Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  26

  To je imalo onaj efekat koji Rejnolds maločas nije ostvario. Svi zaćutaše da bi čuli

  šta će vasionac odgovoriti.

  — Neizvodljivo — reče Džonatan. — Naš plan letenja zahteva da smesta pođemo.

  — Je li za to kriv ovaj čovek? — povika neko. — On je bio dužan još odavno da vas

  pozove u posetu, na Zemlju.

  — Ne — reče Džonatan. — Nisam bio u mogućnosti da dođem, ni ja ni iko od nas,

  jer nismo bili sigurni da su vaše namere miroljubive. Tek kad smo upoznali Rejnoldsa uvideli smo u potpunosti kakva ste dobronamerna vrsta vi ljudi. — Vasionac je sad žmirkao vrlo brzo.

  To žmirkanje prestade dok je odgovarao na tehnička pitanja. Političari i birokrati povukoše se malo unazad da se dogovaraju između sebe, a naučnici stupiše napred.

  Rejnolds je bio zaprepašćen pronicljivošću njihovih pitanja. Bar u tom pogledu, ova grupna poseta pokazala se nečim boljim od obične farse.

  Onda je i pitanjima došao kraj, i svi nagrnuše napred da čuju Džonatanove završne

  reči.

  — Uskoro ćemo se vratiti na svoj matični svet, a tada ćemo pričati vođama naše

  rase o veličini i slavi ljudske rase. Prolazeći ovuda, upoznali smo vašu zvezdu i kroz nju vaš narod, koji živi pod njenim umirujućitn zracima. Lično sam počastvovan vašom današnjom posetom. Siguran sam da su i moja braća ponosna, i da žale što ne mogu lično da vam izraze svoju zahvalnost.

  Tu Džonatan prestade da žmirka i pogleda Rejnoldsu u oči, čvrsto. — Hoćete li i vi

  otići?

  — Ne — reče Rejnolds. — Želeo bih da porazgovaram sa vama nasamo, ako je moguće.

  — Naravno — reče Džonatan.

  Nekoliko članova grupe navaljivalo je protestujući na Keli i na O'Haru, ali ni ovi nisu više ništa mogli da učine. Jedan po jedan svi izađoše u hodnik, da tamo čekaju.

  Poslednja je izašla Keli. — Ne budi budala — rekla mu je.

  — Neću — reče Rejnolds!

  Kad su svi ljudi otišli, Džonatan povede Rejnoldsa iz te centralne dvorane. U svega

  nekoliko koraka stigoše do one sobe u kojoj su se ranije uvek sastajali. Kao da se drži onoga što je uvežbao, Džonatan bez oklevanja pode do suprotnog zida i tamo stade.

  Čekao je. Rejnolds se nasmeši. — Hvala — reče.

  — Nema na čemu.

  — Ima. Hvala vam što ste ih lagali. Bojao sam se da će vas oni uvrediti svojom stupidnošću. I mislio sam da ćete vi svoj prezir onda izraziti lošim laganjem i uzvraćanjem uvreda. Potcenio sam vas. Izvrsno ste rukovali njima.

  — Ali vi ste želeli nešto da zatražite od mene?

  — Da — reče Rejnolds. — Želim da me povedete sa sobom.

  Kao i uvek, Džonatanov izraz lica ostade neizmenjen. Dugo je ćutao. Onda reče: —

  Zašto to želite? Ovamo se nikad nećemo vratiti.

  — To mi nije važno. Već sam vam govorio da nisam tipičan predstavnik svoje vrste, ljudskog roda. Nema za mene sreće ovde.

  — Ali zar ste tipični predstavnik naše vrste? Zar sa nama ne biste bili nesrećni?

  — Ne znam. Ali voleo bih da pokušam.

  — To je nemoguće — reče Džonatan.

  — Ali... ali zašto?

  — Jer nemamo ni vremena ni mogućnosti da se brinemo za vas. Poslati smo na ovaj put zato što je situacija sasvim očajna. Možda je već dosad, za vreme našeg odsustva, naš matični svet poludeo. Moramo da požurimo. Naše vreme ističe. A vi nam

  ne biste bili ni od kakve pomoći. Meni je žao, ali znate da je to istina.

  27

  — Mogu da razgovaram sa zvezdama.

  — Ne — reče Džonatan. — Vi to ne možete.

  — Ali razgovarao sam.

  — Vergnan je razgovarao. Bez njega, ne biste mogli.

  — Vaš odgovor je konačan? Nema nikog drugog kome bih mogao da se obratim?

  Kapetanu, možda?

  — Ja sam kapetan.

  Rejnolds klimnu glavom. Nosio je svoje kofere i sanduke sve dovde, a sad će morati opet da ih odvuče kući. Kući? Ne, ono dole nije mu dom. Moraće opet da ih odvuče na Mesec, to je sve.

  — Možete li da proverite da li su ostavili jedan tegljač za mene? — reče.

  — Da. Jedan momenat.

  Džonatanovim telom kao da prođoše laki talasi: učas je izašao i nestao u hod‐niku.

  Rejnolds se okrete da razgleda zidove. Dok je zurio u njih, obrasci u duginim bojama još jednom kao da krenuše u neko pomicanje, u neku igru po sopstvenoj volji, kovitlanje.

  Gledajući to, osetio je neku žalost, ali ne kao da je u pitanju neki gubitak. Bila je to žalost praznine i usamljenosti. Ta je praznina toliko dugo bila deo njega, da ju je ponekad i zaboravljao. Sad je nije mogao zaboraviti. Znao je, svejedno da li svesno ili podsvesno, da je proveo poslednjih deset godina života tragajući uzaludno za načinom

  da tu prazninu popuni. Možda je istina u nečem daljem: možda čitav njegov život nije

  bio ništa drugo do potraga za jednim jedinim momentom stvarnog ispunjenja,

  upotpunjenja. Samo je dvaput bio blizu toga. Prvi put na Marsu, kad je, posle smrti svih drugih, živeo i posmatrao. Tad nije bio sam niti prazan. A drugi put, baš u ovoj sobi, sa Vergnanom. Samo dvaput u životu imao je priliku da se bar izdaleka približi pravom smislu. Dvaput, za pedeset i osam beskrajno dugih godina. Hoće li dobiti još koju priliku? Kada? Kako?

  Džonatan se vratio. Zastao je na vratima. — Ima jedan pilot — reče.

  Rejnolds krete ka vratima, spreman za odlazak. — Da li još uvek planirate da posetite naše Sunce? — zapita.

  — O, da. Nastavićemo sa pokušajima, sa traganjem. Drukčije ne znamo. Vi još ne

  verujete, ni posle onog što vam je Vergnan pokazao, zar ne, Rejnoldse?

  — Ne, ne verujem.

  — Razumem — reče Džonatan. — I imam razumevanja, takođe. Svi mi, čak i ja, ponekad podležemo sumnjama.

  Rejnolds produži u hodnik. Iza sebe je začuo nešto kao topot, i okrenuo se: Džonatan je išao za njim. Rejnolds ga sačeka, i njih dvojica pođoše zajedno. Hodnik im je bio tesan.

  Rejnolds nije pokušavao da vodi razgovor. Ocenio je da nema više ničega što bi se

  moglo reći za tako kratko vreme, koliko je preostalo. Bolje je ne reći ništa, mislio je, nego reći premalo.

  Aerokomora je bila otvorena. Kroz nju, Rejnolds je video obrise glomaznog tegljača

  priljubljenog čvrsto uz nabranu kožu svemirskog broda.

  Nije se više imalo šta reći. Okrećući se Džonatanu, on reče: — Zbogom. — Tek tada

  se po prvi put zapita šta ga dole na Mesecu čeka. Svi su izgledi da će još jednom biti primljen kao heroj. Slavna ličnost. Ali to mu neće mnogo smetati: slava je prolazna.

  Izdržaće je. Glavnina te slave biće na Zemlji, a do tamo ima 380.000 kilometara, što je poprilično.

  Kao da čita njegove misli, Džonatan upita:

  — Hoćete li ostati na Mesecu ili se vraćate na svoju matičr u planetu?

  To pitanje iznenadilo je Rejnoldsa; po prvi put je ovaj vasionac ispoljio interesovanje za Rejnoldsa kao ličnost.

  28

  — Ostaću ovde. Tu sam srećniji.

  — A direktor će se promeniti?

  — Da. Otkud to znate? Ali mislim da ću opet biti slavan. Izdejstvovaću da Keli ostane.

  — Mogli biste vi da budete direktor.

  — Ali ne želim. Ama, kako vi znate tako nešto? O Keli, i tome slično.

  — Slušam zvezde — reče Džonatan svojim tankim glasom.

  — Dobro; one su žive? — reče Rejnolds iznenada.

  — Naravno. Nama je dopušteno da ih stvarno gledamo. Vama nije. Ali vi ste mladi.

  — To su sfere ionizovanog gasa. Unutra, termonuklearna reakcija.

  Vasionac je načinio jedan pokret, pomerajući vrat u stranu kao da ima zglobove na

  sredini svog vrata. Rejnolds nije razumeo taj gest. Niti će ikad moći da ga r
azume.

  Vreme je najzad isteklo.

  Džonatan reče:

  — Kad se pojavljuju pred vama, one nose masku koju vi možete da vidite. Tako one provode svoje vreme u ovoj vasioni. Smatrajte ih pre za kapije.

  — I ja kroz takvu kapiju ne mogu?

  — Tako je.

  Rejnolds se nasmešio, klimnuo glavom i prošao kroz aerokomoru. Ulazni otvor se

  skupi iza njega kao zenica oka, svijajući se i konačno zaklanjajući sasvim sliku njegovog prijatelja. Nekoliko trenutaka, tišina je lebdela u vazduhu, a onda se raskrilio suprotni kraj aerokomore.

  Ovog pilota nije poznavao. Ne obraćajući uopšte pažnju na tog čoveka, Rejnolds je

  obukao skafander, vezao se za sedište i utonuo u razmišljanje o Džonatanu. Šta je ovaj rekao? Slušam zvezde. I šta, znači zvezde su mu kazale da je Keli smenjena?

  Nije mu se to dopadalo. Ali još mu se manje dopadalo sledeće: kad je to kazao, Džonatan nije ni trepnuo. Moguća objašnjenja: (1) vasionac je u tom trenutku govorio

  istinu, (2) vasionac može da laže i bez treptanja. Može se prihvatiti jedno, ili drugo, samo treba izabrati koje.

  Rejnolds je izabrao. Tegljač je uveliko ponirao ka Mesecu.

  29

  30

  Misliš da ćeš me uhvatiti, ha? Pripremi onda drugu misao, jer ja te dočekujem spreman.

  Eto zbog čega je u mojoj lisnici krivotvorena legitimacija koja veli da mi je krvna grupa AB minus, i naljepnica koja upozorava da sam alergičan na penicilin, aspirin i fenilalanin. I jedna druga koja tvrdi da sam praktični vjernik i odani kršćanski scientist.

  Svi ti trikovi treba da te ometu kada dođe čas, čas koji će zasigurno i doći, iako ne znam kada, no vjerojatno uskoro.

  Čak i ako to znači živjeti ili umrijeti, naprosto ne dolazi u obzir da ću ikome dopustiti da mi u ruku zabije iglu za transfuziju. Nikada. Ne dok su zalihe krvi takve kakve jesu.

  Osim toga, ja imam i antitijela. Dakle, naprosto se nosi do đavola što dalje od mene, AIAS. Ja neću biti tvoje žrtveno jagnje. I neću biti tvoj prenosilac.

  Poznata mi je, vidiš, tvoja slabost. Ti si loman, pa makar i podmukao vrag. Za razliku od TARPA‐a, ti ne podnosiš izlaganje zraku ili toplini ili hladnoći ili kiselini ili lužini. Miješanje krvi, to je jedini put. A zašto bi ti i trebao ijedan drugi? Misliš, zar ne, da si razvio savršenu tehniku?

  Kako te ono nazva Leslie Adgeson? “Savršenim učiteljem? Uzorom svim vi‐

  rusima?”

  Sjećam se davnih vremena kad je HIV, virus AIDS‐a, sve ljude toliko zapanjivao rafiniranošću i djelotvornošću svog ustrojstva. Ali uspoređen s tobom, HIV je naprosto sirovi koljač, zar ne? Manijak s motornom pilom, šeprtlja koji ubija svog domaćina i za prenošenje se pouzdava u običaje koji ljudi, uz malo truda, mogu podvrći kontroli. O, stari HIV poznaje trikove, no uspoređen s tobom? Diletant!

  I virusi hunjavice i gripe također su mudrice. I oni su raskalašni, i brzo mutiraju.

  Odavno su već naučili kako da natjeraju svoje domaćine da sline i šmrcaju i kišu, šireći tako svoj jad na sve strane. Virusi hunjavice također su i mnogo bistriji od virusa AIDS‐a zato što u pravilu ne ubijaju svoje domadare, jedino im život pretvaraju u patnju, dok žrtve kašljucaju i tuširaju i svježe zarazuju svoje bližnje.

  O, Les Adgeson me uvijek optuživao da antropomorgziram naše objekte. Kad god

  bi došao u moj dio labosa, i zatekao me kako psujem nekog prokletog jogunastog leukofaga bogatim teksano‐meksano sintagmama, uvijek bi reagirao posve predvidljivo.

  I sad ga mogu zamisliti kako podiže jednu obrvu, suho komentirajući svojim vinčesterskim izgovorom.

  „Forry, taj virus te ne može čuti. On nema osjetila, on, strogo govoreći, nije čak ni živ. On je, naposljetku, tek nešto malo više od paketića gena u proteinskoj ovojnici.”

  „Istina je, istina, Les”, odgovorio bih mu tada. „Ali kako sebičnih gena! Daj im samo prst šanse, i odmah će zaposjesti ljudsku stanicu, natjerati je da proizvodi armije novih virusa, da bi je potom, kad budu bježali da bi napali druge stanice, temeljito razbucali.

  Možda oni i ne misle. Možda se svo to ponašanje razvilo čistom slijepom slučajnošću.

  No zar se sve ne doima kao da je isplanirano? Kao da je netko ta gnusna mala tjelešca naveo, tko zna kako, da nam zagorče život?.. Da nas natjeraju u smrt?”

  „Ma daj, Forry” nasmiješio bi se on mojoj amerikanskoj dovitljivostii. „Da ne nalaziš te fage lijepima, makar i na nekakav samo njihov način, zar bi radio na tom području?”

  31

  Dobri stari, filistarski, licemjerni Les. On nikad nije shvatio da me virusi fasciniraju zbog posve drugog razloga. U njihovoj proždrljivoj nezasitnosti ja sam vidio jednostavnu, prodestiliranu čistoću ambicije koja je nadilazila čak i moju. Činjenica da je ta ambicija bila nesvjesna, malo je ublažavala moje duševno stanje. Oduvijek sam ionako mislio da mi ljudi odveć veliku važnost pridajemo umu.

  Upoznali smo se kad je Les prije nekoliko ljeta, za svoje studijske godine, posjetio

  Austin. On je već tada imao reputaciju čuda od djeteta, i naravno da sam ja tu mogao

  biti tek druga violina. Pozvao me je da mu se pridružim u Oxfordu, i ja sam se smjesta stvorio ondje, da bismo vodili redovite prijateljske rasprave o značenju bolesti dok se vani na rododendrone u hirovitim naletima polako cijedila engleska kiša.

  Les Adgeson. On, sa svojim artističkim prijateljima i filozofskim pretenzijama, stalno je govorio o eleganciji i ljepoti tih naših gnusnih malim objekata. Ali mene nije mogao obmanuti. Znao sam da za Nobelovkom ludi baš koliko i svi mi ostali.

  Podjednako opsjednut potjerom, tim traganjem za tim sitnim djelićem zagonetne slagalice života, tom sitnom česticom što je vodila do većih dotacija, većeg laboratorijskog prostora, do više tehničara, većeg prestiža... vodila do novca, statusa i, možda, na kraju, i samog Stockholma.

  On je tvrdio da ga sve to ne zanima. Ali se ipak uvijek znao pobrinuti za sebe, to

  da. Kako bi inače bilo moguće da se, usred pokolja nad britanskom znanošću, što ga je provela Thatcherova, njegov laboratorij nastavio širiti? No unatoč svemu tome, on je i dalje nastavljao s prenemaganjem.

  „Virusi imaju i drugu stranu”, nastavio je Les. „Istina jest, oni počesto i ubiju, na samom početku. Svi novi patogeni tako otpočinju život. Ali se na koncu događa jedno

  od dvoga. Ili se u ljudima razvije zaštita koja će ukloniti opasnost, ili...”

  O, Les je baš uživao u takvih dramatskim stankama.

  „Ili?” potaknuo sam ga, baš kako se od mene i očekivalo.

  „Ili pak stvorimo nekakvu prilagodbu, kompromis... možda čak i savez.”

  Eto o čemu je Les uvijek pričao. O simbiozi. Volio je citirati Margulisa i Thomasa, pa čak i Lovelocka, da ti se Bog smiluje! Njegovo uvažavanje opakih, podmuklih beštija poput HIV‐a upravo je izazivalo jezu.

  „Vidiš li kako se ugrađuje direktno u DNK svojih žrtava?” znao bi mozgati. „Potom

  čeka, sve dok žrtvu ne napadne neki drugi zarazni patogeni organizam. Tada se bijela krvna zrnca spremaju za replikaciju, na to da otjeraju napadača, samo što je sada dio njihove kemijske mašinerije na se preuzela nova DNK, i sad se, umjesto dva nova bijela krvna zrnca, stvara čitav buljuk virusa AIDS‐a.”

  „I kakve to ima veze?” odvratio sam. „Ukoliko nije riječ o retrovirusu, onda je to

  zapravo ponašanje svojstveno gotovo svim virusima.”

  „Istina je, Forry, no daj malo razmisli. Zamisli što se događa kad, neizbježno, virus AIDS‐a zarazi čovjeka koga njegova genetska građa čini neranjivim!”

  „Misliš reći da su tad reakcije antitijela dovoljno brze da zaustave virus? Ili da će bijela zrnca odbiti napad?”

  O, da, kad bi se uzbudio, Les je znao postajati tako prokleto snishodljiv.

  „Ne, ne, daj misli malo!” ponukao me je na razmišljanje. „Mislio sam, neranjiv 32

  poslije infekcije. Nakon što su se geni virusa ugradili u njegove kromosome. Samo što u tom pojedincu izvjesni
drugi geni sprečavaju novu DNK da pokrene sintezu virusa. Tako ne dolazi do stvaranja nikakvih novih virusa. Nema pucanja ćelija. Takav je čovjek odista neranjiv. Ali u njemu je sada sva ta nova DNK..”

  „Riječ je o svega nekoliko stanica...”

  „Da, ali pretpostavimo da je jedna od njih spolna stanica. Potom zamislimo da on

  tom gametom postane ocem. Sad će baš svaka djetetova ćelija biti ne samo obdarena

  tim svojstvom neranjivosti, već će i sadržavati te nove, od virusa dobivene gene!

  Razmisli malo o tome, Forry. Pred sobom imamo novi tip ljudskoga bića! Čovjeka kojega AIDS ne ubija. A ipak on ima sve AIDS‐ove gene, može proizvoditi sve te čudne i čudesne proteine... Da, većina se od njih, dakako, neće izraziti i bit će beskorisna. Ali vidi sad, genomi tog djeteta, i njegovih potomaka, sadržavaju više varijeteta...”

  Često bih se znao zapitati, kad bi se Les tako zanio, da li on zaista vjeruje da mi to sad prvi put objašnjava? Bez obzira koliko Britanci poštovali američku znanost, skloni su vjerovanju da smo mi Amerinakci, čim se zađe u filozofske vode, čisti duduci. Ali ja sam još prije nekoliko tjedana bio uvidio kamo vodi njegov interes, pa sam se potrudio pažljivo proučiti dodatnu lektiru.

  „Poput gena odgovornih za neke vrste nasljednog raka?” upitao sam ga sarkas-tično. „Postoje dokazi da su neke onkogene u ljudske genome, baš kao što si bio rekao, najprije ugradili virusi. Možda su i oni koji naslijeduju sklonost prema reumatičnom artritisu baš tako stekli te gene.”

  „Točno tako. Ti su virusi možda već i izumrli, ali njihova DNK nastavlja živjeti, i to u nama!”

  „Bravo. I tako je taj momak usrećio ljudska bića!”

  O, kako sam mrzio taj samodopadni izraz što mu se stvorio na licu. (Ali mu se na

  koncu ipak izbrisao, zar ne?)

  Les je uzeo komadić krede pa na ploči ispisao shemu: BEZAZLEN→ UBIJA!→

  IZLJEČIVA BOLEST→ TEŠKOĆE→ BEZAZLEN

  „Ovo je klasičan način gledanja na interakciju vrste domaćina i novog patogena, napose kad je riječ o virusu. Svaka strelica, dakako, predstavlja stupanj mutacije i adaptivnog odabira.”