Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  “Pa...to sam i pretpostavljao. Zina...lepo ime. Odakle potiče?” Glas mu je sada postajao polako sve ujednačeniji, ona početna nervoza je nestajala. Zaboga, pa ona je ipak samo žena. Prokleto lepa i naizgled nedostižna, ali.. . Odjednom mu se učini da će Saj imati štošta da zažali posle ove noći.

  “S Kilijuma, moje rodne planete.”

  “Mislite...s Kilijuma koji...”

  “Da, s Kilijuma koji je eksplodirao.” Rekla je ovo ravnim glasom, ali njemu nije bilo teško da u njemu primeti neizrecivu tugu i bol. Zatreptala je očima i spustila pogled. On primeti da nervozno krši prste. “Ja sam imala sreće. Bila sam u poseti prijateljima, na Ajvenu... Ali moj muž, porodica, sve što sam ikada imala...”

  Jedna suza, poput bisera, skotrlja joj se niz obraz. On udahnu duboko. Katastrofa

  na Kilijumu bila je udarna prošlogodišnja vest. Nisu se znali uzroci, tek, planeta koja je nekada predstavljala središte galaktičke trgovine, raspala se u prah, uništivši sa sobom neizmemo bogatstvo i više od šesnaest milijardi ljudskih bića. Mogao je da shvati njen jad i svu veličinu njenog gubitka. Uhvatio ju je za šaku u znak saučešća, i ona podiže pogled pomalo zamagljen suzama, uzvrativši mu stiskom.

  “Odjednom... ostala sam potpuno sama. Tojest, sama sa ovim.” Pokušala je da se

  osmehne, pogladivši se po stomaku. Purpurna svetla sa udaljenih zidova probijala su joj se kroz kosu praveći oreol nepravilnog oblika. Bila je toliko lepa da mu je bilo teško da razmišlja.

  “Ali... ko je onda otac? Sigurno ne neko s vaše planete... Mislim, nije moja stvar,

  ali!..”

  “O, da znate samo koliko je teško pronaći nekoga ko ume da saoseća sa ljudskom

  tugom, i ko želi da pomogne! Ne, vaše je pitanje sasvim na mestu. Otac nije sa moje planete, ne... Srela sam ga... slučajno, kada sam pokušala da se vratim sa Ajvena na mesto gde je Kilijan nekada postojao... On me je odvratio od mog morbidnog hodočašća. I podario mi dete.”

  89

  “Ali... Zašto nije sada sa vama?” Rif poruči još po jedan viski.

  “Ma, znate već te svemirske putnike... Ne drži ih mesto, uvek postoji neka tačka univerzuma koju prosto moraju da posete, uvek neki posao koji moraju hitno da obave.

  Moj... Otac mog deteta morao je da me napusti za izvesno vreme zbog nekih hitnih poslova u svojoj maglini. Ali...”

  Oči joj zaiskriše i ona se zagleda negde u beskraj, kroz njega, kao da ga ne primećuje.

  “Ali, koliko mi je samo toga pokazao! Oblake Meduze... Mrak Stigije... Sazvežđe Zmaja!”

  Rif je bio očaran. Ova žena je bila nešto o čemu nije umeo ni da sanja. “Na svim ste

  tim mestima bili?” Glas mu je odavao iskreno strahopoštovanje. Sada je već potpuno zaboravio na opkladu, na svoja dva drugara koji sede tamo negde skriveni u mraku. “I ja sam ponešto proputovao... Petnaest godina sam leteo da bih se našao sada ovde. Ali to se ne da meriti sa... Kako je tamo?”

  Ona se prenu i pogleda ga odjednom oštro, pa se osmehnu otkrivši ponovo niz blistavo belih zuba. “Kako je tamo?” Razmišljala je nekoliko trenutaka, a onda ga uhvatila pod ruku i oslonila mu se o rame. “Puno zvezda... i iznenađenja.”

  Šanker im donese piće, i oni se kucnuše.

  “Za zvezde”, reče on.

  “Za iznenađenja”, odgovori ona.

  Sledećih nekoliko trenutaka proveli su u prijatnom ćutanju, ne primećujući

  promenu ritma, a onda se ona trže i reče: “Muzika za ples! Za pravi ples! O, koliko dugo nisam bila na podijumu, i igrala sa nekim lagano, prepuštena, sigurna...” Pogledala ga je u oči i nasmejala se. “Hoćemo li?”

  Rif zinu i zatvori usta tek kad je shvatio koliko sigurno smešno izgleda. “Ovaj, ja vam baš i nisam neki plesač...”

  “Ma, nisu važni koraci, važna su osećanja!” I ona ga povede za ruku, smejući se, kao vila među tmurnim avetima. Kada se pripila uz njega, on oseti oblinu njenog stomaka na svojim mošnicama, i shvati da počinje da dobija erekciju veličine astro-antene. Uplaši se da će je time naljutiti i odbiti od sebe, pa pokuša da se malo odmakne, ali ona ga samo stisnu jače, glave položene na njegovo rame. Dok su se tako

  okretali, on ugleda daleko pozadi lica svojih prijatelja, Klajdovo zabezeknuto i Sajevo prebledelo. Smognu dovoljno drskosti da im iza njenih leđa prstom i palcem pokaže da

  je sve u redu.

  Izgleda da je ovo ipak moja noć! Do đavola, oprostiču Saju, ne bi bilo fer da ga tek tako oteram u smrt samo zato što sam imao toliko sreće da sretnem nju! Ionako je to bilo samo pijano brbljanje. Siguran sam da bi on jednako postupio prema meni.

  Odjednom, ona stade, i uhvati ga za obe ruke.

  “Rife?” reče ona.

  “Da?”

  “Rife, ja... Jako me je sramota, ali... Ti si toliko dobar i drag... A meni je potreban neko, već suviše dugo sam sama... Potreban mi je neko da mi pruži bar malo nežnosti.

  Razumeš?”

  Klimao je glavom i gutao pljuvačku. “Da?”

  90

  “Zato me nemoj odbiti. Imam udobnu odaju u Alduron Hotelu. Želiš li da

  provedemo noć zajedno? Bar ovu, sad?”

  Umesto odgovora, on stisnu svoje usne uz njene. Imale su ukus svežeg voća. “Da,

  o da”, prodahtao je posle dugog poljupca. “Sad, sutra, zauvek, ako želiš!”

  Nasmejala se radosno kao devojčica, i pre nego što je stigao da reaguje, otišla do

  šanka i platila. Po šankerovom izrazu, Rif shvati da mu je dala pozamašnu napojnicu.

  Mahnula mu je i on je sačeka, da zajedno krenu iz bara. Napolju ih dočeka bolno belo

  svetio Kupole.

  “Taksi!” viknu on, i ovalno belo vozilo dokliza do njih. Ušli su i rekli odredište. Krov se spusti i oni počeše divlje da se ljube zaklonjeni od tuđih pogleda. Dok su izlazili Rif izrecitova broj svog socijalnog osiguranja, i mašina se zahvali ljubaznim elektronskim zapevanjem. U liftu je uspeo da otkrije kako joj se kombinezon kopča, i da je napola razgoliti. Erekcija mu je sada bila gotovo bolna, i miris i prizor njenog mladog tela, skladno zaobljenog ranom trudnoćom, pomutiše u njegovoj glavi sve ostalo. Ušli su u sobu, i on uzdahnu zapanjen kada ugleda veliki panoramski zid od stakla, odakle se kroz spoljni omotač Kupole moglo videti nekoliko prvih površinskih kopova označenih svetlima različitih boja. Nije palila svetio, već je pustila da paučinaste zavese padnu preko ogromnog prozora i svetla u tami učine dalekim i tajanstvenim.

  Tamo je moje mesto, među stenama i buđ‐bubama, a ne ovde, u ovoj raskoši!

  pobuni se načas njegov um, ali Zina ga je već nežno gurala ka ogromnom okruglom krevetu u središtu sobe. Skidala ga je kao da ima stotinu ruku, a on je grabio njene grudi, butine, guzove, ostavljajući joj po dugom, glatkom vratu mokre tragove jezika.

  “Neće li”, uspeo je da promrmlja, “neće li ti smetati... znaš, zbog stomaka? Zbog

  bebe?”

  “Ama ne!” razuveri ga ona. “Naprotiv! Hodi!”

  On leže na bok kraj nje i ona poče da ga miluje.

  “Kako su ti snažna leda, i mišice”, govorila je između poljubaca. “A gle ovde, ovde

  si mek!”

  Uhvatila ga je oko stomaka, gde je imao naslage sala kojih nikako nije mogao da se

  oslobodi. Nije to bilo ništa naročito, ali dovoljno da bude neprijatno. Okrenuo se na leda.

  “Tako sam građen, valjda”, rekao je prekinuvši začas. “A mislim da je tu malo kriva

  i moja majka. Bio sam užasno žgoljav kao dete, pa je gledala da svaku paru odvoji za moju ishranu. Bilo je teško, otac nas je bio napustio... A očuh se zbog toga stalno svađao sa njom. Valjda sam zato i pobegao... ovamo.”

  Poduprla je glavu rukom i posmatrala ga iz mraka, svetlucajući očima tu, blizu.

  Dugim negovanim noktom pratila mu je liniju leđa. On se nasmeja pomalo smeteno.

  Sad je već osećao i dejstvo snažnog alkohola.

  “Znaš šta mi je majka stalno govorila? Šta mi je stalno govorila dok me je kljukala?

  Ne znaš. Samo ti meni r
učkaj. Zamisli. Samo ti meni lepo ručkaj. Pretvorila me je u loptu. Prve godine na brodu bio sam predmet opšte poruge. Ali, kasnije sam se izborio.

  Ovo ovde...” Potapšao se po stomaku. “Ovo je samo uspomena na mladost. A mislim da

  će još jedna godina rintanja na ovom kamenjaru odneti i to.”

  Zina leže kraj njega, opuštena, zagledana u tavanicu. “Samo ti meni ručkaj”, rekla

  91

  je zamišljeno, a onda gotovo veselo: “Samo ti meni lepo ručkaj! Baš slatko!”

  “Tu baš i ne vidim ništa slatko”, progunđa on. “Ali, neću da te gnjavim stvarima iz

  moje glupe i dosadne prošlosti. Ovde smo zbog nečeg drugog, zar ne?”

  “Aha...” odgovori mu ona, i uhvati ga nežno oko penisa. “Baš tako...”

  “I da znaš, nikada ranije nisam... s nekom trudnicom.”

  “O, ma nema veze... Hajde više!”

  On posluša i prestade da misli, zagnjurivši glavu među njena bedra. Zina ga je lagano dražila, poluzatvorenih očiju, mrmljajući: “Samo ti meni ručkaj... Baš slatko.”

  Rif se izgubio u talasu požude, gde je postojalo samo njeno sočno medunožje, meko i toplo, i njena ruka... njena usta. Dok se uvijao pod oštrim pa odmah zatim nežnim napadima njenih zuba i jezika, nije mogao da primeti da joj se kroz poluspuštene kapke vide beonjače, kao da su joj zenice na očnim jabučicama okrenute

  daleko pozadi. Osetio je želju da svrši i da joj ispuni ta đavolja usta semenom, ali pokuša da joj se usprotivi. Želeo je najpre da joj pruži svo moguće zadovoljstvo svojim jezikom i ustima, i tek onda da zaroni u nju, onako mokru i otvorenu, tek onda da oko sebe oseti svu toplotu njene utrobe. I zaista, u brzom nizu trzaja ona svrši propinjući se pod njim, i on se odmače blago, primetivši kako joj pulsira nabreknuti stomak, koji kao da je bio znatno veći nego kada se tek skinula.

  I dalje nije obraćao pažnju na njene oči, koje su lagano crvenele u mraku. Okrenuo

  se spretno i spustio se oprezno na nju, pokušavajući da joj ne legne čitavom težinom na stomak. Tada začu pomalo nerazgovetne reči koje su joj dopirale iz grla:

  “Gi‐jagin...Ahhta...O Veliki, Drevni Bogovi... Gi‐jagin Ktulu...”

  On odmahnu glavom pomislivši da je to nekakva ljubavna bajalica s Kilijana, i blago

  joj podraška klitoris vrškom svog ukrućenog kurca. Ona uzdrhta, a onda ga zgrabi provukavši mu ruke ispod pazuha i zarivši mu nokte u leđa, pa ga privuče na sebe. Istog trena on kliznu u nju i oseti kako joj se usmine otvaraju da ga prinu duboko, što dublje...toliko duboko čak da mu obuhvataju i muda.

  “Hej, to je sjajno, Zina, ljubavi, gde si samo naučila taj...”

  Istog trena beli bol prože mu telo i zaslepi mu um. Vrisnuo je, izbezumljen i zapanjen, i uzdigao se refleksno sa nje, pokušavajući da vidi šta je izvor tog bola, tamo dole odakle je trebalo da dođe samo neizmerno zadovoljstvo.

  Pod njim, Zina se tresla i bacakala kao da ima napad epilepsije, i on u hipu, dok ga

  svest još nije napustila vide dve stvari: njen stomak kako se ugiba I ispupčuje kao meh, silovito, i otvor njene ženskosti koji je odjednom bio oivičen vencem beličastih izraštaja nalik na crve: ta njena donja usta mlela su nešto I bljuvala napolje crvenu tečnost i komadiće tkiva, i on u užasu, poslednjim ostacima svesti shvati da su njene usmine pune žutih, trouglastih zuba.

  A onda nestade u crnom bezdanu da se više nikad ne probudi.

  Soba je bila odlično izolovana i Rifov krik nije stigao daleko. Zinu i njeno dete niko neće uznemiravati sve do jutra. Ona je ostala da leži tako na leđima, dok je između njenih nogu sve dalje i dalje gmizao čudan sluzavi izraštaj sa velikim čeljustima na kraju.

  Bile su to čeljusti sasvim sposobne da ispune zadatak celonoćnog obeda, i Zina je i onako polusvesna znala da bi Njegov Otac bio ponosan.

  Najpre je sa leša muškarca isisao oči, odgrizao mu obraze i jezik, a onda krenuo na

  92

  aortu da se napije krvi. Mišići su bili veliki i snažni, a bio je tu čak i sloj sala kao poslastica. Iznutrice su nestale negde između dva i tri ujutro po standardnom vremenu, a kosti su poslednje došle na red: prvo srž, pa sve ostalo. Jutro je zateklo Zinu opruženu na leđima, sa stomakom trostruko većim nego prošle noći. Ali ništa zato, znala je.

  Tokom dana, sa nekoliko odlazaka u toalet rešiće se većine nesvarenih tvari. Ostalo joj je samo da pre dolaska sobarice baci Rifovo odelo u cev za spaljivanje smeća, zajedno sa krvavom prostirkom kakvih je bio pun plakar. To... i da čitav dan uživa u zasluženom odmoru. Do večeri.

  “Izvinite, da li ste možda videli Rifa?”

  Čovek u separeu podiže pogled i ona mu vide zbunjenost i zabrinutost u očima.

  “Ne... U stvari, i ja ga tražim... Tojest mi. Klajd je otišao da proba u komesarijatu, da možda nemaju neku informaciju. Ali... Zar on nije sinoć izašao sa vama?”

  “Da, baš zato ga i tražim. Htela bih da mu se zahvalim što me je otpratio do kuće.

  Bilo je to veoma ljubazno od njega.”

  “Otpratio? Nije... ostao kod vas?”

  “Ostao? Bože, ne!” Nasmejala se i zasenila ga osmehom. “Zar mislite da bih uvela

  u kuću muškarca, posle samo nekoliko sati poznanstva?”

  “Ovaj, ne, naravno. Znači, on nije...”

  “Nije šta? Ne razumem.”

  “O, ništa, ništa!” Sajevo lice se razvedrilo; ni traga onoj malopređašnjoj

  snuždenosti. “Nešto smo se opkladili, i izgleda da je on izgubio. Mada, neću ga primoravati na ono što je obećao, bilo bi to suviše surovo.”

  “Znate kako kažu...kako su govorili kod nas, na Kilijanu: opklada je opklada.”

  “Vi ste sa Kilijana? Ma nemojte!”

  Četrdesetak minuta kasnije, sa oko litar viskija u želucu, Saj joj je balavio uvo i brbljao dok ih je taksi vozio ka hotelu.

  “Smešan taj momak, Rif! Da tako nestane... A ljudina je on. Mada, malo... mek je.

  Znate šta uvek priča kad mu neko kaže da se zapustio i ugojio? Kaže, kriva njegova mama. Kaže, stalno mu je kao malom trpala u usta klopu i pričala, 'Samo ti meni ručkaj, samo ti meni lepo ručkaj'. Smešan, jašta. Nego, da vi kažem, ja ovako... znate... nisam nikad s trudnicom, pa ovaj...”

  U rudnicima asteroida Mega počinjala je nova noćna smena.

  93

  ESEJ

  Norman Spinrad

  TAMO DALEKO NAPOLJU

  Pre nekoliko godina, Hari Harison me zamolio da priložim jednu originalnu priču za

  antologiju koju je sastavljao, pod ugovorom; antologija je trebalo da se zove „Leto gospodnje milionito.” Bilo šta, rekao je, samo da se dešava u dalekoj, dalekoj budućnosti.

  Taj koncept je izgledao zanimljivo, ali je meni uvek teško uspevalo da proizvedem

  priču za tematsku antologiju, čak i takvu sa tek naglašenim okvirom, tako da nisam napisao ništa ni za „Leto gospodnje milionito.”

  Par godina kasnije, prisetih se da upitam Harija šta se dogodilo sa antologijom, jer

  je nikad nisam video objavljenu. „Ništa”, odgovorio je. „Nisam nikako mogao da sakupim priče. Vi momci niste znali šta da napišete.”

  Nedavno sam imao priliku da pročitam četiri romana koji su me naveli da se setim

  svog neuspelog pokušaja da napišem priču za „Leto gospodnje milionito”, i uopšte pitanja kako se odnositi prema dalekoj budućnosti. Prva dva romana, Poslednje legende o izgubljenoj Zemlji od AA. Atanazija i Plime svetlosti od Gregorija Benforda, su višemanje jednako smeštene hiljade vekova u budućnost. Večnost Grega Bera tako tretira

  vreme da je nemoguće odrediti vreme događanja, a Šećerna kiša Pola Parka je smeštena u univerzum čija je priroda, kako vremenska tako fizička, tek predviđena za

  istraživanje.

  Što je najzanimljivije, svo ovi romani prizivaju istorijske nepodudarnosti ove ili one vrste ne bi li tako čitaoca preneli iz odrednica „ovde” i „sada” u „tamo” i „onda”.

  Plime svetlosti su smeštene u središte nepoznate galaksije, milenijume o
d danas, i

  nastavak su Benfordove Velike nebeske reke. Priču kazuje Kilejn, glavni protagonist Velike nebeske reke, predvodnik male grupe preživelih koji se u prvoj knjizi bore da opstanu pod pritiskom dominantne mašinske civilizacije, a u drugoj i protiv razvijenije organske civilizacije.

  Benford kao Benford, odveo je svoje likove sa Zemlje do galaktičkog centra bez pribegavanja rešenju sa FTL (Faster Than Light ‐ brže od svetlosti) pogonom, što znači da su im za to trebali milenijumi i generacije. Ostatak vrste se degenerisao od civilizacije koja je gradila velike svemirske gradove, nazvane „Svećnjaci”, preko kulture koja živi u uzemljenim „Arkologijama”, pa preko društva nastanjenog u malim

  „Citadelama” sve do razbijenih grupica u pokretu, bez ikakve veze sa prastarim istorijskim nasleđem. U Atanazijevim Poslednjim legendama o izgubljenoj Zemlji, tuđinci iz druge dimenzije izgradili su kompleksan artificijelni sunčev sistem, milionima godina posle uništenja Zemlje, i nastanili ga rekonstruisanom ljudskom vrstom, zemaljskim oblicima života, i drugim razumnim humanoidima iz svih razdoblja Zemljine

  prošlosti. Sve je to učinjeno da se postavi zamka zotlima, drugoj tuđinskoj vrsti, koja se napaja bolom razumnih bića, a sada je napala i njihov kontinuum, i ovde su ljudi najobičniji mamac u neverovatno uverljivom „Buvljem Cirkusu”, osuđeni da ih proguta

  ništavilo kada nestane svrha njihovog postojanja, odnoseći sa sobom veštačke svetove

  koje Atanazio rasporedio oko njih.

  Berova Večnost je nastavak Eona (ili su, što je najverovatnije, nastali kao jedan roman, suviše obiman da bi izašao u jednom tomu), i predstavljaju izrazito kompleksnu postavku, vremensku i prostornu. U Eonu, veštački planetoid nazvan Čičak, koji nekako dolazi iz budućnosti, sadrži mašineriju za generisanje „Puta”, neke vrste cevastog spiralnog univerzuma, pedeset kilometara u promeru i više‐manje beskrajno dugog, koji 94

  se uvija, ne samo kroz prostor i vreme, već i kroz alternativne univerzume. Put je, duž svoje beskrajne površine, naseljiv, ali služi i kao neka vrsta prostorno‐vremenskog metroa sa kapijama u druge svetove, druga vremena, alternativne stvarnosti. U Eonu nam je Ber maestralno dočarao vekovnu evoluciju ljudske kulture unutar Puta, u