Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  — Šta je s tim putovanjem? Je 1' još uvek važi ono da sutra nekud odlazimo?

  — Da zaboravimo to zasada — reče on.

  Skoknuo je do Istambula sam i proveo dan u natkrivenom bazaru, kupujući jeftine ali komplikovane đinđuve za svaku ženu u Grupi. Predveče je hopnuo u bazu Mak Mardo

  Saund, gde je veselo leto Antarktika bilo na vrhuncu, i proveo šest sati na polarnim padinama za skijanje; zaradio je crvenilo od sunca i vetra i bolove u mišićima. U brvnari je kasnije sreo jednu ćoškastu Portugalku crvenomrke kose i odveo je u postelju. Bila je vrlo dobra, na način mehanički uspešan, bez srca. Nesumnjivo je i ona mislila isto o njemu. Pitala ga je da li bi možda bio zainteresovan da se pridruži njenoj Grupi; koja je operisala iz Lisabona i Ibize. — Već imam jednu vezu — rekao je. Hopnuo je u Adis Abebu na doručak, smestio se u Hilton hotel, spavao dan i po, i produžio u Sent Kroa na jednu noć zabave. Kad je hopnuo nazad u Kaliforniju sledećeg dana, odmah je pozvao

  Kej da čuje novosti.

  — Razgovaralo se o mogućnosti da izmenimo neke od parova u grupi — reče ona.

  — Kako bi bilo sledeće nedelje ti i Lanela, Dirk i ja?

  — Je l' to znači da me ostavljaš?

  — Nipošto. Ne budi smešan. Ali mislim da nam je potrebno malo raznovrsnosti.

  — Grupa je komponovana tako da dobijemo svu raznovrsnost koja nam je

  potrebna.

  — Znaš na šta mislim. Sem toga, ti razvijaš jednu nezdravu fiksaciju na mene kao

  izolovani ljubavni objekt.

  — Zašto me odbacuješ?

  — Ne odbacujem te. Pokušavam da ti pomognem, Marej.

  — Volim te — reče on.

  — Onda me voli na zdraviji način.

  Te noći bili su na redu Marija i Ven. Sledeće, Niki i Fin. Posle njih, Brus i Mindi. Uključio se u sva tri susreta, pokušavajući da svoj jad raznese postepeno, kao erozijom, kroz noći zanosa i telesnog zadovoljstva. Posle treće noći bio je vrlo umoran, a ništa manje ojađen. Sledeće noći je izostao. Onda se na rasporedu pojavilo prvo sparivanje Marej-Lanela.

  Hopnuo je na Havaje i postavio svoje aparate u njenoj ogromnoj vili na plaži na ostrvu Molokai. Spavao je s njom i ranije, naravno. Svako u Grupi je spavao sa svakim tokom onih pripremnih meseci kad je testirana njihova kompatibilnost. Ali posle toga su se svi povezali u manje‐više postojane parove, i on joj od tada više nije prilazio. U

  poslednjih godinu dana jedina grupašica sa kojom je spavao bila je Kej. Tako je izabrao.

  — Oduvek si mi se sviđao — reče Lanela. Bila je visoka, velikih teških prsa, širokih ramena, i imala je tople tamne oči, žutu kosu, kožu boje finog meda. — Malo si luckast, ali meni to ne smeta. Sem toga, volim da se tucam sa ljudima rođenim u znaku Škorpiona.

  — Ja sam u znaku Kozoroga.

  — I sa njima takođe — reče ona. — Volim da se tucam sa skoro svakim zna‐kom

  Zodijaka. Sem Device. Ne podnosim Device. Sećaš se, na početku, trebalo je da imamo

  jednog takvog u Grupi; ja sam ga svojim glasom izbacila.

  Plivali su i jahali na talasima nekoliko sati pre kalibriranja aparata. Voda je bila topla ali oštar povetarac je duvao sa istoka, dolazeći iz Kalifornije kao nalet zlih vesti.

  Lanela ga je u vodi hvatala u šali, a onda i ne baš sasvim u šali. Oduvek je ona bila agresivna žena, hvalisava, nametljiva. Njena potreba bila je ogromna. Oči su joj zračile 65

  željom. — Ajmo — rekla je konačno, vukući ga. Trčali su sve do kuće, a tamo je uzeo da podešava aparate. Još je bilo rano. Pomislio je na Kej i duša mu je klonu‐la. Šta radim ja ovde, pitao se. Podešavao je elektroniku za grupno nervoznim ruka‐ma, praveći mnogo

  grešaka. Lanela je stajala iza njega, trljajući sise o njegova gola leđa. Morao je da je zamoli da prestane. Konačno je sve bilo spremno i tad ga je po‐vukla na sunđerasti pod, zatim natrpala svoje telo preko njegovog. Lanela je oduvek volela da bude odozgo. Njen jezik je lutao po njegovim ustima, njene ruke su grabile njegova bedra, stiskala se uz njega, ali iako je njeno telo bilo toplo i glatko i puno ži‐vota, nije osetio nadolaženje uzbuđenja, baš ni najmanje. Pokušala je ustima, ali bilo je beznadežno. Nije se digao, ostao mu je mlitav, mrtav, nesposoban da funkcioniše. A svi uključeni i čekaju. — Šta je? — prošaputala je. — šta treba da radim, dragi? — Zatvorio je oči i uneo se u maštanje o tucanju Kej i Dirka, čisti mazohizam, što ga je uzbudilo do stupnja neke polu‐erekcije; uvukao joj se klizeći kao bolesna jegulja. Ja‐hala ga je dok nije postigla svoju ekstazu. Ovo veze nema, razmišljao je. Raspadam se. Kej. Kej. Kej.

  A onda, noć kad su na redu bili Kej i Dirk. U početku je Marej nameravao da jednostavno izostane. Na kraju, nije bilo razloga da se podvrgne takvom nečemu, ako je očekivao da mu to zada bol. Nikad mu nije smetalo, u prošlosti, kad je Kej to radila sa drugim ljudima, unutar Grupe ili van Grupe; ali otkad su ga spopale ljubomorne fantazije, sve se promenilo. Po teoriji, parovi u Grupi mogli su da se neograničeno zamenjuju, jer je po jedan par svake noći svojim posredovanjem omogućavao doživljaj

  svakome sa svakim, međutim teorija i praksa u poslednje vreme su imale sve manje zajedničkog, u Marejevom duhu. Niko se ne bi iznenadio niti uznemirio ako on, eto, ne želi da učestvuje noćas. Ali čitavog dana je hvatao sebe u opsesivnim fantazijama o Kej i Dirku: zamišljao je svaki pokret, svaki zvuk, kako se njih dvoje suočavaju, osmehuju, grle, tonu na njen krevet, prepliću, kako njegove ruke klize po njenom sitnom telu, zatim njegova usta na njenim, njegova prsa kako gnječe njene male dojke, onda Dirk prodire u nju, jaše je, gruva, svršava, Kej svršava, onda Kej i Dirk ustaju, idu da malo plivaju da bi se rashladili, vraćaju se u spavaću sobu, suoče se, nasmeše, počinju ponovo. Do kasnog poslepodneva to se toliko puta ponovilo u njegovoj grozničavoj mašti da nije video ništa opasno u pravom doživljaju; bar će moći da uzme Kej, makar i kroz posrednika, ako se pridruži Grupi noćas. To bi mu moglo i pomoći da se otrese svoje opsesije. Ali pokazalo se da je stvarni doživljaj daleko gori nego što je zamišljao da je moguće. Kad je video Dirka, nabreklih mišića i snažnih kukova, prestravio se; Dirk je bio spreman za radnju daleko pre početka predigre, i Marej se nekako uplašio da će on, a ne Kej, biti meta tog Dirkovog dugog krutog koplja. Tad je Dirk krenuo da miluje Kej.

  Činilo se da svakim podlim dodirom ruke razdire po jedan vitalan segment Marejeve veze sa Kej. Bio je primoran da gleda Kej kroz i Dirkove oči, njeno zacrvenelo lice, uzdrhtale nozdrve, njene vlažne, raspuštene usne, i to ga je ubilo. Kad je Dirk zaterao duboko u nju, Marej se sklupčao u fetalni položaj, u loptu očajanja, jednom rukom stežući svoje prepone, a stavljajući u usta palac druge ruke. Koja pomisao: svako tuca Kej odjednom. Ne samo Dirk, nego i Nejt, Ven, Konrad, Fin, Brus, Klaus, ceo muški odred Grupe, svi su se noćas uključili u sparivanje Dirk‐Kej. Kej im se dala svima, zadovoljno, dobrovoljno, sa poletom. Morao je da utekne, sad, ovog trenutka, iako isključenje jednog člana iz Grupe u ovoj fazi dovodi do nesklada u podešenosti svih ostalih i stvara haotične vrtložne struje koje kod nekog mogu izazvati povraćanje, a kod nekog možda i mnogo gore od toga. Baš ga briga. Mora da spašava sebe. Počeo je da

  vrišti, i isključio svoj aparat.

  Čekao je dva dana i otišao da je vidi. Radila je gimnastiku, plovila kao oblak kroz zasenjujući sistem metalnih obruča i petlji koje su visile sa plafona njenog solarijuma, 66

  stalno menjajući svoja rastojanja od tla. Stao je ispod nje, kriveći vrat. — Ne vredi —

  rekao je. — Hoću da se oboje povučemo iz Grupe, Kej.

  — To se moglo predvideti.

  — Ovo me ubija. Volim te toliko da ne mogu da podnesem da te delim.

  — Dakle, voleti me znači posedovati me?

  — Hajde da se prosto izvučemo za neko vreme. Da istražujemo složenosti odnosa

  jedan‐plus‐jedan. Mesec, dva meseca, šest meseci, Kej. Samo dok ovo ludilo ne iziđe iz mog sistema. Onda možemo da se vratimo.

  — Znači, priznaješ da je ludilo.

  — Nikad nisam rekao da nije — Vrat mu se
već kočio. — Možeš li, molim te, da

  siđeš sa tih obruča dok razgovaramo?

  — Hoćeš da istupiš iz Grupe i pođeš sa mnom neko vreme?

  — Ne.

  — Hoćeš li bar da razmisliš o tome?

  — Ne.

  — Je l' shvataš da si stekla adikciju prema Grupi? — pitao je.

  — Ne mislim da je to tačna procena situacije. A da li ti shvataš da si se fiksirao na mene toliko da je to postalo opasno?

  — Shvatam.

  — I šta predlažeš da učiniš po tom pitanju?

  — Ovo što činim sad — reče on. — Da dođem kod tebe i zatražim da pođeš sa mnom i da budemo jedan‐plus‐jedan.

  — Prestani.

  — Jedan‐plus‐jedan je bilo dovoljno dobro za ljudski rod hiljadama godina.

  — To je bila robija — reče ona. — To je bila klopka. Sad smo konačno izišli iz klopke. Nećeš me uvući nazad.

  Došlo mu je da je svuče s tih obruča i prodrma. — Ja te volim, Kej!

  — Na smešan način to ispoljavaš. Pokušavaš da ograničiš opseg mojih iskus‐tava.

  Da me sakriješ među četiri zida negde. Neće moći.

  — Definitivno ne?

  — Definitivno ne.

  Ubrzala je vežbanje, bacala se bezobzirno od obruča do obruča. Njena svetlucava

  gola figura izazivala ga je i razbešnjavala. Slegnuo je ramenima i okrenuo se, poguren, pognute glave. Tačno tako je i očekivao da će ona reagovati. Nema iznenađenja. Vrlo dobro. Vrlo dobro. Prešao je iz solarijuma u spavaću sobu i izvadio njene aparate za grupno iz kutija. Polako, metodično, rastrgao ih je, savijajući konstrukciju dok se nije slomila, kršeći osetljive elemente, čupajući žice punim šakama, razbijajući kontrolnu tablu. Sve je već bilo krš kada je Kej ušla. — Šta to radiš? — povikala je. On je raspalio štiklama po divnim svetlucavim brojčanicima za kalibraciju, a onda šutnuo deo tih ostataka prema njoj. Da se novi aparati valjano usklade i sinhronizuju, biće potrebni meseci.

  — Nisam imao drugog izbora — rekao joj je tužno.

  Moraće da ga kazne. To je neizbežno. Ali kako? Čekao je kod kuće, i uskoro svi dođoše kod njega, svi, Nejt, Ven, Dirk, Konrad, Fin, Brus, Klaus, Kej, Serena, Marija, DžoDžo, Lanela, Niki, Mindi, Loiz, hopnuvši iz najrazličitijih delova sveta, neki u svečanom večernjem odelu, neki goli ili skoro goli, neki umršene kose i pospani, ali svi ljuti na hladan, zatvoren način. Pokušao je da ih zbuni namrgođenim izrazom. Dirk reče:

  — Ti mora da si strašno bolestan, Marej. Žalimo te.

  — Stvarno hoćemo da ti pomognemo — reče Lanela.

  67

  — Došli smo da primenimo terapiju — Fin ga je obavestio.

  Marej se nasmejao. — Terapiju. Baš verujem. Kakvu terapiju?

  — Da te oslobodimo ekskluzivizma — reče Dirk. — Da sve te koještarije u tvojoj

  glavi sagorimo.

  — Šok terapija — reče Fn.

  — Dalje od mene!

  — Drži ga — reče Dirk.

  Brzo su ga opkolili. Brus ga je obuhvatio oko grudi ručetinom kao od gvozda.

  Konrad mu je zavrnuo ruke na leđa. Fin i Dirk su se natisnuli uz njega sa strane. Bio je bespomoćan.

  Kej je počela da se svlači. Gola, legla je na Marejev krevet, savila kolena, raširila noge. Klaus se popeo na nju.

  — Šta je kog vraga ovo? — upitao je Marej.

  Efikasno ali bez strasti Kej je uzbudila Klausa, i efikasno ali bez strasti on joj je ušao. Marej se nemoćno uvijao dok su se njihova tela sastavljala, u ritmu. Klaus nije ni pokušao da je vodi prema orgazmu. Za četiri‐pet minuta je svršio, promumlavši nešto, i svalio se sa nje, crven u licu, oznojen. Ven preuze mesto između Kejinih nogu.

  — Ne — reče Marej. — Molim, ne.

  Neumitno Ven je uradio isto, brzo, ništa lično. Sledeći: Nejt. Marej je nastojao da

  ne gleda, ali oči nisu htele da ostanu zatvorene. Čudan osmeh krasio je Kejine us‐ne dok se podavala Nejtu. Nejtov se digao. Sada i Fin priđe krevetu.

  — Ne! — povika Marej, i raspali nogom iza sebe; Konrad odlete preko sobe jaučući. Sad slobodnih ruku, uvijao se i grčio dok se nije otrgao od Brusa. Dirk i Nejt su ga presreli kad je pojurio prema Kej. Zgrabili su ga i bacili na pod.

  — Terapija ne uspeva — reče Nejt.

  — Da ne nastavljamo — reče Dirk. — Ne vredi lečiti ga. Nema više nade za njega.

  Neka ustane.

  Marej je oprezno ustao. Dirk reče:

  — Jednoglasnom odlukom, Marej, isključujemo te iz Grupe, zbog, protivGrupnih stavova i naročito zbog protivGrupnog uništenja Kejinih aparata. Sva tvoja grupna prava prestaju.

  Na Dirkov signal, Nejt je izvadio Marejeve aparate iz kutija i pretvorio ih u ka‐šu.

  Dirk reče:

  — Govoreći kao tvoj prijatelj, Marej, predlažem da ozbiljno razmisliš o total‐noj rekonstrukciji ličnosti. Ti imaš problem, znaš? Treba ti velika pomoć. Potpuno si se spetljao.

  — Ima li još nešto što hoćeš da mi kažeš? — zapita Marej.

  — Ništa više. Zbogom, Marej.

  Počeli su da izlaze. Dirk, Fin, Nejt, Brus, Konrad, Klaus, Ven, DžoDžo, Niki, Se rena, Marija, Lanela, Mindi, Loiz. Kej je bila poslednja. Zastala je kraj vrata, držeći zgužvani smotuljak svoje odeće. Izgledalo je da ga se nimalo ne plaši. Pojavio se neki čudan izraz

  — da li nežnosti? sažaljenja? — na njenom licu. Blago je rekla:

  — Žao mi je što je do ovoga došlo, Marej. Tako sam nesrećna zbog tebe. Znam da

  ono nisi uradio iz neprijateljstva. Uradio si to iz ljubavi. Sve si učinio naopako, ali iz ljubavi.

  Prišla mu je i poljubila ga ovlaš, u obraz, u vrh nosa, u usta. Nije se pomicao.

  Nasmešila se. Dodirnula ga je po ruci

  — Zbogom, Marej. — Dok je izlazila, osvrnula se i kroz vrata mu rekla: — Baš je to

  mizerija. Mogla sam da te volim, znaš? Stvarno sam mogla da te volim.

  Govorio je sebi da će čekati dok svi odu, pa tek onda pustiti suze. Ali kad su se 68

  vrata zatvorila, otkrio je da su mu oči i dalje suve. Nije imao suza, Bio je sasvim smiren.

  Obamro. Pregoreo.

  Posle dugog vremena, obukao je novu odeću i izašao. Hopnuo je u London, kad tamo kiša, hopnuo u Prag, gde mu je bilo nekako zagušljivo, i otišao u Seul, gde je ručao govedinu s roštilja i kimči. Onda hop, u Njujork. Ispred neke galerije na aveniji Leksington pokupio je jednu predusretljivu devojku duge crne kose. — idemo u hotel —

  predložio je, a ona se nasmešila i klimnula glavom. Iznajmio je sobu na šest čaosva. U

  sobi, skinula se ne čekajući da on to traži. Imala je glatko i čvrsto telo, ra‐van trbuh, bledu kožu, visoke pune dojke. Legli su zajedno i, bez uvoda, uzeo ju je. Bila je željna i dobro je reagovala. Kej, mislio je. Kej. Kej. Ti si Kej. Grč svršavanja pretresao ga je neočekivano jako.

  — Jel' ti ne smeta da zapalim cigaru? — upitala je nekolio minuta kasnije.

  — Volim te.

  — Šta?

  — Volim te.

  — Baš si sladak.

  — Pođi da živiš sa mnom. Molim te. Molim te. Mislim ozbiljno.

  — Šta?

  — Da živiš sa mnom. Udaj se za mene.

  — Šta?

  — Samo jedno tražim. Ništa grupno. To je sve. U svakom drugom pogledu radi kako voliš. Bogat sam. Učiniću te srećnom. Volim te.

  — Vi čak ne znate ni moje ime.

  — Volim te.

  — Gospodine, vi ste izgleda poludeli.

  — Molim te. Molim te.

  — Lud čovek. Sem ako se zezaš sa mnom.

  — Savršeno ozbiljno mislim, uveravam te. Živi sa mnom. Budi mi supruga.

  — Ludak — reče ona. — Idem ja odavde! — Skočila je, potražila odeću. —

  Gospode, lud čovek!

  — Ne — reče on, ali ona je već odlazila, nije zastala ni da se prvo obuče; njeni ružičasti guzovi izgledali su kao dva signalna svetla koja se naizm
enično pale i gase dok je bežala napolje. Vrata su se zalupila za njom. Otresao je glavom. Sedeo je ukočeno pola sata, sat, nešto bezvremeno dugo, misleći na Kej, razmišljajući o Grupi, pitajući se šta li će oni da rade noćas, ko će biti na redu. Konačno je ustao, obukao se i napustio hotel. Spopao ga je neki strahoviti nemir. Hopnuo je u Karači i ostao deset minuta.

  Hopnuo je u Beč. U Hangčao. Nije ostao. Tražio je šta? Nije znao. Tražio je Kej? Nema više Kej. Tražio je. Prosto tražio. Hop. Hop. Hop.

  69

  70

  Pored uobičajenog broja kreveta, u svakoj sobi motela bila su i po dva ležaja na rasklapanje, i koristeći sve te ležajeve gospodin Mandala, upravnik motela, pretvorio je zadnju polovinu hola u mušku spavaonicu. Ipak, nije bio zadovoljan i pokušavao je da

  ubedi svoje obojene sobare da isprazne ostavu pa da nekoliko ležajeva stave i tamo.

  — Ali, molim vas, g. Mandala — reče šef sobara govoreći vrlo glasno da bi nadvikao buku iz restorana, — znate vrlo dobro da bismo to učinili za vas kad bismo mogli. Ali nemoguće je, prvo jer nemamo gde sve one stare televizore koje želite da sačuvate, i drugo jer ne postoji više nijedan ležaj.

  — Raspravljate se sa mnom, Erneste. Rekao sam vam da se više ne raspravljate sa

  mnom — reče Mandala. Kuckao je prstima po registru gostiju i ljutito gledao tamo‐amo

  po holu motela. Bilo je tu najmanje četrdeset ljudi; oni su pričali, igrali karte, dremali.

  Televizor je mumlao, ponavljajući saopštenja NASA‐e, i Mandala je na ekranu mogao videti sliku jednog od Marsovaca. Taj je zurio u kameru i lučio guste, želatinozne suze iz očiju.

  Mandala se naglo okrenuo i uhvatio sobare kako zure u televizor. — Dosta vi‐še —

  reče Mandala. — Ne plaćam vas da gledate televiziju. Idite i vidite da li možete nešto da pomognete ljudima u kuhinji.

  — Bili smo u kuhinji, g. Mandala. Nismo im potrebni.

  — Kad vam kažem da idete, onda idite, Ernest! I vi takođe, Berzi. — Posmatrao ih

  je kako zamiču u prolaz za osoblje, i poželeo je da može sa istom lakoćom da se oslobodi ove gomile u holu. Zaposeli su svaku stolicu, a oni za koje nije bilo mesta sedeli su po rukohvatima fotelja, naslanjali se na zid, čak zaposeli mesta u baru koji je, zbog propisa bio zatvoren još pre dva sata. Sudeći po onome što su napisali prijavljujući se, skoro svi su bili iz novina, telegrafskih agencija, radio i televizijskih mreža i tako dalje, i čekali su jutarnju konferenciju za štampu u Kejp Kanaveralu. Mandala je poželeo da jutro što pre dođe. Nije voleo toliku gužvu u motelu, utoliko pre što je bio čvrsto ubeđen da se mnogi od ovih ljudi i nisu prijavili.