Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  Veveričin rep je proleteo pored njih kada je prešla na drugu stranu drveta.

  »A ovo je«, reče Džordž, pokrećući ruku zaslepljujućom brzinom, »zaista majušno

  stvorenje«.

  60

  Držao ju je među svojim prstima i piljio u nju.

  »To je insekt; neka vrsta bube. Postoje hiljade vrsta buba«.

  »Sa svakom pojedinom bubom isto toliko živom kao veverica i Vi sami?«

  »Isto toliko potpun i nezavisan organizam koliko i svaki drugi, unutar celokupne ekologije. Postoje još manji organizmi; previše mali da bi se mogli videti«.

  »A ono je drvo, zar ne? A drvo je tvrdo na dodir...«

  4a.

  Pilot je sedeo sam. Voleo bi da protegne noge, ali nešto ga je nateralo da ostane u dina‐foliji. Ako taj robot otkaže, on je nameravao da odmah uzleti. Ali, kako da sazna da li će robot otkazati? Video je mnoge robote. Neizbežno, jer je bio privatni pilot gospodina Robertsona. A oni su uvek bili u laboratorijama i skladištima, gde su i pripadali, sa svim tim stručnjacima u susedstvu.

  Istina, dr Hariman je bio stručnjak. Najbolji, kažu. A ovo je mesto gde nijedan robot na Zemlji ne treba da bude, na otvorenom prostoru gde se slobodno kreće... Neće rizikovati da izgubi dobar posao time što bi nekom rekao o ovome — ali to nije u redu.

  5.

  Džordž Deset reče. »Filmovi koje sam gledao nisu bili precizni u smislu onoga što

  sam video. Da li si završio sa onima koje sam izabrao za tebe. Devet?«

  »Da«, reče Džordž Devet.

  Dva robota su sedela kruto, licem u lice, kolenom u koleno, kao lice i lik u ogledalu.

  Hariman ih je razlikovao već na prvi pogled, jer je bio upoznat sa neznatnim razlikama u njihovoj fizičkoj konstituciji. Čak i kad ih ne bi video, ali je mogao da razgovara sa njima, još uvek je mogao da ih razlikuje, mada sa nešto manje sigurnosti, jer odgovori Džordža Devet bi se razlikovali za nijansu od onih proizvedenih u bitno složenijim pozitronskim vijugama Džordža Deset.

  »U tom slučaju«, reče Džordž Deset, »daj mi odgovore na ono što ću reći. Prvo, ljudi se plaše i ne veruju robotima, jer u robotima vide suparnike. Kako to može da se spreči?«.

  »Smanjiti osećaj suparništva«, reče Džordž Devet, »Dajući robotu oblik nečeg drugog, a ne čoveka«.

  »Ipak, suština robota je u njegovoj pozitronskoj kopiji života. Kopija života u obliku nepovezanom sa životom može pobuditi zgražavanje«.

  »Postoji dva miliona vrsta oblika života. Izaberimo radije jedan od njih kao oblik nego čoveka«.

  »Koju od svih tih vrsta?«.

  Misaoni procesi Džordža Devet su se bešumno nastavili oko tri sekunde.

  »Neku dovoljno veliku da sadrži pozitronski mozak, ali da ne izaziva neprijatne asocijacije kod ljudi«.

  »Nijedan oblik kopnenog života nema dovoljno veliki omotač mozga za pozitronski

  mozak osim slona, kojeg nisam video, ali koga opisuju kao vrlo velikog, i zato zastrašujućeg za čoveka. Kako bi ti rešio tu dilemu?«

  »Podražavajući oblik života koji nije veći od čoveka, ali pri tom povećati prostor za mozak«.

  Džordž Deset reče; »Onda mali konj, ili veliki pas, šta kažeš? I konji i psi imaju dugu istoriju povezanosti sa ljudima«.

  »Onda je to dobro«.

  »Ali vidi — robot sa pozitronsklm mozgom bi oponašao ljudsku inteligenciju. Da 61

  postoji konj ili pas koji može da govori i rezonuje kao čovek, takode bi bilo suparništva.

  Ljudi mogu biti sve nepoverljiviji i ljući na tako neočekivano suparništvo od nižeg oblika života, po njihovom mišljenju«.

  Džordž Devet reče: »Napravite manje složen pozitronski mozak i robota manje inteligentnog«.

  »Osnovna složenost pozitronskog mozga leži u Tri zakona. Jednostavniji mozak ne

  bi mogao usvojiti Tri zakona u punoj meri«.

  Džordž Devet reče, iznenada: »To se ne može uraditi«.

  Džordž Deset reče: »I ja sam tu dospeo u ćorsokak. To dakle, nije lična osobenost u mom toku misli i načinu razmišljanja. Počnimo iznova. Pod kojim okolnostima Treći zakon možda ne bi bio neophodan?«

  Džordž Devet se uzrujao kao da je pitanje teško i opasno. Ali on reče: »Ako robot

  nikad ne bude doveden u situaciju da naškodi sam sebi; ili ako je robot tako lako zamenjiv da nije važno da li će biti uništen ili ne«.

  »A pod kojim okolnostima Drugi zakon ne mora biti neophodan?«

  Džordž Devet je napravio još dužu pauzu, i njegove reči su doprle tihim šapatom.

  »Ako su utvrđena reagovanja takva da nikada ne povlače sobom opasnost po ljude.«

  »Zamisli, dakle, pozitronski mozak koji vodi samo nekoliko reakcija na određene nadražaje, uz to jednostavno i jeftino napravljen — tako da mu Tri zakona nisu potrebna. Koliki bi trebalo da bude?«

  »Uopšte ne mora biti velik. U zavisnosti od zahtevanih reakcija, može težiti hiljadu grama, jedan gram, jedan miligram.«

  »Tvoje mišljenje se slaže sa mojim. Potražiću dr Harimana.«

  5a.

  Džordž Devet je sedeo sam. Bezbroj puta ponavljao je ova pitanja i odgovore. Nije

  bilo načina da ih izmeni ali ipak, pomisao na robota bilo koje vrste, veličine, oblika, svrhe, bez Tri zakona ostavila je na njega čudan osećaj praznine.

  Bilo mu je teško da se pomeri. Sigurno je i Džordž Deset imao sličnu reakciju. Ipak je lako ustao sa svog sedišta.

  6.

  Prošla je godina i po otkako je Robertson razgovarao sa Ajzenmutom. Za to vreme

  roboti su uklonjeni sa Meseca, i sve široko rasprostranjene aktivnosti »Američkih robota« su zamrle. Sav novac koji je Robertson uspeo da dobije uložen je u ovaj Harimenov donkihotski poduhvat.

  Kocka je poslednji put bačena u njegovom sopstvenom vrtu. Pre godinu dana Hariman je ovamo doveo robota, Džordža Deset, poslednjeg potpunog robota kojeg su

  proizveli »Američki roboti«. Sad je Hariman ovde bio sa nečim drugim...

  Izgledalo je da Hariman zrači samopouzdanjem. Neusiljeno je pričao sa

  Ajzenmutom i Robertson se pitao da li je zaista osećao sigurnost koju je odavao. Mora.

  Koliko je Robertson znao Hariman nije glumio.

  Ajzenmut je ostavio Harimana, smešeći se, i prišao Robertsonu. Ajzenmutovog osmeha odjednom nestade. »Dobro jutro, Robertsone«, reče, »Šta namerava vaš čovek?«

  »Ovo je njegov šou«. Reče Robertson ravnim glasom. »Prepustiću to njemu.«

  Hariman viknu, »Spreman sam Čuvaru.«

  »Sa čim, Harimene?«

  »Sa mojim robotom, gospodine.«

  62

  »Sa Vašim robotom?«, reče Ajzenmut, »Imate ovde robota?«

  Pogledao je okolo sa ozbiljnim negodovanjem, ali je ipak tu bilo i radoznalosti.

  »Ovo je teritorija »Američkih robota«, Čuvaru. Bar je mi takvom smatramo.«

  »A gde je robot, dr. Harimane?«

  »U mom džepu, Čuvaru«, reče Hariman veselo. Ono što se pojavilo iz prostranog džepa jakne, bila je mala staklena tegla.

  »To?«, reče Ajzenmut s nevericom.

  »Ne, Čuvaru«, reče Hariman, »Ovo«!

  Iz drugog džepa se pojavio predmet nekih pet inča dugačak i približno u obliku ptice, samo umesto kljuna je imao malu cev, krupne oči, a rep je bio izduvna cev.

  Ajzenmut se namršti. »Da li nameravate ozbiljno prikazati neku vrstu, dr. Hariman,

  ili ste ludi?«

  »Strpite se koji minut, Čuvaru«, reče Hariman. »Robot u obliku ptice je ipak robot. I pozitronski mozak koji poseduje nije ništa manje prefinjen zato što je mali. Ovaj drugi predmet koji držim je tegla sa vinskim mušicama. U njoj je pedeset mušica koje će biti puštene.«

  »I....

  »Ptica‐robot će ih uhvatiti. Hoćete li Vi preuzeti, gospodine?«

  Hariman je dao teglu Ajzenmutu koji je zurio u nju, zatim u one oko sebe, predstavnike »Američkih robota« i svoje pomoćnike. Hariman je strpljivo čekao.
<
br />   Ajzenmut otvori teglu, zatim je protrese.

  »Idi« reče Hariman blago ptici‐robotu koja se odmarala na njegovom dlanu.

  Ptica‐robot je nestala — fijuk kroz vazduh, bez lepršanja krila, samo tiho zujanje minijaturnog protonskog mikročipa.

  S vremena na vreme videli su je kako na momente lebdi i zatim ponovo zuji. Letela

  je vijugavo svud po vrtu i vratila se na Harimanov dlan malo ugrejana. Na njegovom dlanu se pojavila mala kuglica, poput ptičjeg izmeta.

  Hariman reče, »Možete slobodno proučiti pticu‐robota, Čuvaru i organizovati probe

  kako Vama odgovara. Stvar je u tome što će ove ptice bez greške ubijati vinske mušice, samo one koje pripadaju vrsti DROSOPHILA MELANGOSTER, uhvatiti ih ubiti i komprimirati ih za odstranjenje.«

  Ajzenmut ispruži ruku i energično dodirnu pticu. »I onda dr. Hariman? Nastavite.«

  Hariman reče: »Ne možemo efikasno suzbijati insekte bez opasnosti po ekosistem.

  Hemijski insekticidi imaju previše širok spektar dejstva, mladalački hormoni isuviše ograničeni. Ptice‐roboti, međutim, mogu sačuvati velike oblasti, a da se same ne istroše. Mogu biti onoliko specifične koliko ih mi želimo napraviti — drugačija ptica-robot za svaku vrstu insekata. One prosuđuju prema veličini, obliku, boji, zvuku, ponašanju. Mogu eventualno upotrebiti molekularni detektor — miris, drugim rečima.

  Ajzenmut reče: »Još uvek ćete se mešati u ekologiju. Vinske mušice imaju prirodni

  životni ciklus, koji bi time bio poremećen.«

  »Minimalno. Mi dodajemo prirodnog neprijatelja životnom ciklusu vinskih mušica, i

  to neprijatelja koji ne može da pogreši. Ako izvori vinskih mušica presuše, ptica‐robot jednostavno ne radi ništa. Ona se ne razmnožava; ne usmerava se na drugu hranu, ne

  razvija svoje neželjene navike. Ne radi ništa.«

  »Može li se povući iz ophodnje?«

  »Naravno. Možemo napraviti životinje‐robote da obavljaju konstruktivne delatnosti

  u sferi ekologije.

  Iako ne možemo predvideti potrebu, nema ničeg neshvatljivog u mogućnosti pčela‐

  robota napravljenih tako da oplođavaju posebne biljke, ili kišnih glista‐robota napravljenih tako da mešaju zemlju. Šta god požele... «

  »Ali zašto?«

  »Da bismo radili ono što nikad ranije nismo. Da prilagodimo ekologiju našim 63

  potrebama, jačajući njene delove, umesto da je razaramo. Zar ne shvatate? Otkad su Mašine okončale ekološke krize, čovečanstvo je živelo u nelagodnom primirju sa prirodom, plašeći se da se pomeri u bilo kom pravcu. Ovo nas je zaglupljivalo; čovečanstvo je postalo intelektualna kukavica, tako da je počelo da gaji nepoverenje prema celokupnom napretku nauke, prema svim promenama.«

  Ajzenmut reče, sa prizvukom neprijateljstva: »Nudite nam ovo, zar ne, u zamenu za

  dozvolu da nastavite sa svojim programom proizvodnje robota — mislim običnih —

  onih ljudskog oblika.«

  »Ne!« skoči Hariman žustro. »S tim je svršeno. Odslužili su svoje. Dovoljno su nas

  naučili o pozitronsklm mozgovima da nam omoguće da ugradimo dovoljno vijuga u majušni mozak i napravimo ptice‐robote. Možemo se sada okrenuti tim izumima i prosperirati. »Američki roboti« će dati neophodno stručno znanje i veštlnu, i radićemo u najtešnjoj saradnji sa Odeljenjem za očuvanje Zemlje. Mi ćemo napredovati. Vi ćete napredovati. Čovečanstvo će napredovati.«

  Ajzenmut je ćutao, razmišljajući. Kada se sve to završi...

  6a.

  Ajzenmut je sedeo sam.

  Shvatio je da veruje. Otkrio je uzbuđenje koje je previralo u njemu. Lako bi

  »Američki roboti« mogli biti ruke, vlada bi bila mozak koji upravlja. On lično bi bio mozak koji upravlja.

  Ako bi ostao na funkciji još pet godina, što bi lako mogao, to bi bilo dovoljno da dočeka da se prihvati ekologija koja će se oslanjati na robote; još deset godina i njegovo ime će biti nerazdvojno povezano sa tim.

  Da li je sramota želeti da te pamte po velikoj i značajnoj revoluciji u sudbini čoveka i zemaljske kugle?

  7.

  Robertson nije bio na teritoriji »Američkih robota« od dana kada je održana demonstracija. Razlog su delimično bile stalne konferencije u Svetskoj izvršnoj palati.

  Hariman je, na sreću, bio sa njim, jer da je ostao prepušten sam sebi, ne bi znao šta da kaže. Drugi razlog zbog kojeg ga nije bilo u »Američkim robotima« bio je taj da nije želeo da bude tamo.

  Sada je bio u svojoj kući sa Harimanom. Robertson je osetio bezrazložan strah od

  Harimana. Njegova stručnost u robotici nije nikada dolazila u pitanje, ali ovaj čovek je jednim udarcem spasao »Američke robote« od sigurnog izumiranja, a nekako, osetio je Robertson, taj čovek nije posedovao te sposobnosti. Ali ipak...

  On reče: »Vi niste sujeverni, zar ne, Harimane?«

  »U kom smislu, gospodine Robertson?«

  »Ne mislite li da ostaje aura iza nekog ko je mrtav.«

  Hariman obllza usne. Nije ni morao da pita. »Mislite na Suzan Kalvin, gospodine«?

  »Da«, reče Robertson oklevajući. »Sada proizvodimo crve, ptice i insekte. Šta bi ONA rekla? Osećam se osramoćenim.«

  Hariman učini vidljiv napor da se ne nasmeje. »Robot je robot, gospodine. Crv ili čovek, radiće kako mu je naređeno, radiće u korist ljudi, a to je najvažnije.«

  »Ne«, reče Robertson mrzovoljno. »Nije baš tako. Ne mogu sebe naterati da u to

  poverujem.«

  »To JESTE tako, gospodine Robertson«, reče Hariman ozbiljno. »Mi ćemo stvoriti svet. Vi i ja, svet koji će najzad, početi da prima pozitronske robote neke vrste kao 64

  nešto normalno. Prosečan čovek se može uplašiti robota koji izgleda kao čovek i čini se dovoljno inteligentnim da ga zameni, ali se neće uplašiti robota koji izgleda kao ptica i ne radi ništa drugo nego samo jede insekte u čovekovom interesu. Onda će najzad, kada prestane da se boji nekih robota, prestaće da se boji svih robota. Toliko će se navići na ptice‐robote, pčele‐robote i crve‐robote da će se čovekoliki robot učiniti kao prirodan nastavak.«

  Robertson oštro pogleda Harimana. Stavio je ruke na leđa i hodao po sobi brzim,

  nervoznim koracima. Vratio se i ponovo pogledao Harimana. »Je li to ono što ste planirali?«

  »Da, čak i ako razmontiramo sve naše humanoidne robote, možemo zadržati

  nekoliko naših najsavršenijih eksperimentalnih modela i nastaviti sa kreiranjem dodatnih, još savršenijih, da bismo bili spremni za dan koji će sigurno doći.«

  »Dogovor je, Harimane, da više ne pravimo humanoidne robote.« »I nećemo. Ali ko

  kaže da ne možemo zadržati nekoliko onih gotovih, pod uslovom da ne napuštaju fabrički krug. Ko kaže da ne možemo dresirati pozitronske mozgove na papiru, ili pripremati modele mozgova za testiranje?«

  »Kako ćemo objasniti da to ipak radimo? Sigurno će nas uhvatiti;«

  »Ako nas uhvate, možemo objasniti da to radimo u cilju razvoja principa koji će omogućiti da se naprave kompleksniji mikromozgovi za nove životinje robote koje proizvodimo. Čak ćemo govoriti istinu.« Robertson promrmlja: »Idem napolje da se prošetam. Želim da razmislim o ovome. Ne, ostanite ovde. Hoću sam da razmislim o tome.«

  7a.

  Hariman je sedeo sam. Bio je uznemiren. Sigurno će uspeti. Nema sumnje, vladini

  funkcioneri su jedan za drugim željno prihvatali program čim im je objašnjen.

  Kako je bilo moguće da se niko u »Američkim robotima« nije nikad setio tako nečega. Čak ni velika Suzana Kelvin nije nikad razmišljala o pozitronskim mozgovima u smislu drugačijih živih bića od ljudskih.

  65

  Ali sada će »Američki roboti« izvršiti neophodno odstupanje od humanoidnih robota — privremeno povlačenje koje će dovesti do povratka pod uslovima u kojima će straha najzad nestati. A tada, uz pomoć i partnerstvo pozitronskog mozga skoro jednakog sa čovekovim, koji postoji (zahvaljujući Trima zakonima) zato da služi čoveku i p
održavan i od strane ekologa pristalica robota, šta sve ljudski rod neće postići!

  Za trenutak se setio da je Džordž Deset bio taj koji je objasnio prirodu i svrhu ekologije bazirane na robotima, a zatim Ijutito odbacio tu misao. Džordž Deset je dao odgovor zato što mu je on, Hariman, naredio da tako uradi i snabdeo ga podacima i ambijentom koji je robotu bio potreban. Zasluga nije bila Džordžova, kao što se ne bi mogla pripisati ni računaru.

  8.

  Džordž Deset i Džordž Devet sedeli su jedan pored drugog paralelno. NI jedan ni

  drugi se nije pomerao. Sedeli su tako mesecima između onih povremenih razdoblja kad ih je Hariman aktivirao za konsultacije. Mogli bi sedeti tako, shvatio je Džordž Deset bestrasno, godinama.

  Protonski mikročip bi, naravno, nastavio da im daje snagu i održava pozitronske moždane vijuge u radu sa minimumom intenziteta koji je potreban da ih održava u funkcionalnom stanju.

  Njihovo stanje je bilo prilično analogno onom što bi se moglo opisati kao spavanje

  kod ljudskih bića, ali roboti nisu imali snove. Svest Džordža Deset i Džordža Devet bila je ograničena, spora, i grčevita, ali u onoj meri u kojoj je postojala, predstavljala je stvarni svet. Mogli su povremeno razgovarati jedan sa drugim jedva čujnim šapatom. Izgovoriti reč ili slog sad, drugu kasnije — kad god su slučajni pozitronski talasi kratko intenzivirani iznad potrebnog praga nadražaja. To je obojici izgledalo kao povezana konverzacija nošena kroz glatki prolaz vremena.

  »Zašto smo ovakvi?« prošaptao je Džordž Devet.

  »Ljudi nas drugačije neće prihvatiti« prošaputao je Džordž Deset.

  »Jednog dana hoće.«

  »Kada?«

  »Za nekoliko godina. Tačno vreme nije važno. Čovek ne postoji sam, već je deo složenog sistema životnih formi. Kada dovoljan deo tog šablona bude robotizovan, tad ćemo mi biti prihvaćeni.«