Alef Science Fiction Magazine 024
Page 4
Sad je Rejnolds pokušao da odgovori na vasiončevo pitanje. Teško da bi iko na svetu mogao bolje da odgovori na to pitanje od Bredlija Rejnoldsa.
— Želimo da krenemo među zvezde zato što smo nezadovoljni. Kao pojedinci,
imamo kratak vek, i zato želimo da uložimo jedan deo svog postojanja u ono što ose‐
ćamo kao jednu širu besmrtnost, naime u napredak ljudske rase kao celine. Kad ljudski rod kao celina postigne nešto, onda je i svaki pojedini čovek time nešto postigao. A šta se to može postići? U osnovi ovo: bilo šta što niko pre nije uradio, bilo to nešto dobro, ili nešto loše, ili oba ili nijedno, smatra se velikim postignućem.
I, tek da naglasi ovo, Rejnolds jednom žmirnu.
Zatim, gledajući postojano, reče:
— Želim da me naučite da razgovaram sa zvezdama. Želim da ostanete u orbiti oko Meseca sve dok to ne postignete.
Istog časa Džonatan reče:
— Ne.
Bilo je neke posebne snage u način kako je to rekao, nekog naglaska kao nikad pre.
Tren kasnije Rejnolds je shvatio zašto je ta reč tako odzvonila: izgovorili su je, zapravo, uglas i Džonatan i Ričard.
— Onda ste možda osuđeni na propast — reče Rejnolds. — Zar vam nisam kazao?
Poznajem našu zvezdu bolje nego ijedan čovek vama dostupan. Naučite me da govorim
sa zvezdama, pa ću možda moći da vam pomognem kod ove jedne. Ili više volite da lutate po galaksiji zauvek, i da nikad, kud god išli, ne nađete ono što tražite?
— Razuman ste čovek, Rejnoldse. Možda ste u pravu. Pitaćemo našu matičnu
zvezdu za savet, pa ćemo videti.
— Učinite tako. Ali ako ona kaže da, a ja obećam da ispunim vaše želje, morate i vi
meni nešto obećati zauzvrat. Dopustite da jedna grupa naših naučnika i tehničara uđe u vaš brod i pregleda ga. Odgovarajte na njihova pitanja što najbolje možete. A to znači istinito.
— Mi uvek govorimo istinu — reče Džonatan žmirkajući furiozno.
Mesec je obilazeći oko Zemlje načinio jedan pun krug, od onog dana kad se Rejnolds prvi put susreo sa vasioncima. Rejnolds je bio sasvim zadovoljan svojim dosa‐dašnjim napretkom, osobito napretkom u poslednjih deset dana otkad je direktorka Keli prestala da ga prati na njegovom svakodnevnom putovanju do broda vasionaca i nazad.
Zapravo, tih poslednjih deset dana on se nijednom nije video sa Keli oči u oči, a samo jednom je razgovarao sa njom telefonski. A ni sad je nije video ovde, što je bilo čudno, jer došlo je podne, vreme ručka, a ona je još uvek ručala sa ostalima.
Rejnolds je u restoranu sedeo sam za jednim stolom. Hrana bejaše loša, kao i uvek,
i Rejnolds se na to već navikao. Ono što mu je stvarno smetalo, sad kad je na to pomislio, bila je Keiina odsutnost. Ali i on sam je često preskakao ručak. Pokušao je da se seti kad je poslednji put jeo taj podnevni obrok. Setio se: pre više od nedelju dana, 17
tačnije pre deset dana. Ta činjenica nije mu se dopala.
Nagnuo se preko stola i obratio se devojci za susednim stolom. Poznavao je pomalo tu devojku: njen je otac bio neki budža u NASA‐i, u vreme kad je Rejnolds još
bio najslavniji među astronautima. Sad nije mogao da se seti imena tog čoveka. Kćerka mu je imala majušno, ljupko lice i nabreklo telo za dva broja veće nego što uz takvu glavu pristaje. Imala je i mozak veoma ograničenih moći. Radila je kao ad‐ministrativka, što znači da je spavala danas sa jednim, sutra sa drugim muškarcem u bazi, i tako sa svima.
— Videste li Keli? — zapita on.
— Sigurno je u svojoj kancelariji.
— Ne, hoću da kažem kad ste je poslednji put videli ovde?
— Ovde u restoranu? Ah, to — reče devojka. Zastala je za trenutak. — Pa zar ona
ne ručava sa drugim upravnim osobljem.?
Keli nikad nije ručavala sa drugim upravnim osobljem. Uvek je ručala u restoranu,
da bi ostavila povoljan utisak na zaposlene, pa je činjenica što se ova devojka nije ni sećala da ju je videla mogla značiti samo jedno: da se Keli ovde nije pojavila već dosta dana. Ostavljajući ručak, Rejnolds ustade, klimnu glavom prema devojci (koja je zurila u njega kao u neko čudovište) i brzo izađe iz restorana.
Pred njim je bio kratak put, ali on ipak potrča. Nije uopšte nameravao da traži Keli.
Znao je da od toga ne bi bilo nikakve koristi. Umesto toga, krenuo je kod Džona Simsa.
Star pedeset dve godine, Sims je bio, izuzimajući Rejnoldsa samog, najstariji čovek u bazi. Kao i Rejnolds, bio je svojevremeno astronaut. Godine 1987, kada je Rejnolds, već slavan, živeo u Sao Paolu, Sims je poleteo kao zapovednik prve i jedine stvarno uspešne ekspedicije na Mars. Tih meseci njegovo ime se često čulo, ali ljudi su brzo zaboravljali, pa su i Simsa zaboravili. Nikad Sims nije učinio više od onoga što se od njega i očekivalo; a smrtna opasnost nikad se nije nadvila nad Simsovu ekspediciju. Rejnolds je, međutim, pretrpeo neuspeh. Na Marsu, sa njim, trojica su umrli. Pa ipak se pamtio Rejnoldsov heroizam, a ne Simsov uspeh.
Možda sam opet junak dana, pomisli Rejnolds, kucajući ujednačeno na vrata
Simsove kancelarije. Možda tamo dole svet opet svakoga dana čita o meni. Nije slušao
nijednu emisiju vesti još od one noći uoči svog prvog prelaska na brod vasionaca. Zna li javnost išta o događajima? Rejnolds nije video ni najmanjeg razloga da se stvar prikriva, ali to je ponajmanje uticalo na odluke vlasti. Mora da pita Simsa. Taj će znati.
Vrata se otvoriše i Rejnolds ude. Sims je bio džin od čoveka, a crna kosa mu je bila
sasvim kratko, po vojnički potkresana. Taj stil je izašao iz mode pre nekih trideset ili četrdeset godina; Rejnolds je sumnjao da u čitavoj vasioni postoji još jedan tako podšišan muškarac. Ali Simsa drugačije nije mogao zamisliti.
— Šta nije u redu? — zapita Sims, pogađajući iz prve. Doveo je Rejnoldsa do stolice, posadio ga na nju. Kancelarija bejaše velika a prazna. Na stolu su se nalazili samo neki dnevni izveštaji o stanju baze i jedan interni telefon. Sims je bio »pomoćni administrativni šef«, šta god to značilo. Rejnolds nikad nije shvatio šta taj čovek radi, ako uopšte išta radi. Ipak je nešto drugo bilo jasno: Sims je bolje nego iko poznavao unutrašnje funkcionisanje baze na Mesecu. U to je spadalo i funkcionisanje direktorice Keli.
— Hteo bih da znam šta je sa Vondom — reče Rejnolds. Kod Simsa je sve išlo po
prvom imenu, ne po prezimenu. Ta Vonda je naravno Vonda Keli. Takvo ime je na Rejnoldsovim usnama ostavljalo čudan ukus. — Zašto ne ručava u restoranu?
Sims odvrati bez oklevanja:
— Zato što se boji da se udalji od svog radnog stola.
— Nešto u vezi sa vasioncima?
— Da, ali ne bi trebalo da vam kažem šta. Ona ne želi da vi saznate.
18
— Recite mi. Molim vas. — Rejnoldsovo očajanje uklonilo je osmeh sa Simsovih usana. Rejnolds zamalo da doda: u ime starih vremena! Ali se uzdržao, i bio je zadovoljan što se uzdržao.
— Glavni razlog je rat — reče Sims. — Ako do njega dođe, ona hoće da bude informisana istog trenutka.
— A hoće li doći do rata?
Sims odmahnu glavom. — Pametan jesam, ali nisam bog. Rekao bih da će, kao i obično, sve ići po starom ako neko ne načini glupu grešku. U najgorem slučaju, izbiće neki lokalni rat od mesec dana. Međutim, koliko dugo može čovek da očekuje da će političari petljati, a da ne načine glupu grešku? Nije u njihovoj prirodi da ne načine bar neku.
— A šta ćemo sa vasioncima?
— Pa, kao što rekoh, to ima neke veze sa vasioncima. — Sims zabode lulu u usta..
Rejnolds nikad u životu nije video da se ta lula dimi, nikad nije video da Sims puši, ali, ipak, Sims je uvek imao lulu medu zubima. — Jedna grupa ljudi doći će iz Vašingtona ovamo; stižu sutra. Hoće da popričaju sa vašim ljubimcima. Čini se da niko nije zadovoljan vašim napretkom, Vonda ponajmanje.
— Ja sam zadovoljan.
Sims sleže ramenima, kao da kaže: to nije od značaj
a.
— Vasionci nikad neće pristati da razgovaraju sa njima — reče Rejnolds.
— A kako da ih odbiju? Da sklone sa vrata otirač? Ugase svetla? Ne mogu da ne
pristanu.
— Ali to će upropastiti čitavu stvar. Sav moj dosadašnji rad.
— Koji rad? — reče Sims ustajući. Obišao je oko stola i nadneo se kao planina nad
Rejnoldsom. — Ljudi ne vide da ste postigli i jednu jedinu stvar otkad ste prvi put otišli tamo. Ljudi žele rezultate, Bredli, rezultate, a ne mnogo priče. A sve što ste im dosad dali je mnogo priče. Nije ovo neka vaša privatna igra. Ovo je jedan od naj‐značajnijih događaja u istoriji čovečanstva. Pa vi bi to trebalo da znate pre nego iko. Pobogu. — I on odšeta opet do svoje fotelje, mičući lulom.
— Šta očekuju od mene, šta traže? — reče Rejnolds. — Vidite: obezbedio sam im
ono što su tražili. Vasionci su pristali da puste na brod jednu grupu naučnika, da bi ovi proučili njihov brod.
— Sad hoćemo i više. Između ostalog, hoćemo da jedan vasionac side na Zemlju i
poseti Vašington. Pomislite na propagandnu vrednost toga. Upravo sad nam je prokleto
potrebno baš tako nešto. Mi smo, evo, jedina država koja je imala dovoljno pameti da
ostane na Mesecu. I to što smo ovde, konačno nam se isplatilo, i to na način koji je političarima razumljiv. Vama su dali mesec dana da se igrate, jer ste vi, na kraju krajeva, heroj, publicitet je dobar; ali koliko još će čekati, šta mislite? Ne, oni hoće akciju, i to, bojim se, odmah sad.
Rejnolds se spremio da pođe. Ovde je saznao sve što se na ovakvom mestu može
saznati. I već je znao šta će morati dalje da učini. Potražiće Keli, naći će je, i re‐ći će joj da nipošto ne pušta ljude sa Zemlje do vasionaca. Ako Keli taj njegov zahtev odbije, onda će poleteti i reći vasioncima, i ovi će krenuti ka Suncu. Samo, šta ako ga Keli ne pusti? O tome je morao razmisliti. I evo odgovora: reći će joj: ako me ne pustite vasioncima, ako pokušate da me sprečite, oni će znati da nešto nije u redu, pa će krenuti svojim putem, a ni osvrnuti se neće. Može još reći direktorki i da su vasionci telepati; teško da će ona uvideti da je to laž.
Imao je kompletan plan, pripremljen tako da nije mogao podbaciti.
Već se mašio rukom za vrata, kad ga Sims pozva da se vrati. — Bilo bi bolje da vam
još nešta kažem, Bredli.
— U redu. Da čujem.
19
— Vonda. Na vašoj je strani. Rekla im je da se ne petljaju u ovo, ali nije vrede‐lo.
Smenili su je. Novi direktor dolazi sa tom grupom.
— A, tako — reče Rejnolds.
Besprekorno obučen u svemirski skafander, Rejnolds je sedeo u pilotskoj kabini tegljača, gledajući kako pilot, na susednom sedištu, obavlja ritual poslednje provere pre uzletanja. Pusta i mrtva površina Meseca protezala se oko njih, ali ne odviše daleko: zbog krivine Meseca, horizont je bio blizu. Rejnolds je voleo Mesec. Da nije, nikad se ne bi vratio na njega. Zemlju je mrzeo. A još više od Meseca voleo je sam sve‐mir, onu mračnu, beskrajnu prazninu koju ljudi ne mogu da dohvate svojim ružnim grabežljivim
rukama. Tamo je sad Rejnolds polazio. Gore. Napolje. U prazninu. Jed‐va je čekao da krene.
Pilotov glas dopirao je do Rejnoldsa kroz radio, ali samo kao tiho mrmljanje, ne dovoljno glasno da bi se razumele pojedine reči. Pilot je, obavljajući svoje dužnosti, pomalo govorio sam za sebe, koristeći se sopstvenim mumlanjem kao sredstvom za postizanje besprekorne koncentracije. Bio je to neki mlad čovek, dvadesetih godina, verovatno pozajmljen od ratnog vazduhoplovstva, poručnik ili u najboljem slučaju, mladi kapetan vazduhoplovstva. Jedva da je taj imao dovoljno godina da se seti onih dana kad je svemir zaista bio granica preko koje se nastupalo. Čovečanstvo je tada bilo odlučilo da krene napolje, a Rejnolds je bio jedan od ljudi izabranih da čine džinovske korake; ali sad je bilo kasno, džinovski koraci od pre dvadeset godina bili su sad samo ulegnuća u prašini vremena, a čovek se povlačio na Zemlju. Sa mesta gde se nalazio, i ne ustajući, Rejnolds je mogao da vidi tačno pedeset procena‐ta američkog svemirskog
programa: istureni mehur Mesečeve baze. Drugu polovinu sačinjavala je svemirska laboratorija, koja je kružila oko Zemlje, kao kakav olupani ostatak razmahanih sedamdesetih godina. Daleko iza horizonta, možda sto milja odavde, postojao je svojevremeno drugi takav mehur, ali sad ga više nije bilo. Oni hrabri ljudi koji su tamo živeli i radili, takođe su nestali. Gde su sad bili? Pošto su Rusi još uvek imali jednu orbitalnu stanicu, poneko je bez sumnje živeo u njoj, ali kuda su otišli ostali? U Sibir? Da tamo rade? Rusi su zaključili, zar ne, da taj njihov Sibir, koji je služio kao beskonačni zatvor bez rešetaka carevima, a i u prvo vreme posle revolucije, praktičnija oblast za investiranje i razvoj nego Mesec.
Nisu li, možda, bili u pravu? Rejnoldsu je takva pomisao bila odvratna, jer on je svoj život ulio u ovo, u Mesec i u vakuum još dalje od Meseca. Ali u pojedinim trenucima, kao na primer sada, dok je zurio kroz veštački prozor na svome svemirskom odelu, i dok je posmatrao taj goli mehur baze prilepljen za okrajak ovoga mrtvog sveta kao bradavica na licu babe, mehur tako očigledno ranjiv, nije mu bilo lako da nađe svrhu svemu tome. Bio je dovoljno star da se seti svojih najmlađih dana, i to dana kad ga je po prvi put zahvatio duh osvajanja. Bio je đak tada, a čovek je po prvi put osvojio Mont Everest; bilo je to valjda 1956. ili '57. godine. Rejnolds je tada pobožno pratio sve novinske izveštaje o tom osvajanju. Posle je o tome snimljen i film, i dok je gledao film, i pratio blede senke planinara koji su se grčevito držali za ivicu beloga božanstva, odlučio je da postane planinar. Niko ga nije ubeđivao u suprotno; samo, dok je on odrastao dovoljno da želje pretvori u dela, sve su planine već uveliko savladane. Na kraju je postao astronom, pa je bar mogao da bulji u daljinu, prema onim visovima u vakuumu;
od tad je ostao duhovno vezan za svemir. Zatim je leteo na Mars, postao slavan, ali se pod uticajem slave okrenuo ka svom unutraš‐njem životu. Da nije bilo te stare briljantnosti, on bi sad bio jedan od onih bezbrojnih anonimnih staraca koji životare po gradovima sveta, stanuju u jednakim, sumornim sobama sa dosta knjiga, hrane se svakog dana u lošem restoranu, a duhom se uda‐ljavaju hiljadama milja od mrtvih školjki svojih tela.
20
— Možemo da krenemo, doktore Rejnolds — reče pilot.
Rejnolds progunda nešto; njegov duh je još uvek bio koji kilometar daleko od njegovog tela. Razmišljao je da u osvajanju svemira ipak ima nečeg. Kako može da misli u terminima besciljnosti i uzaludnosti, kad je svojim očima video vasionce? Stvorenja, inteligentna, rođena daleko, svetlosnim godinama daleko od beznačajne planete ljudi?
Zar to nije samo po sebi nešto dokazivalo? Jeste. Bio je siguran da je dokazivalo. Ali šta?
Tegljač se podiže sa površine Meseca. U njemu se čulo brujanje. Zgrčen, duboko
zavaljen u svoje sedište, Rejnolds je razmišljao o onome što će se uskoro desiti.
Oni su otkrili nas, pomislio je, a nismo mi otkrili njih. A kad su to oni pošli u svemir? Kasno. Vrlo kasno. U jednoj fazi svoje istorije koja se može uporediti sa ljudskom civilizacijom kroz sto hiljada godina od danas. Izbegavali su svemir dok se nije pojavio faktor koji ih je prinudio da u svemir i krenu. Tek tad su krenuli. Setio se kako Džonatanu nije uspeo da objasni zbog čega ljudi žele da lete u svemir, kad ne veruju u božanski status zvezda. Da li uopšte postoji ijedan dobar razlog za let u svemir? Stvarno pametan razlog?
Let je bio kratak.
Nije bilo smrada. Vazduh je tekao kroz hodnike kao reka, čist, oštar, sladak, a ako je i bilo nekakvog mirisa, bio je to miris čistoće i svežine, nešto slično borovim iglicama ili nani. Taj ga je vazduh ohrabrio. Čim je prešao na brod vasionaca, nestalo je njegove depresije i melanholije. Pomislio je: samo sam dopuštao da me zbuni prividna težina situacije. Davno je to bilo kad je Rejnolds poslednji put morao da se bori. Džonatan će znati šta treba činiti. Taj je vasionac bio star preko tri stotine godina, a formirala ga je civilizacija i kultura koja je svoju zrelost dostigla jo
š onda kad čovek nije ni bio čovek nego mršavi, kržljavi majmun, žderač uginulih životinja na vrelim savanama Afrike.
Pristižući u sobu za susrete, Rejnolds vide da Džonatan i Ričard ovoga puta nisu bili sami. Treći vasionac, za koga je odmah osetio da je važna ličnost, predstavljen mu je kao Vergnan. Nikakvog, dakle, usvojenog zemaljskog imena nije bilo u ovom slučaju.
— Ovo je naš koji najbolje poznaje zvezde — izgovori Džonatan. — On je govorio
sa našom zvezdom, i nada se da će moći da vam pomogne.
Rejnolds je skoro i zaboravio na to. Iznenadni pritisci poslednjih nekoliko ča‐sova
odagnali su sve drugo iz njegovog duha. I vežbanje, takode. Njegove neuspešne pokušaje da razgovara sa zvezdama. Podbacio je. Džonatan nije uspeo da ga nauči, i smatrao je da neuspeh potiče prosto od toga što Rejnolds ne veruje.
— Sad vas napuštamo — reče Džonatan.
— Ali... reče Rejnolds.
— Nije nam dopušteno da ostanemo.
— Ali moram nešto da vam kažem.
Prekasno. Džonatan i Ričard izađoše u hodnik. Hodali su iznenađujuće ele‐gantno.
Odmahivali su svojim dugim vratovima, njihove su se mršave noge tresle, ali su ipak prevaljivali razdaljinu brzo i glatko kao mačka; u hodu su se skoro talasali.
Rejnolds se okrete Vergnanu. Da li ovome da govori o posetiocima sa Zemlje? Nije
mu se činilo da to treba učiniti. Vergnan bejaše star, kože mnogo bleđe nego kod druge dvojice, i skoro bez dlačica. Imao je puno bora oko očiju, a jedno uvo bilo mu je poderano.
Vergnanove oči bile su zatvorene.
Pamteći čemu su ga učili, i Rejnolds je zatvorio oči.
Nije ih otvarao. U tami je teže proceniti proticanje vremena, ali bio je siguran da je najmanje pet minuta prošlo.