Alef Science Fiction Magazine 026
Page 25
Netko zavija i znam da to nisam ja jer sam izgubio glavu. Nije mi na ramenima.
Provjeravam nekoliko puta dodirujući otvoreni vrat rukama da bih bio siguran. Malo je
gadljivo, ali vrlo pouzdano. Nema je, pa da ga jebeš.
Nisam iznenađen. Situacija mi je neobično poznata, gotovo normalna u svojoj
abnormalnosti.
Osim toga, kao što sam rekao, siguran sam da sanjam. Promatram se sa strane.
Vidim se kako izlazim kroz vrata napolje, dok izlazim kroz vrata napolje. Vani je plavo nebo iznad, oko i ispod kamena na kojem stojim. Iza mene je kuća. Vruće je. Jako vruće.
Tada čujem zvuk i vidim mu izvor ‐ avion.
„Trebaš prijevoz?” viče moj stari.
Sigurno da trebam prijevoz.
Spušta se na krov kuće i postaje šešir na ćelavoj glavi koju ne poznajem. Prilično
sam siguran da to nije moja glava.
„Eto mene”, kaže glava prijetvorno.
„Ti nisi moja glava”, ubijam je u pojam.
„Zašto ne?”
„Ćelava si i prevelika za mene.”
„O, daj, molim te, nemoj biti tako zahtjevan.”
„Nisi moja glava i gotovo!”
„O, molim te, molim te, hoću da budem tvoja glava, hoću da budem svačija glava,
to mi je životna ambicija, uzmi me, uzmi me, uzmi me!”
„Nema teorije.”
Ponovo čujem zavijanje i shvaćam da je vrijeme da prestanem sanjati i da se probudim.
A kada se probudim, siguran sam da sanjam.
„Jeste li dobro?” pita me čovac, a ja mu prepoznajem glavu. Dosta je manja, ali još
uvijek ćelava.
„Nemam vremena za ove priče. Moram na posao. Moram...”
„Što morate?”
„Moram... Ne znam... Ali nešto moram napraviti... Nešto važno... I moram
požuriti.”
„Zašto morate žuriti? Ne žurite, uživajte. Takvim stavom samo sebi stvarate
probleme. Čitav vaš život je pred vama. Razmišljajte pozitivno. Danas je prvi dan ostatka vašeg života.”
Skačem i hvatam ga za vrat. Miriše po lijekovima i antisepticima.
„Koliko sam već ovdje?”
„Sigurno ste imali traumatično djetinjstvo. Pričajte mi o tome.”
Kad bih se samo mogao probuditi.
Onda imam knjigu u ruci. Zove se „Sigurno ste imali traumatično djetinjstvo”.
Otvaram je i čitam sadržaj. Prvo poglavlje: „Pričajte mi o tome”. Drugo poglavlje: „Kad 122
bih se samo mogao probuditi”. Treće poglavlje: „ODMAH OVO PROČITAJ!”
Kao da je za mene napisano, razmišljam, uzbuđen.
Otvaram treće poglavlje: „Tvoji ljudi su zarobljeni na stijeni. Mogu preživjeti najviše tri tjedna. Ti si otišao po pomoć. Ti si im jedina nada. Izgubio si najmanje deset dana. Požuri! Odmah kreni!”
„Otvorite vrata! Otvorite vrata! Hej! Otvorite vrata!” otkrivam da vičem.
Dva muškarca, žena, i injekcija. Nije mi dobro. Hladno mi je. Zašto mi je tako hladno? Kada je sve gotovo, ista stara ćelava glava.
„Moji su ljudi zaglavili na stijeni. Moram im pomoći. Molim vas. Moram im
pomoći. Ja sam im...”
„Jedina nada. Znam. Recite mi što mogu napraviti pa ću pomoći.”
„Ne razumijete. Ne možete. Premladi ste.”
„Stariji sam od vas.”
„Vaš svijet je premlad. Vaši ljudi, vaš –“
Shvaćam da ponovo gubim vrijeme. Moram prestati sanjati i probuditi se ili će biti
prekasno.
A kada se probudim, znam da sanjam jer se ovo ne može događati. Ne, ovo se već
dogodilo.
Nema vremena za odlučivanje što je istina, a što nije. Vuk je na meni pa mu nudim
ruku umjesto vrata. On je zadovoljan. Ja urlam.
JA URLAM! TO JA URLAM SVE VRIJEME!
Spoznaja me iznenađuje, ali nemam vremena da razmislim što to znači. Desnicom
uzimam nož i zabijam ga u vuka koji dolazi s druge strane. Krv lipti po snijegu. Dva druga vuka napadaju ranjenog što mi daje priliku da ubijem čudovište koje mi vari ljevicu, a htjelo bi me cijelog. Ali čopor je preveliki i jedina mi je šansa rijeka. Možda ću biti živ kada doplutam u grad. Možda uopće neću doplutati. Kako je prokleto hladno!
Kako je prokleto vruće!
„Preskoči plutanje”, kaže mi stari. „Sad si u bolnici. Ne boriš se samo za svoj život
već i za naš. Moraš pobijediti! Ti si nam jedina šansa! Koncentriraj se, mali, koncentriraj se. Prestani sanjati i probudi se. Reci im da smo sami u divljini. Reci im da se ne možemo maknuti. Reci im da nam je hrana pri kraju, da moraju požuriti. Probudi se, Pesnice Svetog Srca, probudi se!”
Stari me nikada nije tako zvao.
„Sigurno da jest. Kada te je poslao po pomoć, sjećaš se?” kaže mi ćelavac.
„Tko si ti?”
Ja sam doktor Ivan Primera, Jon McGregor, Jean‐Luc Besson, Ana Smat, Dean
Parker, itd. itd. i ti si u bolnici Svete Marije. Stomak ti se pokvario, ali je sada sve u redu i mamica će doći svaki čas... napali su te vukovi i gotovo si se smrznuo, ali imaš izvanrednu tjelesnu konstituciju... pronašli su te izgladnjelog i iscrpljenog na rehabi-litaciji si... imao si problema sa slijetanjem, brod ti je oštećen, a ti si ozbiljno ozlijeđen što nam je stvorilo dosta problema jer ne poznajemo tvoju anatomiju i fiziologiju tako
da smo se usudili da ti damo samo aspirin kada si stvarno loše izgledao, a i to samo zato što je analiza tvoje kože pokazala određene sličnosti.”
Ja sam poludio.
Ne, nisam lud, shvatio sam kada sam provjerio svoju glavu, ovog puta iznutra. Ima
osjećaja i misli unutra koje ne poznajem. Ludih, nenormalnih osjećaja...
Ne. Stani. Tvoji ljudi su na stijeni koja će udariti u prvi planet za trideset dana.
Prestani sanjati i požuri. Ti si im Jedina šansa. Ti si Pesnica Svetog Srca.
Ne mogu, stari, ne mogu! Tako mi je loše. Ruka me boli. Vruće mi je. Gorim.
123
Mislim da umirem.
Moraš! Moraš, mali, moraš!
„Sveto Srce je u opasnosti”, kažem. „Kuga, kuga je u svetom srcu, Besson. Morate
im pomoći.”
„Kako ste me zvali?”
„Besson. Jean‐Luc Besson..”
,,Ja sam doktor Ivan Primera.”
„Ne, ti si doktor Jean‐Luc Besson i moraš pomoći. Komuna Sveto Srce je u
opasnosti. Tamo je dvije hiljade ljudi, čovječe, učini nešto!”
Tada ponovo čujem urlanje. Ali nemam vremena za vukove. Moram požuriti.
„Kuga, Besson, za ime boga! Tamo nema radija. Nema ničega. Ja sam im jedina nada! Za ime boga, Besson, ne gledaj me tako glupavo, moraš im pomoći!”
Tada mi ćelava glava prilazi i kaže: „Pažljivo me slušaj. Pokušaj shvatiti da sam ja
doktor Ivan Primera. Doktor Jean‐Luc Besson je živio i radio u bolnici Svete Marije prije sto šezdeset godina. Komuna Sveto Srce je izumrla u isto vrijeme. Negdje si čuo tu priču pa ju je tvoj mozak snimio. Ti nisi Pesnica Svetog Srca. On se nikada nije probudio iz kome. Pokušaj živjeti u stvarnosti ili ćeš ostatak svog života provesti ovdje. Hoćeš li prestati sanjati!”
„Ima čovjek pravo, mali”, kaže mi stari. „Probudi se”, dodade i poče zavijati. Ne, on
urla. U stvari, sjetio sam se, ja urlam.
Ali kako? Pa ja sam izgubio glavu. Ponovo provjeravam... Vidi vraga! Eto moje glave!
Tražim ogledalo da se podsjetim na šta ličim. Rezultat me poprilično iznenađuje.
Čupava, gusta crna kosa, obrve i brada. Faca biblijskog proroka. „Zar sam to ja?”
„Ni ja nisam siguran”, odgovara mi moja glava. „Morao bi mi prvo reći tko si ti?”
Stvarno. Čovjek, pardon, glava je u pravu. Tko sam ja?
Kopam trenutak po svojoj zbunjenoj svijesti pokušavajući pronaći jedno jedino<
br />
ime. Ono moje. Ne tražim puno, zar ne?
Vraga! Osjećam da je tu negdje, ali ne mogu ga naći. Ali prilično sam siguran da predložak na mojim ramenima nije moj. Žena mi nikad ne bi dopustila da uzgojim takvu
kosurinu. A i brada je smeta.
O čovječe, tako strašno gubiš vrijeme ni na čemu da toga nisi ni svijestan! Koji te
vrag uopće dovlačio ovdje? Samo ti možeš doći prvi put u životu i na samo sedam dana
na drugi kraj svijeta točno na sastanak s potresom!
„Probudi se, mali!”
„Kakve veze ima hoću li se probuditi ili neću. Znam iz iskustva da...”
... kada se probudim, znam da sanjam.
„Smetam li?” pita me doktorica. . „Jesu li pronašli još preživjelih?”
„Kakvih preživjelih?”
„Iz ruševina Holliday Inna?”
„Ali Hollidav Inn se nije srušio?”
„A KOJI SE KURAC DOGODIO?”
„Molim vas, smirite se.”
Ima pravo. Počinjem gubiti kontrolu. Smiri se, stari moj. Uzmi čitaj nešto.
„Jako dobra ideja. Predlažem Moorovog Watchmana iLi Delanyjev Dhalgren”, kaže
mi ambasador Planete Zemlje. „A što se tiče komune Svetog Srca...”
Ne slušam ga. Moora i Delanyja sam već pročitao. Umjesto toga uzet ću...
Uzimam knjigu. Četvrto poglavlje: „Odmah ovo pročitaj”.
Otvaram četvrto poglavlje: „Šestero preživjelih je još uvijek pod ruševinama
124
Holliday Inna. Moraš se probuditi i uputiti spasioce. Neće još dugo živjeti. Probudi se, čoveče, tvoja žena i djeca su tamo!”
„Makni se, monstrume!” vičem na vuka. „Moja žena i djeca umiru!”
Vuk ne sluša. Zajebi vuka. Samo da nije tako hladno. Peto poglavlje: „Komunom Sveto Srce hara kuga. Ti si im jedina...”
Preskačem slijedeće linije, tu priču već znam. Nema šestog poglavlja. Ostatak knjige su prazne stranice. A ovo što sam upravo pročitao, napisano je mojim rukopisom.
Ja sam to napisao, ali ne sjećam se kada.
Tada se začuje grmljavina. Zgrada se ruši. Panično krećem prema vratima...
Prestani sanjati!
Koncentriram se na knjigu i eto knjige.
Vraćam se na prvo poglavlje: „Pričaj mi o tome”.
„Postoji najmanje pet različitih doktora: Besson, Primera, Parker, Smat i
McGregor. Ti si najmanje četiri različita čovjeka: tip kojeg zovu Pesnica Svetog Srca, tip čiji će ljudi udariti u Merkur, tip koji se izvukao iz ruševina Holliday Inna i curica kojoj je operiran stomak. U bar tri slučaja moraš se probuditi i reći im da pomognu.”
„Kada sam ovo pročitao, pomislio sam da si na dobrom putu”, kaže ćelavac.
„Izuzetno brzo si shvatio da si bolestan i prihvatio tu činjenicu. Izuzetno brzo si postao svijestan ostalih ličnosti u tebi, ali...”
Pokušavam ne čuti urlanje. Ignoriram bol u stomaku. Ignoriram vrućinu. Konačno
shvaćam da sam budan cijelo vrijeme. Odjednom je sve jasno.
„Tko si ti?”
Ja sam doktor Kurt Hochenheimer.”
Sranje. Evo još jednog.
> Sedmo poglavlje: PROČITAJ CIJELU KNJIGU PA OVO<, napisao sam.
„Što to pišete?”
„Tko sam ja?”
>Također, tu je tip kojeg su napali vukovi. I on ide po pomoć. Život njegovog oca je u pitanju. <
„Vi se Aleksandar Bak. Imali ste nesreću...”
Koji sad Aleksandar Bak, bog te jebo!
>Budan si! Ne sanjaš! Nekako primaš druge ljude! I svi su u govnima do grla.<
Vuk skače na mene dok moj brod pada.
Ali tko prima koga? Tako bih htio zaboraviti sve ovo, zaspati i spavati, spavati i sanjati, zauvjek sanjati. Ali neki drugi san. Ne ovaj košmar.
„Probudi se, mali”, kaže mi stari.
Odlučujem se za jednu varijantu i idem po njoj. „Ja JESAM budan!”
„Moraš se suočiti sa stvarnošću”, inzistira glava.
„A šta ti znaš o stvarnosti! Znaš li za kugu ili za Holliday Inn?”
„Opet ista priča. Mislim da bi bilo krajnje vrijeme da izvadiš krajnike.”
Koji je ovom čovje...
U tom trenutku shvaćam da postoji rješenje. Ako se skoncentriramo, ako udružimo
snage...
Ili slabosti, ako udružimo slabosti, pjevam.
Nemoj pjevati, umoljavam se. Stajem na stranu i prijetim si prstom. Nije lako kada
si budan, ali nemam vremena da se brinem zbog toga.
Koga lažeš? pitam se.
Umukni! odgovaram si. Samo da nije tako vruće..
Gdje sam stao? Ah, da, ako udružimo snage!
125
U tom trenutku ćelava glava problijedi.
U tom trenutku bacam knjigu na stranu i koncentriram se.
Probudite se! Probudi se, Pesnice Svetog Srca! Probudi se, čovječe sa zvijezda!
Probudite se!
U tom trenutku počinjem padati u san.
„Ostani budan, sine! Ostani budan inače ćeš sutra početi iz početka! Sve što ćeš imati je novo poglavlje u knjizi! Ostani budan!”
Ipak sam ja lud.
„Ostani budan! Molim te, ostani budan!”
„Moraš se suočiti sa stvarnošću! “
„Kako ste me zvali?”
Oprosti, stari. Oprosti, ne mogu. Tako mi je vruće. Tako mi je hladno. Mislim da umirem.
„Ja sam doktorica Ana Smat.”
Ne! Ne! Pada u san. Sanja.
„Ne! Ne!”
„Sve je u redu, draga. Sve je u redu. Samo san, bio je to samo ružan san.”
Kada je smirila djevojčicu, sestra je otišla u kancelariju doktora Parkera.
„Ponovo je imala moru. To više nije normalno. Nešto se čudno događa.”
„Ništa se čudno ne događa, sestro. Upravo je bila operirana nakon jakog napadaja.
Razumljivo je da...”
„Ovako redovne more nisu razumljive i vi to znate, doktore. Nešto se
neprirodno...”
„Sestro, molim vas da se sjetite da je ovo znanstvena ustanova i to zavidne reputacije. Neću da čujem nikakve priče o neprirodnom u bolnici koja postoji još od vremena komune Svetog Srca.”
„U najmanju ruku...”
A šta vi znate o stvarnosti?
Kada se probudim, znam da sanjam.
126
Jacek Sjerpinjski
ŽIVOT U NASELJIMA
NA RAVI
Jacek Sierpinskl, Zucie w osiedlach nad Rarwa
S poljskog preveo Dušan‐Vladislav Pažđerski
Katovice su veliki industrijski grad. Zato se reka Rava, koja prolazi kroz centar Katovica sastoji od devedeset procenata otpadnih voda. Ostalih deset posto je obična voda. Uz
Ravu, tesno zbijene, stoje betonske zgrade. Rava smrdi, a prozori zgrada gledaju baš na Ravu. Ljudi koji stanuju u zgradama od betona često zabacuju udice, u nadi da će se nešto uhvatiti. Kada se uhvati, prže i jedu. Kada se ne uhvati, menjaju mamac. Za to vreme, ljudi iz obližnjih zgrada nemaju kontejnere, i bacaju đubre kroz prozore, pravo u Ravu, koja smrdi, a prozori kuća gledaju baš na Ravu. Ljudi koji stanuju u zgradama od
betona često zabacuju udice, u nadi da će nešto uhvatiti. Kada se uhvati, onda je praznik i dolaze gosti iz udaljenih Glivica, Sosnovjeca i Ribnjaka da se nahrane. Ako se to desi u zimu, deca onda izlaze i prave Sneška Belića. To je šlezijski Sneško Belić. Za to vreme, ljudi iz obližnjih kuća nemaju kontejnere i bacaju đubre kroz prozore pravo u Ravu, koja smrdi, a prozori kuća gledaju baš na Ravu. Ljudi koji stnuju u kućama od betona često zabacuju udice, u nadi da će se nešto uhvatiti. Kada se uhvati, onda je praznik i dolaze gosti iz udaljenih Bitoma, Benđina i Domorova, da se nahrane. Ako se
to desi u zimu, onda pada sneg i duva vetar, kao što to obično biva zimi. Crne pahuljice se vrte i padaju, a među njima nema dve iste. Za to vreme ljudi iz obližnjih kuća nemaju kontejne
re i bacaju đubre kroz prozor pravo u Ravu, koja smrdi, a prozori zgrada gledaju baš na Ravu. Pod kućama stoje zarđale olupine automobila, a odmah pored se
prostire autoput. U daljini se puše dimnjaci železara i fabrika, a pod zemljom rudari kopaju ugalj i potresi ih zatrpavaju. Rudari stanuju u zgradama pored, gde je toplo, jer ima uglja i često zabacuju udice, u nadi da će se nešto uhvatiti. Kada se ne uhvati, menjaju mamac. Kada se uhvati, mole gnjlozelenu ribicu: „Daj nam, ribo, novi ugalj za
kopanje i bušenje, daj nam takođe, gnjila ribo, nove pene za brijanje, daj nam takođe
nešto za ždranje, da bismo mogli još jače da kopamo, daj nam, daj nam, gnjila ribo, novi televizijski program...” Gnjila Ribica im daje to što traže, posle čega se sakupljaju gosti iz udaljenih Hožuva, Zabža i Zavjeća, da se nahrane ždranjem koje su dobili od Gnjile Ribice. U daljini se sive dimnjaci železara i fabrika, a pod zemljom rudari kopaju ugalj i potresi ih zatrpavaju. Žene rudara sede u zgradama od betona i gledaju televiziju. Kada se pokvari antena, misle da se pokvario televizor i bacaju ga kroz prozor pravo u Ravu.
Pod kućama stoje zarđale olupine automobila, a odmah pored se prostire autoput.
Ljudi koji stanuju u zgradama od betona često zabacuju udice, u nadi da će se nešto uhvatiti. Kada se ne uhvati, menjaju mamac. U međuvremenu, dolaze gosti iz udaljenih
Jatšemba, Sjmjanovića i Pjekara, i gledaju televiziju. Na televiziji je utakmica između Ruha i GKS‐a Katovice. Jednom su Ruh psi, a GKS gospodari. Drugi put su Ruh gospodari,
a GKS psi. U najdramatičnijem trenutku kvari se antena i gledaoci misle da se pokvario
127
televizor, pa ga bacaju kroz prozor, pravo u Ravu. Ako se to desi zimi, deca izlaze iz zgrada i prave Sneška Belića. Zaslepljujuća crna prilika se vidi još iz daljine. To je šlezijski Sneško Belić. Ljudi koji stanuju u zgradama od betona zabacuju često udice, u nadi da
će se nešto uhvatiti. Kada se ne uhvati, menjaju mamac. Ali bez uspeha. Već se odavno
ništa ne hvata. Toplo je jer ima uglja. Pod zemljom rudari kopaju ugalj i potresi ih zatrpavaju. I nema ko više da zabacuje udice. Samo je tu Rava, koja smrdi. Sastoji se u devedeset procenata od otpadnih voda. Ostalih deset procenata je ugalj. Samo još u Ravi buja život. Gnjilozelena deca brode na talasima. Veselo viču, ali nema više nikog da zabacuje udice.