Alef Science Fiction Magazine 006

by Unknown

  »Nije moguće«, uzdahnuvši, izusti oficir osmatrač.

  Izgled broda sugerisao je jednostavnije doba, bolja vremena. Možda je sam brod

  bio takav, a možda je to bila posledica nekih asocijacija koje je izazivao. Video sam Markrosov veličanstveni prikaz broda više puta, u glavnom holu Narodnog doma na Rimveju, uokvireno portretima Kristofera i Tarijena Sima, herojske braće, koji su se gotovo sami suprotstavili Ašijuru. I svako dete u svim svetovima Konfederacije znalo je za jednostavni natpis urezan u mramoru u podnožju centralnog dela slike: NIKAD VIŠE.

  »Za ime božje«, uzviknu oficir osmatrač, glasom jedva nešto jačim od šapata: »Pa to je KORSARIJUS.«

  Posle izvesnog vremena, brod se počeo udaljavati od nas; detalji su postali mutniji, da bi uskoro zatim potpuno nestali.

  Tenandrom je bio u visokoj, geosinhronoj orbiti: na brod smo upravo primili svoju 45

  prvu ekipu kad je tajanstveni brod započeo svoje drugo spuštanje prema noćnoj strani.

  Karmodijevi teleskopi su ga još uvek držali u centru monitora i ja sam provodio vreme naizmenično ga posmatrajući i prebirajući podatke, koje smo imali u biblioteci, o njegovim podvizima.

  Sve vasionske letelice u delakondskoj eskadrili Kristofera Sima imale su simbol crne veštice, surove grabljivice koju su ljudi u tom planinskom svetu veoma poštovali; međutim, samo je komandant imao pravo na simbol sa polumesecom »da bi neprijatelj sigurnije naleteo na nju«.

  Posmatrali smo kako Korsarijus polako tone u nebo, u sumrak: nekada pojam moći

  i slave, a sada predmet legende i istorije. Naposletku, kad je već sve izgledalo izgubljeno i kad se samo nekoliko preostalih brodova delakondske eskadrile suprotstavilo svemoćnom osvajaču, njegova posada ga je napustila. Tada je Kristofer Sim sišao do barikada i skloništa izgubljenog Abonaja, gde je našao sedam bezimenih ljudi i žena koji su krenuli sa njima u onaj poslednji i veličanstveni napad na crne brodove Ašijura.

  Navigatorovi prsti igrali su po dirkama komandne table. Namrštio se i pogledao kapetana. Mekajres je gledala svoj vlastiti ekran i klimala glavom.

  »Šta je to?« upitao sam.

  »Aksijalni pomak je oko deset stepeni«, reče ona. »I obrće se. Rekla bih da se tu nalazi već duže vreme.«

  Slika je treptala na komandnom ekranu, naročito završni delovi, komunikacioni blokovi i linije sa naglašenim elementima.

  »Da li je to ono što izgleda da jeste?« upitao sam.

  Ona sleže ramenima, ali u tom pokretu bilo je i neke zebnje. »Sim i njegov brod stradali su kod Rigela pre dva veka.«

  Objekt se sada gubio brzo, propadajući kroz zatamnjenje na ekranu i klizeći prema terminatoru. Na sve tamnijoj pozadini ličio je na usijanu loptu. Posmatrao sam ga tih nekoliko poslednjih trenutaka pre no što se na njemu izgubio i poslednji Sunčev odsjaj, i čekao da vidim neće li možda nailazak jutra pokazati da je to bilo samo neko noćno priviđenje bez ikakvih tragova u stvarnosti.

  Predmet je odjednom nestao čim se spustio ispod planetarne senke.

  »Još uvek ga vidim«, oglasi se navigator, a oči mu se iznenada ispuniše strahom.

  Bio je zaista još vidljiv, kao bleda tajanstvena prikaza. Osećao sam kako me podilazi jeza pa sam se osvrnuo oko sebe da vidim da li čak i ovde, na komandnom mostu modernog vasionskog broda, članovi posade kao obična ljudska bića reaguju na nedokučive izazove natprirodnog.

  »Odakle, do đavola, dolazi taj odsjaj?« upita Karmodi. »Meseci nisu na tom nebu.«

  »To su njegovi vlastiti farovi«, reče Mekajres. »Ima upaljene farove.«

  Mekajres je ostala na komandnom mostu i tokom vremena predviđenog za

  spavanje. Ne znam da li je mislila da bi nam se nešto moglo dogoditi; nešto prišunjati u mraku, ili je imala neke druge misli, ali činjenica je da su svi bili pomalo prenapregnuti.

  Iz uvidavnosti, dodelili su mi jedno od pilotskih sedišta, ali ja sam u njemu samo dremuckao. Probudivši se usred noći, osećao sam ukočenost i hladnoću po celom telu.

  Kapetan Mekajres mi je nasula kafu i zapitala kako se osećam.

  »U redu je«, odgovorio sam. »Kako napredujemo?«

  Rekla je da idemo dobro, da smo pokupili dve prve ekipe, da sada menjamo orbitu

  kako bismo došli u položaj za prikupljanje ekipa u severnoj tropskoj zoni i da će se osećati mnogo bolje kad svi budu ponovo na brodu.

  »Šta mislite o tome?« upitao sam. »O tome napolju.«

  Nije odmah odgovorila. Naš brod je plovio manje‐više sa uključenim sistemom za

  automatsku navigaciju. Komandni most je bio u polumraku, a samo je oficir osmatrač morao biti budan. Nekolicina ostalih, koji su obično neophodni noću, spavali su u svojim odeljcima. Mada je bilo malo sumnje u to da je onaj brod samo napuštena lutajuća olupina, Mekajres nije htela da išta rizikuje. Nismo više bili na režimu Dva, ali napetost 46

  se još uvek osećala. Svetlost instrumenata odsijavala se u njenim očima i na njenoj tamnoj koži. Čulo se kako diše. Njeno disanje kao da je bilo deo pulsa broda, koji se ispoljavao u naizmeničnim prekidima prigušenih i piskavih signala kompjutera, te povremenog škripanja metalnih pregrada i oplata broda što se bune protiv manjih promena brzine ili kursa, i hiljada drugih zvukova koji se čuju noću u zvezdanim prostorima.

  »Stalno razmišljam«, reče ona, »o predanju prema kom će se on vratiti u teškim

  časovima za Konfederaciju«

  Ona se malo spusti u stolici i primaknu šoljicu ustima. »Ova nije sa Rimveja«, reče ona, misleći na kafu. »Sigurna sam da ne biste mogli pogoditi. Logistika je malo pomešala stvari pa se moramo zadovoljiti sa onim što nam pošalju.«

  »Sadži«, upitao sam, »šta sada nameravate?«

  »Pogrešnu stvar«, odgovori ona. »Hju, ako biste mogli udesiti da svako zaboravi ono što je video, ja bih izbrisala zapis sa trake, otišla nekud drugde, i nikad se ne bih vratila. Ta stvar tamo vani, ne znam šta je zapravo, niti kako može biti to što izgleda da jeste, ali znam da ne pripada ovom nebu, a ni nekom drugom. Ne želim da išta učinim u vezi s tim.«

  »Ipak, ne da vam mira«, rekao sam.

  Pažljivo je posmatrala sliku ukletog broda koji je obišao planetu i sada nam se ponovo približavao. »Pročitala sam njegovu knjigu noćas.«

  »Simsovu?« upitao sam. Bila je to naravno knjiga »Čovek i Olimpijac«, njegova istorija antičke Grčke, u kojoj se obraduje period od persijskih ratova do smrti Aleksandrove.

  »Da«, odgovori ona. »Bila je to veoma složena ličnost. Ne bih mogla reći da se uvek i u svemu slažem s njim, ali me impresionira način na koji iznosi svoje stavove. O

  Sokratu ima sasvim drukčiji, kritički oštriji stav«.

  »O Sokratu?!« upitao sam, čudeći se.

  Njene usne se razvukoše u poluosmeh. »On misli da su sudac i porota bili u pravu: da je on, u stvari, podrivao atinsku državu sistemom doktrina koje su, mada same po sebi divne vrednote, ipak na koncu dovele do poremećaja u životu Atine.«

  »To je suluda ideja«, rekao sam.

  »Tako kažu i kritičari. Sim ih je kasnije zbrisao, u drugoj knjizi, koju istina, nije stigao da završi.« Ona se nasmeši. »Tarijen je negde rekao da nema ništa protiv kritike sve dok ima mogućnosti da njegova reč bude poslednja.« Ona se nasmeja. »Šteta što u školama nikad ne prikažu i ovu drugu njegovu stranu. Kristofer Sim, kakvog deca nauče da vide, ispada savršena, neustrašiva i rečita ličnost.« Njene se obrve nabraše: »Velela bih da znam šta bi on u ovakvoj situaciji učinio sa fantomskim brodom?«

  »On bi se ukrcao na njega. Ili, ako se ne bi mogao ukrcati, on bi čekao da dobije više informacija«, rekao sam, »a u međuvremenu našao bi nešto drugo o čemu bi se moglo razmišljati.«

  Ona ustade i udalji se, a ja zatražih da mi bibilioteka da »Čoveka i Olimpijca«. Bila je to standardna klasika koju više niko nije čitao, izuzev studenata na prvim godinama studija, kao neku vrstu opšteg pregleda. Moj utisak o toj knjizi, koji sam verovatno stekao površnim čitanjem pre tridesetak godina, bio je da se njegov ugled zasniva prvenstveno na činjenici da je ono delo
jedne čuvene ličnosti. Stoga sam se sada zavalio u jastuke, privukao bliže ekran i pripremio za spavanje, jer sam verovao da će me ponovo uljuljkati u san.

  Ali Simova Helada bila je i suviše životna da bi dozvolila tako nešto: njene početne stranice bile su pune Kserksesovog besa (»O gospodaru, seti se Atinjana«), Temistoklovog državništva) i hrabrosti ratnika koji su se borili u Termopilima. Bio sam iznenađen, ne samo jasnoćom i čvrstinom stavova u knjizi nego i saosećajnošću koje je provejavala. Nije to bilo ono što bi čitalac normalno očekivao od jednog ratnog komandanta. No, istina je da Sim nije započeo svoju karijeru kao vojnik: kad su nastala 47

  teška vremena, bio je učitelj. I onda, ima tu neke ironije, dok je on stekao veliki ugled kao taktičar vasionskog ratovanja, njegov brat Tarijen, koji je započeo kao oficir, postao je veliki državnik tog doba. Njegovi pogledi bili su u suštini olimpijski: čitalac odmah oseti da Kristofer Sim piše za istoriju, i ako njegova perspektiva nije uvek istovetna sa uglom posmatranja njegovih prethodnika, ipak nema neizvesnosti u pogledu krivog sagledavanja činjenica. Njegova reč je uvek poslednja.

  Simovo štivo ima kvalitet koji čitaoca tera na razmišljanje o razaranju Atine i nepotrebnim ljudskim žrtvama za vreme pogrešnog pokušaja da se brani Partenon. Ako sam uopšte i bio spreman za spavanje, svojim raspravljanjem i razlozima za angažovanje Spartanaca u Termopilima on me je potpuno razbudio.

  Heleni su već godinama pre toga znali da Perzijanci dolaze i, u svakom slučaju, imali su blagovremena obaveštenja o prikupljanju invazionih snaga; a ipak nisu ništa učinili da sklope savez radi zajedničke odbrane, sve dok se poplava već nije sručila na njih. I onda su poslali Leonidu sa njegovim ljudima, i šačicom njihovih saveznika da svojim životima iskupe nebrigu i glupost političara.

  Bila je to čudna koincidencija: te reči su napisane pre nego što su Ašijurci započeli svoj napad i, u širem smislu, Simu je zapala dužnost da odigra ulogu Leonide.

  On je vodio zaprečne bitke na granicama svetova, dok je Tarijen dizao narod na otpor i započinjao veliki posao na stvaranju saveza koji će biti u stanju da se uhvati ukoštac sa Ašijurcima.

  Ne znam da li sam tada uopšte uspeo da malo odspavam. Sve mi se pomešalo, Perzijanci i ostali, tak odjednom sam pred sobom ugledao lice Mekajresino sa čudnim sjajem u očima. Rukom je dotakla moje rame. »Hju«, rekla je, »danas ću uputiti tamo jednu izviđačku ekipu.«

  »Okej«, odgovorio sam. »Imam nekoliko ljudi koji će poći«.

  »Ne, Hju. Ja želim da grupa bude mala: samo vi i ja«.

  Posmatrao sam je, pitajući se da li ona to govori ozbiljno. Kapetani brodova ne vode ekipe za posedanje drugih letelica.

  »Zašto?« upitao sam.

  Njeno lice ličilo je na masku, ali odsjaji koji su igrali po njemu davali su mu promišljen izraz.

  »Ne znam, zaista«, rekla je. »Možda se plašim onoga što bismo tamo mogli naći.«

  Usta joj se malo otvoriše otkrivajući red oštrih belih zuba«.

  Trup broda je bio opaljen, pun izbočina i ulubljen. Na njemu su se videli tragovi krpljenja, jer su se neke pločice razlikovale od drugih. Kupole za navigaciju i komunikaciju bile su izgrebane, a štitnici na zadnjem delu broda iskrivljeni, dok je pogonsko kućište nedostajalo, tako da se videla Armstrongova jedinica.

  »Ali ipak«, odgovori Mekajres na moje primedbe o stanju broda, »nigde ne vidim

  neko veće oštećenje. Mada, jedna stvar izgleda dosta čudna.« Bili smo u jednom modulu i prilazili smo brodu odozgo i otpozadi. »Pogonsko kućište je demontirano; nije odvaljeno«.

  »Nedovršena opravka«, rekao sam.

  »Da. Ili opravka izvršena u žurbi; ni u kom slučaju onako kako bih ja pripremila brod za borbeno dejstvo. Međutim, izgleda dosta upotrebljiv.« Ispupčeni farovi kroz koje je Korsarijus isijavao svetlo isticali su se nekako hladno i kruto u čitavom nizu raznih otvora. »Da, takvi su«, dodade ona.

  Ali studen prošlosti osećala se posvuda.

  Mekajres je sedela u pilotskom sedištu, a lice joj poprimi zamišljen izgled, rekao bih, čak pronicljiv. Višekanalni prijemnik je radio hvatajući frekvencije koje su nekad bile dodeljene Korsarijusu, ali je iz njega dolazio samo čist žamor zvezda. »Istorije ne moraju uvek biti istinite«, rekao sam. »Očigledno je da nije bio uništen kod Rigela.«

  Podesila je kontrast na monitorima. Jedan od kompjutera na Tenandromu je analizirao karakteristike i funkcije broda na bazi starih Korsarijusovih podataka, 48

  razlažući ih neprestano iznova do najsitnijih detalja. »Volela bih da znam gde li su samo pogrešili«, reče ona.

  »Pretpostavimo da je Sim preživeo Rigel«, rekao sam. »Zašto bi onda hteo da nestane bez traga? U svakom slučaju, zašto bi se našao ovde? I kažite, kapetane, da li bi Korsarijus bio u stanju da izvade takav let?

  »O, da; kako da ne«, odgovori ona. Radijus svakog od ovih brodova ograničen je

  samo količinom provijanta koji se u njega može ukrcati. Da, da, takav let su svakako mogli izvesti; pitanje je samo zašto bi hteli da ga izvedu.« Odmerila je pogledom hrbat borda. Ja sam uvek mislio o Korsarijusu kao o velikom brodu, i kasnije sam čuo da je to i bio u ono vreme: fregata (što je bila i njegova zvanićna kategorija). Ali u poredenju sa četvrtastim džinom kakav je bio Tenandrom, on je bio igračka. »Pitam se, nisu li možda nekako Sim i njegov brod dopali šaka Ašijurcima?«

  Prošli smo iznad pramca, ispred besnih očiju i kljuna veštice, a zatim pored načičkanih skupova različitih oruđa smeštenih u prednjem delu broda. Mekajres je izvela jednu usku petlju, tako da se trup načas izgubio, a na našem vidiku se ukaza plavetnilo suncem oblivenog planetarnog prostora. A onda i to nestade u beskraju zvezdama posutog crnog neba.

  Mekajres je govorila Tenandromu ravnim i bezosećajnim glasom, opisujući svoje utiske. I dok je govorila, Korsarijusov pramac se ponovo pojavi na našim ekranima. »U

  slučaju da imate nekih sumnji«, rekla je, govoreći i dalje preko zajedničke interfonske veze, ali sad podigavši malo glas da pobudi moju pažnju, »brod je slep i mrtav. Njegovi senzori nisu ni pokušali da nas otkriju i da nas prate.«

  Neka čudna cerulijska slova, ispisana na trupu, promakoše pored nas, sasvim blizu: oznake broda. »Slaže se«, začu se Karmodijev glas, »To je Korsarijus.«

  *

  Zasun se okrenuo u položaj 'otvoreno' kad ga je Mekajres dodirnula, našto se ukazalo žuto svetlo oko njegovih rubova. Ušli smo lebdeći u vazdušnu zaprečnu komoru. Crvene sijalice su svetlele na bogato ispunjenoj komandnoj tabli, smeštenoj u pregradnom zidu. »Izgleda da sve funkcioniše«, rekao sam.

  »Brod radi sa minimumom snage«, odgovori ona. »Nema gravitacije. Izgleda da rade samo sistemi za održavanje!« Uključila je svoje nožne magnete, pa sam i ja to učinio. Kad smo ušli u prvi odeljak, zasun se za nama zatvori a sijalice promeniše boju u narandžastu i vazduh poče glasno šišteći da ulazi u kabinu. Karmodi nas je pitao da li ga čujemo i poželeo nam sve najbolje. Zapornjaci na unutrašnjem zasunu iskliznuše iz svojih ležišta, alarmno svetlo postade belo, a vrata se nečujno otvoriše na podmazanim šarkama.

  Zavirili smo u polumračnu prostoriju. Zidovi su bili obloženi plakarima i vasionskim odelima. Dve radioničke klupe i jedna inženjerska polica bile su pričvršćene za krov.

  Mekajres pogleda na merni instrument na svojoj ruci. »Kiseonika ima dovoljno u vazduhu«, rekla je, »malo je razređen, ali se može disati. Temperatura je nešto ispod tri stupnja. Malo je prohladno.« Oslobodila je kopče na svom skafandru, podigla kacigu i obazrivo udahnula.

  »Iskopčali su grejanje«, rekao sam, skidajući svoju kacigu.

  »Da«, saglasi se ona. »U tome je možda i deo objašnjenja zagonetke. Oni su, po svoj prilici, napustili brod s namerom da se vrate. I očigledno je da se nisu vatili.«

  Hodala je nespretno po kabini, a zatim zastala da namesti čizme. Potom izbroja vasionska odela. Bilo ih je osam.

  »Sva su tu«, reče ona.

  Rekao sam da bi se odgovor, ako ga uopšte ima, mogao možda naći na

  komandnom mostu.

  »Odmah �
�emo, Hju«. Rekavši to, ona se uputi duž hodnika. Stajao sam nekoliko trenutaka razmišljajući o tim zatamnjenim prolazima i težini dugih godina. Ormarići su 49

  bili natrpani raznim oscilatorima, mernim instrumentima, kablovima, generatorima. U

  jednom od njih našao sam knjigu pesama pisanu na cerulijskom. U drugom holografiju neke mlade žene sa detetom.

  Sve je bilo sređeno, u zavežljajima, fasciklama ili složeno u pretincima. Oprema je bila čista i izglačana, kao da je odložena dan ranije.

  Upravo sam posmatrao holografiju kad se ona vratila, »pa«, rekla je, »jedna pretpostavka otpada«.

  »Koja?«

  »Mislila sam da su se spustili na tlo planete i da je tamo došlo do nekog nesrećnog slučaja, ili da im se modul pokvario, pa da nisu mogli nazad«.

  »K vragu, Sejdži«, rekao sam odbacujući tu pretpostavku. »Ne bi valjda svi napustili brod.«

  »Ne bi. Ali ako ih je većina otišla, ostali su mogli ostati zatočeni ovde. No, sad je sve to u svakom slučaju nevažno: modul je na svom mestu.«

  »To znači da je u čitavu stvar umešan neki nepoznati brod koji ih je nekuda odveo.«

  »Ili«, dodade ona, »da su još uvek ovde negde.«

  Neka svetla nisu funkcionisala. Nijedan lift nije radio, a u vazduhu se osećao ozon, kao da je neki od kompresora bio pregrejan. Jedan odeljak je dopola bio ispunjen razlivenom vodom; drugi je bio opaljen zbog požara na električnoj instalaciji. Odnekud iz dubine broda čuli su se slabi, nerazgovetni otkucaji, koji su se postepeno pojačavali kako smo dublje prodirali u unutrašnjost.

  »To se sklopka uključuje i isključuje«, objasni ona. »Jedan od mrežnih sistema ne radi kako treba.«

  Napredovali smo sporo. Kretati se po nultoj gravitaciji je veoma nezgodno, a sva klizna vrata bila su zatvorena. Većina ih se otvarala kad bismo pritisnuli dugme, ali smo neka morali otvarati na silu. Mekajres je bezuspešno pokušala da uspostavi normalno napajanje strujom iz jednog pomoćnog agregata. Zelena svetla su se upalila, što je bio znak da su komande primljene, ali ništa se dalje nije dešavalo. Tako smi i dalje buljili kroz odeljke mučeći se povremeno sa ponekim vratima. Jedna brava se tvrdoglavo opirala našim nastojanjima da je otvorimo tako da smo pomislili da iza nje mora biti vakuum, mada su instrumenti pokazivali da je sve normalno. Na kraju smo se spustili za jedan nivo i tako je zaobišli.