Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  Sem Regan i Mars, turobno sklonište kolonista... da, mogao je mutno da nasluti prizor,

  ali je sve izgledalo daleko i pokvareno i neubedljivo. Slegnuvši ramenima, nastavio je da se brije, zbunjen, sada, i pomalo potišten. U redu, pretpostavimo da je poruka istinita; možda se i sećao tog drugog sveta, tog tmurnog kvaziživota u nedobrovoljnom

  izgnanstvu u neprirodnom okolišu. Pa šta? Zašto bi trebalo da uništi ovo? Posegnuvši,

  strgnuo je poruku, zgužvao je i ispustio u otvor za otpatke u kupatilu.

  Čim je završio brijanje, pozvao je Pat vidfonom.

  „Slušaj”, odmah je rekla, hladna i kruta; na ekranu je njena plava kosa svetlucala:

  sušila ju je. „Ne želim da se vidimo, Volte. Molim te. Zato što znam šta planiraš i jednostavno nisam zainteresovana; razumeš li?” Njene plavo‐sive oči su bile hladne.

  „Hmmm”, rekao je, uzdrman, pokušavajući da smisli neki odgovor. „,Ali dan je divan... trebalo bi da budemo napolju. Da posetimo Golden Gejt park, na primer.”

  „Biće suviše vruće da se izađe.”

  „Ne”, usprotivio se, razdražen. „To je tek posle. Hej, mogli bismo da se prošetamo

  po plaži, brčkamo se u valovima. Važi?”

  Kolebala se, vidno. „Ali onaj razgovor koji smo malopre vodili...”

  „Nije bilo nikakvog razgovora. Nisam te video nedelju dana, od prošle subote.”

  Govorio je tonom onoliko čvrstim i punim ubeđenja koliko je bilo moguće. „Svratiću do

  tebe za pola sata i pokupiti te. Ponesi kupaći kostim, znaš, onaj žuti. Onaj švedski sa grudnjakom.”

  „,Oh”, rekla je oholo, „taj je sad skroz van mode. Imam novi iz Švedske; još ga nisi

  video. Nosiću taj ako nije zabranjeno. Prodavačica u A &F nije bila sigurna.”

  „Dogovoreno”, rekao je i prekinuo vezu.

  Pola sata kasnije se u svom Jaguaru spuštao na izdignuto polje njene zgrade.

  Pat je nosila džemper i pantalone; kupaći kostim je ispod njih, objasnila je. Noseći

  korpu za piknik, sledila ga je uz rampu do parkiranog broda. Žustra i zgodna, žurila je ispred njega tapkajući svojim sandalama. Sve je ispalo kako se nadao; ovo će ipak biti

  odličan dan, nakon što njegovi jutarnji strahovi skroz nestanu... kao što hvala Bogu jesu.

  90

  „Čekaj dok vidiš kostim”, rekla je uvlačeći se u parkirani brod, sa korpom u krilu.

  „Zaista je izazovan; jedva da postoji; u stvari treba da nekako unapred veruješ da bi poverovao u njega.” Kada je seo pored nje, naslonila se na njega. „Razmišljala sam o onom našem razgovoru ‐ pusti me da završim.” Stavila mu je ruku na usne ućutkavši ga.

  „Znam da se zbila, Volt. Ali, na neki način, ti si u pravu; u stvari, ti u osnovi imaš pravi stav. Treba da izvučemo iz ovog što je moguće više. Vreme nam je ionako dovoljno kratko... ili mi bar tako izgleda.” Bledo se osmehnula. „Zato vozi što brže možeš; hoću da stignem do okeana.”

  Skoro istog trena su se spustili na parkiralište na rubu plaže.

  „Biće sve vrelije”, trezveno je rekla Pat. „Svakog dana. Zar ne? Dok na kraju ne postane nepodnošljivo.” Svukla je džemper, a onda, pomerajući se po sedištu broda, uspela da se izmigolji iz pantalona. „Ali nećemo živeti toliko dugo... proći će još pedeset godina pre nego što se ne bude moglo izaći napolje u podne. Kao što kažu, postati besni psi i Englezi; to još nismo.” Otvorila je vrata i izašla u kupaćem kostimu. Bila je u pravu; bilo je potrebno verovati u nevidljive stvari da bi se uopšte razaznao. To im je potpuno odgovaralo, i njoj i njemu.

  Zajedno, on i ona tumarali su po mokrom, utabanom pesku, gledajući meduze,

  školjke i oblutke, naplavljene talasima.

  „Koja je ovo godina?” Pat ga je najednom upitala, zastavši. Vetar joj je zamrsio kosu; podigla se u plavoj gužvi nalik na oblak, jasna i svetla i potpuno čista, svaka vlas za sebe.

  Rekao je: „Pa, mislim da je...” A onda nije mogao da se seti; izmicalo mu je. „Do

  vraga”, rekao je ljutito.

  „Pa, nije važno.” Uzela ga je pod ruku i nastavila. „Pogledaj, eno onog zaklonjenog

  mesta napred, iza onih stena.” Pojačala je ritam kretanja; telo joj se zatezalo dok su se njeni jaki, glatki mišići napinjali protiv vetra i peska i stare, poznate gravitacije sveta davno izgubljenog. Jesam li ja kako‐ono‐beše ‐ Fren?” najednom je upitala. Prešla je preko stena, pena i voda su joj pokvasile stopala, članke; smejući se, poskočila je, zadrhtala od hladnoće. „Ili sam ja Patriša Kristensen?” Obema rukama je zagladila kosu.

  „Ova je plava, pa mora da sam Pat. Perki Pat.” Nestala je iza stena; on ju je brzo pratio, verući se za njom. „Bila sam Fren”, rekla je preko ramena, „ali to sada nije važno. Mogla sam biti bilo ko pre, Fren ili Helen ili Meri, i sada ne bi bilo važno. Je li tako?”

  „Nije”, usprotivio se dostižući je. Zadihan, rekao je: „Važno je da si Fren. U suštini.”

  „ U suštini,” Bacila se na pesak, ležala naslanjajući se na lakat, crtajući pomoću oštrog crnog kamena divljačkim potezima koji su ostavljali duboko urezane linije; najednom je odbacila kamen i okrenula se, sedeći, da gleda okean. „Ali slučajnosti...

  one su Pat.” Stavila je ruke pod grudi, a onda, polako ih podizala, sa zbunjenim izrazom na licu. „Ove”, rekla je, „su Patine. Ne moje. Moje su manje; sećam se.”

  Seo je pored nje ne govoreći ništa.

  „Ovde smo”, rekla je malo kasnije, „da bismo uradili ono što tamo u skloništu ne

  možemo. Tamo gde smo ostavili svoja pokvarljiva tela. Dok god održavamo naše postavke u dobrom stanju ovo...” Pokazala je na okean, a onda opet dodirnuta sebe, sa

  nevericom. „Ovo ne može propasti, zar ne? Obukli smo besmrtnost.” Najednom se opružila na pesak i zatvorila oči, s jednom rukom preko lica. „A pošto smo ovde, i možemo da radimo ono što nam je u skloništu uskraćeno, onda bi po tvojoj teoriji to trebalo da radimo. Treba da iskoristimo mogućnost.”

  Nagnuo se nad nju, sagnuo se i poljubio je u usta.

  U njegovom umu jedan glas je pomislio: „Ali ja to mogu da uradim u svako doba.”

  A u udovima njegovog tela tuđinska kontrola se učvrstila; seo je, podalje od devojke.

  91

  „Na kraju krajeva”, pomislio je Norm Skein, „ja sam oženjen njom.” Nasmejao se onda.

  „Ko je rekao da možete da upotrebite moju postavku?” pomislio je Sem Regan

  ljutito. „Izlazite iz mog odeljka. A kladim se da je i Moćni‐D moj.”

  „Ponudio si nam ga”, sustanar njegovog uma‐tela je odgovorio. „Pa sam odlučio da

  prihvatim.”

  „I ja sam ovde”, pomislio je Tod Moriš. „I ako hoćete moje mišljenje...”

  „Niko te nije pitao za njega”, pomislio je Norm Skein ljutito. „U stvari, niko te nije

  pozvao da i ti dođeš; zašto se ne vratiš gore i petljaš po onom tvom propalom beskorisnom vrtu, u kojem bi trebalo da budeš?”

  Tod Moris je mirno pomislio: „Slažem se sa Semom. Nemam šanse da uradim ovo,

  sem ovde.” Snaga njegove volje se pridružila Semovoj; još jednom se Volt nagnuo nad

  ispruženu devojku, još jednom ju je poljubio u usta, ovaj put žestoko, sa povećanim uzbuđenjem.

  Ne otvarajući oči Pat je tiho rekla: „I ja sam ovde. Ovo je Helen.” Dodala je: „I Meri. Ali ne trošimo tvoju zalihu Moćnog‐D, Seme; doneli smo ono što smo već imali.”

  Zagrlila ga je kad su se tri stanovnice Perki Pat ujedinile u istom nastojanju. Iznenađen, Sem Regan je prekinuo kontakt sa Todom Morisom; pridružio se nastojanjima Norma

  Skeina, i Volt se udaljio od Perki Pat.

  Okeanski talasi su ih zapljuskivali dok su ćutke ležali na plaži, dva lika koja su obuhvatala suštinu šest osoba. Dva u šest, pomislio je Sem Regan. Misterija se ponovila; kako je postignuta? Opet staro pitanje. Ali jedino do čega mi je stalo, pomislio je, jeste troše li mi Moćni‐D. A kladim se da troše; nije me briga šta kažu; n
e verujem im.

  Ustajući, Perki Pat je rekla: „Pa, vidim da bih baš mogla i da odem da plivam; ovde

  se ništa neće desiti.” Ušetala je u vodu, otplivala od njih dok su sedeli u njegovom telu, gledajući je kako se udaljava.

  „Propustili smo šansu”, pomislio je Tod Moriš suvo.

  „Mojom krivicom”, priznao je Sem. Udruživši se, on i Tod su uspeli da ustanu; krenuli su par koraka za devojkom, a onda, do članaka u vodi, zastali.

  Sem Regan je već mogao osetiti da dejstvo droge ističe; osećao je slabost i strah i

  gorku mučninu kada je shvatio. Tako prokleto brzo, rekao je sebi. Gotovo je; natrag u

  sklonište, u jamu u kojoj se grčimo i uvijamo kao crvi u papirnoj kesi, stisnuti daleko od sunčevog svetla. Bledi i beli i gadni. Stresao se.

  Stresao se i ugledao, ponovo, svoj odeljak sa malim krevetom, lavaboom, stolom,

  šporetom... i na klonuloj, inertnoj gomili, prazne ljušture Toda i Helen Moriš, Fren i Norma Skeina, njegove vlastite žene Meri; oči su im buljile u prazno i odvratio je pogled, zgađen.

  Na podu između njih je bila njegova postavka; pogledao je dole i video lutke, Volta

  i Pat, postavljene na ivicu okeana, blizu parkiranog Jaguara. Naravno, Perki Pat je imala na sebi skoro nevidljivi švedski kupaći kostim, a pored njih je bila majušna korpa za piknik.

  I, pored postavke, obična smeđa hartija u kojoj je bio Moćni‐D; njih petoro ga je

  sažvakalo, i kad je ‐ protiv svoje volje ‐ pogledao u njih, video je tanku crtu sjajnog smeđeg sirupa kako curi iz njihovih opuštenih, beživotnih usta.

  Preko puta se Fren Skein mrdnula, otvorila oči, zastenjala; pogledala je u njega, a

  onda umorno uzdahnula.

  „Sprečili su nas”, rekao je.

  „Previše smo otezali.” Ustala je nesigurno, posrnula i skoro pala; odmah je bio na

  nogama hvatajući je. „Bio si u pravu; trebalo je da to uradimo odmah ako smo 92

  nameravali. Ali...” Dopustila mu je da je drži na momenat. „Sviđaju mi se pripreme.

  Šetnja po plaži, pokazivanje kupaćeg kostima kojeg nema.” Malo se nasmejala.

  Sem je rekao: „Neće se probuditi još nekoliko minuta, kladim se.”

  Raširenih očiju, Fren je rekla: „Da, u pravu si.” Odskočila je od njega, do vrata; otvarajući ih, nestala je u hodniku. „U našem odeljku”, dozvala ga je. „Požuri!”

  Zadovoljan, sledio ju je. Bilo je previše smešno; presavio se od smeha. Ispred njega

  devojka je ustrčala rampom do njenog nivoa skloništa; dostigao ju je, uhvatio kad su stigli do njenog odeljka. Zajedno su upali, kotrljajući se, kikotajuci se i otimajući preko tvrdog metalnog poda, da bi udarili u zid.

  Ipak smo pobedili, pomislio je spretno joj otkopčavajući grudnjak, počeo je da joj

  raskopčava košulju, svukao joj suknju i skinuo cipele bez kopči jednim brzim potezom

  prionuo je na stvar i Fren je uzdahnula, ovaj put ne zbog umora.

  „Bolje da zaključam vrata.” Ustao je, pojurio do vrata i zatvorio ih čvrsto zaključavajući. Fren se u međuvremenu iskobeljala iz svoje raskopčane odeće.

  „Dođi natrag”, pozvala je. „Nemoj samo da gledaš.” Nabacala ju je u zbrzanu gomilu, sa cipelama na vrhu kao pritiskivačima za hartiju.

  Spustio se pored nje i njeni hitri, vesti prsti su poigrali po njemu; sa sjajem u svojim tamnim očima latila se njega, u čemu je uživao.

  I to u njihovom tmurnom marsovskom boravištu. Pa ipak ‐ uspevali su u tome na

  stari način, jedini način; pomoću droge koju su donosili skriveni rasturači. Moćni‐D je omogućio ovo; i dalje im je bio potreban. Ni na koji način nisu bili slobodni.

  Dok su Frenina kolena stezala njegove gole slabine, pomislio je: i ni na koji način

  ne želimo da budemo. U stvari, želimo upravo suprotno. Dok mu je ruka klizila niz njen

  glatki, uzdrhtali stomak, pomislio je: čak bi nam koristilo još malo.

  93

  Neven Jovanović

  O SEKSUALNIM

  PERVERZIJAMA

  F.M.DOSTOJEVSKOG

  Drugoga dana mjeseca kolovoza godine 1880, oko pet sati po podne, grobna je tišina vladala u bivšoj Gribeovoj vili. Još izjutra, poslije jedanaest, Anja se Grigorjevna s djecom ukrcala u vrlo staru, drndavu, ali prostranu unajmljenu kočiju koju su vukla dva stara zelenka, i odvezla se na drugi kraj Stare Ruse, u cjelodnevni posjet obitelji popa Rumjanceva. Posluživši u pola četiri ručak, Anfisa i kuharica nestale su nekamo za svojim ženskim poslovima i ostavile gospodara kuće da radi u miru.

  Jednokatni ljetnikovac u njemačkom stilu, s vrtom, nije nikako bio u samom

  središtu grada, ali ni sasvim na kraju. Stajao je na obali gradske smrdljive i dugačke bare koju su gdjekad nazivali i rijekom, uz drvored izvijenih, prastarih brijestova još iz arakčejevskog doba. S prozora se moglo, iza brijestova, vidjeti zeleno polje opasano borovom šumicom. U kući, u nevelikoj radnoj sobi obloženoj bijelim papirnatim tapetama, za starinskim, teškim stolom od mahagonija sjedio je i pisao potporučnik u

  ostavci, robijaš, padavičar i plućni bolesnik, pedesetdevetogodišnji Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

  Lice mu je bilo mršavo, obrazi upali, njihova boja prelijevala se nekakvom

  nezdravom žutinom. Dvije neobično duboke bore spuštale su mu se od nosa prema krajevima ustiju; imao je bradavicu na lijevom obrazu. Sa svojom dugom bradom i svijetlom, gotovo riđom kosom izgledao je kao invalid neizvjesne dobi, kao Čovjek patnje sa srednjovjekovnih bakroreza; ali u njegovim je različitim očima (lijevo je bilo smeđe, a zjenica desnog bila je toliko raširena da se dužica nije ni vidjela) gorjela vatra dok se upirao laktovima o stol. Iz njega je zračila grozničava energija, povremeno je dizao ruku i pritiskao svoje vrele čeone kosti. Kaput mu je bio raskopčan, ovratnik razdrljen, prsluka nije imao.

  Zbilja: rekli smo da je sjedio i pisao. Ne, on je sjedio i mučio se. Rad mu je zapinjao i obuzela ga je nekakva turobnost bez vidljiva razloga. Dražilo ga je i uznemirivalo nešto glupo, nepodesno, a ni sam nije znao što. Osjećao se kao da se bliži jedan od njegovih

  epileptičnih napada.

  Zapeo je na početku devete glave jedanaeste knjige svog romana, glave Đavo, mora Ivana Fjodoroviča. Bio je napisao oprosti, došao sam samo zato, a dalje je tupo zijevao žućkasti papir. Iza leđa Fjodora Mihajloviča zacvile opruge divana.

  Osvrnuvši se, Fjodor Mihajlovič poskoči na stolici kao oparen i s usana mu se ote

  smiješni, gotovo ženski krik. Na divanu uz suprotni zid iskrsnuo je i sjedio netko tko je ušao bog bi ga znao kako, jer nikoga nije bilo u sobi kad se Fjodor Mihajlovič vratio s ručka. Bio je to nekakav gospodin ili, bolje rečeno, neke vrste ruski džentlmen ne baš

  mlad, tek nešto progrušane crne, prilično dugačke i još guste kose i klinaste brade. Na sebi je imao kratak kaput mrke boje, izvrsnoga kroja, ali već iznošen i sasvim izišao iz 94

  mode. I rublje, i dugačka kravata nalik na šal, sve je to bilo kao u otmjena džentlmena, ali, kad bi se rublje malo izbliza pogledalo, bilo je prljavo, a širok šal prilično otrcan.

  Posjetiočeve karirane hlače bile su i suviše svijetle boje i preuske, kakve se više ne nose, takav je bio i bijeli mekani šešir koji mu je počivao u krilu. Jednom riječi, urednost postignuta mršavim sredstvima.

  Fjodor Mihajlovič je zurio u gosta otvorenih ustiju, no iz grla mu je izlazilo još samo nekakvo pištanje. Odjednom, gost načini zabrinuto lice.

  „Slušaj”, progovori on, „oprosti, došao sam samo zato da te na nešto podsjetim: ti

  si pošao Smerđakovu u namjeri da saznaš nešto o Katerini Ivanovnoj, a otišao si da nisi ništa o njoj saznao, sigurno si zaboravio...”

  „Zaboravio”, promuca Fjodor Mihajlovič, „a... to je iz romana... Bunilo... Napad...”

  „Prosvjedujem, prosvjedujem ogorčeno”, pobuni se karirani džentlmen. „Nikakav

  napad ovo nije i nikakvog napada neće biti. Za to jamčim ja, molit ću.”

  „Tko ste vi?”
upita Fjodor Mihajlovič razdraženo, uspjevši se napokon malo

  sabrati. „Kakva je to budalaština? Kako ste ušli u moju kuću?”

  „Mon oeil, cher ami. Ne, nije ovo nikakva trapava šala, bezobrazluk, prepad, provala, spletka, Kabale und Liebe. Ja ti, štono riječ, jednostavno nisam od ovoga svijeta.”

  „Nemoguće!”

  „Vidi ga ‐ nemoguće. Nije li to, štoviše, baš na ovom mjestu vrlo podesno i dapače

  umjesno?”

  Fjodor Mihajlovič se okrene stolu i počne nervozno vrtjeti pero u tintarnici.

  „Zaslužni trudbenik stvara najnovije djelo”, brbljao je dalje karirani džentlmen, ,,i

  zapne, jao, gdje? Baš na mjestu gdje njegovog junaka ‐ njegovog najtragičnijeg junaka, s najmanje nade u vjeru, ufanje i ljubav ‐ posjećuju s drugog svijeta. I pohrli čovjek da zaslužnoj osobi pomogne, noseći, tako rekuć, zublju nadahnuća, a kad tamo sad sam u živog vraga pao ja. Zar je dobra volja ‐ nemoguća?”

  „Smjesta prekinite s tom svinjarijom!” viknu Fjodor Mihajlovič pocrvenjevši.

  „Zaista, zaista, kažem vam, kad se utjeloviš, preuzimaš i posljedice, kako ti tvrdiš.

  Mrzim posljedice. Slušaj, ne bih htio ispasti nametljiv, ili stvoriti utisak da potcjenjujem tvoj intelekt (to nikako!) ‐ ali, nije li donekle neobično da znam ne samo ono što si u svom romanu upravo ovog trena napisao, nego i ono što si tek kanio napisati? Ne nalaziš li?”

  „Jeste li vi... iz policije?”

  „O, divna misao i posve rusko‐liberalna! Pijani agent‐provocauter pravi skandal u kući bivšeg robijaša i doživotnog slobodoumnog sumnjivca! Zgodan siže, kad bi ga cenzura propustila, makar tvoja vlastita, unutrašnja. Mille regrets, ali ni to neće proći.

  Usput ‐ ti ipak sumnjaš da si sumnjiv, usprkos iskazanom carizmu‐nacionalizmu i mračnom reak‐cionarstvu...? Ali ne, nisam iz Ohrane. Ja sam iz metafizičke Ohrane, ehe‐he.!”

  „Samo lupetate... Što bio da bio.”