Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  Africi ovoga puta; ista stara priča samo na novom mestu. Negde oko sredine emisije, spomenuti su i vasionci, ali je Rejnoldsu bilo jasno da oni više ne predstavljaju važnu vest. Spiker je rekao da se vode pregovori da jedan pred‐stavnik američke baze na Mesecu dođe na brod vasionaca i razgovara s njima. Ime Bredlija Rejnoldsa nije pomenuto. Pitam se da li me pamte, razmišljao je tada Rej‐nolds.

  — Meni se čini da iz njih možete izvući i nešto više, a ne samo to brbljanje da su

  zvezde bogovi — govorila je sada Keli, ustajući i hodajući po sobi, sa jednom ru‐kom na kuku. Odmahnula je glavom praveći grimasu neverice; njene smeđe kovrdže zatalasaše

  se nadole, tekući kao tamni med u slaboj gravitaciji Meseca.

  — A, pa nešto sam i saznao — reče on mirno.

  — Šta? — U sobi se začulo malo komešanje izazvano radoznalošću svih pri‐sutnih.

  — Nekoliko činjenica o njihovoj planeti. Pokoji detalj u skladu, čini mi se, sa ostalim detaljima. Uz pomoć toga možda će se čak moći objasniti njihova teologija.

  — Da objasnite teologiju pomoću astronomije? — reče Keli oštro. — Pa nema misterije u obožavanju sunca. I kod nas je postojala jedna takva primitivna religija. —

  Jedan od ljudi kraj nje klimnu glavom.

  — Ne baš tako. Naša zvezda ima, kako bi Džonatan rekao, relativno blage manire.

  A naša planeta ima finu, udobnu orbitu, skoro kružnu.

  — A njihova ne?

  — Ne. Ta planeta ima izraženu aksijalnu inklinaciju, takođe, ništa onako umereno

  kao Zemljinih dvadeset tri ugaona stepena. Njihov je svet sigurno nagnut pod uglom od nekih četrdesetak stepeni, jer jedino tako mogu nastati oni efekti koje Džonatan spominje.

  — Vruća leta? — reče jedan od ljudi Rejnoldsu nepoznatih; Rejnolds ga pogle‐da

  sa blagim iznenađenjem. Znači ovi službenici nisu bili tu samo kao statisti, kao što je prvobitno pretpostavio. Utoliko bolje.

  — U pravu ste. Nagnutost ose dovodi do toga da se tokom jedne godine prvo jedna a posle druga hemisfera mnogo više izlaže suncu. Tamo su hladnije zime a vrelija leta nego kod nas. Ali postoji, ako sam dobro sve sagledao, još jedan faktor. Džonatan veli da se njegov svet »ne kreće savršenom stazom« a da se Zemlja, među‐tim, kreće

  skoro savršenom stazom.

  — Savršenom stazom? — reče direktorka mršteći se. — Osmostrukom sta‐ zom?

  Stazom prosvećenja?

  — Opet teologija — reče onaj koji je već govorio.

  12

  — Nije to — reče Rejnolds. — Pitagora je verovao da je krug savršena forma, najlepša geometrijska figura. Ne vidim zašto ne bi i Džonatan tako mislio.

  — Nebeska tela izgledaju kao krugovi. Pitagora je mogao da vidi mesec — reče direktorka Keli.

  — I Sunce — reče Rejnolds. — Ne znam da li Džonatanov svet ima mesec. Ali svoju zvezdu vide, i njen obris je kružan.

  — Onda je za njih kružna orbita savršena orbita.

  — Tako bi trebalo da bude. Međutim, Džonatan kaže da njegova planeta nema savršenu orbitu.

  — Nego eliptičnu.

  — I to u vidu veoma izdužene elipse. Tako bar ja nagađam. On je upotrebio izraze

  »leto staze« i »leto nagiba«, što znači da oni razlikuju ta dva efekta.

  — Ne razumem — reče onaj isti čovek.

  — Već i eliptična putanja sama po sebi dovodi do smenjivanja leta i zime, ali to se

  odnosi na obe hemisfere istovremeno — reče Keli oštro, obarajući uglove usana malo

  nadole. — A »leto nagiba« mora biti ona vrsta leta kakvo i mi znamo.

  — A, tako — reče ovaj slabim glasom.

  — Zaboravili ste »veliko leto«, draga moja — reče Rejnolds sa tankim osmehom.

  — A šta je to? — reče Keli pažljivo.

  — To nastaje kad se »leto staze« podudari sa »letom nagiba«, što se s vremena

  na vreme mora desiti. Ne bih voleo da se zateknem tamo kad se to desi. A to, očigledno, ne vole ni pripadnici Džonatanove rase.

  — Kako se sklanjaju? — reče Keli gledajući ga netremice.

  — Migracijom. Jedna hemisfera ima veoma vruće, jedva podnošljivo leto, a druga

  se bukvalno prži. Zato oni idu tamo gde će preživeti. Čitava rasa.

  — Znači, nomadi su — reče Keli. — Čitava jedna kultura rođena sa vrećom na leđima — dodala je nekako odsutno. Rejnolds je na ovo uzvio jednu obrvu. Po prvi put

  je, eto, čuo da Keli nešto izgovori da to nije oštro, efikasno i dosadno.

  — Mislim da zato i jesu travojedi: da bi im bilo lako, čak neophodno, da se stalno

  kreću. Svako »veliko leto« uništiće vegetaciju; a »velika zima«, jer, i toga mora biti, zalediće kompletne kontinente.

  — Gospode Bože — reče Keli tiho.

  — Džonatan je pomenuo ogromne oluje, vetrove koji su ga obarali, pesak koji ga

  je za noć zatrpavao i stvarao dine nad njim. Te drastične klimatske promene moraju dovesti do uragana i tornada.

  — Kroz koje su oni prisiljeni da se kreću za vreme migracija — reče Keli. Rejnolds

  je osetio čudnu tišinu u sobi.

  — Izgleda da je sam Džonatan rođen za vreme jednog takvog »Pohoda«. Zaklona

  tamo nema mnogo, zato što vetrovi i zimsko vreme razaraju stene. Mora biti da je vrlo teško u takvoj životnoj sredini izgraditi ikakvu tehnologiju. Pretpostavljam da su neizbežno morali da se zagreju za astrologiju.

  — Molim? — reče Keli iznenađeno.

  — Pa, jasna je stvar — Rejnolds reče gledajući je sasvim hladnokrvno. — Kako drugačije da nazovem te njihove ideje? Pošto je praćenje zvezda bilo od tako ogromnog značaja, da bi se svi mogli skloniti od nepovoljnih godišnjih doba i od sledećeg »velikog leta«, onda u šta da veruju nego u zvezde? Astrologija im je morala postati religija, i to religija svakom očigledna i sasvim neosporna, jer je uspevala! — Rejnolds se malo nasmeši zamišljajući krdo žirafa‐ateista kako se uzaludno bori sa peščanom olujom.

  — Vidim — reče Keli, očito zbunjena. Ostali su stajali okolo, zbunjeni i više, ne znajući šta da kažu pod takvom baražnom vatrom neverovatnih ideja. Rejnolds oseti plimu radosti. Vraćalo mu se nešto iz mladosti, neka sposobnost da sebe postavi u 13

  centar stvari, da sebe sagleda kao jedinog glumca koji se po sceni kreće kako hoće i govori bez prethodno napisanog teksta. Ovako svet izgleda čoveku koji pobeđuje, pomislio je. To je ono što je izgubio, ono što mu je Mars oduzeo tokom dugog povratnog putovanja kroz totalnu tišinu i usamljenost. Tamo je bio stavljen na probu i u sebi otkrio neko unutrašnje jezgro; došao je do zaključka da mu nisu potrebni ni ljudi ni ona fina oštrica koja se stiče u nadmetanju sa njima. Stalni rad i natrpane sobice izvitoperili su ga.

  — Mislim da su zato tehnološki zaostali, iako su stari narod. Nemaju stvarni osećaj

  za mašine, nikad se na njih nisu navikli. Kad im je iz religijskih razloga zatrebao zvezdani brod, izgradili su naj nezgrapni j i brod koji se može izgraditi a da ipak funkcioniše. —

  Rejnolds zastade. Imao je osećaj da ga nešto nosi. — Žive unutar te mašine, ali je ne vole. Zasmrdeli su je, pretvorili je u štalu. Nisu imali poverenja u moj kasetofon. Sigurno im je bilo strašno stalo da upoznaju zvezde, čim su se rešili da toliko odstupe od svoje prirode samo da bi ih dohvatili.

  Keli je stisnula usne, oči joj se suziše. Vraća uobičajen izraz face, pomisli Rej‐nolds.

  — Sve je to lepo i krasno, Rejnoldse — reče ona, i odmah se videlo da je to opet

  ona stara Keli, njemu poznata, ona koja uvek pobedi. — Ali sve su to nagađa‐nja.

  Potrebne su nam činjenice. Njihov brod je primitivan, ali radi. Sigurno imaju podatke i fotografije zvezda: Znaju stvari koje mi ne znamo. Ima bezbroj detalja koje bismo mogli saznati samo kad bismo sami otišli i videli, ali čak i da upotrebim njihov brod trebalo bi nam mnogo vekova. Iz Hjustona mi javljaju da taj njihov ispaljivač bombi ne može da postigne brzinu
mnogo veću od jednog procenta brzine svetlosti. Želim...

  — Pokušaću — reče on. — Ali bojim se da to neće biti lako. Kad god pristupim nekoj temi o kojoj to tuđinsko stvorenje ne želi da govori, ono počne da priča najfan-tastičnije laži.

  — Je l'te? — reče Keli podozrivo. Odmah je zažalio što je to pomenuo, jer je morao još četvrt sata mukotrpno da objašnjava, dok mu nije konačno dozvolila da pobegne iz teskobe njene kancelarije.

  I tako se sad nalazio opet u svome domu, svojoj sobi. Prevrnuo se, ispružio se na

  leđa, širom otvorenih očiju, zureći pravo u prazninu tame. Rado bi pošao u opservatoriju, ali Keli je kazala da je pošteđen svih dužnosti dok se situacija sa vasion‐cima ne razreši. Shvatio je da je to, zapravo, bilo naređenje. Ništa drugo nije moglo biti.

  Jedno je o njoj sigurno: ona retko šta kaže a da to, zapravo, nije naređenje.

  Došli su da ga probude. Nije uopšte nameravao da zaspi. U njegovoj sobi mrak je još bio gust kao katran, a iz neke daljine dopiralo je silovito treskanje pesnicom po vratima.

  Ustao je, a zatim ne žureći otišao do vrata i pustio čoveka unutra. Tek tad je upalio svetio.

  — Požurite kod direktorke — reče ovaj bez daha.

  — Šta sad hoće? — upita Rejnolds.

  — Otkud znam?

  Rejnolds sleže ramenima i okrete sa da pođe. I ovako je znao šta ona sad hoće.

  Moralo je to biti nešto u vezi sa vasioncima; Džonatan je bio spreman da ponovo razgovara. Pa, to je sasvim u redu, mislio je ulazeći u Kelinu kancelariju. Po izrazu njenog lica video je da je ispravno pretpostavio. A znam tačno i šta ću im reći, pomislio je.

  Negde u svome snu, Rejnolds je doneo jednu važnu odluku. Odlučio je da ka‐že Džonatanu istinu.

  Dok se tegljač približavao zvezdoplovu vasionaca, Rejnolds je konstatovao da ga taj brod više ne podseća toliko na ono njegovo bivše boravište u Sao Paolu. Pošto je već 14

  jednom boravio u tom brodu i sreo stvorenja koja tamo žive, njegova su se osećanja promenila. Sad mu se učinilo da ovaj neobični zavrnuti komad metala čudesno odgovara pravom izgledu svemirskog broda.

  Tegljač je bupnuo o bok broda. Ne čekajući da mu iko išta kaže, Rejnolds skide svoj

  skafander i pođe ka aerokomori. Keli je skočila sa svog sedišta i pojurila za njim.

  Zgrabila je sa poda fotoaparat i silom mu ga ugurala u ruke. Želela je da on fotografiše vasionce. Morao je da prizna da je njena logika besprekorna: ako vasionci izgledaju tako bezazleno kao što to Rejnolds tvrdi, onda će jasna i poštena fotografija samo umiriti stanovništvo Zemlje; jer, mnogi političari dole na Zemlji još uvek su se brinuli da ne dođe do histerije. Mnogi ljudi su još uvek govorili da kosmički brod pun zelenih monstruma orbitira tu oko Meseca, na samo koji čas letenja od Njujorka i Moskve.

  Jedno »klik« kamerom, i taj strah će iščeznuti.

  Rejnolds joj je rekao da Džonatan nikad neće dozvoliti snimanje, ali Keli je ostala

  nepopustljiva.

  — Ma koga je briga? — upita je on.

  — Svakoga je briga — insistirala je ona.

  — Zar je baš tako? Slušao sam vesti juče, i vasionci nisu ni pomenuti. Zar je to histerija?

  — To je zbog Afrike. Sačekajte dok se taj rat završi, pa ćete čuti.

  Prilikom tog razgovora, nije se dalje raspravljao, i nije nameravao sad da se raspravlja. Bez reči je primio fotoaparat, dok su u njegovim ušima plamtele njene poslednje instrukcije, i bacio se napred.

  Onaj miris odmah je navalio na njega. Dok je zalazio u brod, činilo mu se da taj smrad izrasta niotkud, i opkoljava ga. Prisilio je sebe da nastavi napred. Prošlog puta, taj mu je smrad samo kraće vreme predstavljao problem. Bio je siguran da će ga i sad

  brzo zaboraviti.

  U brodu bejaše hladno. Rejnolds je nosio samo laku košulju bez majice ispod, i lake

  pantalone, zato što je prošli put bilo prilično toplo. Da li je Džonatan tada primetio njegovu nelagodnost i u skladu s tim smanjio temperaturu?

  Zašao je za prvi ugao i pogledao uvis, u daleku tavanicu. Uzviknuo je: — A‐hoj! —

  ali mu je odgovorio samo slab eho. Progovorio je još jednom, i odjek je bio isti, ravan i tvrd.

  Još jedan zaokret. Sad se kretao mnogo brže nego pre. Tesni delovi hodnika više ga

  nisu navodili da zastane i proceni. Samo je navaljivao pravo napred, uzdajući se u svoje znanje. Zbog Kelinog navaljivanja, nosio je sada još nešto neželjeno, jedan voki‐toki radio okačen o kaiš pantalona. Sad je taj uređaj besomučno zahtevao da se Rejnolds odazove, naime i zujao je i treptao pozivnom lampicom. Očigledno je Keli imala još neko važno dodatno naređenje; ali on se nije obazirao. Već je bio rešen da prekrši čitav niz njenih naređenja, pa šta će mu onda još jedno.

  Stigao je. Zastajući pred vratima, isključio je radio i skinuo ga sa sebe. Zatim je na pod stavio i fotoaparat, tik do radija; tek tad je stupio u sobu.

  Prohladan vazduh bio je jedino što se razlikovalo od stanja pri prvoj poseti. Sve drugo bilo je isto. Dvojica vasionaca stajala su kraj suprotnog zida. Rejnolds pođe pravo ka njima, podižući obe ruke iznad glave u znak pozdrava. Jedan je vasionac bio viši, i Rejnolds mu se obrati. — Jeste li vi Džonatan?

  — Da — reče Džonatan, svojim dečjim glasićem. — A ovo je Ričard.

  — Mogu li da se klanjam? — upita Ričard željno.

  Rejnolds klimnu glavom. — Ako tako želite.

  Džonatan je čekao dok Ričard nije završio sa metanisanjem i onda progovorio. —

  Želimo da sad razgovaramo o vašoj zvezdi.

  — U redu — reče Rejnolds. — Ali prvo moram nešto da vam kažem. — Izgovara‐

  15

  jući te reći, po prvi put otkad je doneo odluku, Rejnolds je osetio nesigurnost. Da li je istina stvarno najbolje rešenje u ovoj situaciji? Keli je tražila od njega da laže, da im priča sve što im se sviđa da čuju, ali da im ne otkrije baš sve. Keli se bojala da bi oni mogli da zaplove ka Suncu čim saznaju ono što im je potrebno. Želela je priliku da u njihov brod uvede naučnike i inženjere pre nego što se to desi. Zar nije to bila realna opasnost? Šta ako je Keli bila u pravu, i vasionci odu? Šta bi onda mogao on da kaže?

  — Vi želite da nam kažete da vaše Sunce nije svesno biće — reče Džonatan. — je li

  tako?

  Problem iščeze. Rejnolds se sad oseti oslobođenim obaveze da laže. I reče: — Da.

  — Bojim se da grešite — reče Džonatan.

  — Pa mi ovde živimo, zar ne? Kako ne bismo znali? Tražili ste da dođem baš ja, zato što poznajem Sunce, i to je istina. Poznajem ga. Ali na mojoj matičnoj planeti ima drugih ljudi, koji daleko više znaju nego ja. Ali nijedan od njih nikad nije otkrio ni najmanji trag dokaza u prilog vašoj teoriji.

  — Teorija je nagađanje — reče Džonatan. — Mi ne nagađamo; mi znamo.

  — Onda mi objasnite — reče Rejnolds. ―Jer, ja ne znam. — Posmatrao je vasion‐

  čeve oči pažljivo, čekajući početak napada žmirkanja.

  Međutim, Džonatanov pogled ostade postojan i čvrst. — Da vam pričam o našem

  putovanju? — reče.

  — Da.

  — Pošli smo sa svog matičnog sveta pre mnogo vaših godina. Ne mogu vam reći

  tačno pre koliko, iz razloga koje ćete i sami, uveren sam, shvatiti. Ipak otkriću vam da je to bilo pre više od jednog veka. Dosad smo posetili devet zvezda. Koje će‐mo zvezde posetiti, odlučeno je pre našeg polaska, i to od strane drugih. Naši svešte‐nici, dakle naši vođi, izabrali su zvezde koje su nam u dohvatu a koje su, takođe, u stanju da nam pomognu u traganju. Vidite, putovali smo dovde da bismo postavili neka pitanja.

  — Da biste postavili pitanja zvezdama?

  — Da, naravno. Samo zvezde mogu odgovoriti na naša pitanja.

  — A šta su one? — upita Rejnolds.

  — Otkrili smo postojanje drugih vasiona, paralelnih našoj vasioni. Izvesna bi‐ća, đavoli i demoni naime, došli su ovamo iz tih drugih vasiona da
bi napadali i pre‐uzimali naše zvezde, preuzimali ih pod svoju vlast. Mi smatramo da moramo...

  — A, znači tako stoje stvari — reče Rejnolds žmirkajući isto onako upadljivo i žestoko kao što je sad Džonatan žmirkao. — Dakle, straobalni su, zar ne? — Sad Džonatan prestade sa žmirkanjem, pa prestade i Rejnolds. — Čujte — reče Rejnolds —

  ne morate sve da mi kažete. Ali ovoliko možete: jesu li te zvezde koje ste već posetili odgovorile i na jedno od vaših pitanja?

  — Oh, da. Mnogo smo od njih naučili. To su bile veličanstvene zvezde, vrlo različite od naše.

  — Ali nisu mogle da odgovore na sva pitanja?

  — Da su mogle, ne bismo sad bili ovde.

  — Smatrate da će naša zvezda moći da vam pomogne?

  — Svaka može pomoći, ali mi tražimo onu koja nas može spasti.

  — Kad planirate da odete do Sunca?

  — Smesta — reče Džonatan. — Ćim vi odete odavde. Bojim se da nemate više mnogo šta da nam kažete.

  — Hteo bih da vas zamolim da ostanete — reče Rejnolds. I zatim prinudi sebe da

  kaže i ono ostalo. Znao je da neće moći da ubedi Džonatana ako ne otkrije celu istinu, ali je znao da otkrivajući sve može upropastiti sve nade. Svejedno, ispričao je vasioncu o Keli, pa i više od toga, o opštem stavu ljudskog roda prema ovoj poseti iz svemira.

  Rekao je ovom stvoru šta ljudi žele od njega da saznaju, i zašto.

  16

  Džonatan je izgledao zgranut. Kretao se po podu dok je Rejnolds govorio; top‐ćući

  potmulo nogama, najzad je sve četiri noge sastavio, što je Rejnolds protumačio kao pozu neverice i zaprepašćenja.

  — Vaš narod želi da putuje dalje u svemir? Da poseti zvezde? Ali zašto, Rejnoldse?

  Vaš narod u zvezde ne veruje. Zašto?

  Rejnolds se nasmešio. Kad god bi mu Džonatan nešto rekao, Rejnolds je sticao osećanje da je još bolje upoznao taj vasionski narod, način kako vasionci misle i rea-guju. Još nešto je želeo da pita Džonatana. Otkad je njegov narod imao ovakvo sredstvo putovanja medu zvezde? Odavno, da se pretpostaviti. Možda još od pre postanka ljudskog roda. Pa, zašto onda nisu ranije krenuli na put? ‐Rejnolds je naslućivao odgovor: jer dosad nije bilo razloga da se na put krene.