Alef Science Fiction Magazine 018

by MoZarD

»Nije dokazano. Valjda ja znam jesam li ili nisam kriv!«

  »Znam vaš slučaj«, reče Nikof, strasno buljeći u svoju zastarelu korespondenciju.

  »Zviznuli ste ženu u glavu bocom francuskog šablo vina, i na mestu je ubili.«

  »Upozoravam vas«, Logan je prasnuo, »insistirati na tome da sam ja ubio svoju ženu — i to bocom francuskog vina — po zakonu znači klevetu.«

  Primetno uzdrman, Nikof se utiša i na izgled izgubi u svojim papirima. Logan je odavno naučio kako da se bori s njim, znao je da Nikofova »kompanija« ne bi izdržala

  državnu kontrolu.

  »Pravda mora biti zadovoljena«, nastavio je Logan. »Ubica gospodina Rolta, pravi

  ubica, mora biti uhvaćen i osuđen.«

  »Zar to nije posao za policiju«, oprezno je pitao dr Montenj.

  »Policiju!« nasmejao se Logan. »Pogledajte šta su napravili od mog slučaja! Ne, ovo je posao za nas. Bilo bi nepodnošljivo provesti ostatak života kraj ubice.«

  »A šta je sa gospodinom Slounom?« pitao je doktor Montenj. »Živite s njim.

  »To je nešto sasvim drugo«, požurio je Logan. »To što ga oni smatraju krivim ne

  mora da znači da je stvarno kriv. On kaže da se ničega ne seća, zar ne?«

  »Šta ti, u stvari, hoćeš?« pitao je Brendon, neuspešni bombaš‐terorista. »Uvek nešto krijete u svojim glavama. Jedini kojima se još može verovati jesu siromasi.«

  »Hoću pravdu!« reče Logan strasno. »Pravda mora pobediti!«

  »Pravda za sve ljude!« Brendon se odjednom razdra, podižući se na noge. Besno je

  pogledao oko sebe i ponovo seo.

  »Pravda!« reče stari gospodin Hajmer, koji je putovao na druge planete i mogao

  da razgovara sa metalom, »ona će se već pobrinuti za sebe. Bilo kako bilo, uvek izađe

  na isto.«

  »Oni su se načekali«, reče Brendon isturivši bradu ispod tamnih brkova.

  »Siromašni, hoću da kažem.«

  »Ima li policija nekih tragova?« Logan je pitao dr Montenja.

  »Znaju koliko i vi«, reče doktor blago. »Gospodin Rolt je ubijen na plaži između devet i petnaest i deset — u vreme kada nije smeo da izlazi iz kućice D.

  Gospodin Hajmer je podigao svoju smežuranu ruku i ovlaš protrljao usne. »Pa, možda je to pravda.«

  »Znate kakva je kazna za izlazak iz kuće u nedozvoljeno vreme«, rekao je Nikof gospodinu Hajmeru grubo. »Nije smrt, nego sobni zatvor od dva dana. Kazna mora odgovarati prestupu i moramo se držati pravila. Svaka operacija mora imati pravila da

  bi bila uspešna«.

  »To ja i govorim«, reče Logan. »Čovek koji je ubio gospodina Rolta mora biti uhvaćen i ubijen.«

  »Nadležni istražuju slučaj«, reče doktor Montenj umirujućim tonom.

  »Kao što su istražili moj slučaj?« Logan reče povišenim i ljutitim tonom. »Neće privesti vinovnika! A ja vam ponavljam da ne smemo imati ubicu na odeljenju D!

  »Kućica D«, ispravio ga je doktor Montenj.

  »Možda je nešto iz mora ubilo gospodina Rolta«, zamišljeno reče Vilijam Sloun.

  »Nije«, reče Brendon, »čuo sam kad su policajci rekli da su kraj tela nađeni otisci

  samo jednih stopala, koji vode od i do Kućice. To je očigledno delo unutrašnjeg neprijatelja.«

  »Koje su veličine otisci?« pitao je Logan.

  »Nisu bili dovoljno jasni da bi se odredila njihova veličina,«, reče doktor Montenj.

  94

  »Vode do i od drvenog stepeništa u zadnjem dvorištu, gde je zemlja suviše tvrda da bi

  se otisci zadržali«

  »Možda otisci pripadaju gospodinu Roltu«, reče Sloun.

  Nikof je zamumlao. »Glupost! Gospodin Rolt je otišao na plažu, ali se nije vratio.«

  »Pa —« dr Montenj se polako pridigao i otišao do vrata. »Moram da obiđem još

  neke kućice«. Nasmešio se Loganu. »Zanimljivo je što se toliko interesujete za pravdu«, rekao je. Dok je izlazio, galeb je zakreštao.

  Pet preostalih pacijenata kućice D ostalo je sedeći tiho pošto je doktor izašao.

  Logan je posmatrao Nikofa kako presavija svoje papire uredno ih slažući po stolu pre nego ih je strpao u džep svoje košulje. Brendon i gospodin Hajmer su bili duboko zamišljeni, a Sloun je preko Nikofovog ramena zurio kroz otvoren prozor prema moru.

  »Možda niko od nas nije siguran«, odjednom je Logan rekao. »Moramo ići dokraja

  s ovim između sebe.«

  »Ali mi smo stigli dokraja«, reče gospodin Hajmer prijazno, »svi mi.«

  Nikof je šmrknuo. »Govori u svoje ime, matori.«

  »Trebalo bi istraživati zločine nad siromašnima«, reče Brendon. »E, da je moja bomba u Statui slobode eksplodirala... A te godine sam celu nedelju odmora proveo u

  Njujorku.«

  »Sprovešćemo sopstvenu istragu«, insistirao je Logan, »i mogli bismo da počnemo

  odmah. Neka mi svi kažu sve što znaju o ubistvu gospodina Rolta«.

  »A ko je tebe za to ovlastio?« pitao je Nikof. »I što bismo mi istraživali Roltovo ubistvo?«

  »Gospodin Rolt je bio naš prijatelj«, reče Sloun.

  »U svakom slučaju«, reče Logan, »moramo sprovesti urednu istragu. I neko mora

  da bude ovlašćen za to.«

  »Verovatno ste u pravu«, reče Nikof. »Da, urednu istragu.«

  Rekli su šta su imali, i ustanovili da je gospodin Rolt rekao da ide na spavanje u 9.15, poželevši laku noć čuvaru Oliju u tv‐sali. Sloun i Brendon, koji su se tamo nalazili, zapamtili su vreme po reklamama koje prekidaju »Čudovišta iz glavne ulice« na polovini i onim u kojim deterdžent leti kroz vazduh i zasipa košulje. Kasnije, oko deset, kada su počinjale vesti, Oli je otišao da obiđe plažu i otkrio telo gospodina Rolta.

  »Tako«, reče Logan; »ustanovili smo otprilike vreme smrti. A ja sam bio u svojoj sobi sa otvorenim vratima. Sumnjam da bi gospodin Rolt mogao da prođe hodnikom do

  izlaza a da ga ja ne primetim, pa moramo pretpostaviti da je u devet i petnaest otišao u svoju sobu, a negde između tog vremena i deset kroz prozor izišao napolje.«

  »Znao je kakva su pravila«, reče Nikof. »Ne bi tek tako izišao da ga svi vide.«

  »Tačno«, zaključio je Logan, »ali najbolje je da ne trčimo pred rudu.«

  »Tačno, tačno«, smeškao se gospodin Hajmer, »ne trčimo pred rudu.«

  »A gde ste vi bili između devet i deset?« pitao je Logan.

  »Bio sam u kancelariji doktora Montenja«, reče gospodin Hajmer sa smeškom,

  »pričao sam mu o nečemu što sam čuo u čeličnom odvodu. Skoro da sam uspeo da mu

  objasnim da su sve metalne stvari prijemnici, podešeni na različitim frekvencijama, različitim svetovima i vibracijama.«

  Nikof, koji je jednom držao dvojicu svojih službenika zatvorene bez hrane pet dana, nasmejao se.

  »A gde se vi bili?« pitao je Logan.

  »U svojoj kancelariji, baveći se svojim poslovima u vezi s kožom«, reče Nikof. Nikof

  ova »kancelarija« bila je njegova soba, na kraju hodnika, suprotno od Loganove.

  »A sada«, reče Logan odsečno, »prelazimo na motiv. Ko je od nas imao razloga da

  ubije gospodina Rolta?«

  »Ja ne znam, reče Sloun izgubljeno. »Ko bi učinio tako nešto — napunio gospodinu

  95

  Roltu usta peskom?«

  »Ti si mu bio najbliži«, reče Brendon Loganu. »Uvek ste igrali šah. Ko zna šta ste

  vas dvojica muvali.«

  »A šta je s tobom?« Nikof reče Brendonu. »Prošle nedelje si hteo da ga zadaviš.«

  Brendon je skočio, nakostrešenih brkova. »To je bilo pretprošle nedelje!« Okrenuo

  se Loganu. »A Rolt je uvek tukao Logana u šahu — zato ga je Logan mrzeo.«

  »Nije me uvek tukao u šahu«, reče Logan. »I nisam ga mrzeo. Jedini razlog što me

  je ponekad pobeđivao jeste što je pravio takvu gužvu ako izgubi.«

  »Ti ne voliš da gubiš ni u čemu
«, reče Brendon, ponovo sedajući. »Zato si i ubio ženu, jer je bila bolja od tebe. Kako malograđanski, ubiti nekoga zbog toga.«

  »Ja nisam ubio svoju ženu«, reče Logan strpljivo. »I nije ona bila bolja od mene.

  Mada je prilično dobro baratala poslovima«, i polako je dodao »a i dobro je igrala tenis.«

  »A šta je sa Nikofom?« Uvek je meračio kako da ubije Rolta!

  »Zato što mi se podsmevao!« Nikof se drao. »Rolt je bio nadmena budala, i uvek

  mi se smejao što sam ja ambiciozan a on nije. Mislio je da je bolji od svih ostalih — i od tebe, Sloune — ismevao je tebe i Hajmera. Nemam nikog među nama ko nije imao razloga da ubije tu prljavu svinju Rolta«.

  Logan je već bio na nogama, vrišteći. »Ne dozvoljavam da se tako govori o mrtvima!«

  »Samo smatram«, Nikof se pobednički smešio jer je uspeo da iznervira Logana,

  »da nam neće biti lako da otkrijemo Roltovog ubicu. On je bio pametan, taj ubica, pametniji od tebe.«

  Sledećeg dana na plaži, Sloun izusti ono što se svima vrzmalo po glavi.

  »Šta ćemo uraditi sa ubicom ako ga uhvatimo?« pitao je, očiju prikovanih za udaljeni brod koji je upravo kvario vidik.

  »Zadovoljićemo pravdu«, reče Logan. »Osudićemo ga i smaknuti ga — ukloniti ga

  iz našeg društva!«

  »Misliš da tako treba?« pitao je Sloun.

  »Naravno da treba!« Logan se trgao. »Baš je vlast briga ko je ubio gospodina Rolta.

  Njima je verovatno drago da je on mrtav.«

  »Ne slažem se da je razumno« reče Nikof »smaknuti čoveka. Ja nisam za to da se

  tako uradi.«

  »Čini mi se da niko nije na tvojoj strani«, reče Logan. »Mora biti onako kako sam ja

  rekao ako nam je stalo da održimo red ovde.«

  Nikof je mislio jednu sekundu, a onda se nasmešio. »Slažem se da moramo imati

  reda ovde po svaku cenu«, rekao je. »Povlačim svoje reci.«

  »Svoje reči, đavola!« reče Brendon. Legao je na pesak. »Moramo pronaći ko je ubica i likvidirati ga. Nije vreme za reči — vreme je za akciju!«

  »Gospodin Rolt bi se složio«, reče Sloun, puštajući šaku peska kroz prste.

  Čuvar Oli je sišao do plaže i stajao tamo smešeći se, dok se maestral igrao krajevima njegove bele uniforme. Okupljeni ljudi se raspršiše polako i lenjo, svaki na svoju stranu.

  Šutirajući ugrejani pesak bosim nogama, Logan se približio Oliju.

  »Partiju šaha, gospodine Logane« pitao je Oli.

  »Ne, hvala,«, reče Logan. »Ti si našao telo gospodina Rolta, zar ne, Oli?«

  »Da, gospodine Logane.«

  »Gospodin Rolt je verovatno ubijen dok si ti sa Slounom i Brendonom gledao TV.«

  »Verovatno«, složio se Oli, ne pomerajući nijedan mišić na licu.

  »Zašto si ti uopšte išao na plažu u deset sati?«

  Oli se okrenuo i belo pogledao Logana bezizraznim očima. »Znate da uvek

  96

  proverim plažu uveče, gospodine Logane. Ponekad pacijenti i izgube nešto«.

  »Gospodin Rolt je svakako izgubio nešto«, reče Logan. »Da li te je policija pitala jesu li Sloun i Brendon bili u TV‐sali sve vreme ubistva?«

  »Jesu i rekao sam da jesu.« Oli je pripalio cigaretu upaljačem koji je bio providan.

  Unutra je u nekoj tečnosti plivala neka riba. »Pravite se da ste detektiv, gospodine Logane?«

  »Ma, ne«, smejao se Logan. »Samo me zanima kako radi policija, posle cele one

  zbrke u mom slučaju. Kad su jednom umislili da sam kriv, više nisam imao šanse da se

  izvučem«.

  Ali Oli ga nije dalje slušao. Okrenuo se ka okeanu. »Ne idite predaleko, gospodine

  Nikof!« viknuo je, ali se Nikof pravio da ne čuje i počeo da se kreće paralelno sa obalom.

  Logan je odšetao do gospodina Hajmera koji je stajao nadomak talasa pantalona

  savinutih do iznad kolena.

  »Saznali ste nešto od Olija?« pitao je gospodin Hajmer, održavajući ravnotežu iznad talasa koji se povlačio pod njim odnoseći pesak i školjke.

  »Ponešto«, reče Lokan, ukrštajući noge zabavljen igrom talasa oko stopala.

  Izgledali su — kao da se pokreću nošeni plimom prenoseći pesak svojim bosim tabanima. »To je kao okean«, reče Logan, »pronaći ko je ubio gospodina Rolta. Okean

  spira i spira obalu, dodajući i uzimajući sve dok ne ostanu samo pesak i stenje — prava ivica mora. Ukloni zemlju i imaćeš gole stene; ukloni laži i ostaće ti gola istina.«

  »Ne mogu svi podneti istinu«, reče gospodin Hajmer, zastajući da provuće rukom

  kroz nadolazeći talas, »čak ni u drugim svetovima.«

  Logan je izdigao ramena. »Ne mogu svi ni spoznati istinu«, reče on, okrećući se i

  vraćajući se po mokrom pesku do plaže. U sredini zapenjenog, širokog plićaka izgledao

  je kao da se kreće unazad, ka moru...

  Dva dana kasnije Logan je pričao nasamo sa doktorom Montenjom, uhvativši ga u TV-sali tokom jedne od doktorovih dnevnih vizita. Soba je bila vrlo tiha; čak je i otkucavanje sata delovalo lenjo, sporo i bez ritma.

  »Pitao sam se, doktore«, reče Logan, »u vezi sa onom noći u kojoj je Rolt ubijen.

  Da li je gospodin Hajmer dokasno ostao u vašoj kancelariji?«

  »I policija me je to pitala«, reče dr Montenj sa smeškom. »Gospodin Hajmer je bio

  kod mene do deset, a onda sam ga video kako ulazi u ovu sobu i pridružuje se Slounu i

  Brendonu koji su gledali vesti.«

  »Je li Nikof bio sa njima«

  »Nikof je bio u sobi.«

  »Ja sam bio u svojoj sobi«, reče Logan, »sa vratima otvorenim ka hodniku, ali nisam video da je gospodin Rolt izišao napolje. Zato mora da je izišao kroz prozor.

  Možda bi policiji bilo drago da to zna.«

  »Reći ću im to u vaše ime«, reče doktor Montenj, »ali oni već znaju da je gospodin

  Rolt izišao kroz prozor jer su njegova vrata bila zaključana iznutra.« Doktor je klimnuo glavom ka Loganu, što mu je bio običaj. »Ja se ne bih trudio da budem detektiv«, rekao je pažljivo. Stavio je brižljivo negovanu ruku na Loganovo rame. »Savetujem vam da zaboravite gospodina Rolta.«

  »Kao i policija?« reče Logan.

  Ruka nežno potapša Loganovo rame.

  Kada je doktor otišao, Logan je seo na prohladnu vinilnu sofu i razmišljao.

  Brendon, Sloun i Hajmer su bili precrtani, a Nikof nije mogao proći kroz kuću a da ga on ne vidi. Ta dvojica, Rolt i njegov ubica, zajedno su izišli kroz prozor gospodina Rolta —

  samo to ne objašnjava otkud otisci samo jednih stopala do i od tela. A policija je pronašla otiske gospodina Rolta malo dalje od kućice odakle je očigledno hodao 97

  plićakom kroz talase dok mu se put nije ukrstio s putem ubice.

  I tada je Logan video jedinu preostalu mogućnost — jedini mogući odgovor.

  Oli, čovek koji je otkrio telo — samo Oli je mogao da ubije. I pošto je završio sa gospodinom Roltom, mora da je primetio svoje tragove pa se sa drvenih stepenica okrenuo i vratio u suprotnom pravcu, hodajući plažom da »otkrije« telo i uzbuni doktora.

  Motiv? Logan se nasmešio. Svi su imali razloga da srede razmetljivog i nametljivog

  gospodina Rolta. Njega je bilo lako mrzeti.

  Logan je izišao iz TV‐sale da se pridruži ostalim pacijentima na plaži, pažljivo izbegavajući da gleda u udaljenu, u belo obučenu Olijevu figuru. Farbao je neke stolice za plažu na drugom kraju kuće.

  »Noćas«, dramatično im je objavio, »naći ćemo se u sobi za razgovore pošto doktor Montenj ode i obećavam da ću vam reći ko je ubica. Tada ćemo odlučiti kako je

  najbolje da ga uklonimo iz naše sredine.«

  »Samo ako je kriv«, reče Nikof. »Moraš podneti ubedljive, očite dokaze.«

  »Imam dokaz«, reče Logan.

  »Vlast narodu!« dreknuo je Brendon, dižući se na noge.

  Derući se i sm
ejući se, kao dečaci, potrčaše ka talasima.

  Pacijenti su prošli kroz večernji tretman sa doktorom Montenjom, mehanički odgovarajući na pitanja i nevezano čavrljajući, pa je doktor Montenj osetio njihovu tenziju, kao da su očekivali nešto. Zašto su bili tako nervozni? Iz straha? Da li ih je Logan gnjavio ubistvom? Zašto Nikof nije gledao u svoje papire, a Sloun nije zverao kroz prozor?

  »Rekao sam policiji«, dr Montenj je spomenuo, »da ne nameravam ponovo da

  naletim na leš na plaži.«

  »Vi?« Logan se ukočio u svojoj stolici. »Zar nije Oli našao gospodina Rolta?«

  »Jeste, u stvari«, reče dr Montenj klimajući glavom. »Pošto je gospodin Hajmer otišao od mene, pridružio sam se Oliju na plaži kako bismo porazgovarali o nekim stvarima. On je prvi ugledao telo i potrčao da vidi šta je.«

  »A kad tamo, gospodin Rolt usta punih peska«, mrmljao je Sloun.

  Loganu se mutilo u glavi. A bio je toliko siguran. Procesom eliminacije zaključio je

  da je morao biti Oli. Je li moguće da su njih dvojica, Oli i doktor, radili u dosluhu? Mora da jesu. Ali nemoguće! Bio je samo jedan trag.

  Nikof! Mora da je ipak Nikof. Mora da je imao tajni sastanak sa Roltom na plaži pa

  ga je ubio. Ali Rolt je bio sam na plaži kada je sreo ubicu, koji je takode bio sam. A neko jeste ostavio sveže otiske, jednih stopala, do i od tela.

  Nikof je sigurno video Rolta, spustio se niz prozor, sačekao ga i ubio. Ali Nikofova

  soba nema prozor. Samo dve krajnje sobe imaju prozore, Roltova i Loganova«.

  Ti otisci — mogu biti samo njegovi! Njegovi!

  Logan je kroz maglu video kako doktor Montenj gleda na svoj sat, smeši se, pozdravlja se, i odlazi. Noćni vetrić je kroz otvoren prozor donosio šum talasa, koji su spirali zemlju ostavljajući gole stene.

  »A sada«, reče Nikof Loganu, sa mesečevim odbleskom u očima, »Ko je naš čovek?

  Ko je ubio gospodina Rolta? I kakve dokaze imaš?«

  Oli je našao Loganovo telo sledećeg jutra, licem okrenutim prema tlu, blago se njišući u plićaku. Glava mu je bila iskrenuta i napola zakopana a njegovi udovi savijeni pod čudnim uglovima, dok su se oko njega, u vlažnom pesku, osim njegovih, videla još četiri para tragova.

  98