k znanju obaveštenje. »Pratite ga i dalje. Želela bih znati ima li
na njemu ikakvih znakova života.«

  Bio je to lep vasionski brod. Na jarkom suncu presijavao se srebrnom i plavom bojom. Linije su mu bile blago zaobljene: delovao je dekorativno, što nije slučaj sa hladno‐sivim brodovima modernog doba. Parabolični pramac sa svojim stegom, levkaste raketne cevi, pokretni most, saonice za ateriranje — sve bi to imalo praktičnu svrhu u atmosferskoj navigaciji. Imao sam čudan osećaj kao da mi je taj brod odnekud poznat; podsećao me je na doba moje mladosti.

  »Šta je to na trupu?« upita neko preko interne veze.

  Karmodi je usmerio Tenandromove dubinske teleskope prema brodu, na skup slova ispod mosta, koja još nismo uspevali da razaznamo. Međutim, ispred njih je bio neki znak, bliže pramći, baš na srebrnastom metalu. On pokuša da ga uveća, ali se slika razli, tako da smo morali pričekati da se brodovi malo više približe.

  Prihvatna služba javlja da su dve istraživačke ekipe na putu prema brodu. Ostalo je još šest drugih, ali one će morati da pričekaju dok ne promenimo orbitu. Neke od njih su već bile na vezi i zahtevale da čuju šta se to dešava Holtmejer se razbesneo kad sam pokušao da mu objasnim situaciju. (A to je bilo manje‐više tipično za Holtmejera, mada bi se, kao opravdanje, ovog puta moglo uzeti to što je upravo sedeo na jednom glečeru gde mu se činilo da je u ledu otkrio neke ogromne fosile.)

  Mekajres je nešto načula od našeg razgovora, a možda je čula i čitav razgovor, jer se na kraju umešala. »Hju«, reče ona preko veze koju drugi nisu mogli da čuju, »ako hoćete, možete mu reći da je to ratni brod.« Nešto mi je objašnjavala u vezi sa teleskopskim sankama za prizemljenje, ali sam ja odjednom prestao da slušam, jer se u tom trenutku oznaka blizu pramca ukaza sasvim jasno, što je izgleda još neko iza mene primetio, pošto mu se ote kratak, ne baš otmen izraz iznenađenja.

  Bio je to svima poznat simbol: crna veštica sa raširenim krilima preko dugačkog i uskog polumeseca. U trenutku kad ugledah njene oči i kandže shvatih zašto mi je brod izgledao poznat.