Alef Science Fiction Magazine 007

by MoZarD

  nijih starih fanova, pre nekog vre‐

  svetu? Evo šta o tome kaže urednik (i

  mena je zapao u velike finansijske

  vlasnik) Čarls Braun, u broju od de‐

  teškoće. Odlučio je da rasproda deo

  cembra 1987: »Treba nam neko ko

  svoje gigantske kolekcije SF slika, ča‐

  ima izvrsnu memoriju, može da ko‐

  sopisa, knjiga, fanzina i »predmeta« u

  municira uspešno sa ljudima, i može

  nekoj vezi sa SF. Aukcija je održana

  da živi u neprekidnoj krizi zbog pri‐

  12. i 13. decembra 1987. Prodato je

  micanja rokova za štampanje. A treba,

  raznih eksponata u ukupnoj vrednosti

  dabome, i da volite naučnu fantas‐

  od milion dolara, ali u to ulaze i stvari

  tiku. U smislu prakse, to vam je radno

  koje su prodavali, na istoj aukciji, neki

  mesto urednika‐pripravnika u Ouklen‐

  drugi prodavci (na primer slikar Frenk

  du, Kalifornija. Treba nam neko ko

  Frazeta), a za stvari iz Akermanove

  ume da vozi kola sa menjačem sa

  kolekcije dali su »samo« 550.000

  polugom, da kuca na pisaćoj mašini,

  dolara. Od tog iznosa, organizatori

  koristi kompjuter, i da telefonira ne‐

  aukcije (firma Gernziz u Njujorku)

  poznatim osobama, a pri tom bude

  uzimaju 20% za sebe, tako da će

  prijatan — i sve ovo za pet dolara na

  jadnom Akermanu, koji je celog veka

  sat, tokom tromesečnog probnog

  skupljao tu kolekciju, ostati samo

  rada.« Pošto prosečni industrijski

  440.000 dolara. Zatim će on na to

  radnik (koji radi, koliko vidimo, lakše

  platiti i porezu, koja može izneti, na

  od toga) dobija preko 12 dolara na

  primer, jednu trećinu tog čistog

  sat, ne začuđuje nas činjenica da se

  dohotka... Sve u svemu, nije previše

  Čarliju Braunu nije javio niko

  »u džepu«, kad čovek zbog si‐

  odgovarajući.

  romaštva rasprodaje sve snove svog

  života.

  Na Akermanovoj aukciji slikaru Frenku

  Frazeti ponuđeno je preko 42.000

  dolara za jednu od prvih slika o

  Konanu, ali je on to odbio jer je

  smatrao da nije dovoljno. Neko je dao

  18.000 dolara za original kostima u

  kome je Boris Karlof igrao Franken‐

  štajnovog monstruma. Neki stari ma‐

  gazini su se, međutim, prodavali

  bukvalno za bagatelu. Dakle, i

  prodavci i kupci su prošli — kako ko..

  103

  14

  preko obraza, pune »senzualne« usne,

  gusti opušteni brkovi, bujna račvasta

  Najzad, on je znao da je voleo Špika, i

  brada, istinski misaon i prodorni izraz lica,

  istovremeno ga mrzeo, s razlogom ga

  podstakli su ga da kupi knjigu.

  mrzeo. Ali poimanje te ljubavi bilo je vrlo

  »Nikad pre nisam bio čuo o tebi, Dik«,

  nestalno i retko, tako da ga nije uzne‐

  reče Frigit. Ali knjigu sam odmah pročitao

  miravalo. U toku košmara izazvanog gu‐

  i oduševio se. Postojalo je nešto s tobom

  mom snova, bio je tako užasnut sazna‐

  u vezi, mimo tvoje nesumnjive životne

  njem da je ljubav duboko u osnovi nje‐

  odvažnosti, tvog mačevanja, vladanja

  gove mržnje, da je vrisnuo. Kad se

  mnogim jezicima, prerušavanja u urođe‐

  probudio, Vilfreda ga je drmusala, zahte‐

  ničkog lekara, urodeničkog trgovca, mimo

  vajući da sazna šta se dogodilo. Vilfreda

  toga što si prvi Evropljanin koji se živ

  je pušila opijum ili ga pila s pivom dok je

  izvukao iz svetog grada Harara, prona‐

  bila na Zemlji, ali se ovde, nakon jednog

  lazač jezera Tanganjike, i bezmalo, prona‐

  pokušaja, plašila da opet žvaće gumu

  lazač izvora Nila, suosnivač Kraljevske

  snova.Užasnuio ju je oživlja‐vanje prizora

  antropološke akademije nauka, pronala‐

  umiranja mlađe sestre od tuberkuloze, i

  zač izraza ESP, prevodilac »Priča iz hiljadu

  istovremeno, prvog doživljaja sebe kao

  i jedne noći«, znalac istočnjačkih seksu‐

  bludnice.

  alnih vežbi, i tako dalje...

  »Neobično halucinogeno sredstvo«,

  »Osim svega ovog, po sebi dovoljno

  Ruač beše rekao Bartonu. Objasnio je šta

  očaravajućeg, prema tebi sam osećao

  znači ta reč. Diskusija o ovom dugo je

  nekakvu naročitu naklonost. Otišao sam u

  potrajala. »Izgleda da podstiče trauma‐

  javnu biblioteku — Peorija je bila malo

  tične događaje, u mešavini stvarnosti i

  mesto, ali se tamo nalazilo mnogo knjiga,

  simbolike. Ne uvek. Katkad ima svojstvo

  tvojih i o tebi, što im ih je darovao neki

  afrodizijaka. Ponekad, kako kažu, izaziva

  tvoj obožavalac — i pročitao sam ih.

  prijatne halucinacije. Ali rekao bih da

  Potom sam počeo da skupljam prva

  nam je guma snova obezbeđena u tera‐

  izdanja, tvoja i o tebi. Najzad sam i sam

  peutske, ako ne u svrhe čišćenja orga‐

  postao prozni pisac, ali sam planirao da

  nizma. Na nama je samo da otkrijemo

  napišem tvoju konačnu opsežnu biogra‐

  kako da je koristimo«.

  fiju, da putujem svugde gde si ti bio,

  »Zašto je češće ne žvačeš?« pitao ga je

  saberem snimke i beleške iz tih mesta,

  Frigit.

  osnujem društvo i fondove za očuvanje

  »Iz istog razloga iz kog neki ljudi od‐

  tvog groba...«

  bijaju da idu na psihoterapiju, ili odusta‐

  Frigit je sada prvi put spomenuo njegov

  nu pre kraja, strah me je.

  grob. Barton, iznenađen, reče: »Gde?«.

  »Da, i mene«, reče Frigit. »Ali, kad se

  Potom dodade: »Naravno! Mortlejk. Bio

  jednom negde duže zadržimo, namera‐

  sam zaboravio. Da li je grob stvarno bio u

  vam da svake noći žvačem štapić, tako mi

  obliku arapskog šatora, kako smo Izabela

  svega. Iako me nasmrt plaši. Naravno, to

  i ja planirali?«

  je sada lako reći.«

  »Da. Ali groblje je bilo zapušteno, grob

  Piter Džejrz Frigit bio je rođen svega

  su oštetili vandali, zarastao je u korov a

  dvadeset osam godina posle Bartonove

  pričalo se o prenošenju kostiju u zaba‐

  smrti, ali je jaz između njih bio dubok.

  čeniji deo Engleske, mada je tada bilo

  Imali su različite poglede na mnoge stva‐

  teško naći stvarno zabačen deo.«

  ri; žučno bi raspravljali, da je Frigit bio

  »Pa, osnova li to tvoje društvo za

  sposoban za žučnu raspravu, ne u vezi sa

  očuvanje mog groba?« upita Barton.

  disciplinom u grupi ili plovidbom čamca

  Dotad beše svikao na ideju o sopstvenoj

  već u mnogim pogledima na svet. K tome,

  smrti, ali od razgovora sa nekim ko je

  Frigit je imao štošta zajedni�
�kog sa Bar‐

  video njegov grob, podišla ga je jeza.

  tonom, i možda je zato bio tako fasciniran

  Frigit duboko uzdahnu. Pomirljivo kaza:

  Bartonom na zemlji. Frigit je slučajno,

  »Ne. U doba kad sam bio u mogućnosti

  1938. godine, imao u rukama knjigu

  da to učinim, osećao bih krivicu zbog

  Fearfeksa Dounija u mekom povezu pod

  trošenja vremena i novca na mrtve. Svet

  naslovom Barton: Arabljanski noćni pus‐

  je bio u prevelikom škripcu. Živima je bila

  tolov. Naslovna strana bila je ilustrovana

  neophodna sva moguća pažnja. Zaga‐

  fotografijom Bartona u pedesetoj. Surovo

  đenost, siromaštvo, ugnjetavanje, i tako

  lice, prefinjeni i naglašeni luk veđa, guste

  dalje. Bile su to važne stvari.«

  crne obrve, prav ali jak nos, veliki ožiljak

  »A ta konačna opsežna biografija?«

  105

  Frigit je opet zborio pomirljivo. »Kad

  Posledice su bile poput onog osećanja

  sam prvi put čitao o tebi, mislio sam da

  koje bi obuzelo doktora Džonsona pri

  sam jedini duboko zainteresovan za tebe,

  ponovnom susretu s Bosvelom.

  odnosno svestan tvoje važnosti. Ali

  Beše to druga etapa u razvoju njihovog

  interesovanje za tebe je poraslo šezde‐

  neobičnog odnosa. Frigit je postao

  setih godina. Mnoge su knjige o tebi

  prisniji, ali i dosadniji. Amerikanac se

  napisane, jedna čak i o tvojoj ženi.«

  neprestano uzdržavao od komentarisanja

  »Izabeli? Neko je napisao knjigu o njoj?

  Bartonovih stavova, nesumnjivo zato što

  Zašto?«

  nije želeo da ga naljuti. Frigit se upinjao

  Frigit se nasmešio. »Bila je to prilično

  da nikog ne naljuti. Ali istovremeno se

  zanimljiva žena. Vrlo teška, rekao bih,

  upinjao da se svima protivi. Odbojnost je

  žalosno sujeverna, shizofrenična, i sklona

  izbijala iz mnogih njegovih finih, i ponekih

  da pravi budalu od sebe. Malo će joj njih

  ne baš finih, dela i reči. Bartonu se ovo

  ikad oprostiti spaljivanje tvojih rukopisa i

  nije dopadalo. On je bio neposredan, uz

  dnevnika...«

  ljutnju, ako treba. Možda je, kako je Frigit

  »Šta?« urliknu Barton. »Spa...?«

  primetio, bio suviše željan sukobljavanja.

  Frigit klimnu glavom i reče, »To je tvoj

  Jedne noći, dok su sedeli oko vatre u

  lekar, Grenfel Bejker, opisao kao 'nemilo‐

  podnožju kamene zdele, Frigit se raspri‐

  srdno uništenje koje je usledilo za

  čao o Karačiju. Ovo selo, koje je kasnije

  njegovom oplakanom smrću'. Spalila je

  postalo prestonica Pakistana, države

  tvoj prevod Mirisnog vrta, tvrdeći da bi

  stvorene 1947, imalo je, u Bartonovo

  želeo da ga objaviš jedino kad bi ti trebale

  doba, samo 2.000 stanovnika. Do 1970,

  pare, a ne trebaju ti, razumljivo, jer si

  broj stanovnika porastao je na oko

  sada mrtav.

  2.000.000 To je izazvalo Frigitova zapit‐

  Barton je ostao bez reči što mu nije bilo

  kivanja, više okolišna, o izveštaju koji je

  svojstveno.

  ovaj podneo svom generalu, gospodinu

  Frigit je posmatrao Bartona iskosa i

  Robertu Nejpiru, o javnim kućama muške

  cerio se. Kao da je uživao u Bartonovom

  prostitucije u Karačiju. Izveštaj je trebalo

  jadu.

  da se čuva u tajnim arhivima istočno‐

  »Spaljivanje Mirisnog vrta nije bilo tako

  indijske armije, ali ga je pronašao jedan

  strašno, premda dovoljno. Ali da spali

  od mnogih Bartonovih protivnika. Iako

  oba kompleta tvojih dnevnika, ličnih, u

  izveštaj nikada nije bio javno spomenut,

  kojima si, kako se pretpostavlja, oslo‐

  korišćen je protiv njega celog njegovog

  bodio sve svoje najdublje misli i većinu

  života. Barton se prerušio u domoroca, da

  neobuzdanih mržnji, pa čak i javne,

  bi dospeo u javnu kuću i video ono što

  dnevnike svakidašnjih događaja, e, to joj

  nijedan Evropljanin nije. Ponosio se što je

  nikada nisam oprostio. Niti većina ljudi.

  promakao neopažen, a ovaj neprijatan

  To je bio veliki gubitak; samo je jedna od

  posao beše prihvatio jer je jedini za njega

  tvojih beležnica preostala, neka mala, a i

  bio sposoban, i zato što je to njegov dragi

  ona je izgorela za vreme bombardovanja

  vođ Nejpir od njega tražio. Barton je na

  Londona u II svetskom ratu.«

  Frigitova pitanja odgovarao pomalo

  On zastade, pa upita: »Je li istina da si

  mrzovoljno. Alisa ga ja naljutila ranije

  na samrtničkoj postelji prišao katoličkoj

  toga dana — činilo se da joj je to vrlo lako

  crkvi, kako je tvrdila tvoja žena?«

  polazilo za rukom u poslednje vreme — i

  »Može biti«, kaza Barton. »Izabel je go‐

  on je razmišljao kako da joj uzvrati.

  dinama htela da se preobratim, iako

  Ugrabio je priliku koju mu je pružio Frigit.

  nikada nije smela da se direktno za to

  Upustio se u slobodno opisivanje onog

  zalaže. U bolesti, najzad, možda sam se

  što se događalo u tim kućama u Karačiju.

  složio, da bih je odobrovoljio. Bila je tako

  Ruač najzad ustade i ode. Frigit je izgle‐

  obuzeta žalošću, tako zabrinuta, tako

  dao kao bolestan, ali je ostao. Vilfreda se

  uplašena da će mi duša izgoreti u paklu.«

  smejala dok se nije svalila na zemlju. Kaz i

  »Pa ti si je voleo?« reče Frigit.

  Monat zadržali su ravnodušan izraz.

  »Učinio bih toliko za svakoga«, odgovori

  Gvenafra je spavala u čamcu, pa Barton o

  Barton.

  njoj nije morao da vodi računa. Lodi je

  »Za nekog, ko je tako potresno iskren i

  izgledala opčinjena, ali i pomalo zgađena.

  neposredan, možeš biti vrlo dvosmislen,

  Alisa, njegova glavna meta, prvo je po‐

  katkad.«

  bledela, pa pocrvenela. Konačno je ustala

  Ovaj razgovor se odvijao oko dva

  i rekla: »Stvarno, gospodine Barton,

  meseca nakon Prvog dana P. U. 1.

  mislila sam i pre da si prost. Ali, razmetati

  106

  se ovim... ovim... ti si sasvim bestidan

  objasnila da to ne znači da ona ne voli

  izopačen i odvratan. Nije da sam

  Frigita; tek, povremeno joj je potrebna

  poverovala ijednu reč od onog što si

  promena. Baš kao i Frigitu.

  govorio. Jednostavno, ne mogu verovati

  Alisa je izjavila da je napušta nada da će

  da se neko može ponašati kako ti tvrdiš

  ikada sresti nekog poznatog. Mora biti da

  da jesi, i potom se time hvalisati. Ti

  su prošli po proračunu, mimo najmanje

  zaboravljaš da uživaš glas čoveka koji voli

  44.370.000 ljudi, i još ne beše videla

  da šokira druge, bez obzira koliko to šteti<
br />
  nikog kog je poznavala na Zemlji. Videla

  njegovoj reputaciji.«

  je neke koje je zamenila za stare poz‐

  Udaljila se u tami.

  nanike. A morala je da prizna da je mali

  Frigit reče: »Jednom ćeš mi, možda, reći

  postotak od 44.370.000, videla izbliza, ili

  koliko je u ovom istine. I ja sam nekad

  čak izdaleka. Ali nije u tome bio problem.

  mislio kao ona. Ali, kako su prošle godine,

  Bivala je sve potištenija i iznurenija

  pojavilo se još podataka o tebi i jedan

  celodnevnim sedenjem na teskobnom,

  biograf načinio je psihoanalizu na osnovu

  prednjem delu palube, uz jedino kretanje

  tvog rukopisa i različitih dokumentarnih

  prilikom rukovanja kormilom ili jed‐rima,

  izvora.«

  odnosno otvaranja i zatvaranja usta u

  »Zaključci?«

  rekao

  je

  podrugljivo

  razgovoru, uglavnom bespredmetnom.

  Barton.

  Barton nije želeo da prizna, ali se plašio

  »Kasnije, Dik«; odvratio je Frigit. »Dik,

  da će ona otići. Možda će baš na sledećoj

  siledžijo«, dodao je, pa i sam otišao.

  stanici, sići na obalu sa svojom zdelom i

  Sada, stojeći uz držak kormila, gledajući

  nekoliko stvari, i reći zbogom. Vidimo se

  kako sunce bije u grupu, slušajući šum

  za sto godina, ili slično. Možda. Glavno

  vode što su je sekla dva oštra pramca, i

  što ju je dosad zadržavalo na čamcu, bila

  škripu brodske opreme, pitao se šta li je

  je Gvenafra. Podizala je malu drevnu

  ispred na drugoj strani kanala nalik

  Britonku kao dete viktorijanske dame po

  kanjonu. Sigurno ne kraj Reke. Ona,

  običajima posle Uskrsnuća. Bila je to

  verovatno, teče beskrajno. Ali kraj grupe

  najčudesnija mešavina, taman toliko

  mora da je blizu. Predugo su bili zajedno.

  čudna, koliko i sve duž Reke.

  Previše dana su proveli na uzanoj palubi,

  Sam Barton beše iznuren večnim

  sa premalo onog čime bi se zanimali,

  putovanjem malim brodom. Želeo je da

  izuzev razgovora, ili kretanja čamca.

  nađe neku gostoljubivu oblast i da se tu

  Vređali su jedni druge do krvi i to je

  smesti, predahne, uči, učestvuje u

  predugo trajalo. Čak je Vilfreda postala

  mesnim delatnostima, da se opet

  tiha i ravnodušna u poslednje vreme. Nije

  privikne na život na kopnu i skrasi. Ali

  ni on bio previše podsticajan. Ruku na