Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  još jednom je velika sirena zagalamila terajući ga da poklopi uši rukama. Hej, dosta je zezanja, rekao je u sebi. A onda je sirena umuknula; brigaš se sažalio.

  „Mahni mu da ispusti”, rekao je Norm Skein Todu. „Kod tebe je lepršaljka.”

  „Naravno”, rekao je Tod i počeo da sa naporom maše crvenom zastavom, koju su

  im Marsovci odavno poslali, tamo‐amo, tamo‐amo.

  Projektil je skliznuo iz donjeg dela broda, izbacio stabilizatore, spiralno se uputio

  ka zemlji.

  „Sraaanje”, rekao je Sem Regan zgađeno. „ Jesu zalihe; one nemaju padobran.”

  Okrenuo se izgubivši interes.

  Kako bedno Iznad izgleda danas, pomislio je posmatrajući prizor koji ga je okru‐

  živao. Tamo, sa njegove desne strane, nedovršena kuća koju je neko ‐ nedaleko od njihove rupe ‐ počeo da gradi od drvne građe skupljene iz Valeha, deset milja na sever.

  Graditelj je podlegao životinjama ili radioaktivnoj prašini, i tako je njegovo delo ostalo gde je; nikada neće biti korišćeno. I, Sem Regan je uočio, neuobičajeno veliko klizište se 70

  pojavilo otkad je poslednji put bio gore, u četvrtak ujutro ili možda petak; nije se tačno sećao. Vražja prašina, pomislio je. Samo kamenje, parčad šuta i prašina. Svet postaje prašnjavo mesto bez ikoga ko bi tu prašinu redovno brisao. Šta je sa vama, nemo je upitao marsovskog brigaša koji ih je nadletao u sporim krugovima. Zar nije vaša tehnologija neograničena? Zar se ne biste mogli pojaviti jednog jutra sa krpom za prašinu milion milja velikom i učiniti našu planetu čistom i novom?

  Ili radije, pomislio je, čistom i starom, onakvom kakva je bila u „nekadanima”, kako

  deca kažu. To bismo voleli. Dok razmatrate šta još da nam pružite kao pomoć, razmislite i o tome.

  Brigaš je napravio još jedan krug tražeći tragove pisanja u prašini: poruku od hiraša

  ispod. Napisaću je, pomislio je Sem. DONESITE KRPU ZA PRAŠINU, OBNOVITE NAŠU

  CIVILIZACIJU. Važi, brigašu?

  Najednom je brigaški brod sunuo uvis, sigurno na put do svoje baze na Luni ili možda skroz natrag do Marsa.

  Iz otvorenog ulaza u rupu, iz kojeg su njih trojica izašli, izvirila je još jedna glava, ženska. Džin Regan, Semova žena, pojavila se, šeširićem zaštićena od sivog,

  zaslepljujuceg sunca, mršteći se i pitajući, „Ima li nečeg važnog? Nečeg novog?”

  „Jok, bojim se”, rekao je Sem. Projektil sa paketima pomoći se prizemljio i on je otišao do njega, vukući čizme kroz prašinu. Školjka projektila je napukla od udara i već je mogao da vidi kanistere. Izgledalo je da je u pitanju dve i po tone soli... mogli bi da je ostave tu gore da životinje ne crknu, odlučio je. Osećao se potišteno.

  Kako su brigaši neobično ažurni. Stalno se brinu da osnovi egzistencije stižu sa njihove planete na Zemlju. Mora da misle da mi jedemo po ceo dan, pomislio je Sem.

  Moj Bože... rupa je do vrha puna uskladištene hrane. Naravno, s obzirom da je bila jedno od najmanjih javnih skloništa u južnoj Kaliforniji.

  „Hej”, rekao je Skein saginjući se pored projektila i zavirujući u uzdužnu pukotinu.

  „Mislim da vidim nešto što bismo mogli upotrebiti.” Pronašao je zarđalu metalnu šipku

  ‐ koja je nekad bila ojačanje betonskog zida javne zgrade iz nekadana ‐ i bocnuo projektil pokrećući mehanizam za otvaranje. Mehanizam je razdvojio zadnji deo

  projektila... i sadržaj je bio pred njima.

  „Izgleda da su u onoj kutiji radio‐aparati”, rekao je Tod. „Tranzistorski aparati.”

  Zamišljeno trljajući svoju kratku crnu bradu, rekao je: „Možda ih možemo iskoristiti za nešto novo u našim postavkama.”

  „Moja već ima radio”, napomenuo je Skein.

  „Pa, napravi od delova električnu kosilicu za travu sa automatskim upravljanjem”,

  rekao je Tod. „To nemaš, zar ne?” Prilično je dobro poznavao Perki Pat postavku Skeinovih; dva para, on sa svojom ženom i Skein sa svojom, dosta su puta igrali skupa,

  jer su bili skoro izjednačeni.

  Sem Regan je rekao: „Polažem pravo na tranzistore, jer meni trebaju.” Njegovoj postavci je nedostajao automatski otvarač garažnih vrata koji su i Skein i Tod imali; on je dosta zaostao za njima.

  „Na posao”, složio se Skein. „Ostavićemo zalihe ovde i samo odneti tranzistore natrag. Ako neko hoće zalihe, neka sam dođe po njih. Pre nego što to urade psomačke.”

  Klimajući glavama, druga dvojica su prionuli na posao odvlačenja do rampe, kojom

  se ulazilo u njihovu hirašku rupu, upotrebljivog sadržaja projektila. Upotrebljivog u njihovim dragocenim, složenim Perki Pat postavkama.

  Sedeći skrštenih nogu sa svojim brusnim kamenom, Timoti Skein, deset godina star i svestan svojih mnogih odgovornosti, oštrio je nož, polagano i stručno. U međuvremenu, smetajući mu, njegovi otac i majka su se bučno svađali sa gospodinom i 71

  gospođom Morison, sa druge strane pregrade. Opet su igrali Perki Pat. Kao i obično.

  Koliko će puta danas morati da odigraju tu glupavu igru, zapitao se Timoti. Stalno,

  valjda. On nije nalazio ništa interesantno u toj igri, ali su je njegovi roditelji i pored toga stalno igrati. I nisu bili jedini; znao je iz onog što su drugi klinci govorili, čak i iz drugih hiraških rupa, da i njihovi roditelji igraju Perki Pat veći deo dana, a ponekad i noću.

  Njegova majka je glasno rekla: „Perki Pat ide kod bakalina koji ima ono električno

  oko koje otvara vrata. Gledajte.” Pauza. „Vidite, otvorilo joj je vrata, i sad je unutra.”

  „Gura kolica”, podržao ju je Timotijev tata.

  „Ne, ne gura kolica”, usprotivila se gospoda Morison. „To nije tačno. Daje listu za

  nabavku bakalinu i on je usluži.”

  „To samo u malim radnjama u komšiluku”, objasnila je njegova majka. „A ovo je

  supermarket, što se vidi po vratima sa električnim okom.”

  „Sigurna sam da su sve bakalnice imale vrata sa električnim okom”, rekla je gospođa Morison tvrdoglavo, a njen muž se ubacio slažući se. Sada su se glasovi ljutito podigli; izbila je još jedna prepirka. Kao i obično.

  Ma, nek idu u vraga, rekao je Timoti u sebi, upotrebivši najjaču reč koju su on i njegovi prijatelji znali. Šta je uopšte supermarket? Proverio je oštricu svog noža ‐ sam ga je napravio od teškog metalnog tiganja ‐ i doskočio na noge. Momenat kasnije je tiho sprintao duž hodnika i zakucao na poseban način na vrata odeljka Čemberlenovih.

  Fred, takođe desetogodišnjak, odgovorio mu je. „Zdravo. Spreman da idemo?

  Vidim da si baš naoštrio taj tvoj stari nož; šta misliš da ćemo uloviti?”

  „Ne psomačku”, rekao je Timoti. „Nešto bolje od toga. Dojadilo mi je da jedem psomačke. Meso im je suviše ljuto.”

  „Tvoji igraju Perki Pat?”

  „Aha.”

  Fred je rekao: „Mame i tate već dugo nema, igraju kod Bentelejevih.” Pogledao je

  Timotija postrance, i na trenutak su podelili svoje nemo razočaranje u pogledu svojih roditelja. Uf, a možda se ta prokletinja od igre do sada već raširila svud po svetu; to nijednog od njih dvojice ne bi iznenadilo.

  „Otkud to da je tvoji roditelji igraju?” zapitao je Timoti.

  „Iz istog razloga kao i tvoji”, rekao je Fred.

  Oklevajući, Timoti je rekao: „Pa, zašto? Ja ne znam zašto to rade; tebe pitam, zar

  ne možeš da kažeš?”

  „To je zato...” Fred je zastao. „Pitaj njih. Haj'mo; krenimo da počnemo da lovimo.”

  Oči su mu sijale. „Da vidimo šta možemo da uhvatimo i ubijemo danas.”

  Ubrzo, uspeli su se , otvorili poklopac i bili zgureni u prašini među kamenjem, osmatrajući horizont. Timotiju je lupalo srce; ovaj trenutak ga je uvek potresao, prvi tren izlaska Iznad. Uzbudljivi prvi pogled na prostranstvo. Jer nikada nije bilo isto.

  Prašina, danas teža, imala je tamniju sivu boju nego ranije; izgledala je gušće, tajanstvenije.

/>   Tu i tamo, prekriveni mnogim slojevima prašine, ležali su paketi ispušteni iz prethodnih brodova, kao pomoć ‐ ispušteni i ostavljeni da se raspadaju. Da nikad ne budu preuzeti. I, ugledao je Timoti, dodatni novi projektil koji je stigao tog jutra. Većina njegovog tereta bila je izložena pogledu; odraslima danas nije bila potrebna većina sadržaja.

  „Pogledaj”, rekao je Fred tiho.

  Dve psomačke ‐ mutantni psi ili mačke; niko nije zasigurno znao ‐ mogle su se videti kako lagano njuškaju projektil. Privučene nepokupljenom sadržinom.

  „Nećemo njih”, rekao je Timoti.

  „Ona tamo je baš lepo podgojena”, rekao je Fred čežnjivo. Ali, Timoti je imao no

  72

  sve što je on imao je bio kanap sa metalnim zakivkom na kraju, praćka koja je mogla ubiti pticu ili manju životinju sa razdaljine ‐ ali beskorisna protiv psomački, koje su obično bile teške sedam do deset kilograma, a ponekad i više.

  Visoko na nebu jedna tačka se pomerala ogromnom brzinom, i Timoti je znao da je

  to brigaški brod koji kreće ka nekoj drugoj hiraškoj rupi, noseći zalihe. Baš su marljivi, pomislio je u sebi. Ti brigaši stalno dolaze i odlaze; nikad ne prestaju jer, kad bi prestali, odrasli bi umrli. Što bi to bilo loše, pomislio je ironično. Baš bi bilo tužno.

  Fred je rekao: „Mahnimo mu, pa će nam možda baciti nešto.” Iskezio seTimotiju,

  pa su obojica prsnuli u smch.

  „Naravno”, rekao je Timoti. „Da vidimo; šta bih hteo?” Ponovo su se obojica nasmejala na pomisao da oni žele nešto. Dvojica dečaka su imali celo Iznad, dokle god

  je dosezao pogled... Imali su čak i više nego što su imali brigaši, a to je bilo mnogo, više nego mnogo.

  „Misliš li da znaju”, rekao je Fred. „ da naši roditelji igraju Perki Pat sa nameštajem napravljenim od onog što oni bacaju? Kladim se da ne znaju za Perki Pat; nisu nikad videli Perki Pat lutku, a da jesu, bili bi prilično ljuti.”

  „U pravu si”, rekao je Timoti. „Bili bi toliko ljuti da bi verovatno prestali da bacaju stvari.” Pogledao je Freda pravo u oči.

  „Ma ne”, rekao je Fred. „Ne bi trebalo da im kažemo; tvoj tata bi te opet prebio da

  to uradiš, a verovatno bi i mene.”

  I pored toga, bila je to interesantna ideja. Mogao je da zamisli prvo iznenađenje, a

  zatim i ljutnju brigaša; bilo bi zabavno videti to, videti reakciju osmonogih marsovskih stvorova koji su imali toliko milosrđa u svojim krastavim telima, tih cefalopodnih unival-valnih organizama nalik mekušcima, koji su dobrovoljno preuzeli obavezu da pružaju pomoć opadajućem ostatku ljudske rase ‐ ovako im je uzvraćano za njihovo milosrđe,

  ovom rasipničkom, glupavom upotrebom njihovih dobara. Ovom glupom igrom Perki

  Pat koju su svi odrasli igrali.

  A ionako bi im bilo veoma teško to reći; nije bilo skoro nikakve komunikacije između ljudi i brigaša. Bili su isuviše različiti. Dela, činovi su se mogli upotrebiti, saopštavajući nešto... ali ne puke reči, ne puki znakovi. A ionako...

  Jedan veliki smeđi zec je skočio zdesna, iza poludovršene kuće. Timoti je izvukao

  nož. „Momče!” rekao je glasno, uzbuđen. „Hajdemo!” Krenuo je preko izrovanog tla, sa

  Fredom iza. Postepeno su pristizali zeca; brzo trčanje dvojici dečaka nije predstavljalo problem; mnogo su vežbali.

  „Baci nož!” zadahtao je Fred, i Timoti je, stružući nogama po tlu, uspeo da se zaustavi, podigao desnu ruku, zastao da nanišani, a onda hitnuo naoštreni, teški nož.

  Svoje najveće blago, koje je sam napravio.

  Probo je zeca baš kroz vitalne organe. Zec se prevrnuo, kliznuo, podižući oblak prašine.

  „Kladim se da za ovog možemo dobiti dolar!” uzviknuo je Fred skačući gore‐dole.

  „Samo za kožu ‐ kladim se da možemo dobiti pedeset centi samo za vražju kožu!”

  Zajedno, požurili su do mrtvog zeca, želeći da stignu tamo pre nego što se crvenorepi soko ili dnevna sova stušte na njega iz sivog neba.

  Saginjući se, Norman Skein je podigao svoju Perki Pat lutku i nadureno rekao: „Dosta mi je; ne želim više da igram.”

  Uznemirena, njegova žena se pobunila: ,,Ali imamo Perki Pat skroz u centru u njenom novom ford kabrioletu parkirala se i ubacila novčić u merač i bila je u kupovini i sad je u analitičarevoj čekaonici i čita časopis Forčun ‐ debelo smo ispred Morisonovih!

  Zašto hoćeš da prekineš, Norm?”

  73

  „Jednostavno se ne slažemo”, progunđao je Norman. „Ti kažeš da su analitičari naplaćivali dvadeset dolara na sat, a ja se jasno sećam da su naplaćivali samo deset; niko nije mogao da naplaćuje dvadeset. Time kažnjavaš našu stranu, a zbog čega?

  Morisonovi se slažu da je bilo samo deset. Zar ne?” rekao je gospodinu i gospođi Morison, koji su čučali na drugoj strani postavke u koju su bili uklopljeni Perki Pat kompleti oba para.

  Helen Morison je rekla svom mužu: „Ti si išao kod analitičara više od mene; jesi li

  siguran da je naplaćivao samo deset?”

  „Pa, ja sam većinom išao na grupnu terapiju”, rekao je Tom. „Na Berkli državnoj

  klinici za mentalno zdravlje naplaćivali su u skladu sa tvojim platežnim mogućnostima.

  A Perki Pat ide kod privatnog psihoanalitičara.”

  „Moraćemo da pitamo nekog drugog”, rekla je Helen Normu Skeinu.

  „Pretpostavljam da je jedino što možemo trenutno da uradimo da odložimo igru.”

  Ustanovio je da ga i ona sad ljutito gleda, jer je svojim insistiranjem na tom pitanju stavio tačku na igranje tog popodneva.

  „Da je ostavimo postavljenu?” zapitala je Fren Skein. „Baš bismo i mogli; možda možemo da je završimo večeras poste večere.”

  Norman Skein se zagledao u njihovu kombinovanu postavku, mondene trgovine,

  dobro osvetljene ulice sa parkiranim najnovijim modelima kola, koja su sva blistala, kuću na dva nivoa u kojoj je Perki Pat živela i gde je primala svog momka Leonarda.

  Kuća je bila ono čemu je stalno težio; kuća je bila stvarni fokus postavki, ma koliko se u drugim stvarima razlikovale.

  Garderoba Perki Pat, na primer, tamo u kućnom plakaru, velikom plakaru u

  spavaćoj sobi. Njene kapri pantalone, njene bele pamučne vruće pantalonice, njen dvodelni kupaći kostim na tačkice, njeni čupavi džemperi... a tamo, u njenoj spavaćoj sobi, njena hi‐fi linija, njena kolekcija LP ploča...

  Zaista je bilo tako, jednom, zaista je bilo kao ovo, u nekadanima. Norm Skein se mogao setiti svoje sopstvene kolekcije LP ploča, a jednom je imao odeću skoro isto toliko mondensku kao i Leonard, momak Perki Pat, kašmirske sakoe i odela od tvida i

  italijanske sportske košulje i cipele napravljene u Engleskoj. Nije imao jaguar XKE

  sportska kola, kao Leonard, ali je imao lep mercedes‐benc iz 1963, kojim se vozio na posao.

  Tada smo živeli, rekao je Norm Skein u sebi, kao Perki Pat i Leonard sada. Upravo je ovako zaista bilo.

  Svojoj ženi je rekao, pokazujući na radio‐sat koji je Perki Pat držala pored kreveta:

  „Sećaš li se našeg Dženeral Elektrik radio‐sata? Kako nas je budio ujutro klasičnom muzikom sa one kratkotalasne stanice, KSFR? „Volfgangeri”, tako se emisija zvala. Od šest do devet svakog jutra.”

  „Da”, rekla je Fren zamišljeno klimajući glavom. „A ti si ustajao pre mene; znala sam da bi trebalo da ustanem i spremim ti slaninu i toplu kafu, ali je bilo tako zabavno samo pustiti sebi na volju, ne mrdati se još pola sata, dok se klinci ne probude.”

  „Probude, đavola; oni su bili budni pre nas”, rekao je Norm. „Zar se ne sećaš?

  Pozadi bi gledali TV do osam. Onda bih ja ustao i spremio im žitne pahuljice, pa bih otišao na posao u Ampeksu u Redvud Sitiju.”

  „Ah, da”, rekla je Fren. „TV.” Njihova Perki Pat nije imala TV aparat; izgubili su ga u igri sa Reganovima pre nedelju dana i Norm još nije uspeo da izradi aparat dovoljno uverljivog izgleda kao zamenu. Tako su se, u igri, pretvarali da g
a je „majstor odneo u servis”. Tako su objašnjavali činjenicu da njihova Perki Pat nema nešto što bi inače imala.

  Norm je pomislio, igranje ove igre... to je kao povratak tamo, natrag u svet pre 74

  rata. To je razlog što je igramo, pretpostavljam. Osetio je stid, ali samo na trenutak; stid je, gotovo istog momenta, zamenila želja da još malo igra.

  „Hajde da ne prestajemo”, rekao je najednom. „Složiću se da bi psihoanalitičar naplatio Perki Pat dvadeset dolara. U redu?”

  „U redu”, reklo je oboje Morisonovih zajedno, i svi su ponovo seli da nastave igru.

  Tod Morison je podigao njihovu Perki Pat; držao ju je milujući njenu plavu kosu ‐

  njihova je bila plavuša, dok su Skeinovi imali brinetu ‐ i petljao sa kopčama njene suknje.

  „Šta to radiš?” upitala je njegova žena.

  „Ima lepu suknju”, rekao je Tod. „Odlično si je sašila.”

  Norman je rekao: „Jesi li ikad znao neku devojku, onda u nekadanima, koja je izgledala kao Perki Pat?”

  „Ne”, rekao je Tod Morison setno. „Ali bih voleo da jesam. Video sam devojke kao

  Perki Pat, pogotovo kada sam živeo u Los Anđelesu za vreme Korejskog rata. Ali jednostavno nisam uspeo da upoznam nijednu. A naravno, bilo je stvarno strašno lepih

  pevačica, kao što su Pegi Li i Džuli London... one su izgledale dosta nalik Perki Pat.”

  „Igraj”, rekla je Fren energično. I, Norm, koji je bio na redu, uzeo je čigru i zavrteo je‐

  „Jedanaest”, rekao je. „Sa ovim moj Leonard izlazi iz servisa za sportska kola i kreće ka trkalištu.” Pomerio je lutku Leonarda napred.

  Zamišljeno, Tod Morison je rekao: „Znaš, neki dan sam bio napolju i dovlačio zalihe

  koje su brigaši ispustili... Bil Ferner je bio tamo i ispričao mi je nešto zanimljivo. Sreo je jednog hiraša iz hiraške rupe tamo gde je bio Ouklend. A u toj rupi znaš šta igraju? Ne Perki Pat. Nikad nisu čuli za Perki Pat.”

  „Pa, šta onda igraju?” upitala je Helen.

  „Imaju sasvim drugačiju lutku.” Tod je nastavio, namršten, „Bil kaže da ju je ouklendski hiraš zvao Koni Kompenion lutkom. Jeste li ikad čuli za to?”