Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  Klimajući glavom, Norm je krenuo da uhvati ručke kolica, ali ga je Sem Regan odgurnuo i uzeo ih. „Hajdemo”, rekao je.

  Troje odraslih, sa Timotijem Skeinom koji je išao ispred njih sa spremnim nožem ‐

  za slučaj da ih napadne psomačka ‐ krenulo je u pravcu Ouklenda, na jug. Niko nije progovarao. Nije bilo šta da se kaže.

  „Sramota je što se ovo moralo desiti”, najzad je rekao Norm, kad su već skoro milju odmakli i više se nisu videli hiraši iz Pinole iza njih.

  „Možda i nije”, rekao je Sem Regan. „Možda je ovo dobro.” Nije izgledao utučeno.

  A na kraju krajeva, on je izgubio ženu; on se žrtvovao više od bilo koga drugog, pa ipak ‐

  preživeo je.

  „Drago mi je što tako misliš”, rekao je Norm mračno.

  Nastavili su, svako sa svojim mislima.

  Nešto kasnije, Timoti je rekao svom ocu, „Sve te velike hiraške rupe na jugu...

  tamo ima mnogo toga da se radi, zar ne? Mislim, ne sedite po ceo dan, samo igrajući tu

  igru?” I te kako se nadao.

  Njegov otac je rekao: „To je tačno, pretpostavljam.”

  Nad njihovim glavama brigaški brod je prozviždao velikom brzinom i nestao skoro

  istog trena; Timoti ga je posmatrao kako odlazi, ali nije bio zaista zainteresovan za njega, jer je bilo toliko toga čemu se moglo nadati, na zemlji i pod zemljom, pred njima na jugu.

  Njegov otac je promrmljao: „Ti Ouklenderi; njihova igra, njihova lutka, naučila ih je

  nečemu. Koni je morala rasti i naterala ih je da odrastu sa njom. Naši hiraši to nikad nisu naučili, ne uz Perki Pat. Pitam se da li ikad hoće. Morala bi da odraste, kao Koni.

  Koni mora da je bila kao Perki Pat, jednom. Davno.”

  Nezainteresovan za ono što je njegov otac pričao ‐ koga je zaista bilo briga za lutke

  i igre sa lutkama? ‐ Timoti je vršljao napred, zavirujući da bi video šta se nalazi pred njima, šanse i mogućnosti, za njega i za njegovu majku i oca, i za gospodina Regana.

  „Jedva čekam”, viknuo je natrag ocu, i Norm Skein je uspeo da se blago, umorno

  nasmeši kao odgovor na to.

  85

  Filip K.Dik

  DANI PERKI PAT

  (sasvim drugačija verzija,

  odlomak iz romana

  TRI STIGMATE PALMERA ELDRIČA)

  Preveo Marko Faačović

  U deset ujutro strašna sirena, dobro mu poznata, izvukla je Sema Regana iz sna, i opsovao je UN i brod iznad; znao je da je bučnost namerna. Brod koji je kružio nad skrovistem Predeo malih boginja, hteo je da bude siguran da će kolonisti ‐ a ne samo

  lokalne životinje ‐ doći do paketa koje je trebalo ispustiti.

  Dobićemo ih, Sem Regan je mrmljao samom sebi dok je zakopčavao postavljeni

  kombinezon, uvlačio stopala u visoke čizme, a onda gunđavo otumarao što je

  polaganije mogao prema izlazu.

  „Uranio je danas”, protestvovao je Tod Moriš. ,,I kladim se da su samo sirovine, šećer i osnovna hrana kao što je salo ‐ ništa interesantno, kao recimo slatkiši.”

  Naslonivši ramena na poklopac na vrhu izlaza, Norman Skein je gurnuo; blještavo

  sunčevo svetio ih je obasjalo i zažmirili su.

  Brod UN je sijao iznad njih, ocrtan naspram crnog neba kao da visi na nesigurnoj

  niti. Dobar pilot u ovom brodu, zaključio je Tod. Poznaje oblast Polumeseca Fineburg.

  Mahnuo je brodu UN i još jednom je velika sirena proizvela larmu nateravši ga da pritisne ruke na uši.

  Projektil je iskliznuo ispod broda, raširio stabilizatore i krenuo u spiralno spuštanje.

  „Beeš ga”, rekao je Sem Regan sa gađenjem. Jesu sirovine; one nemaju padobran.”

  Okrenuo se, nezainteresovan.

  Kako bedno površina izgleda danas, pomislio je dok je posmatrao pejsaž Marsa.

  Turobno. Zašto smo došli ovamo? Morali smo, bili smo prisiljeni.

  Projektil UN se već spustio; školjka mu se raspukla, pocepana udarcem, i trojica kolonista su mogli videti kanistere. Po izgledu bilo je to dvesta pedeset kilograma soli.

  Sem Regan se osetio još očajnije.

  „Hej”, Skein je rekao odlazeći do projektila i zavirujući. „Mislim da vidim nešto što

  možemo iskoristiti.”

  „Izgleda da su u onim kutijama radio‐aparati.” Zamišljen, sledio je Skeina. „Možda

  ih možemo iskoristiti za nešto novo u našim postavkama.”

  „Moja već ima radio”, reče Skein.

  „Pa, izradi elektronsku samovodeću kosilicu za travu od delova”, rekao je Tod. „To

  nemaš, zar ne?” Poznavao je postavku Perki Pat Skeinovih prilično dobro; dva para, on

  sa svojom ženom i Skein sa svojom, dosta su se zajedno stapali pošto su se slagali.

  Sem Regan je rekao: „Ja uzimam radio‐aparate jer mogu da ih iskoristim.” Njegova

  postavka nije imala automatski otvarač garažnih vrata, koji su i Skein i Tod imali; prilično je zaostajao za njima. Naravno, sve to se moglo i kupiti. Ali ostao je bez kožica.

  Upotrebio je ceo svoj iznos za zadovoljenje potrebe koju je smatrao hitnijom. Kupio je, 86

  od rasturača, prilično veliku količinu Moćnog‐D; bila je zakopana, daleko od pogleda, u zemlji pod njegovim odeljkom za spavanje na najnižem nivou njihovog zajedničkog skloništa.

  On sam je bio vernik; potvrđivao je čudo prelaska ‐ skoro sveti momenat u kojem

  minijaturni artefakti postavke nisu više samo predstavljali Zemlju, već su postajali Zemlja. I on i ostali, spojeni u fuziji bivstvovanja u lutki pomoću Moćnog‐D, bili su premešteni van vremena i svog prostora. Mnogi među kolonistima su još bili nevernici;

  za njih su postavke bile tek simboli sveta koji nijedan od njih ne može više iskusiti. Ali, jedan po jedan, nevernici su bivali preobraćeni.

  Čak i sada, ovako rano ujutro, žudeo je da se vrati natrag dole, sažvaće krišku Moćnog‐D iz svoje riznice i udruži se sa svojim sadruzima u najsvetijem momentu koji

  su bili kadri da iskuse.

  Todu i Normu Skeinu je rekao: „Hoće li neko od vas da pokuša prelaz?” To je bio

  tehnički izraz koji su upotrebljavali za učešće. „Ja idem natrag dole”, rekao je. „Možemo koristiti moj Moćni‐D; deliću ga sa vama.”

  Takav podsticaj se nije mogao ignorisati; i Tod i Norm su izgledali primamljeno.

  „Ovako rano?” rekao je Norm Skein. „Tek smo ustali iz kreveta. Ali pretpostavljam da

  ionako nema šta da se radi.” Šutnuo je poluautomatski bager za pesak; ostao je parkiran pored ulaza u sklonište već danima. Niko nije imao energije da izađe na površinu i nastavi operaciju raščišćavanja započetu početkom meseca. „Ne valja, ipak”,

  promrmljao je. „Trebalo bi da budemo ovde gore i radimo u vrtovima.”

  „Baš ti je neki vrt”, rekao je Sem Regan sa smeškom. „Šta ti to raste tamo? Ima li

  to neko ime?”

  Norm Skein, sa rukama u džepovima, krenuo je preko peskovitog, rastresitog

  zemljišta sa retkim biljkama do svog nekad pažljivo održavanog povrtnjaka; zastao je da pogleda gore‐dole po lejama u nadi da je još neko posebno pripremljeno seme niklo.

  Nije nijedno.

  „Cvekla”, rekao je Tod ohrabrujuće. „Tačno?” Ma koliko mutirala, još mogu da prepoznam lišće.”

  Ubravši jedan list, Norm ga je sažvakao, a onda ispljunuo; list je bio gorak i pun peska.

  Sad je Helen Moriš izašla iz skloništa drhtureći na hladnoj marsovskoj sunčevoj svetlosti. „Imamo pitanje”, rekla je trojici ljudi. „Tvrdim da su psihoanalitičari na Zemlji naplaćivali pedeset dolara po satu, a Fren kaže da je to bilo samo za četrdeset i pet minuta.” Objasnila je: „Hoćemo da dodamo analitičara našoj postavci i hoćemo da bude

  precizno jer je autentičan, napravljen na Zemlji i dopremljen ovamo, ako se sećate onog Bulerovog broda koji je prošao prošle nedelje...”

  „Sećamo se”, re
kao je Norm Skein kiselo. Cene koje je tražio Bulerov prodavač. A

  sve vreme u svom satelitu Alan i Šarlota Fejn pričaju o svim tim predmetima, oštreći svima apetit.

  „Pitaj Fejnove”, rekao je Helenin muž Tod. „Zovi ih radiom sledeći put kad satelit

  prođe iznad nas.” Pogledao je na sat. „Sledećeg sata. Oni imaju sve podatke o autentičnim stvarima; u stvari, taj podatak je trebalo da bude uz samu stvar, u kutiji.”

  Uznemirilo ga je jer su njegove kožice ‐ njegove i Helenine zajedno — otišle na plaćanje malene figure čoveka‐psihoanalitičara, uključujući i kauč, sto, tepih i policu sa neverovatno dobro minovanim impresivnim knjigama.

  „Ti si išao kod analitičara dok si još bio na Zemlji”, rekla je Helen Normu Skeinu.

  „Koliko je koštalo?”

  „Pa, većinom sam išao na grupnu terapiju”, rekao je Norm. „na državnoj klinici za

  87

  mentalnu higijenu u Berkliju, i oni su naplaćivali po tvojim platežnim sposobnostima. A naravno Perki Pat i njen momak idu kod privatnog analitičara.” Prošetao je duž vrta koji mu je svečano dodeljen, kroz redove otrcanih listova, koji su svi bili u nekoj meri iscepani ili prožderani od strane domaćih mikroskopskih štetočina. Kad bi mogao da nađe jednu zdravu biljku, jednu netaknutu ‐ to bi bilo dovoljno da mu povrati raspolo‐

  ženje. Insekticidi sa Zemlje jednostavno ovde nisu obavili posao; domaće štetočine su

  bujale. Čekale su deset hiljada godina, strpljivo, da se neko pojavi i pokuša da uzgaja useve.

  Tod je rekao: „Treba da malo navodniš.”

  „Aha”, složio se Norm Skein. Natmureno je odbazao u pravcu hidropumpnog siste‐

  ma Predela malih boginja; sistem je bio povezan sa njihovom, delimično napunjenom

  peskom, mrežom kanala koja je opsluživala sve vrtove njihovog skloništa. Pre navod-njavanja na redu je uklanjanje peska, shvatio je. Ako ne pokrenu veliki bager A klase uskoro, neće moći da navodnjavaju ni ako budu hteli. Ali on nije nešto posebno ni hteo.

  Pa ipak nije mogao da, kao Sem Regan, jednostavno okrene leđa tom prizoru tamo

  gore, vrati se natrag da petlja oko svoje postavke, gradi ili ubacuje nove stvari, poboljšava... ili, kao što je Sem predložio, zaista izvadi nešto dobro skrivenog Moćnog‐D

  i počne komunikaciju. Mi imamo odgovornost, shvatio je.

  Rekao je Heleni: „Kaži mojoj ženi da dođe gore.” Ona bi mu mogla pokazivati pravac dok upravlja bagerom; Fren je imala oko za pravce.

  „Ja ću je dovesti”, složio se Sem Regan krećući natrag dole. „Neće niko sa mnom?”

  Niko ga nije pratio; Tod i Helen Moriš su otišli da pogledaju svoj vrt, a Norm Skein

  je bio zauzet skidanjem zaštitnog omota sa bagera, spremajući se da ga pokrene.

  Natrag ispod, Sem Regan je potražio Fren Skein; našao ju je nagnutu nad Perki Pat

  postavku koju su Morisovi i Skeinovi držali zajedno, usredsređenu na ono što radi.

  Ne dižući pogled, Fren je rekla: „Imamo Perki Pat skroz u centru sa njenim novim

  Ford kabrioletom i parkirala se i ubacila novčić u parkimetar i kupovala je i sada je u analitičarevoj čekaonici čitajući časopis Fortune. Ali koliko plaća?” Pogledala je nagore, poravnala svoju dugu tamnu kosu i nasmešila mu se. Bez sumnje, Fren je bila najzgodnija i najdramatičnija osoba u njihovom zajedničkom skloništu; primetio je to, i to nikako prvi put.

  Rekao je: „Kako možeš da petljaš oko te postavke, a ne žvačeš...” Osvrnuo se; njih

  dvoje su izgleda bili sami. Saginjući se, tiho joj je rekao: „Dođi da nas dvoje žvaćemo malo prvorazrednog Moćnog‐D. Kao što smo ti i ja ranije. Važi?” Srce mu je tuklo dok je čekao da odgovori; sećanje na prošli put kad su njih dvoje bili zajedno preneseni mu je izazivalo osećaj slabosti.

  „Helen Moriš će se...”

  „Neće, oni gore pokreću bager. Neće se vratiti još sat vremena.” Uhvatio je Fren za

  ruku, poveo je da ustane. „Ono što stiže umotano u običnu smeđu hartiju”, rekao je izvodeći je iz odeljka u hodnik, „treba upotrebiti, a ne samo zakopati. Ostari i ubajati se.

  Izgubi na snazi.” A mi mnogo plaćamo za tu snagu, pomislio je morbidno. Previše da bismo je puštali da propadne. Iako su neki ‐ ne iz ovog skloništa ‐ tvrdili da snaga koja osigurava prenos ne potiče od Moćnog‐D, već od preciznosti postavke. Za njega je ta tvrdnja bila besmislena, pa ipak je imala svoje pristalice.

  Dok su žurno ulazili u odeljak Sema Regana, Fren je rekla: „Žvakaću usklađena s tobom, Sem, ali nemojmo uraditi ništa dok smo tamo na Teri što ‐ znaš ‐ ne bismo uradili ovde. Mislim, to što smo Pat i Volt, a ne nas dvoje, ne daje nam dozvolu.”

  Upozoravajuće se namrštila, prebacujući mu njegovo ranije ponašanje i to što ju je doveo dotle, a da nije ni pitala.

  88

  „Onda priznaješ da zaista idemo na Zemlju.” Prepirali su se po tom pitanju ‐ a bilo

  je ključno ‐ mnogo puta u prošlosti. Fren je naginjala stavu da je prenos bio samo na izgled, ono što su kolonisti zvali slučajnošću ‐ samo spoljne manifestacije mesta i predmeta, ne i suština.

  „Verujem”, rekla je Fren polagano dok je izvlačila svoje prste iz njegovih i stajala

  pored vrata odeljka, „da bilo da je to igra mašte ili stvaran prenos sa Marsa na Zemlju-kakva‐je‐nekad‐bila nekom silom o kojoj ništa ne znamo...” Ponovo ga je pogledala strogo. „Mislim da bi se trebalo uzdržati. Da ne bismo uprljali iskustvo prenosa.” Dok ga je gledala kako pažljivo izvlači metalni krevet iz zida i poseže, izduženom kukom, u šupljinu time otkrivenu, rekla je: „To bi trebalo biti pročišćavajuće iskustvo. Gubimo svoja ovozemaljska tela, svoju telesnost, kako kažu. I dobijamo umesto njih neprolazna

  tela, bar na neko vreme. Ili večno, ako kao neki veruješ da je to van vremena i prostora, da je večno. Zar se ne slažeš, Sem?” Uzdahnula je. „Znam da se ne slažeš.”

  „Spiritualnost”, rekao je sa gađenjem dok je pecao paklo Moćnog‐D iz šupljine iza

  odeljka. „Poricanje stvarnosti, a šta dobijaš u zamenu? Ništa.”

  „Priznajem”, rekla je Fren dok je prilazila da ga posmatra kako otvara paklo, „da ne

  mogu dokazati da dobijaš išta bolje, zbog uzdržavanja. Ali ovo znam. Ono što ti i drugi senzualisti među nama ne shvatate jeste da kada žvaćemo Moćni‐D i napuštamo svoja

  tela, mi umiremo. I umiranjem gubimo i težinu...” Oklevala je.

  „Reci to”, rekao je Sem otvarajući paklo; nožem je odsekao jednu traku sa mase smeđih, žilavih vlakana nalik biljnim.

  Fren je rekla: „Greha.”

  Sem Regan je zaurlao od smeha. „Dobro ‐ bar si pravoverna.” Jer bi se većina kolonista složila sa Fren. „Ali”, rekao je stavljajući paklo natrag na sigurno mesto, „to nije razlog zašto ja žvačem; ja ne želim ništa da izgubim... Želim nešto da dobijem.”

  Zatvorio je vrata odeljka, zatim je brzo izvadio svoju Perki Pat postavku, raširio je na podu i stavio svaki predmet na mesto, radeći žudnom brzinom. „Nešto što nam obično

  ne zapada”, dodao je, kao da Fren nije znala.

  Njen muž ‐ ili njegova žena ili oboje ili svi u čitavom skloništu ‐ mogao je da se pojavi dok su on i Fren bili u stanju prenesenosti. I njihova dva tela bi sedela na propisanom odstojanju jedno od drugog; ništa neprilično se ne bi moglo primetiti, ma

  koliko razbludni posmatrači bili. Zakonski je tako presuđeno: nikakav odnos se nije mogao dokazati, a pravni stručnjaci iz UN uprave Marsa i drugih kolonija pokušali su ‐ i nisu uspeli. U stanju prenesenosti može se počiniti incest, ubistvo, bilo šta, a sa pravnog stanovišta to ostaje samo mašta, tek nemoćna želja.

  Ova vrlo interesantna činjenica ga je odavno navikla na upotrebu Moćnog‐D; za njega je život na Marsu imao blagodeti.

  „Mislim”, rekla je Fren, „da me iskušavaš da počinim nešto loše.” Dok je sedela, izgledala je tužno; njene oči, velike i tamne, bile su fiksirane na tačku u sredini postavke, blizu ogromne gardero
be Perki Pat. Odsutna, Fren je počela da se zeza sa bundom od nerca, ne progovarajući.

  Dodao joj je pola trake Moćnog‐D, a onda ubacio svoj deo u usta i pohlepno žvakao.

  Još uvek izgledajući žalosna, i Fren je žvakala.

  On je bio Volt. Posedovao je Jaguar, sportski svemirski brod kojim je mogao postići

  brzinu od petnaest hiljada milja na sat. Košulje su mu bile iz Italije, a njegove cipele su pravljene u Engleskoj. Kada je otvorio oči, pogledom je potražio mali GE sat‐TV pored

  kreveta; biće automatski uključen, podešen na jutarnju emisiju velikog vesti‐klovna Džima Briskina. Briskin je već uzimao oblik na ekranu, sa svojom plamenocrvenom 89

  perikom. Volt se podigao u sedeći položaj, pritisnuo dugme kojim se njegov krevet podešavao da ga podupre u sedećem položaju, i zavalio se da na momenat gleda emisiju koja se odvijala.

  „Stojim ovde na uglu ulica Van Nes i Markit u centru San Franciska”, rekao je Briskin prijazno, „,i upravo ćemo videti otvaranje nove stambene zgrade 'Ser Frensis Drejk', prve koja će biti potpuno pod zemljom. Sa nama, da preseče vrpcu, nalazi se ta zanosna dama poznata sa bina i...”

  Volt je isključio TV, ustao i bosonog otišao do prozora; podigao je roletne, pogledao toplu, blistavu ulicu San Franciska u rano jutro, brda i bele kuće. Bila je subota ujutro i nije morao da ode na svoj posao u korporaciji Ampeks dole u Pato Altou; umesto toga ‐a to mu je u mislima zvučalo lepo ‐ imao je sastanak sa svojom devojkom,

  Pat Kristensen, koja je stanovala u modernom stančiću na Portero Hilu.

  Uvek je bila subota.

  U kupatilu je poprskao lice vodom, štrcnuo na njega pastu za brijanje i počeo da se

  brije. I dok se brijao, buljeći u ogledalo i svoje poznate crte lica, ugledao je pričvršćenu poruku, napisanu njegovim rukopisom.

  OVO JE ILUZIJA. TI SI SEM REGAN, KOLONIST NA MARSU. UPOTREBI SVOJE VREME

  U PRENESENOSTI, MOMČINO. NAZOVI PAT U ROKU OD ODMAH!

  I poruka je bila potpisana imenom Sema Regana.

  Iluzija, pomislio je, zastajući sa brijanjem. Na koji način? Pokušao je da se priseti;