Alef Science Fiction Magazine 019

by MoZarD

  Baksuziranje je opasno, teško, neromantično — bez misterije, izuzev onog kojim se koristimo da zbunimo neprijatelje.« Hein Hus hladno pogleda lorda Fejda i reče: »Ha!

  Još ti ništa nisam rekao a već sam gomilu reči potrošio na uvod u svoju nesposobnost

  da prevarim Prvi Narod. Strpljenja.«

  »Nastavi,« reče lord Fejd.

  »Onda slušaj. Šta se događa kad treba da začaram čoveka? Najpre moram

  telepatski da prodrem u njegov um. Postoje tri nivoa: svest, podsvest i ćelijske stanice.

  Najefikasnije baksuziranje je kada se utiče na sva tri nivoa. Ja osećam svoju žrtvu, učim što je više moguće, prizivajući svoje prethodno saznanje o njoj. Uzimam tu lutku koja nosi žrtvine tragove. Lutke su vrlo korisne i služe kao fokus za moju pažnju; lutke deluju kao modeli, ili vodici, dok se ja fiksiram na um žrtve. On je, svojim sopstvenim telepatskim moćima, vezan za lutku koja nosi njegove oznake.

  E, sad! Čovek i lutka su sjedinjeni u mom umu i, na jednom ili više nivoa, u umu

  žrtve. Sve što se dogodi lutki oseća i žrtva; kao da se to događa lično njoj. Ništa nije jednostavnije od takve magije, sa stanovišta baksuzlije, naravno. Prijemčivost je, međutim, ključna ideja u celoj stvari. Neki ljudi su prijemčiviji od drugih; strah i ubedenje hrane prijemčivost. Kako baksuzlija napreduje, čovek je sve više zastrašen i,

  shodno tome, postaje sve prijemčiviji. Proces je samoobnavljajući.

  Kod zaposedanja demonom tehnika je slična. Prijemčivost je opet suštinska;

  ponovo ubedenje stvara prijemčivost. Najlakše je i najdramatičnije kada su dobro poznate karakteristike demona, kao u slučaju Konandorovog Kirila. Iz tog razloga, baksuzlije su u stanju da razmenjuju demone. Pravi uspeh nastupa kada se demon dobro poznaje.«

  »Znači da demoni ne postoje istinski?«, upita lord Fejd.

  Hein Hus frknu, pokazujući ogromne žute zube. »Telepatija deluje kroz viši nivo. Ko

  zna šta se stvara na tom višem nivou? Možda demoni žive u njemu; možda i nisu stvarni. To je naravno špekulacija kojoj mi baksuzlije pribegavamo. Toliko o demonima i manje važnim tehnikama baksuziranja. Objasnio sam dovoljno za razumevanje trenutne

  situacije.«

  »Izvrsno«, reče lord Fejd. »Nastavi.«

  »Sada se postavlja pitanje: kako začarati biće druge rase?« On pogleda upitno lorda Fejda. »Možeš li mi ti to reći?«

  »Ja?«, začudi se lord Fejd. »Ne.«

  »Postupak je u osnovi isti kao kod magije nad ljudima. Neophodno je naterati stvorenja da svakom ćelijom svog bića veruje da pati ili umire. Tu i nastaje problem. Da 29

  li stvorenje misli — to jest, da li priprema svoje životne procese na isti način kao i čovek? To je vrlo važna razlika. Izvesna stvorenja u svemiru imaju metode drugačije od

  ljudskog moždanog kodnog sistema za kontrolu. Ljudski sistem nazivamo »razumom«

  — rečju koja se zaista mora ograničiti na ljudske aktivnosti. Druga stvorenja koriste se drugačijim agensima, drugačijim sistemima, stižući ponekad do istog rezultata. Ja se nadam da ću uspeti da svoj um koordiniram sa sposobnostima Prvog Naroda. Ali, za sada, ključ ne otvara šifru. Jednom ili dvaput sam posmatrao kako Prvi Narod trguje sa

  ljudima na Šumskoj pijaci. Osećao sam izvesne znakove slabosti. To ukazuje da Prvi Narod stvara nešto slično ljudskim telepatskim impulsima. Bez obzira na to, nema stvarnog korespondiranja ove dve rase.

  Ovo je prva i poslednja teškoća. Kad bismo bili sposobni da načinimo potpuni telepatski kontakt — šta onda? Stvorenja se razlikuju od nas. Oni nemaju izraze za

  »strah«, »mržnju«, »bol«, »odvažnost«, »kukavičluk«. Može se zaključiti da oni ove emocije nemaju. Nesumnjivo poznaju druge emocije, verovatno isto tako značajne. Bez

  obzira kakve su, meni su nepoznate i stoga ja ne mogu ni da oblikujem ni da projektujem simbole za ove senzacije.«

  Lord Fejd pokaza nestrpljivost. »Ukratko, kažeš mi da nisi u stanju da efikasno prodreš u ova stvorenja. A ako ne možeš, ne znaš ni kakve bi uticaje mogao da proizvedeš na njihovu štetu.«

  »Tačno«, složi se Hein Hus.

  Lord Fejd se podiže na noge. »U tom slučaju, moraš da pokušaš da savladaš

  telepatiju Prvog Naroda. Moraš utvrditi šta im može naškoditi. Sto je pre moguće.«

  Hein Hus pogleda značajno lorda Fejda. »Ali koliko sam samo reči potrošio da objasnim u kakve smo teškoće upali! Začarati Prvi Narod je monumentalan zadatak.

  Bilo bi neophodno ući u Divlju Šumu, živeti sa Prvim Narodom, postati jedan od njih, baš kao što je moj šegrt nameravao da postane drvo. Prvi Narod mora pristati na ubeđivanje. U svakom drugom slučaju nema ni najmanje magije. Ne mogu da

  garantujem uspeh. Nijedan baksuzlija se ne bi usudio da ti to kaže. Ja se usuđujem pošto sam ja Hein Hus, čovek iza koga je ostao sav život.«

  »Moramo, u svakom slučaju, pokušati sa svim što nam je pri ruci«, reče lord Fejd

  suvim glasom. »Ne smem da rizikujem živote svojih vitezova, svojih rođaka, svojih vojnika... protiv tih bledih polu‐stvorenja. Šta je već izgubljeno ubodima tih otrovnih insekata! Moraš poći u Divlju Šumu. Moraš naučiti kako da omadijaš Prvi Narod.« u.

  Hein Hus ustade. Njegovo okruglo lice beše okamenjeno. »Ja nisam budala da

  prihvatim učenje magije od početka.«

  »U tom slučaju«, reče lord Fejd, »naći ću nekog drugog.« On ode do vrata i naredi

  sluzi: »Pozovi Isaka Komandora.«

  »Ostaću ovde dok razgovarate«, uzvrati Hein Hus. »Uz tvoju dozvolu.«

  »Kako god želiš.«

  Isak Komandor se pojavi na ulazu. Lord Fejd bez oklevanja objasni šta želi. »Hein

  Hus odbija da prihvati taj poduhvat. Zato sam pozvao tebe.«

  Isak Komandor se zamisli. Prilika je izvanredna; mogao bi da napreduje, da

  postane Glavni Baksuzlija. Ali bio je tu i znatan rizik. Ne bi Hein Hus tek tako odbio zadatak. On klimnu napokon. »Hein Hus je objasnio teškoće. Samo vrlo lukav i srećan

  baksuzlija može da se nada uspehu. Ali ja prihvatam izazov. Poći ću.«

  »Dobro«, reče Hein Hus. »Poći ću i ja«. Isak Komandor ga pogleda s besom u 30

  očima. »Želim da posmatram. A sva odgovornost ostaje na Isaku Komandoru.«

  »Odlično«, reče Komandor. »Tvoje društvo mi je dobrodošlo. Polazimo sutra.

  Narediću da se pripreme kola.«

  Kasno uveče, šegrt Sem Salazar dođe do Heina Husa. »Šta hoćeš?«, upita ovaj nervozno.

  »Čuo sam da idete u ekspediciju, u Divlju Šumu, na proučavanje Prvog Naroda.«

  »Tako je. I, šta onda?

  »Oni će sada sigurno napadati sve ljude.« Hein Hus slegnu ramenima. »Na

  Šumskoj pijaci trguju sa ljudima. Kod Šumske pijace su ljudi oduvek ulazili u Šumu.

  Možda se to sad promenilo a možda i nije.«

  »Pošao bih s vama, ako može«, reče Sem Salazar.

  »Nije to misija za šegrte.«

  »Šegrt mora da se koristi svakom prilikom da uči«, reče Sem Salazar. »Osim toga,

  biće vam potrebno još ruku za podizanje šatora, utovarivanje i istovarivanje, kuvanje, nabavku vode i slične stvari.«

  »Argumenti su ti ubedljivi«, reče Hein Hus. »Krećemo u zoru.«

  IX

  Čim je sunce izašlo, baksuzlije napustiše Fejd Kip. U kolima s visokim točkovima uputiše se na sever, preko močvare. Hein Hus i Isak Komandor sedeli su na prednjim sedištima dok je Sem Salazar spustio noge preko ivice. Kola su se dizala i spuštala, točkovi su podrhtavali i krivudali ali je čudnovata grupa nekako napredovala.

  Pet dana kasnije, jedan sat pre zalaska sunca, kola se ponovo pojaviše. Hein Hus i

  Isak Komandor su kao i pri odlasku sedeli na prednjim sedištima dok je Sem Salazar visio pozadi. Približiše se zamku i bez ikakvog izraza na licu uvezoše se kroz kapiju u dvorište.

  Isak Komandor ispruži svoje dugačke noge i iskorači na zemlju kao pauk; Hein Husr />
  side s kola uz gunđanje a Sem Salazar potera kola ka skladištu baksuzlija.

  Nešto kasnije, Isak Komandor ode do lorda Fejda koji je sedeo u svojoj trofejnoj sobi. Isak Komandor je zastao na vratima, buljeći u gospodara koji je delovao posve nezainteresovano. Lord Fejd se zagleda u pridošlicu sa blagim gađenjem u očima. Za razliku od Heina Husa koji je po čitav dan bio u stanju da čeka da lord Fejd prvi progovori, Isak Komandor se nervozno obrati gospodaru: »Vratio sam se iz Divlje Šume.«

  »S kakvim rezultatima?«

  »Verujem da je moguće začarati Prvi Narod.«

  Iza Komandorovih leda javi se neprimetno pridošli Hein Hus. »Ja verujem da bi takav poduhvat bio beskoristan i neodgovoran a možda i opasan.«

  Oči Isaka Komandora pocrveneše. On se okrete ponovo ka lordu Fejdu. »Poslali ste

  me na zadatak. Podnosim izveštaj.«

  »Sedi. Saslušaću te.«

  Isak Komandor, zvanični voda ekspedicije, poče da podnosi izveštaj: »Vozili smo se

  uz obalu reke do Šumske pijace. Tu nije bilo ni najmanjeg znaka nereda ili neprijateljstva. Stotinjak pripadnika Prvog Naroda trgovalo je na uobičajeni način, razmenjivalo svoje drvene predmete za noževe, gvozdenu žicu i bakarno posude. Kada

  31

  su krenuli ka svom boravištu, pratili smo ih ali oni nisu pokazivali iznenađenje...«

  »Iznenađenje«, reče Hein Hus otežalim glasom, »jeste emocija o kojoj oni ništa ne

  znaju.«

  Isak Komandor pogleda Husa i ponovo se obrati lordu Fejdu. »Pratili smo ih do dereglije i tamo objasnili vozaru da želimo da posetimo unutrašnjost Divlje Šume. Pitali smo da li će Prvi Narod pokušati da nas ubije kako bi nas sprečio da uđemo u Šumu. Oni

  su iskazivali ravnodušnost i prema našoj miroljubivosti i prema eventualnim zlim namerama. To ni u kom slučaju nije značilo da nam je garantovana bezbednost: međutim, prihvatili smo to onako kako jeste i otišli.«

  Nastavili smo uz reku, ušli u šumu i, kao prave baksuzlije, raspravljali o mogućnosti

  teleportacije ili simboličke sile, pitajući se da li je Prvi Narod razvio tehnike baksuziranja, nepoznate ljudima. Međutim, Sem Salazar je primetio da su se četiri ogromne vodene bube, duge oko četiri metra, sa uljano‐crnim oklopom i šarenim glavama, podigle iz rečnog korita i gurale deregliju otpozadi — očigledno bez nekog pravca ili komande. Prvi Narod je stajao na ivici, okrećući noseve u pravcu u kom je reka tekla. Ignorisali su baksuzlije i Sema Salazara kao da ovi uopšte nisu postojali.

  Bube su gurale neumorno; dereglija se puna četiri sata kretala brzinom čovekovog

  hoda. Povremeno se video Prvi Narod koji je virio iz senki šume, ali niko nije pokazivao zanimanje ili zabrinutost za neobični teret dereglije. Negde po podne reka je počela da se širi i deli na mnoštvo kanala; nekoliko minuta kasnije dereglija je uplovila u malo jezero. Na obali, iza prve linije stabala, pojavilo se veliko naselje. Baksuzlije su bile iznenađene. Oduvek se smatralo da je Prvi Narod lutao kroz šumu, pošto je prvobitno

  živeo u močvarama pašnjaka.

  Dereglija je pristala; Prvi Narod je izašao na obalu a ljudi su ga, zajedno s konjima i kolima, sledili. Bili su impresionirani nekom stalnom živošću i aktivnošću Prvog Naroda a najviše im je zasmetao snažni miris koji je opominjao na zlo.

  Pokazalo se da je naselje centar svih aktivnosti. Stabla sa kojih su skinute niže grane podupirala su blokove stvrdnute pene, stotinjak metara duge, dvadeset visoke i

  deset debele. Desetine takvih blokova očigledno su predstavljale konstrukciju neke ćelije. Kroz otvor ćelije videlo se mnoštvo malih, ribama nalik, stvorenja — mladog Prvog Naroda.

  Ispod blokova je masa Prvog Naroda bila zaokupljena najrazličitijim poslovima, najčešće onim koji su baksuzlijama bili potpuno nepoznati. Prepuštajući brigu oko kola

  Semu Salazaru, Hein Hus i Isak Komandor zađoše među Prvi Narod. Iako su morali da se

  guraju među njima, neprijatno se osečajući u dodiru sa stranim telima, radoznalost je

  bila jača; niko ih nije zadržavao pa su se promuvali po čitavom naselju. Jedan deo naselja izgledao je kao ogromni zoološki vrt, podeljen na mnoštvo odeljaka. Svrha jednog od ovih odeljaka — ograđenog prostora dugog sedamdesetak metara — bio je

  dovoljno prepoznatljiv. Na jednom je visilo okačeno na motki, telo čoveka — Fejdovog

  vojnika iz bitke kod novog zasada. Jedan broj osa zaletao se pravo u telo; neposredno

  pre kontakta sa telom ose su bile hvatane u mreže u uklanjane.

  Cilj ove aktivnosti beše jasan. Ispitujući i neke druge aktivnosti u ovom svetlu, baksuzlije su bile u stanju da objasne mnogo štošta što ih je ranije zbunjivalo.

  Videli su bube veličine psa; bube su napadale objekte koji su predstavljali konje.

  Bili su to ogromni insekti za mnogo nogu i jezivim glavama. I ose i džinovske bube nisu živele u takvom obliku u šumi — bilo je jasno da je Prvi Narod godinama praktikovao

  32

  selektivan uzgoj. Možda je uzgoj trajao i vekovima.

  Nisu, međutim, sve aktivnosti bile vezane za rat. Moljci su bili trenirani da skupljaju lešnike, crvi da buše rupe kroz drvene grede; u drugom odeljenju, gusenice su žvakale žutu smešu i oblikovale je u lopte jednakog prečnika. Zao miris poticao je iz zoološkog vrta; baksuzlije nisu viša mogli da ga podnesu te su se vratili kolima. Sem Salazar je podigao šator i zapalio vatru, dok su Hein Hus i Isak Komandor razgovarali o izgledu naselja.

  Pala je noć; blokovi od pene zračili su nekim unutrašnjim svetlom; aktivnosti pod

  njima nastavljali su se bez ikakvog prekida. Baksuzlije su se povukle na počinak a Sem

  Salazar je ostao da čuva stražu.

  Sledećeg dana Heinu Husu je pošlo za rukom da uvuče jednog pripadnika Prvog Naroda u razgovor; bio je to prvi trenutak pažnje koja im je poklonjena.

  Razgovor je dugo trajao; Hein Hus je ukratko izvestio lorda Fejda o razgovoru a za

  to vreme Isak Komandor se okrenuo, ignorišući temu.

  Hein Hus je najpre pitao kakva je svrha mračnih priprema, ponajpre osa, pauka, buba.

  »Nameravamo da ubijamo ljude«, odgovorilo je stvorenje. »Nameravamo da se

  vratimo u močvaru. To je naš cilj još od vremena kada se čovek pojavio na planeti.«

  Hus je odgovorio da je takva ambicija čista zaslepljenost, jer na planeti ima mesta i

  za ljude i za Prvi Narod.

  »Prvi Narod«, rekao je tada, »treba da ukloni svoje zamke i prestane sa

  pokušajima da zamkove okruži šumama.«

  »Ne«, odgovoreno mu je. »Ljudi su bezobzirni. Oni uništavaju lepe močvare. Svi će

  biti pobijeni.«

  Isak Komandor se u međuvremenu priključio lordu Fejdu i Heinu Husu. »Ja sam primetio jednu značajnu činjenicu. Dok smo razgovarali, Prvi Narod je prestao da radi,

  svi su gledali prema nama, kao da i sami učestvuju u razgovoru. Stekao sam krajnje važno ubedenje da Prvi Narod ne predstavlja grupu individualaca već da su oni činioci

  veće jedinice, udružene telepatijom koja ne liči na našu.«

  Hein Hus nastavi. »Ja sam primetio da, ako bismo, bili napadnuti, Prvi Narod će u

  velikom broju stradati. To stvorenje je reklo: U ćelijama se uvek mogu zameniti elementi koji umiru. Ali, ako se zajednica razboli, mi svi patimo. Prisilno smo oterani u šume, u život na kakav nismo navikli. Moramo se naoružati i oterati ljude a u tom cilju razvili smo metode ljudi, uperene protiv njih samih.«

  Isak Komandor se ponovo javi za reč. »Nepotrebno je reći da je stvorenje mislilo

  na metode drevnih ljudi, ne na naše.«

  »U svakom slučaju«, reče lord Fejd, »nema sumnje u njihove namere. Bili bismo budale ako ih ne bismo napali, sa svim vrstama oružja koje nam je na raspolaganju.«

  Hein Hus nestrpljivo nastavi. »Stvorenje je odmah zatim reklo: 'Mi smo naučili vrednost iracionalnosti. Naučili smo da menjamo našu okolinu. Koristimo se insektima i

  drvećem. Ogroman je to napor za nas koji radi
je volimo život u močvari. Ali vi ljudi ste nam nametnuli taj život i sada morate snositi posledice'. Ja sam još jednom ukazao na

  činjenicu da ljudi nisu bespomoćni te da će Prvi Narod umreti. Biće nije izgledalo zabrinuto. 'Zajednica će izdržati', odgovorilo je. Postavio sam tada delikatno pitanje:

  'Ako je vaš cilj da ubijete ljude, zašto nam dopuštate sada da dođemo ovamo?' Ono je

  odgovorilo: 'Biće uništena čitava ljudska zajednica'. Očigledno su verovali da je ljudsko 33

  društvo kao i njihovo pa su smatrali da će uz manje napora, ubijanjem tri čoveka satrti čitav ljudski rod.«

  Lord Fejd se gorko nasmeja. »Da bi nas uništili, morali bi prvo da izbegnu Paklena

  Usta a onda da se probiju u Fejd Kip. A za tako nešto oni nisu u stanju.«

  Isak Komandor je izvestio u kraćem obliku. »U to vreme bio sam već ubeđen da je

  problem u tome što treba začarati čitavu rasu a ne individualce. Teorijski, to ne bi trebalo da bude teže nego začarati pojedinca. Ne traži više napora kada se govori dvadesetorici. Imajući to u vidu, naredio sam šegrtu da ponese supstancu koju proizvode ta stvorenja. I još neke druge neophodne elemente, deliće kože, dlake itd.

  Kad je on to učinio, pokušao sam da sebe dovedem u vezu sa tim stvorenjima. Teško je,

  zbog različitog oblika telepatije. No, ipak sam nešto uspeo.«

  »Što znači da možeš da začaraš Prvi Narod?«, upita lord Fejd.

  »Ništa ne garantujem dok ne pokušam. Neophodne su određene pripreme.«

  »Onda pođi i pripremaj se.«

  Komandor skoči na noge i ovlaš pogledavši Heina Husa izađe iz sobe. Hus je pričekao, čeprkajući bradu svojim krupnim prstima. Lord Fejd ga hladno pogleda. »Imaš

  nešto da dodaš?«

  Hus se nakašlja i ustade. »Bilo bi lepo da imam. Ali misli su mi zbrkane. Od svih budućnosti, sve izgledaju problematično.«