Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  „Lutka Koni Kompenion”, rekla je Fren zamišljeno. „Kako neobično. Pitam se kakva je ona. Ima li momka?”

  „Ma naravno”, rekao je Tod. „Ime mu je Pol. Koni i Pol. Znate, trebalo bi da otpešačimo do tamo ovih dana i vidimo kako Koni i Pol izgledaju i kako oni žive. Možda

  bismo mogli naučiti par stvari i dodati ih našim postavkama.”

  Norm je rekao: „Možda bismo mogli igrati protiv njih.”

  Zbunjena, Fren je rekla: „Da li bi Perki Pat mogla igrati protiv Koni Kompenion? Je li

  to moguće? Pitam se šta bi se desilo.”

  Niko od ostalih joj nije odgovorio. Jer niko od njih nije znao.

  Dok su drali zeca, Fred je rekao Timotiju: „Odakle je reč hiraš? Baš je ružna reč; zašto je koriste?”

  „Hiraš je neko ko je preživeo hidrogenski rat”, objasnio je Timoti. „Znaš, pomoću

  hira. Hirom sudbine. Shvataš? Jer su skoro svi pobijeni; nekad je bilo na hiljade ljudi.”

  „Ali, šta je onda hir? Kad kažeš hirom sudbine...”

  „Hir je kad je sudbina odlučila da te poštedi”, rekao je Timoti, i to je bilo sve što je imao da kaže o tome. To je bilo sve što je znao.

  Fred je zamišljeno rekao: „Ali ti i ja, mi nismo hiraši, jer nismo bili živi kada je rat izbio. Rođeni smo posle.”

  „Tačno”, rekao je Timoti.

  „Pa će svako ko me nazove hirašem”, rekao je Fred, „dobiti mojom praćkom u oko.”

  „I, brigaš”, rekao je Timoti, „i to je izmišljena reč. To je bilo kad su ljudima posle 75

  neke katastrofe slali pakete avionom i brodom. To se zvalo „paketi brige”, jer su ih slali ljudi koji su brinuli.”

  „To znam”, rekao je Fred. „To te nisam pitao.”

  „Pa, svejedno sam ti ispričao”, rekao je Timoti.

  Dvojica dečaka su nastavili da deru zeca.

  Džin Regan je rekla svom mužu: „Jesi li čuo za lutku Koni Kompenion?” Pogledala je duž dugačkog, grubo tesanog stola da bi bila sigurna da nijedna od ostalih porodica ne

  prisluškuje. „Sem”, rekla je, „čula sam za to od Helen Morison; ona je to čula od Toda, a on je čuo od Bila Fernera, mislim. Znači da je verovatno istina.”

  „Šta je to istina?” rekao je Sem.

  „Da u ouklendskoj hiraškoj rupi nemaju Perki Pat; imaju Koni Kompenion... i palo

  mi je na pamet da možda jednim delom ovo ‐ znaš, ova nekakva praznina, ova dosada

  koju ponekad osećamo ‐ možda, kada bismo videli Koni Kompenion lutku i kako ona živi, možda bismo mogli dodati dovoljno toga našoj postavci da...” Zastala je, razmišljajući. „Da je učinimo potpunijom.”

  „Ne sviđa mi se ime”, rekao je Sem Regan. „Koni Kompenion; zvuči jeftino.”

  Zagrabio je kašikom malo bljutave, hranljive kaše od žitarica, koju su brigaši bacali u poslednje vreme. Dok je gutao zalogaj, mislio je: Kladim se da Koni Kompenion ne jede ovakve splačine; kladim se da ona jede čizburgere sa svim prilozima u otmenom restoranu za automobiliste.”

  „Da li bismo mogli da odemo do tamo?” upitala je Džin.

  „Do ouklendske hiraške rupe?” Sem ju je presekao pogledom. „Do tamo ima

  petnaest milja, skroz na drugu stranu od hiraške rupe Berkli!”

  ,,Ali ovo je važno”, rekla je Džin tvrdoglavo. „A Bil kaže da je jedan hiraš iz Ouklenda stigao sve dovde u potrazi za nekim elektronskim uređajima ili tako nečim...

  pa ako je on mogao, možemo i mi. Imamo zaštitna odela koja su nam bacili. Znam da

  bismo mogli.”

  Mali Timoti Skein, koji je sedeo sa svojom porodicom, čuo je šta je pričala; sada je

  on progovorio. „Gospođo Regan, Fred Čemberlen i ja, mi bismo mogli da odemo do tamo ako nam platite. Šta kažete?” Munuo je Freda, koji je sedeo do njega. „Zar ne bismo? Za, recimo, pet dolara.”

  Fred se, sa ozbiljnim izrazom lica, okrenuo gospođi Regan i rekao: „Mogli bismo vam doneti Koni Kompenion lutku. Po pet dolara svakom od nas.”

  „O, bože moj”, rekla je Džin Regan, šokirana. I promenila temu.

  Ali je kasnije, posle večere, ponovo pokrenula razgovor kada su ona i Sem bili sami u svojim prostorijama.

  „Seme, moram je videti”, ispalila je. Sem je, u galvanizovanoj kadi, obavljao svoje

  nedeljno kupanje, pa ju je morao slušati. „Sada, kad znamo da postoji, moramo igrati

  protiv nekog iz ouklendske hiraške rupe; to barem možemo da uradimo. Zar ne? Molim

  te.” Šetala je napred‐natrag po malenoj prostoriji, nervozno stiskajući ruke. „Koni Kompenion možda ima Standardovu pumpu i aerodromski terminal sa pistom za

  mlaznjake i TV u boji i francuski restoran u kojem služe puževe, kao onaj u koji smo ti i ja otišli kad smo se venčali... jednostavno moram da vidim njenu postavku.”

  „Ne znam”, rekao je Sem oklevajući. „Ima nečeg u vezi sa Koni Kompenion lutkom

  što ‐ me uznemirava.”

  „Šta bi to moglo biti?”

  „Ne znam.”

  Džin je ogorčeno rekla: „To je zato što znaš da je njena postavka toliko mnogo bolja od naše i da je ona mnogo više od Perki Pat.”

  76

  „Možda je to”, promrmljao je Sem.

  „Ako ti ne odeš, ako ne pokušaš da uspostaviš kontakt sa njima dole u ouklendskoj

  hiraškoj rupi, neko drugi hoće ‐ neko ambiciozniji će te preteći. Neko kao što je Norman Skein. On nije uplašen kao ti.”

  Sem nije rekao ništa; nastavio je da se kupa. Ruke su mu se tresle.

  Jedan brigaš je nedavno spustio komplikovane delove koji su, očigledno, činili nekakav oblik mehaničkog kompjutera. Nekoliko nedelja su kompjuteri ‐ ako su to bili ‐ stajali u rupi u svojim omotima, neupotrebljeni, ali je sada Norman Skein smislio šta da uradi sa jednim od njih. U tom trenutku bio je uposlen preradom nekih od zupčanika, onih najmanjih, u mašinu za mlevenje đubreta za kuhinju Perki Pat.

  Upotrebljavajući specijalni minijaturni alat‐koji su smislili i izradili stanovnici hiraške rupe ‐ koji je bio neophodan za pravljenje stvari koje okružuju Perki Pat, bio je uposlen za svojom radnom klupom. Potpuno usredsređen na ono što je radio,

  najednom je shvatio da Fren stoji iza njega i posmatra ga.

  „Postajem nervozan kad me gledaju”, rekao je Norm, držeći maleni zupčanik

  pincetom.

  „Slušaj”, rekla je Fren, „setila sam se nečeg. Da li te ovo podseća na nešto?” Stavila

  je pred njega jedan od tranzistora koji su spušteni dan ranije.

  „Podseća na automatski otvarač garažnih vrata, kojeg sam se već setio”, rekao je

  Norm nervozno. Nastavio je da radi, vesto uklapajući minijaturne delove u sudoperu Patine kuhinje; takav delikatan posao je zahtevao maksimalnu koncentraciju.

  Fren je rekla: „Podseća na činjenicu da mora da postoje radio‐predajnici na Zemlji,

  ili brigaši ne bi slali ovo.”

  „Pa?” rekao je Norm, nezainteresovan.

  „Možda naš Načelnik ima jedan”, rekla je Fren. „Možda postoji jedan baš ovde u

  našoj rupi, pa bismo ga mogli upotrebiti da zovemo ouklendsku hirašku rupu. Njihovi predstavnici bi se mogli naći sa nama na pola puta... recimo u berklijevskoj hiraškoj rupi. I mogli bismo da igramo tamo. Pa ne bismo imali pred sobom taj put od petnaest

  milja.”

  Norman je zastao sa radom; odložio je pincetu i polagano rekao: „Mislim da je moguće da si u pravu.” Ali, ukoliko njihov Načelnik Huker Glebe ima radio‐predajnik, hoće li im dopustiti da ga upotrebe? I ako ih pusti...

  „Možemo da pokušamo”, navaljivala je Fren. „Neće boleti da probamo.”

  „Važi”, rekao je Norman dižući se iz klupe.

  Niski čovek lukavog lica u vojnoj uniformi, Načelnik hiraške rupe Pinol, slušao je u tišini dok je Norm Skein govorio. Onda se nasmešio mudrim, prepredenim smeškom.

  „Naravno da imam radio‐predajnik. Oduvek sam imao. Pedeset vati izlazne snage. Ali za�
�to želiš da kontaktiraš sa ouklendskom hiraškom rupom?”

  Oprezno, Norm je rekao: „To je moja stvar.”

  Huker Glebe je zamišljeno rekao: „Pustiću te da ga upotrebiš, za petnaest dolara.”

  Bio je to gadan šok i Norm se lecnuo. Blagi bože; sav novac koji su on i njegova žena imali ‐ sve im je trebalo da bi igrali Perki Pat. Novac je bio sredstvo plaćanja u igri; nije bilo drugog kriterijuma po kojem bi se moglo odrediti ko je dobio a ko izgubio. „To je isuviše”, rekao je naglas.

  „Pa, recimo deset”, rekao je Načelnik sležući ramenima.

  Na kraju su se dogovorili za šest dolara i novčić od pedeset centi.

  „Ja ću uspostaviti radio‐kontakt za tebe”, rekao je Huker Glebe. „Jer ti ne znaš kako. Potrajaće.” Počeo je da okreće ručicu generatora na predajniku. „Obavestiću te

  kad uspostavim kontakt sa njima. Ali novac mi daj odmah.” Ispružio je ruku i Norm mu

  77

  je, uz veliko oklevanje, isplatio dogovorenu sumu.

  Tek je kasno te večeri Huker uspeo da uspostavi kontakt sa Ouklendom. Zado‐

  voljan samim sobom, sijajući od samozadovoljstva, pojavio se u prostorijama Skeinovih,

  u vreme večere. „Sve je sređeno”, objavio je. „Ej, jeste li znali da u Oukiendu ima devet hiraških rupa? Nisam to znao. Koja vama treba? Ja sam dobio onu čiji je pozivni znak Red Vanila.” Zakikotao se. „Tamo su baš žestoki i sumnjičavi; bilo ih je teško navesti da odgovore.”

  Ostavljajući svoj obrok, Norman je požurio do Načelnikovih prostorija dok ga je Huker zadihano sledio.

  Predajnik je zaista bio uključen i krčanje je dopiralo iz zvučnika. Nespretno, Norm

  je seo za mikrofon. „Da li samo da govorim?” upitao je Hukera Glebea.

  „Samo reci, Zove hiraška rupa Pinola. Ponovi to par puta i onda kad oni prihvate,

  kaži šta želiš da kažeš.” Načelnik je čačkao po komandama predajnika, praveći se važan.

  „Ovde hiraška rupa Pinola”, rekao je Norm glasno u mikrofon.

  Skoro odmah je jasan glas iz monitorskog zvučnika rekao: „Red Vanila Tri

  odgovara.”

  Glas je bio hladan i grub; Normu se učinio izrazito stranim. Huker je bio u pravu.

  „Imate li Koni Kompenion tamo dole gde ste vi?”

  „Da, imamo”, odgovorio je hiraš iz Ouklenda.

  „Pa, ja vas izazivam”, rekao je Norman, osećajući kako mu žile u vratu pulsiraju zbog napetosti onog što je izgovarao. „Mi u ovoj oblasti imamo Perki Pat; igraćemo sa

  Perki Pat protiv vaše Koni Kompenion. Gde se možemo sresti?”

  „Perki Pat”, odjeknuo je ouklendski hiraš. „Da, znam za nju. Šta bi bio ulog u igri,

  šta misliš?”

  „Ovde gore mi većinom igramo u papirni novac”, rekao je Norman, osećajući da njegovom odgovoru nešto nedostaje.

  „Mi imamo mnogo papirnog novca”, resko je rekao ouklendski hiraš. „To nikoga od nas ne interesuje. Šta još?”

  „Ne znam.” Osećao se sputanim razgovarajući sa nekim koga nije mogao videti; nije navikao na to. Ljudi treba da budu, pomislio je, licem u lice, da možeš videti izraz lica onog drugog. Ovo nije bilo prirodno. „Nađimo se na pola puta”, rekao je, „da raspravimo to. Možda bismo se mogli naći u hiraškoj rupi Berkli; šta mislite?”

  Hiraš iz Ouklenda je rekao: „To je predaleko. Misliš da vučemo našu Koni

  Kompenion postavku sve do tamo? Isuviše je teška i moglo bi joj se nešto desiti.”

  „Ne, samo da raspravimo pravila i uloge”, rekao je Norman.

  Sumnjičavo, ouklendski hiraš je rekao: „Pa, pretpostavljam da bismo to mogli. Ali

  bolje da znaš ‐ mi shvatamo Koni Kompenion lutku prilično ozbiljno; bolje budite spremni za pregovore.”

  „Bićemo”, uverio ga je Norman.

  Sve to vreme Načelnik Huker Glebe je okretao ručku generatora; oznojen, lica nateklog od naprezanja, gestovima je tražio od Norma da okonča pregovore.

  „U hiraškoj rupi Berkli”, završio je Norm. „Za tri dana. I pošaljite svog najboljeg igrača, onog koji ima najveću i najautentičniju postavku. Naše Perki Pat postavke su umetnička dela, shvatate.”

  Ouklendski hiraš je rekao: „U to ćemo poverovati kada ih budemo videli. Na kraju

  krajeva, mi ovde imamo stolare i električare i tapetare koji prave naše postavke; kladim se da ste svi vi amateri.”

  „Ne onoliko koliko mislite”, rekao je raspaljeno Norman i odložio mikrofon.

  Hukeru Glebeu ‐ koji je odmah prestao sa okretanjem ‐ rekao je, „Pobedićemo ih. Čekaj

  samo dok vide mašinu za mlevenje đubreta koju pravim za moju Perki Pat; jesi li znao

  78

  da je u nekadanima bilo ljudi, mislim baš pravih živih ljudi, koji nisu imali mašine za mlevenje đubreta?”

  „Sećam se”, rekao je Huker zlovoljno. „Bogami si dobio dosta okretanja za svoje pare; mislim da si me zeznuo što si pričao tako dugo.” Pogledao je Norma sa tolikim neprijateljstvom da se Norm počeo osećati nelagodno. Na kraju krajeva, Načelnik rupe

  je imao pravo da izbaci svakog hiraša kojeg hoće; njihov zakon je bio takav.

  „Daću ti kutiju za požarni alarm, koju sam baš pre neki dan završio”, rekao je Norm. „U mojoj postavci ona ide na ćošak ulice u kojoj živi momak Perki Pat, Leonard.”

  „Ta ti valja”, složio se Huker i njegovo neprijateljstvo je izbledelo. Zamenila ga je,

  odmah, pohlepa. „Da je vidim, Norm. Kladim se da će dobro ići u moju postavku; kutija

  za požarni alarm je baš ono što mi treba da kompletiram svoj prvi blok zgrada gde već

  imam i poštansko sanduče. Hvala ti.”

  „Nema na čemu”, uzdahnuo je Norman filozofski.

  Kada se vratio sa dvodnevnog puta do hiraške rupe Berkli, lice mu je bilo toliko smrknuto da je njegova žena odmah shvatila da pregovori sa ljudima iz Ouklenda nisu

  dobro prošli.

  Tog jutra, jedan brigaš je ispustio kutije nekakvog sintetičkog pića nalik čaju; spremila je Normanu jednu solju, čekajući da čuje šta se desilo osam milja severnije.

  „Cenjkali smo se”, rekao je Norm, sedeći umorno na krevetu koji su on i njegova

  žena i dete delili. „Oni ne žele novac; ne žele ni robu ‐ normalno da ne žele, jer vražji brigaši i tamo redovno ispuštaju sve.”

  „Šta će onda prihvatiti?”

  Norm je rekao: „Samu Perki Pat.” Onda je zaćutao.

  „Dobri Bože moj”, rekla je ona, užasnuta.

  „Ali, ako pobedimo”, dodao je Norm, „dobijamo Koni Kompenion.”

  „A postavke? Šta je sa njima?”

  „Ostaje nam naša. U pitanju je samo Perki Pat, ni Leonard, ni išta drugo.”

  „Ali”, protestovala je ona, „šta da radimo ako izgubimo Perki Pat?”

  „Mogu da napravim drugu”, rekao je Norm. „Postoje velike zalihe termoplastike i

  veštačke kose, ovde u rupi. A imam i dovoljno raznih boja; trebaće bar mesec dana, ali

  mogu to uraditi. Nije to posao koji bi me radovao, priznajem. Ali...” Oči su mu zablistale.

  „Ne gledaj samo na lošu stranu; zamisli kako bi bilo dobiti lutku Koni Kompenion. Mislim da možemo pobediti; njihov predstavnik je izgledao pametan i, kao što je Huker rekao,

  žestok... ali mi onaj sa kojim sam razgovarao nije izgledao kao izrazito hirast. Znaš, da dobro stoji sa srećom.”

  A, na kraju krajeva, faktor sreće, nepredvidivosti, ulazio je u svaki stadijum igre putem čigre.

  „Izgleda mi pogrešno”, rekla je Fren, „uložiti i samu Perki Pat. Ali, ako ti tako kažeš...” Uspela je da se malkice nasmeši. Ja sam uz tebe. A ako dobiješ Koni Kompenion ‐ ko zna? Možda ćeš biti izabran za Načelnika kad Huker umre. Zamisli, dobiti nečiju lutku ‐ne samo igru, novac, već i samu lutku.”

  „Mogu da pobedim”, rekao je Norm trezveno. Jer sam jako hirast.” Mogao je to osetiti u sebi, isti hir sudbine koji ga je živog izveo iz hidrogenskog rata, koji
ga je od tada držao u životu. To ili imaš ili nemaš, shvatio je. A ja imam.

  Njegova žena je rekla: „Zar ne bi trebalo da tražimo od Hukera da sazove sastanak

  svih u rupi i da pošalje najboljeg igrača iz cele grupe? Da bude što je moguće sigurnija pobeda.”

  „Slušaj”, rekao je Norm Skein naglašeno, „ja sam najbolji igrač. Ja idem. A ideš i ti;

  dobar smo tim i nećemo se razdvajati. U svakom slučaju potrebno je bar dvoje ljudi da

  79

  nosi postavku Perki Pat.” Sve u svemu, procenio je, njihova postavka je težila trideset kilograma.

  Plan mu je izgledao zadovoljavajući. Ali, kada ga je spomenuo drugima koji su živeli

  u hiraškoj rupi Pinol, našao se suočen sa oštrim neodobravanjem. Ceo sledeći dan je bio pun rasprava.

  „Ne možeš sam nositi postavku ceo taj put”, rekao je Sem Regan. „Ili povedi više

  ljudi sa sobom ili nosi postavku u nekakvom vozilu. Kao što su taljige.” Namrštio se na Norma.

  „Gde da nađem taljige?” upitao je Norm.

  „Možda se nešto može prilagoditi”, rekao je Sem. „Pomoći ću ti koliko god mogu.

  Ja lično bih pošao s tobom ali, kao što sam rekao svojoj ženi, cela ta zamisao me brine.”

  Potapšao je Norma po leđima. „Divim se tvojoj hrabrosti, tebi i Fren, što tako krećete.

  Voleo bih da ja mogu tako.” Izgledao je nesrećan.

  Na kraju, Norman se odlučio za kolica. On i Fren će se smenjivati u guranju. Na taj

  način, nijedno od njih nema potrebe da nosi još neki teret sem hrane i vode za sebe, i

  naravno, noževa kojima će se braniti od psomački.

  Dok su pažljivo slagali elemente svoje postavke u kolica, mladi Skein, Timoti, oprezno im se približio. „Povedi i mene, tata”, molio je. „Za pedeset centi ću poći kao vodič i izviđač, a i pomoći ću vam da lovite hranu usput.”

  „Snaći ćemo se mi”, rekao je Norm. „Ti ostani ovde u rupi; ovde ćeš biti sigurniji.”

  Smetalo mu je to, ta pomisao da se njegov sin prikrpi tako važnom poduhvatu. Bila je

  skoro ‐ svetogrdna.

  „Poljubi nas za zbogom”, rekla je Fren Timotiju, nakratko mu se nasmešivši; onda