Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  ,,I to vreme dođe kad se biće prepusti. A sad, da skratimo ili da se još koji dan igramo rečima?”

  „Dobro, da skratimo.”

  „Čuo si Pičura? U zlatnom gradu je prepoznat kupac knjiga iz čaršije.”

  „Pa?”

  „Još pet ih je bilo gore. Nakratko, ali nisu uspeli.”

  „Smešno! Kad ja...”

  „Još uvek se odnosiš prema svojoj tvorevini kao prema vlasništvu, a to je smešno!”

  „Ne ljuti se. Kako?”

  „Slučajno. Sudbina. Žarom svoga htijenja.”

  „Znaš li koga od njih?”

  „Sve.”

  „Mogu li ih sresti?”

  „Moraš. U gradu su im kazali da si još ti potreban da bi ostvarili iole trajnije prisustvo. Samo kao sedam, zasad.”

  „Nabroj.”

  „Kupac knjiga, Ludak Iz Visoke Zgrade, debeli Čombe, Živan Mesar i neka Zelena Kraljica.”

  „Luks?”

  „Da?”

  „Znam da brojim.”

  Ćutanje.

  „Ko je šesti?”

  „Vau.”

  „Džukelo pokvarena!”

  I počelo je Okupljanje.

  Zbog diskrecije, higijene i bojazni upriličeno je u trenutnom bivaku tvorca. „Žena

  kasni” promrsio je Čombe.

  „A svi su potrebni?” zainterespvano ih je posmatrao Jašim.

  „Tako kažu; mi svi i tvoja želja.”

  „Koliko puta si bio gore?”

  „Jednom. Svi po jednom. Kažu da smrtnici našeg ranga dolaze u organizovanim posetama.”

  „A kako to da ja ne odem ni slučajno?”

  „Valjda si bio negde drugde kad te slučaj tražio.”

  „Evo i nje” onjušio je Luks.

  I dođe, sva u zelenim haljinama i velovima preko lica, cipelicama u istoj boji i smaragdima u kosi.

  „Dugo sam se lomila” zagrizla je usnu.

  „Vidim, zelene iverke za sobom prosipaš” nije odoleo Magični.

  „Ako si sve izlomila, da krenemo.”

  Napraviše krug, bez reda a tačno, i dodirnuše se rukama i šapama.

  Nije bilo neke energije, odsustvovala je čak, i Jašim pomisli da ga pas zeza.

  Pogledao ga je ispitivački, dobio potvrdu njuškom i poželeo je.

  52

  Učinilo mu se da je samo preslikao grupu osećajući se prisutnim u oba kruga i to je

  bilo normalno, uobičajeno.

  Zadržavali su dah i sedam srca je u istom ritmu udaralo, i duga se odnekud spusti;

  proleteše kroz nju i nađoše se tamo gde su pošli.

  Park, skulpture; živa antika.

  Pustiše se.

  „Radi” oduševljeno je gledao oko sebe Ludak Iz Velike Zgrade.

  „Hoćemo li zajedno ili...” upitao je Jašim.

  „Ili.”

  To je rekla Zelena Kraljica i krug se raspršio.

  „Isto mesto, za jedan sat.”

  „Samo?” napućila se.

  „Dovoljno je.”

  Razišli su se. Svako je grabio prema prizoru o kom je maštao.

  „Hoćemo li u brda i snegove?” Luks je nestrpljivo mahao repom.

  „Drugi put. Putuj.”

  „Ti?”

  „Idem u pravcu u kom strah raste.”

  I otišao je, i bilo je strašno. Vratio se jači.

  „Deco, hoćemo li?”

  „Čim dođe.”

  Nemoćno je raširio ruke i otišao da ćaska sa jednonogom o uticaju gnjurenja na privikavanje bestelesnim stanjima.

  „Hej.” prekinula je mitska životinja priču posle jedno pola sata, „ti kao da čekaš?”

  „Aha. Takozvanu Zelenu Kraljicu.”

  „Zaludan trud. Bolje igraj golf i spremaj se za dugi boravak.”

  „Lupaš li?”

  „Ne. Ona je odlučila da ostane.”

  Zanemeo je.

  „Jesi li slobodan za jednu vožnju?”

  „Paa.”

  „Ne izmotavaj se. Vodi me njoj.”

  Vešto je uzjahao i zajezdili su beskonačnim prostorima malog grada.

  Našli su je.

  Nije se ludo provodila. Nije krala jabuke, niti se mešala sa dvorskim damama.

  Grizla je zelenim lakom premazane nokte.

  „Ne vraćam se više”, zaplakala je. „Ne želim običan život prodavačice u robnoj kući, rmbanje do tri, spremanje ručka za ljutitog umornog muža.”

  „Jesi li svesna da se bez tebe ni mi ne možemo vratiti?”

  „Jesam, i boli me uvo! Ko je od vas o meni vodio računa? Naterati me ne možeš ‐

  ovde se pita i ovo malo moje ženske snage. Blokiraj me, uspavaj na hiljadu godina, veži neraskidivim lancima, ali dole me nećeš oterati!”

  „A koje te uvo boli?”

  „Levo.”

  „Evo ti malo bola i za desno!” zalepio joj je šamar i nije mu bilo bolje.

  Ostale je našao na bedemu Zlatnog grada. Stajali su i prepoznavali face u gomili i

  53

  pijuckali na mahove.

  „Ona neće.”

  „Plati joj” okrenuo se Čombe. „Ili je siluj.”

  „Ne to, badalo. Neće dole.”

  Sad su se i ostali okrenuli.

  „Šta to tačno znači?” iskrivio je lice Ludak Iz Visoke Zgrade.

  „Da će naša nepokretna tela umreti i zauvek ostati u memli moje sobe. Prekriće ih

  paučina i buđ.”

  „Zar ovo nisu naša tela?” zablenuo se Čombe u vlastitu ruku.

  „Bože, ni duhovni svetovi više nemaju kriterijume!”

  „Čuj, nije to ni strašno”, rezonovao je Kupac knjiga. „Možemo ovde večno živeti.

  Sve je fino, niko me ne juri zbog dugova...”

  „Sve je fino, dok vi birate događaje i bića. Kad oni počnu da biraju, biće složenije

  nego dole!”

  Zamislili su se.

  „Khhh”, nakašljao se Luks, „da i ne pominjemo sezonu parenja koja dolazi.”

  „Možemo li je prinuditi?” prvi put se javio Živan Mesar.

  „Nema šanse.”

  Skretati su pogled jedan od drugog.

  „A da nabavimo odozdo novu Zelenu Kraljicu?” mrdnuo se Čombe.

  „O, zaveži više! „kriknuo je Ludak Iz Visoke Zgrade. „Dosta mi je što sam te slušao

  dole!”

  „Čekaj!” zamislio se Jašim. „Nije to toliko ludo! Kad bi smo znali gde je soba za bajanje ove rospije što nas zeza, mogli bi smo obraditi neku drugu da se obuče kao ona i umisli da je Zelena Kraljica. Ako bismo je i mi iz sve snage tretirali kao takvu, možda bi smo je dovukli ovamo!”

  ,,Ja znam gde je soba” postiđeno je oborio glavu pas. „U potkrovlju kuće njenih roditelja.”

  „Otkud znaš?”

  „Pratio sam je i gledao kako se presvlači...”

  „Perverzne li životinje...” šokirao se Živan. ,,A kako da je nateramo. Mislim, snovi

  nisu baš pouzdani...”

  „Ima načina. Bolnih za sve, ali ima.”

  „Dobro, a koju ćemo?” lanuo je Luks.

  Jašim Magični je seo na bedem, pljucnuo na jezero izazivajući time ovacije hodočasnika i gnev pripadnica Komiteta za uljudnost i disciplinu i nasmejao se:

  „Znam ja koju.”

  I ležahu telesa nepomična, živa a mrtva; i pomeri se prvo, tvorčevo.

  Otvoriše se oči i bejahu prazne i zgasle; usne se s naporom i drhtavo rastvoriše i

  mukli grgolj ih napusti.

  ‘Ništa govor’ pomislio je.

  Jedva pokrećući ruku dotakao je crno krzno. Milovanje je trajalo minutima, za milovanog satima čak, i Luks je otvorio oči tamne kao dno noći.

  Osmeh.

  Vukući noge za koje su se valjda niti svih smrti pohvatale Jašim je prišao Čombetu i

  ponovio prizivanje; i sa svima tako.

  54

  Stajali su u mraku gledajući se nemo a mislili su kao olovni cepelini kružili od jednog do drugog.

  I polak
o, p o l a k o, su se okrenuli ka vratima i krenuli kao teške mašine u noćnim

  morama zelenih na netaknute pašnjake.

  Vrata su se tmurnim i razvučenim jaukom oglasila i šest ukletih je izašlo na ulicu.

  Prve pahulje, poneki užurbani prolaznik, užasnutost upornih pijanaca poređanih na hladnom stepeništu.

  Noć bez zvezda, a iskre bodu oči.

  Hodali su trapavo predvođeni mehaniziranim i zombiranim psom pored škole u

  mraku pažljivo silazeći niz stepenice kao da između dve susedne, milje ponora postoje; prošli su pored zgranutih ljubavnika beskućnika, čopora mački okupljenog oko zapaljenog kontejnera za đubre i Kokana pandura.

  „Ej, drogeraši!”

  Nije bilo odgovora. Samo zvuk vučenja nogu po raskaljanom snegu i lepršanje prelakih odela na studenom vetru.

  Negde na periferiji, posle duge i oštre uzbrdice Luks je stao.

  ‘Soba je tu. Gde je nova Kraljica?’

  Smeh kao pod vodom.

  ‘Koincidencija... Ona je dve kuće odavde...’

  Prevukli su se i taj deo puta.

  Vrata nisu bila zaključana. Neko je očekivan a hodajuća mora je ušla.

  „Ko ste vi?” šokirala se ona sa početka, ona zbog koje se i došlo dokle jeste, i koja nije imala ime već se na brojna odazivala.

  ‘Ne boj se...’ dovukla se do nje Jašimova misao, ‘sve će ti biti razjašnjeno.’

  Donekle smirena prisustvom tipa kog ima u šapama, bar je ona tako o tom

  poznanstvu razmišljala, devojka nije vrištala.

  Interno joj dodelivši ime „Nova” Jašim je nastavio slanje sporovoznih objaš‐njenja

  koja su se jedva probijala kroz nehotična mentalna ispucavanja ostalih.

  „Bože!” zatvorila je oči. „Ovo je elementarno ludilo!”

  ‘Pomozi.’

  „I kažeš: u Zlatni grad?”

  Neartikulisana potvrda.

  Nova je razmislila i skontala da neće biti nenadoknadivo propusti li zakazani jeb, i

  da ove usporene kreature može izraditi bude li kakva nameštaljka u pitanju. A ići gore...

  O tome čak i zdrave žene sanjaju.

  Ponovo su se vratili do sobice u potkrovlju. Bila je zaključana, ali riba je bila riba od akcije; skinula je jaknu i razbila staklo na niskom prozoru.

  „Ući ću sama”, pretekla je Jašimovu misao. „Dok bi ste se vi prevukli, svanulo bi.

  Ukoračila je u sobu obojenu u zeleno, sa zelenim nameštajem i zelenom svećom

  na stolu. Iz ormara je izvadila zelene odežde.

  „Ponesi odelo. Moramo do mene.”

  I bejaše tako, i govoraše im da se okrenu dok se presvuče i odustade od toga zbog

  sporosti, i novo kolo se oformi.

  „Evo nas!” zaurlao je Leks.

  Jašim je bučno odahnuo.

  „Sad idemo dole.”

  55

  „Čekaj malo!” pobunila se nova Zelena Kraljica. „Nisam ja pristala na noćnu šetnju

  da bih se odmah vratila!”

  „I sve iz početka!” uhvatio se Ludak Iz Visoke Zgrade za glavu.

  „A da je išamaram?” zanimao se Čombe.

  „Čekajte, ne treba zaoštravati. Cura je u pravu. Nek prošeta malo da se mi odmorimo.”

  „Cakan si!” cmoknula ga je i otrčala ka nečem što je samo ona videla.

  „Ako nas radne, neka budem” Jašim se istegao po bedemu i zapiljio se na

  smrznute ljude raštrkane po belini.

  „Bar je toplo” pridružio mu se pas.

  Dokonisali su tako neko vreme i provocirali one dole plazeći se i pijuckajući, a onda se Zlatnim gradom strašna buka razleže: sve što je bilo, jeste, i što će biti pojurilo je ka Vrtu užitaka.

  Smejući se bučno leteli su svi đavoli, prikaze i besovi: zemljom su toptala stvorenja razna iz bogzna kakvih umova iščupana i guste slojeve magle iz vlažnog su valjala dola.

  Iz gora su se uz pesmu vile spuštale, i ptice postojeće i sanjane. Neke su nosile patuljke ‐ jedan je i na lisici jahao besno zmijom šibajući raskošni rep.

  I vodena bića, i podzemna, sve je to tamo išlo.

  „Neka šorka, izgleda!” skočio je Čombe. „Da se i mi malo umešamo!”

  Pojurio je ne čekajući ostale.

  „Šta me gledate?” kao ljutnuo ser Jašim. „I mi idemo!”

  A tamo, između slatkih kupidona, elegantnih labudova, gondola sa latinskim

  laverima i razbataljenim gospama, između stoletnih stabala ruže i šišmira, tukle su se dve Zelene Kraljice.

  „Kurvo!” vrištala je Prva pokušavajući da noktima zagrebe ono lepše lice. „Uzela si

  moju haljinu i služiš se mojim imenom!”

  „Da ti neću okaljati čast?” koprcala se Nova. „Zadaviću te!”

  Aplauz se razlegao Zlatnim gradom.

  „E, ovo je dobro!” raspoloženo je zarzao jednorog. „Zajedno nemaju pola dana staža a unele su zanimaciju kakvu dugo ne videh!”

  „A otkad si ti u Zlatnom gradu?” diskretno ga je zapitao Jašim ne skidajući oko sa

  borbe.

  „Odvajkada.” začuđeno ga je pogledao Jednorog. „Zašto pitaš?”

  „Radoznalost.”

  Između dve vatre sevale su psovke i udarci, nebo je usred zime gromovima

  pozdravljalo svaki postignut poen.

  „Sve me se smučilo!” siknula je prva nekontrolisano.

  „A da se udružimo?” dahtala je Nova ne popuštajući stisak. „Ostavimo Jašima ovde, sa tobom nas je sedam!”

  „A njegova sila?”

  „Svi smo valjda dolaskom malo dobili.”

  „Pas neće pristati.”

  „Izmontiraćemo ga.”

  Napravile su pauzu i ovozemaljski glupani su potrčali da se nađu kao sekundarni,

  čak se i Luks muvao oko brojnih nogu, i stvori se krug, i dirnuše krzno nakostrešeno, i bi dvostruka ženska želja.

  56

  „Izradiše me!” Jašim je zapanjeno oklembesio donju usnu.

  Sedeo je na bedemu nogu prevešenih napolje i pokušavao da nađe lepšu stranu situacije.

  Nije išlo.

  Bilo mu je milo što je trajni deo sveta na drugom spratu, bila mu je čast i dika, ali mu nije bilo pravo što njegovo omiljeno telo negde u vlažnoj sobici slabi.

  Na jednoj steni je spazio Luksa i mahnuo mu je.

  „Hranimo te intravenozno!” doneo mu je severac grubo modulisani glas.

  Dokad? Doveka?

  Zanet mukama nije osetio jednorogovo nežujno približavanje po engleski šišanoj travi.

  „Imaš nekih tegoba?”

  „Par sitnica samo: zarobljen u tvorevini vlastitog uma a umesto države telo odumire.”

  „Zapamti; ono što stvoriš prestaje biti tvoja svojina. Živi svojim životom i kombinuje se sa stvarnošću i tuđim tvorevinama. A telo...To je bar prosto.”

  „Jako prosto”, ironično se nasmejao, „prvo malo kopni, pa dugo truli.”

  „Mislim, prosto je da se vratiš.”

  „Kako?” poskočio je.

  „Dovoljno je da te najurimo.”

  „Hoćete li?” kriknuo je.

  „Aha. Mnogo si dosadan.”

  Trgao se i otvorio oči; s velikim naporom je zadržao potonje događaje da ne skliznu u neku od prašnjavih fioka večnog pamćenja i tako se uklone iz svesti.

  Pažljivo je izvukao iglu od infuzije i pomerio stalak sa bočicom. I primetio Prvu.

  „Hoćeš li se svetiti?” bojažljivo je pitala.

  „Tebi? Tebi ne. Sebi možda.”

  I sat docnije bio je na onoj steni sa psom.

  „Je li bilo dosta?” protegao se.

  „Jeste. Počinje sezona parenja.”

  I taman je episkop banatski i karlovački Amfilohije Radović širio ruke i priču o božjem ukazanju distancirajući oprezno crkvu i pojavu poučen iskustvom Međugorja, a

  Jašim je ustao, raširio ruke, iz kičmene moždine izvukao sve što se pred strahovima tamo sabilo i rekao:

  „�
�uo si, Zlatni grade. Bilo je dosta!”

  I bezbroj zlatnih kapi padalo je na jezero.

  Labilniji su skočili u studen koprcajući se. Neka budala je zaronila čak ne bi li se domogla bar jedne kapi, uzaman.

  Ostali su ćutke posmatrali veliko ništa koje se prosto videlo umesto čardaka ni na

  nebu ni na zemlji.

  Definitivni odlazak čuda prvi su naslutili trgovci maketama od gipsa, zastavi‐cama,

  bedževima i značkama i nestali ka srcu Šumadije tragom vesti o pojavi velikog NLO‐a. Za njima su otišli rekreativci i dokoni, pa verski fanatici i na kraju su odgurani i odneti bolesni primamljeni u ovo bespuće svetlošću mogućnog izlečenja.

  Dve prilike su stajale u snegu do kolena i gledale strvolj ostao od hodočasnika.

  57

  „Tako bih dobar sa njom bio...” započeo je Luks.

  „Sav bih se zario u njen nežni but...”

  „Svetlu joj krv bih pio, pio...”

  „Pa zavijajući produžio put!”

  Zgledali su se pa je vetar poneo iskonske urlike do kuća preko vode.

  Jurnuli su vodeni divljim mirisima.

  „Šta ćeš kad se istutnjimo?” upitao je Luks posle toplog obroka.

  „Ne znam. Možda ću opet vajati.”

  „To je niska manifestacija tvog dara.”

  „One više ne mogu svi videti, a to je šteta.”

  Zatrpali su okrvavljen sneg čistim.

  „A šta ćeš ti raditi?”

  „Napraviću najveću kučnicu svih vremena na užičkim ulicama. Prikupiću jedno

  hiljadu lutalica.”

  „Javi mi se kad okončaš.”

  „Uzgred, hoćeš li opet stvarati štagod moćno i opasno?”

  „Hoće li vetar duvati? Voda teći?”

  „Ha‐ha! Nemoj da ne budem tu!”

  I pas je zagrabio prema gradu.

  „Luks!”

  Zadihani je stao.

  „Čuvaj se šintera!”

  „I ti, dvonogi!”

  58

  59

  Marej nikako nije imao mira. Proveo je jutro prevrćući pesak na plaži u Akapulku. Kad mu se počelo činiti da je već vreme ručku, hopnuo je u Najrobi na ovčiji gulaš kod »Tri zvona«. U Najrobiju nije bilo vreme ručku, ali u ova vremena svaki restoran u kome je vredelo jesti bio je otvoren dvadeset četiri časa. Zatim je u, subjektivno, kasno popodne zastao u Marseju radi pašte i vode, a pred psihološki sumrak materijalizovao se kući u Kaliforniji. Njegov unutrašnji časovnik bio je prilagođen vremenu Pacifičke obale te je stvarnost odgovarala raspoloženju; padala je noć, San Francisko je svetlucao kao hrpa dragog kamenja s one strane zaliva. Nameravao je noćas grupno. Pozvao je i gledajući