Alef Science Fiction Magazine 018

by MoZarD

  nepotrebne panike. Ponekad bi se uzverala da vidi šta se to događa. Snažni potresi mašine koja bi dovršavala svoj radni krug bi je protresli. Obe leve i možda čak jedna desna divova ruka išle bi gore‐dole po njegovom mišku tako snažno i blizu njenom skrovištu da bi se sve zamaglilo. Onda bi izletela takva količina želea kao da je eksplodirala mlekara. Jednom, kada je izašla da gleda, Div ju je opazio pod tračkom sumpornog svetla i okrenuo žele na nju. Povukla se nazad, obavijena talasom lepljive mase koja joj je napunila nozdrve i oči. Div ju je prstom zamazao dokraja. Okolo se širio neopisivo divan miris. Uspela je da pogleda u njega i vidi da je posednički posmatra prosipajući magičnu tečnost po njoj, njenoj kosi, niz vrat, po haljini, dok se miško nije skupio kraj nje, zadovoljen. Dok ju je vraćao u radionicu, stvar je na njoj očvrsnula —

  kao da je na glavi imala kacigu, a umesto haljine izlomljeni nugat. Te večeri, vadeći je iz njene lože, on se smejao: otopio je žele puštajući mlaz urina po njoj, jer je snabdevanje vodom za pranje bilo otežano pa ni on ni ona nisu imali pravo na kupanje sve do sutra, a i spoj Merkura i Bika u njihovom zajedničkom horoskopu označavao je da će se njihova veza razvijati i izmenom raznih vrsta izlučevina.

  88

  Postajao je sve bestidniji pred njom (u pavo vreme se stideo) i komunicirali su toplije, pa ju je slao ka svojoj pozadini sa rolnama toalet‐papira (koji su njoj izgledali kao zavese) i prdeo bi dok ga je brisala (što je činila u položaju sličnom onom koji zauzimaju čistači prozora na velikim prozorima, zakačena naramenicama za njegov pojas, o kojem

  su još visili i njegov češalj, ključevi i slične sitnice. I taj prdež je bio način razgovora s njom, mekan i topao, precizno odmeren kako je ne bi oduvao, i, njoj se činilo, nameran; iz vremena u kome se kao sasvim mala igrala oko staja u Zamku sećala se da su ponosni

  ždrepci radili slične stvari u znak zahvalnosti za milovanje. Sada, kada bi se igrao sa sobom, što je bilo redovno, kao da su se prećutno dogovorili, postavio bi je da stoji ispred miška (koji je u punoj snazi bio velik kao ona cela) i trljao sivo‐plavu kožicu gore-dole dok bi ga ona grlila obema rukama. Ovo je naravno značilo da se i ona trljala gore dole po njemu, a toplo drhtanje koje bi je pri tom spopadalo bilo je vrlo prijatno, i brzo se navikla na njega. Jedan prst i palac jedne ili dve njegove ruke bi zauzvrat treperavo dodirnule nju. Najzad je shvatila da je ovo neka vrsta seksualnog odnosa. Pomislila je kako je šteta što namerava da je pojede pre nego što se upoznaju i duhovno. Naravno,

  bilo je moguće da razgovara sa Divom, ali čak i kada bi je noću postavio kraj svog uzglavlja od slame i uperio u nju svoj razroki pogled jedinog oka, ona je uvek: a) bila neugodno Svesna njegovih ogromnih zuba i jezika, b) uvek bila skoro oduvana sa jastuka snagom njegovog zadaha, pa je ponekad mislila da mu preporuči neku pristojnu

  pastu za zube, i c) uglavnom nije mogla da razume smisao njegovih reči, jer se sve pretvaralo u buku i bubnjanje.

  »Dom bob bom bla bal...« rekao bi, talasajući je vokalima a zaglušujući je ili šišteći suglasnicima, a onda bi uhvatila tri reči o teško rešivoj šemi za rad na mnogostrukim kompresorima, ili dve povezane o smislu života i kazni pod Merkurovim izlascima.

  Onda bi se izvila i zagledala u njega, ili u neke delove njega, i shvatala u kom je raspoloženju bez obzira na to što nije imala pojma o čemu priča.

  Onda bi ućutao, duboko uzdahnuo, pri tom je zamalo usisavši u nazubljenu

  čekinjavu rupu koja joj je verovatno bila suđena, i nežno se i sa očekivanjem okrenuo

  očekujući njen odgovor.

  Mogla je da se popne do njegovog uva, uhvati se za školjku i vikne u bubnu opnu,

  koja joj je u ehu vraćala njene reci: NISAM BAŠ RAZUMELA SVE ŠTO SI GOVORIO ALI ONO SA MERKUROM SLAŽEM SE MISLIM, a on bi naglo protresao glavom i udario se po

  uvetu (za dlaku je promašivši), kao da mu je mušica uletela, opet protresao glavom i uznemireno je pogledao. Puno je pričao, što je volela mada nije razumela, ali kada bi zaspao, hrkao je kao ne zna se šta, vulkan ili neka vremenska nepogoda, pa bi se ona

  otkotrljala i legla na jastuk. Nije se usuđivala da se spusti na pod, jer su pacovi trčali i glodali i jurili se po pećini dok je Div spavao, pa se jednom uvila u njegove kovrdže da joj bude toplije; ali kada se probudio i odjednom ustao (a ona se naglo našla na vrlo visokom mestu) i provukao rukom kroz kosu shvatila je da je pogrešila. Ponekad bi se

  skotrljala i umotala u kovrdže na njegovim prsima, što joj se sviđalo, ali kada bi se naglo pomerio, moglo je to da bude kobno po nju — da je zdrobi i ni ne primeti to do jutra u kom bi rekao: »Sto mu — šteta« pa je najzad pronašla divno i udobno mesto, dole medu rundavim preponama zagrlivši obema rukama svog prijatelja, miška, kao što je u

  Zamku grlila jednookog medu, obraza pritisnutog uz njegov mekani svileni saten. Ako bi se probudio i počešao dole, ili se blago promeškoljio, bio je vrlo pažljiv i osetio bi je tamo i bio zadovoljan što je tu pa bi je podigao i pustio da sklizne niz miška a uskoro se to pretvorilo u redovni početak jutarnjih vežbi. Pronašla je da mu može koristiti i na druge načine‐njegove igle su bile velike ali lagane, pošto su bile napravljene od izdubljenih kostiju, a njoj je bilo lako da uvuče nit, u stvari, običnu ovčiju dlaku kojom je šila i baratala neupredivo lakše nego Div svojim nezgrapnim prstima. Zašivala je rupe na njegovim ogromnim prugastim košuljama ali, kada su drugi džinovi tražili da im doteruje odeću, odbila je odmahnula je celim telom a ne samo glavom, jer su izgleda

  89

  slabo kapirali njene uobičajene gestove. Njen Div ju je posedovao i nije dozvoljavao da se njome koristi bilo ko osim njega. Čistila je njegove velike cipele i to vrlo pažljivo.

  Jednom nedeljno ga je ribala u njegovoj kaci punoj ključale sumporne vode; sapunjala

  mu je uvojke, i tada se osećala kao nošena velikim talasima. I sebe bi, kao i njega, potpuno očistila. Nekoliko vaški ili sličnih životinja, koje su dotad vladale, nestalo je, a ona je živela.

  Ali koliko god bila čista, nije mogla da se ne pita, pažljivo glancajući njegove cipele, polirajući kapice od pojačanog i otpornog platna, je li zavedena. Učinilo joj se da ipak nije, jer i pored svega, kada čovek razumno i sa strane osmotri situaciju, bila je još uvek netaknuta i verovatno će to i ostati sve dok je ne pojede. A to je bio najhitniji suštinski činilac odnosa koje Device imaju. Ako njihova veza postane ozbiljna, pokušavaju da sačuvaju neki deo za sebe, bilo neki deo tela, kao sada u Džulijinom slučaju, ili neki deo ličnosti. Shvatila je da bi volela da se pohvali svom prijatelju, slobodnom letaču Piru, kada bi bilo moguće da se on odjednom stvori dok se ona valja po neverovatnim kovrdžama svoga gazde ili se baškari po njegovim preponama, kako se prilično opustila

  s obzirom na to da je Devica. Ali suviše je dobro poznavala jedva primetnu podrugljivost u glasu kojim bi joj odgovorio: »Ma daj Džulija, opuštena si kao postolje za suncobran a takva ćeš i ostati. Promenljivost ti, jednostavno, ne leži«.

  Džulija je do tog vremena, naravno, postala svesna da je njen brat Kejbel ili živ ili

  mrtav. Svako koga dugo nismo videli, naravno, mora biti ili jedno ili drugo. U svakom slučaju, izuzev ako ne uspe da do večnosti drži kraj sebe svoje bližnje, čovek baš u svakom trenutku mora da se pita da li su oni živi.

  Džuliji je bilo drago što će je uskoro pojesti.

  Tako se osećala bolje, bila pripravna, lako prolazila kroz kućne poslove i orgijanja

  od kojih bi inače bila smušena i, naravno, zgađena.

  Bilo bi nepodnošljivo tužno besramno uživati u ovim bizarnim orgazmima — ali činjenica da više nema njenog malog brata bila je ublažena time što ni nje uskoro neće biti. To je smanjivalo užas, razblaživalo ga, činilo život tuđim, a smrt bliskom i poznatom.

  A već samo glancanje Divovih cipela ili prišivanje nekog ogromnog grubog

  dugmeta nosilo je sobom izvesnu tužnu poetičnost: kada se to dugme sledeći put otkine, nje više neće biti tu da ga prišije, i zato se vredelo potruditi oko njega. A kada je nešto vredno truda, nikada vam neće predstavljati pr
oblem da zapnete.

  I tako, misleći o svakom danu kao o poslednjem, Džulija je kroz sve njih prošla neosetno i ubrzo, u stanju neprekidnog očekivanja konačnog kraja, shvatila da je ovde

  provela celo godišnje doba.

  Koje li je doba bilo kada ju je zla, pravedno kažnjena ptica spustila kroz ovu rupu u

  zemlji? Po svim spoljnim znacima i izgledu bilo je leto. Sada, kada bi virila nagore prema svetu, što je kroz određene periskopske tačke bilo s vremena na vreme moguće, videla

  bi samo maglu ili duge. Sunce je još uvek sijalo, ali zubato, prelamajući se kroz prizme, sa vetrom i naglim promenama.

  Svet, očigledno, nije nameravao da stane, da se umiri. Svet je išao dalje bez nje;

  svet je bio bešćutan, baš kao ona prema Kejbelu.

  U njoj je počeo da radi crv želje za povratkom u život, u svet, umesto čamljenja ovde. I šta sad. Bila je opijena lažnom nadom u smrt. Toliko dugo joj je cilj bio samoponištenje, da se sada bez njega osećala kao gola. Ali ova ju je mimoišla i gde je sad? Ona joj je bila jedina uzdanica. Ceo svet joj se sručio na glavu — šta je ona tu mogla? Šta bi trebalo da uradi, sve i da se vrati gore u svet? Tražiti Kejbela nije mogla —

  suviše dugo se zadržala ovde da bi imalo smisla.

  Veza sa Divom je dostizala neslućene uzlete i dubine. Bolje rečeno, veza sa 90

  njegovim miškom. Jer veza sa njim je prevazilazila njene mogućnosti. Znali su dosta jedno o drugom, ali to se sve ticalo ovoga trenutka. U stvari, bili su nesposobni da jedno drugom prenesu svoju prošlost ili sećanja.

  Ali zato je razumevanje između nje i njegovog mališe postajalo sve nežnije. Miško

  je bio njen prijatelj, njen gospodar, njen rob. Verovala je da bi joj nedostajao kada bi otišla. Ipak, bili su u ćorsokaku. Umešnost njenog razgovora sa Divom bila je na mrtvoj tački, ali je zato između nje i miška cvetao kao u bajci. U snu bi ga obgrlila rukama priljubljujući se potpuno pri pomisli da će uskoro možda otići, a on bi se usnuo malo uspravio i vrškom se nagnuo ka njoj.

  Ostavila je poruku za Diva. Pisala je što je mogla krupnije, na komadima njegovog toalet papira, (njihov odnos je dokraja ostao pod uticajem Merkura u Biku) parčetom

  drvenog uglja iz jedne od krečnih silikonskih špiljnih peći.

  HVALA TI ZA GOSTOPRIMSTVO. NIŠTA NE ZNAMO O SITNIM ZADOVOLJSTVIMA I

  NEZADOVOUSTVIMA ONOG DRUGOG. MOŽDA SAM JA JEDNO TVOJE SITNO

  ZADOVOUSTVO. NADAM SE DA JESAM. NIKAD TI NEĆU MOĆI ZAHVALITI ŠTO ME NISI

  POJEO.

  Zastala je, potpisala se: DŽULIJA, TAKO SE ZOVEM, i otpuzala do jedne periskopske

  tačke, gde je uspela da postavi neku vrstu stepenica od kanapa, pošto joj je Div sve više verovao, a isplela ga je, i pored uporne prismotre, od bačenih otpadaka sa poda radionice.

  Pacova više nije bilo u sobi, jer je ona počistila i pobacala đubre. A kada ju je zatekao kako se s mukom trudi da zapuši mišju rupu cepanicom, Div je postavio kamenicu na nju, i to samo zbog Džulije.

  Ispela se uz pomoć kanapa. Div je ležao i spavao. Što se bliže plafonu pela, Div je

  bivao udaljeniji a sa udaljenosti je sve manje izgledao kao gomila iz prevelike blizine doživljenih detalja i uglova: »Pa da, «pomislila je,» tako izgledaju sve veze jednom kad su gotove.« Za trenutak je visila na lestvama zagledana unazad: sada ga je mogla videti u celini, kao mladića, sa dva para ruku sa obe strane i isturenim ali lepim zubima, s izrazom zamišljenog zadovoljstva na licu, primetnom crtom melanholičnog ponosa oko

  usana i obrva, bradom i ramenima sa naglašenom crtom individualnosti i usamljenosti,

  što dotad nikada nije mogla da opazi. Viseći odozgo, zagle‐dana u njegovu nagost kao

  da joj je prvi put (jer ćebe mu je palo sa strane), videla je njegovog miška kako se naglo uspravlja i to ju je podsetilo na to gde se nalazi. Povratila je ravnotežu i popela se

  »lestvama« put zvezda. U poslednjem trenutku: samo što je iskoračila na krater obasjan mesečinom, Div se probudio i pošao rukom ka slabinama, po nju. Vireći nadole, videla

  je da se zbunio: seo je na krevet, svim rukama pipajući oko sebe u potrazi za njom. Tada je ispustio krik, od koga joj se zemlja pod nogama zatresla. Prestala je da viri, jer su je njegove vibracije dovodile u opasnost da padne pravo tamo odakle je i pošla. Požurila

  je (tlo je bilo pusto toliko da je izgledalo da je ona jedina budna pod mesečinom) ka brdima gde je, znala je, bila Šuma. Skrivala se celim putem (iza kamenja i panjeva) što se pokazalo mudrim, jer je uskoro iza sebe čula poteru. Džinovi, obučeni u svoje vulkanizirane gumene kaljače i platno, istrčali su na plato, vičući i udarajući oko sebe štapovima. Do Šume je stigla mnogo pre njih (čudno kako joj se Šuma sada činila utočištem) i polako se uvukla u njene nežne, treperave proplanke. Uspela se uz visoko

  drvo. Čula je kako Divovi zastaju i zaustavljaju se na ivici Šume. Nisu ušli u nju. Ovo nije bilo njihovo područje. Unutar nje ne bi mogli da dišu. Njima je bila potrebna vatra i sumpor i zemlja, oni su bili zemlja, kao Antej pretvorili bi se u senku ako bi napustili svoj svet. Na visokom drvetu spavala je pokraj usnulog ljubičastog papagaja. Ploveći kroz snove pitala se da li se Divova kita uspravila i probudila Diva da bi ga upozorila da krene za njom, ili da bi upozorila nju da požuri sa svojim begom, kao pozdrav za kraj.

  91

  92

  Na mestu na kome se uski poluotok poput prsta zarivao u toplu vodu, gde se okeanski talasi lome u milijardu kapljica raspršenih preko niskog stenja, zapljuskujući i povlačeći se sa peščanih belih plaža, bile su smeštene niske pravougaone zgrade i visoko ograđeni prilazi Državnog zavoda za mentalno neizlečive prestupnike. Sačinjen je od dvadeset zgrada oštrih uglova, koje su se poređale, napravljene od cigala i isprane vetrom, kao iznenađujuća ali nepobitna činjenica. Oko svake se nalazila deset stopa visoka drvena

  ograda na vrhu pojačana bodljikavom žicom, i te ograde su se protezale skroz do morske ivice odakle su nadalje stvarale čitavu mrežu bodljikave žice koja se pružala sve do stenja.

  U svakoj pravougaonoj zgradi živela su po šestorica, i u danima u kojima je more

  bilo dovoljno mirno, deo svakodnevne rutine — u stvari, deo njihove terapije — bilo je da se spuste do obale i puste talase da se valjaju preko njih, ili da se jednostavno čvare na suncu dobijajući fin zatamnjen ten. Ponekad, na samoj ivici do koje su dopirali talasi, ovi ljudi su pravili figure u vlažnom pesku, mada bi one preko noći nestajale. U svakom slučaju, od vlažnog peska se svašta moglo napraviti.

  Ljudi u pravouglim kućicama nisu tek dangubili do svoje prave smrti. Uistinu,

  »mentalno neizlečivi« u imenu zavoda je, u stvari, bila greška; u pitanju je bilo samo to da su njihove šanse bile minimalne. Živeli su po šestorica zajedno, ne samo zbog sigurnosti, već i zato što je to bio optimum za stvaranje kakvog takvog osećanja pripadnosti zajednici — kao dnevne i noćne terapije, sa povremenim okupljanjima pod

  nadzorom mladog dr Montenja. Ovde, pod taktičnom i stručnom rukom dr Montenja,

  uspevalo im je da se vrate zdravom razumu — ili bar nekima je uspelo.

  Kućica D bila je predodređena da se ubrzo nađe u žiži doktorove pažnje. U suštini,

  trebalo je da proučava stanje u njoj sledećih godinu dana i o tome preko naučnih članaka obavesti javnost.

  Prvi znak da je u kućici D nešto pošlo po zlu bilo je otkriće mrtvog tela jednog od

  pacijenata, gospodina Rolta, jedne večeri na plaži. Ležao je na leđima tik uz vodu, obučen jedino u šorts kaki boje. U prvom trenutku se činilo da se udavio, samo se posle ispostavilo da su mu usta i grlo bili napunjeni peskom i bezbrojnim raznobojnim školjkama.

  Rodžer Logan, koji je živeo u kućici D od kada je pre tri godine osuđen zbog ubistva

  svoje žene, ćuteći je sedeo i gledao kako doktor Montenj korača po sobi.

  »Ne može to tek tako«, govorio je doktor. »Jedan od vas je sredio gospodina Rolta,

  a ovde smo baš da bismo sprečili takve stvari«.

  »Ali istraga neće bit
i najtemeljnija, zar ne?« reče Logan blago. »Kao kada u zatvoru

  ubiju osuđenog ubicu«.

  »Smem li da vas podsetim« pacijent po imenu Nikof reče svojim reskim glasom,

  »da gospodin Rolt nije bio ubica«. Pre nego što su ga zatvorili ovde, Nikof je bio uspešan biznismen, a sada je pravio odlične kožne novčanike koje je prodavao preko pošte. Sada je sedeo za stolićem sa gomilom starih papira, ispred sebe, kao da je predsedavajući Saveta na sastanku. »Dodao bih«, reče nadmeno, »da je teško upravljati

  biznisom u ovakvoj atmosferi«.

  »Nisam ja rekao da je Rolt ubica«, reče Logan »ali on je — bio je — osuđen doživotno. Zato pravdi nije zanimljiv.«

  Nikof je slegnuo i cunjao po svojim papirima. »Njegova odgovornost bila je nikakva

  u poređenju sa glavnima u multinacionalnoj kompaniji.«

  Bilo je tačno da gospodin Rolt nije bio nikakav glavešina, već mesar koji je voleo da

  tura svašta u meso — ponešto čak nesvesno. Ali i Nikof je samo vodio tri radnje za hemijsko čišćenje.

  »Možda smatrate da nije bio sposoban da ubije«, reče Nikofu Vilijam Sloun, koji se

  tu obreo pošto je gurnuo svoju kćerku sa četrdesetog sprata. »Nikada niste voleli g‐dina 93

  Rolta.«

  Nikof je odgovarao nepovezano. »Ovde ste vi ubica, Sloune! Vi i Logan!«

  »Ja nikog nisam ubio«, brzo reče Logan.

  Nikof se iskezi. »Dokazano je na sudu da ste krivi — za ubistvo svoje žene.«