Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  „Gradovima osovine”, koja je razvila sposobnost putovanja duž centralnog prostorno-vremenskog protoka. Uspeo je, delimično, koristeći više ili manje savremene likove, privremeno premeštene u toj čudnoj prostorno‐vremenskoj postavci, ili uskladištene elektronski u takozvano „gradsko sećanje”, ili vaskrsavaju na različitim tačkama prostorno‐vremenske geodezije, i koristi ih kao most prema likovima rođenim u dalekoj budućnosti (šta god to značilo u ovom kontekstu), ili onima veštački stvorenim u elektronskim jedinicama gradskog sećanja, koji cele živote žive unutar kompjutera pre nego što prođu „ispite inkarnacije” i dobiju ljudska tela koja su sami oblikovali.

  Večnost se događa posle (ako je to prava reč) „Razdvajanja”, kada polovina stanovnika Grada osovine odluči da pođe putem u daleku budućnost, dok ostali upravljaju Čičak nazad prema Sunčevom sistemu i prošlosti(?), da pomognu u

  revitalizaciji Zemlje, opustošene događajima koje je generisao pre svega njihov dolazak.

  I kao da to već nije dovoljno zamršeno, Eon se završava tako što jedan lik ostaje na alternativnoj Zemlji gde Aleksandrovo carstvo nikad nije palo, a Večnost nas vraća na taj svet posredstvom njene unuke. Kao dodatak imamo i tuđince Džarte, izvršioce naređenja „matične komande”, to jest Konačnog Uma, koji živi bukvalno na kraju vremena, ali sa moći da šalje svoje poslanike niz vremenske staze.

  Ko je pomenuo istorijski diskontinuitet? Ber uvija vreme kao filadelfijsku perecu i

  služi ga sa senfom alternativnih svetova.

  Pol Park u Šećernoj kiši, nastavku Vojnika Raja, ide još dalje, i to je izgleda prethodnica još bog‐zna‐koliko knjiga, makar bile u potpuno različitom usmerenju.

  Ovde tek ne znate gde se i kad šta dešava. Vojnici Raja nam predstavljaju svet koji

  njegovi stanovnici zovu „Zemlja”, ali je ta Zemlja tako radikalno različita i u jednom tako bizarnom sunčevom sistemu da to, ako je zamišljeno kao daleka budućnost, dočarava

  budućnost tako daleku, koja za sobom ima toliko istorijskih, evolucijskih, pa čak i astrofizičkih transformacija i diskontinuiteta da bi komotno mogla da bude čista fantastika, kao što je to Umiruća Zemlja Džeka Vansa i Knjiga novog Sunca Džina Vulfa, ili još više. Kod Vansa i Vulfa bar znate gde ste, ako je kada tako beznačajno.

  Kod Parka imate ljude zvane „muškarci” i „žene”, na planeti koju zovu „Zemlja”, koji jašu „konje”, ali malo‐pomalo saznajete, onako u prolazu, da „muškarci” i „žene”

  imaju repove, i da su „konji” mesožderi, i da godišnja doba na „Zemlji” traju desetleća, i da sunčev sistem ima suviše planeta, i da je tu mesec zvani „Raj”, koji se seli iz orbite u orbitu na potpuno besmislen način kada se radi o mehanici nebeskih tela.

  Dobro, ova nomenklatura je možda samo literarno sredstvo, sigurno već

  korišćeno, i možda je ovo čista fantastika, ili zamisao jednog alternativnog sveta bliska fantastici. Tu je moćna religija, kult Angkta, koji ljude posle smrti osuđuje na raznovrsne Paklove, i vladajuća klasa, Zvezdohoci, čija je zlatna krv ulaznica za Raj. I

  „antinominalci”, koji preziru imena i govore jezikom muzike, i po svemu sudeći, biološki su različiti. Pa ovo je ionako mogla da bude fantastika, zar ne?

  Ali da vidiš vraga! Ovi ljudi imaju automobile. I puše hašiš i marihuanu, i tako ih zovu. I imaju industriju sa tehnologijom iz viktorijanskog doba. I sintetičku hranu. I prilično razvijenu medicinsku nauku. I koriste reči kao „jebanje” i „sranje”. U Vojnicima Raja, postepeno saznajemo da je mitologija Angkta zasnovana na neobičnom astrofizičkom ustrojstvu planeta i Paklova, a Zvezdohoci su potomci zapovednika svemirskog broda. U Šećernoj kiši dolazi do pobune protiv teokratije i aristokratskih Zvezdohodaca, po prilično direktnom uzoru na Francusku revoluciju, sve do osnivanja ateističke republike, Vladavine Terora, i do konačnog smirivanja u nekoj vrsti birokratske vlasti.

  Saznajemo i da se sve to događa „godišnje”, u ovom ili onom obliku. Teokratija tokom duge svirepe zime, revolucija u proleće, i tako dalje, da bi se sve ponovilo na isti 95

  ili drugačiji način, tokom leta i jeseni, veoma nalik trilogiji Helikonija Brajana Aldisa. Ali za razliku od Helikonaca, ova civilizacija izgleda da ne gubi svoju istoriju sa završetkom svakog ciklusa, a kult Angkta je po svemu sudeći zamišljen da mutira sa godišnjim dobima.

  Gde smo, i kada smo? Ko će ga znati? Nisam siguran ni da to zna sam Park, jer na

  kraju Šećerne kiše nema odgovora. Sigurno je da smo daleko, daleko i mnogo kontinuiteta od ovde i sada, dovoljno daleko da ovo bude fantazija, ako to nije zbog pažljivo skrpljene tehnologije, očito namernih umetanja sočnih modernizama u dijaloge, svesne

  analogije sa Francuskom revolucijom, religije zamišljene da se menja u skladu sa potrebama društva proizašlim iz godišnjih doba i astronomskih znanja, i jasne naznake da su ovi „muškarci” i „žene”, ma gde i ko oni bili, ovde dospeli, pre mnogo generacija, u svemirskom brodu.

  Sve je ovo nejverovatnije kreirano da Vojnicima Raja i Šećernoj kiši da šmek SF‐a umesto fantastike, što će reći da Park navodi čitaoca da pomisli da će se sve misterije pre ili kasnije razrešiti na logičan i prihvatljiv način.

  Otkud to da pisci SF‐a skoro uvek pribegavaju diskontinuitetu ove ili one vrste, često nekolicini njih, kada pokušavaju da zamisle daleku budućnost?

  Pa, razmotrimo alternative.

  Benford se bavi ljudskim karakterima, stotinama hiljada, možda milionima godina

  u našoj budućnosti, suočenim sa neuporedivo naprednijom mašinskom civilizacijom, kao i sa visoko razvijenim tuđincima, kiborzima koji koriste Kosmičku nit da izdube planetu i od materijala izgrade Dajsonovu sferu. Njegovi likovi su dovršili putovanje dugo hiljade generacija sa Zemlje u centar galaksije. Da Benford nije pribegao upotrebi likova pripovedača koji su prošli brojne istorijske diskontinuitete i kulturne amnezije, imao bi pred sobom zadatak da svoju priču priča kroz prizmu ljudske svesti sa hiljaduvekovnim iskustvom, čija je revolucija otišla mnogo dalje od njegove sopstvene.

  Da li bi to bilo moguće?

  Što se tiče psihološkog realizma i emocionalne empatije na kojoj Benford insistira,

  naravno da ne bi. I kako bi moglo? Da bi uspeo da realistično predstavi ljudsku svest milion godina stariju od naše, njegova svest bi morala da poima njihovu, i da je isto tako dobro oslika čitaocu ‐ što bi bio literarni ekvivalent poduhvatu podizanja samog sebe sa zemlje za sare čizama. A to se ne može. Nerazrešiv paradoks.

  Benford ipak koristi lik jednog od visoko razvijenih kiborga kao pripovedača, i u tome je ponovo maestralan. Ali to, iako svakako predstavlja značajan skok u spekulativnoj imaginaciji, nije ista stvar kao unošenje u ljudsku svest milion godina napredniju. Tuđinska svest je, pa recimo, tuđinska, imaginarna i izmišljena, dok ljudska svest, koja se našla u dalekoj budućnosti na kraju uzlazne evolucije od milion godina, sa jasnom istorijskom perspektivom iste, mora da se posmatra kao završni proizvod tog procesa, procesa koji bi sam pisac trebalo da prođe da bi mogao da sažme njegova spiritualna, psihološka i intelektualna ishodišta.

  I tako je Benford, kao svi mi, iz potrebe primoran (prava reč, verujte) da iskoristi

  taj izum istorijskog diskontinuiteta da bi stvorio lik ljudskog pripovedača, koji nije zaista toliko dalek čitaocu ili njemu samom, da bi nam (i sebi) omogućio psihološki pristup tom svetu, daleko u budućnosti.

  Atanazio vesto izbegava taj problem na dva načina. Neki od njegovih ljudskih likova‐pripovedača preneti su iz našeg doba ili čak iz naše prošlosti, sasvim razumljivi savremeni ili arhaični tipovi postavljeni u njegov imaginarni pejzaž u dalekoj budućnosti.

  Drugi su, opet, ljudi prvi put rođeni u ovom veštačkom sunčevom sistemu,

  sagrađenom od tuđinaca, ali nisu prozvod hiljaduvekovne evolucije, već potiču iz lokalnih kultura koje zapravo nisu naprednije od naše. Nivo njihove svesti je lako dostupan čitaocu današnjice, a priča koja povezuje ceo ep je najstarija tema iz pripovedačkog repertoara, ona o ljubavi postojanijoj od zvezda i vremena, o ljubavnicima
razdvojenim na početku, koji putuju kroz prostor, vreme i promene da bi

  96

  se ponovo sreli pre samog kraja priče.

  Ber, na drugoj strani, zaista pokušava da zgrabi bika za rogove, dajući nam pripovedače kao što je Olmi, rođen u „sećanju grada”, i ima u sebi fragmente drugih likova, uključujući elektronski duh tuđinca Džarta, u stvari pravog predstavnika jedne napredne civilizacije iz daleke budućnosti.

  Ali veći deo priče u Večnosti nose likovi čije životne priče počinju više‐manje u naše vreme, ili na Zemlji posle katastrofe, ili u aleksandrinskom alternativnom svetu, koji, iako bitno različit od našeg, nije evoluirao iznad nas ni u tehnologiji ni u nivou svesti.

  I zaista, kada zaplet zatraži da se na pozornici pojavi Konačni Um, Ber koristi isto

  ono što u stvari čini i Konačni Um, kreira poslanike koji će redukovano prenositi deliće ove nerazumljive svesti, i to od već poznatih i više‐manje običnih ljudskih likova. Kao što naziremo Džartov um kroz filter Olmijeve ličnosti.

  Ber ne koristi istorijski kontinuitet kao takav. Umesto toga, smešta veći deo radnje

  u Večnosti na Zamlju posle katastrofe, u relativno blisku budućnost, u alternativni aleksandrinski svet, sa ukusom izmenjene zemaljske prošlosti, i na svemirske stanice u orbiti post‐kataklizmičke Zemlje, i više se bavi svakodnevnim životnim problemima. A većini svojih evoluiranih „kombinovanih” likova daje barem delimično „mesto rođenja”

  u bliskoj budućnosti.

  Što će reći da na neki način obrće primenu istorijskog diskontinuiteta, praveći vremenski skok sa svojom civilizacijom iz daleke budućnosti i visoko razvijenim likovima u priču koja se odvija pretežno na i oko post‐kataklizmičke Zemlje i u izmenjenoj zemaljskoj sadašnjosti sa ukusom prošlosti, postavljajući tako daleku budućnost u nama bliže psihološke i istorijske odrednice.

  U Šećernoj kiši je diskontinuitet totalan, ili gotovo totalan. Parkov daleki svet je ili u orbiti oko nekog drugog sveta ili u našem sunčevom sistemu, u vreme toliko daleko

  od našeg da mu se orbita potpuno izmenila, zajedno sa orbitalnom mehanikom svih drugih tela u sistemu. Park dočarava bogat kompleks uverljivih kultura, ali, osim tehnoloških detalja, hašiša i marihuane, i još nekih povremenih momenata, u delu nema veze ni sa jednom kulturom, religijom ili istorijom prepoznatljive prošlosti, čitaj: naše sadašnjosti. Biološki gledano, čovek čak nije siguran da su likovi uopšte ljudskog porekla.

  Sa druge strane, likovi u Šećernoj kiši, ljudska bića nisu outre' savremenom čitaocu, i njihova svest nam nije ni malo nejasna. Kultura im je drastično različita, ali oni sami imaju sasvim prijemčivu psihu. Zaista, po svojim emocijama i misaonim procesima, ovi likovi su pre svega moderni, i, sudeći po povremenoj upotrebi prostota iz ovog vremena, haša i marihuane koje puše u lulama ili savijene u džoint, ovaj efekt je nesumnjivo nametan.

  Iz ovoga se da zaključiti da je još jedan problem, koji nastaje kada se autor dohvati teme daleke budućnosti, kreacija likova pripovedača. Ako ne želi da podražava Stepltona i ostane potpuno izvan njihove svesti, čovek mora da prenese savremenu svest u milje daleke budućnosti da bi poslužila kao psihološka, i donekle intelektualna dodirna tačka, ili da se lati istorijskog diskontinuiteta da bi dočarao kulturu daleke budućnosti čiji nosioci nisu krajnji proizvodi milenijumske evolucije. Ili, kao što je učinio Ber, da uvije i sabije vreme u kombinaciju oba.

  Kreiranje mesta radnje u dalekoj budućnosti takođe podrazumeva literarnu

  potrebu za nekom vrstom istorijskog diskontinuiteta, iako ovde imperativ nije tako kategorički. Zamisliti kulturu i tehnologiju daleke budućnosti koja se razvijala bez prekida možda nije nemoguće, već samo vraški teško.

  Od knjiga koje smo ovde razmatrali, samo one Berove to bar pokušavaju, ali čak i

  Ber pribegava nekoj vrsti diskontinuiteta. U Večnosti je odlično osvetlio evoluciju ljudske kulture koja se razvila na Putu, koristeći elektronski sačuvane likove za kvantne skokove da bi omogućio čitaocu ‐ i sebi? ‐ psihološki pristup. Ali on se bavi ljudskim društvom koje evoluira u izolaciji od Zemlje, njene istorije i njene tekuće budućnosti, 97

  razvijajući se u samosvojnim uslovima, ne kao tehnološka kultura koju u kontinuitetu razvijaju procesi koji su formirali našu.

  I kada se fokus radnje u Večnosti ponovo vrati na Zemlju, vreme je tako iskrivljeno da ni sada nije primoran da se pozabavi dalekom budućnošću Zemlje, i priziva dobro poznati nuklearni Armagedon da bi nam prikazao Zemlju koja je u mnogim aspektima

  nazadovala u odnosu na nas.

  Ni Atanazio ni Park ne pokušavaju da zamisle kulture sa istorijskim korenima u našaj sadašnjosti, a Benford ne ide dalje, već samo udružuje Kilejna sa “Aspektima”, elektronski uskladištenim ličnostima iz raznih era njegove prošlosti (naše budućnosti) čije je istorijsko znanje fragmentarno, i služe uglavnom kao literarno sredstvo da skicira neophodnu pozadinu priče što je moguće živopisnije.

  Ali iako je literarno sredstvo primene istorijske amnezije ove ili one vrste kao sredstvo za kreiranje razumljivih likova iz daleke budućnosti tako rasprostranjeno upotrebljavano u kanonima SF‐a da to izgleda gotovo kao neminovnost, ono istovremeno narušava stroga pravila tehnološke uverljivosti. Čak i ako pretpostavimo nuklearni rat, ekološku katastrofu monumentalnih razmera, ili neku drugu vrstu kataklizme, civilizacija daleke budućnosti, koliko god bila razbacana po zvezdama, još uvek bi morala da ima potpuni pristup ljudskoj istoriji i kulturi, svakako bar do kraja dvadesetog veka.

  Stvar je u neograničenosti prostora za skladištenje informacija. Knjige, štampane u

  stotinama hiljada primeraka, milionima, redovno doštampavane ako su stekle kulturni

  značaj. Mikrofilmovi sa podacima u velikim bibliotekama na stotinu hiljada raznih mesta. Deseci, ponekad stotine kopija značajnih filmova. I od izuma TV‐a i video‐trake i video‐rikordera, cela tekuća istorija i kultura zabeležena kako se dešavala, sa zvukom i u koloru, beskrajno umnožavana. CD‐ROM‐ovi sposobni za pamćenje ogromnoh količina

  proze, slika, zvuka, podataka, snimaka, samo na jednom disku, a njih je moguće proizvesti na milione.

  U stvarnosti, čak ni totalni nuklearni rat, ukoliko ne bi istrebio ljudsku vrstu (a u tom slučaju ne bi ni bilo buduće kulture za priču), jednostavno ne bi mogao da ostvari istinsku istorijsku amneziju. Bez obzira šta se dogodilo, u ruševinama bi ostale da leže mnogobrojne kopije svega postojećeg i to u svim mogućim medijima, čekajući da budu

  otkrivene i dešifrovane od napredne buduće civilizacije. Naši potomci u dalekoj budućnosti će znati više o nama nego što mi znamo o klasičnoj Grčkoj i Rimu ili starom Egiptu pa čak i o Srednjem veku, a naše znanje o ovim civilizacijama nije malo. Naša literatura je još uvek puna referenci o njihovoj istoriji i mitologiji. Slavne figure iz naše milenijumske prošlosti, kao Aleksandar, Perikle, Isus, Buda... i danas snažno utiču na naše živote. Naša podsvest, pa čak i naša svest sadrži arhetipove, duboko ukorenjene u dalekoj prošlosti. Čak posedujemo sasvim očuvane prepise najvažnijih Homerovih dela.

  Klasični Grci, stari Egipćani, rane kineske dinastije, još uvek čine da osetimo njihovo nasleđe, iako nisu imali super‐brze štamparske prese, videotraku, CD‐ROM‐ove, ili filmove sa pokretnom slikom da naprave hiljade miliona identičnih kopija svega što je iole važno.

  Problemi pisca SF‐a koji ozbiljno namerava da stvori realističnu ljudsku civilizaciju daleke budućnosti su zaista dostojni poštovanja, kada znamo da diskontinuitet u znanju, dovoljno veliki da odvoji tu civilizaciju od prethodne ljudske istorije, nije verovatan.

  Ja lično pišem već dvadeset pet godina, a samo sam četiri puta pokušao da kreiram napredna ljudska društva daleke budućnosti. Prvi put je to bilo u mom prvom

  romanu Solarijanci, više‐manje konvencionalnoj kosmičkoj operi, na relativno primitiv-nom nivou, gde se pitanja istorijske i psihološke verodostojnosti uopšte nisu postavljala.

  Drugi pokušaj je bio roman Na buktinji, gde sam naslikao društvo koje se razvija unutar flote svem
irskih brodova koji beže sa razorene Zemlje. Ovo društvo jeste imalo pristup celoj prethodnoj istoriji čovečanstva, ali se ta istorija okončala ne mnogo posle 98

  našeg vremena, i ova brodska kultura se razvijala kao džepni univerzum u potpunoj izolaciji, oblikovan sećanjem na našu istoriju do izvesne granice, ali više prema imperativima sopstvene egzistencijalne situacije.

  U jednom trenutku sam počeo da se pitam zašto sam, kao pisac SF‐a, toliko izbegavao da se pozabavim dalekom budućnošću. I ubrzo sam zaključio da je to samo

  zato što sam pročitao malo toga iz ove struje što mi se učinilo uverljivim. Skoro sve je podrazumevalo neku vrstu diskontinuiteta, skoro sve se dešavalo sa druge strane neke

  vrste kulturološke amnezije, a poznavanje tekuće informativne tehnologije govorilo mi je da to jednostavno nije ostvarljivo.

  Priča o kapetanu Praznine je bio moj prvi pokušaj da pišem na temu daleke buduć‐

  nosti posle ovog saznanja. Čak sam i tada bio primoran da pribegnem drugim literarnim trikovima, uključujući ograničenje i restrikcije kada bih poželeo da pokušam da stvorim iluziju da se bavim dalekom budućnošću ljudske vrste bez pribegavanja uobičajenim literarnim sredstvima.

  „Drugo međuzvezdano doba” u koje je smeštena radnja romana nije tako daleko u

  budućnosti, najviše dve‐tri hiljade godina, a vremenski okvir je namerno neodređen.

  Cela priča se odvija na jednom svemirskom brodu, i pripoveda je u prvom licu jednine

  sam kapetan; namerno sam izabrao arhaičnu formu, kapetanov dnevnik. Tako sam, mada ne postoji apsolutno nikakav istorijski diskontinuitet između Drugog međuzvezdanog doba i našeg vremena, ipak upotrebio iste elemente ograničenje kao u Na buktinji, a uz to i ograničavajući faktor dnevničke forme.