Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  »Takva reakcija se smatra povoljnom«, uveravao ju je Taf. »Molim vas da nastavite

  sa takvom brigom o mačetu, i sa informisanjem. Ako želite.«

  »Naravno«, reče Kejova. Nastavila je da miluje mače, koje se udobno smestilo na

  njenim kolenima. »Da li biste prešli na sledeću traku?«, upita ona.

  17

  Taf izbrisa sa glavnog ekrana unesrećeni brod i drednota. Na tom mestu se pojavi

  druga scena. Zimski dan, vetrovit i hladan; tako je, bar izgledalo. U dubini voda, mračna i uskomešana, isprskana belom penom koju je nosio vetar. Po nemirnom moru plovi drednot; svoje ogromne bele pipke je pružio u svim pravcima oko sebe, tako da je ličio na ogromni, naduveni cvet koji plovi na talasima. Dok su prolazili iznad njega, drednot je izmahnuo ka njima, koristeći samo dva pipka na čijim su se krajevima zmije nejako uvijale. Bili su, medutim, odveć visoko da bi ih to ugrozilo. Činilo se da su u gondoli nekog dugog, srebrnastog balona, i da gledaju dole kroz osmatračnicu sa staklenim dnom; dok je Taf gledao, ugao snimanja se promenio i Taf vide da je taj dirižabl deo konvoja od ukupno tri takva ogromna vazdušna plovila. Dirižabli su leteli, dostojanstveno i nezainteresovano, iznad zaraćenih voda.

  »Dirižabli Duh Akvariusa, Lajl Di, i Nebeska senka«, reče Kefira Kej, »krenuli su da pomognu maloj ostrvskoj grupi na severu, gde je nastupila velika glad. Namera je bila da evakuišemo preživele i dovedemo ih na Novi Atlantis.« Njen glas bio je sumoran.

  »Ove snimke načinila je jedna reporterska ekipa na dirižablu Nebeska senka, koji se jedini spasao. Gledajte.«

  Baloni su plovili dalje, smireni, nepobedivi. Onda baš ispred srebrno‐plavog Duha Akvarijusa, nešto poče da se pokreće u vodi. Nešto se micalo ispod tog tamnozelenog vela. Nešto veliko što nije bilo drednot. Bilo je tamne boje, ne bledo. Znatna površina vode poče da se izdiže, postajući sve tamnija. Velika kupola boje abonosa izroni u vazduh, nastavljajući da raste. Kao da se ostrvo dizalo iz dubina — ostrvo crno, kožnato, ogromno — ostrvo sa dvadeset dugih crnih pipaka. Nadimalo se sve više u visinu, iz sekunda u sekund, i najzad se sasvim odvojilo od mora. Voda je curila sa pipaka koji su visili ispod tog bića dok je uzletalo. Onda pipci počeše da se dižu i razmiču. To biće nije bilo ništa manje od dirižabla koji se ka njemu kretao. Kad se sretoše, bilo je kao da su se dva ogromna nebeska levijatana spojila radi parenja. Crna grdosija je polegla po dugom srebrno‐plavom dirižablu i počela oko njega da obavija svoje pipke, stežući ga u smrtonosni zagrljaj. Posmatrali su kako se spoljašnji omotač dirižabla cepa, i kako se ćelije sa helijumom raspadaju i izduvavaju. Duh Akvarijusa se uvijao i grčio kao živo biće i postepeno se zborao u crnom zagrljaju svog ljubavnika. Kad je sve bilo svršeno, mračno biće je ispustilo ostatke u more.

  Taf zaustavi sliku, gledajući sa svečanim poštovanjem sitne figure koje su iskakale iz gondole osuđene na propast.

  »Drugi je uništio Lajla Dija na povratku kući«, reče Kefira Kej. »Nebeska senkaje preživela i saopštila priču, ali se sa svoje sledeće misije nije vratila. Više od stotinu dirižabla, a i dvanaest preletača, izgubljeno je tokom prvih sedam dana posle pojave ovih vatrenih balona.«

  »Vatreni baloni?« upita Hevilend Taf. Gladio je macana Sumnju, koji je sedeo na njegovoj konzoli. »Nisam video vatru.«

  »To ime im je dato čim smo uništili jednu od tih prokletinja. Jedan gardijski preletač ispalio je samo jedan eksplozivni metak na to biće, i ono je eksplodiralo kao bomba.

  Palo u more, goreći. Oni su izuzetno zapaljivi. Jedan laserski zrak, i oni sablasno planu.«

  »Vodonik«, reče Hevilend Taf.

  »Tačno to«, potvrdi čuvarka. »Nikada nismo ulovili netaknut vatreni balon, ali smo

  na osnovu delića stekli dovoljno saznanja. Ta bića mogu da stvaraju električnu struju u sebi. Uzimaju vodu i obavljaju neku vrstu biološke elektrolize. Kiseonik puštaju u vodu ili u vazduh, a to im pomaže da poguraju što‐šta. Daje im, da tako kažem, vazdušne 18

  mlazeve. Vodonik ispunjava balonske vreće i daje im pogon. Kad žele da se povuku u vodu, oni otvore jedan preklop na vrhu — vidite, tamo gore — i sav gas iziđe, tako da vatreni balon padne natrag u more. Koža je žilava i tvrda. Spori su, ali lukavi. Ponekad se sakriju u oblake i love neoprezne preletače koji proleću ispod. A ubrzo smo otkrili, na svoje razočaranje, da se razmnožavaju istom brzinom kao drednoti.«

  »Izuzetno zanimljivo«, reče Hevilend Taf. »Mogao bih se odvažiti da pretpostavim

  da ste, pojavom tih vatrenih balona, izgubili nebo, kao ranije more.«

  »Pa, manje‐više«, priznade Kefira Kej. »Naši dirižabli su bili jednostavno prespori, tako da nismo smeli rizikovati. Pokušali smo da održimo saobraćaj tako što smo ih slali u konvojima, sa eskortom od gardijskih preletača i vazdušnih automobila, ali čak ni to nije uspelo. Onog jutra Vatrene zore... bila sam tamo, komandovala sam preletačem sa devet vatrenih oruđa... bilo je užasno...«

  »Nastavite«, reče Taf.

  »Vatrena zora«, promumla ona sumorno. »Bili smo... imali smo trideset dirižabla,

  trideset, veliki konvoj. U pratnji, desetak naoružanih preletača. Dug put, od Novog Atlantisa do Slomljene Šake, a to je važna grupa ostrva. Pred zoru drugog dana, upravo kad se istok zarumeneo, more ispod nas počelo je da.. . previre. Kao lonac supe koja počinje da ključa. Bili su to oni, ispuštali su kiseonik i vodu, dizali se. Hiljade njih, Tafe, hiljade. Voda se ludo uskomešala, i uzleteli su, svi odjednom, sve te ogromne crne senke su se digle ka nama, a bilo ih je dokle god se oko moglo videti, u svim pravcima, Napali smo: laserima, eksplozivnim mecima, svime što nam je bilo na raspolaganju.

  Činilo se da samo nebo gori. Toliko tih bića nabreklih od vodonika, a vazduh bogat i vrtoglav od kiseonika koji su oni ispustili. Mi to nazivamo Vatrenom zorom. Bilo je grozno. Svuda vrištanje, baloni gore, naši smrvljeni dirižabli padaju oko nas, tela gore. A dole su bili i drednoti, i čekali. Videla sam ih kako grabe plivače koji su ispali iz dirižabla, obavijaju te blede pipke oko njih i vuku ih dole. Iz te bitke spasla su se četiri preletača.

  Četiri. Izgubili smo sve dirižable i sve ljude na njima.«

  »Surova priča«, reče Taf.

  Oči Kefire Kej izgledale su kao opsednute nečim. Gladila je Glupost slepim ritmom;

  njene usne su bile čvrsto stisnute, a oči prikovane za ekran, na kome je prvi vatreni balon lebdeo iznad padajućeg leša Duha Akvarijusa. »Od tada se život pretvorio u neprekidni košmar«, reče ona konačno. Izgubili smo mora. Na tri četvrtine Namora vladaju glad i čak umiranje od gladi. Samo još na Novom Atlantisu ima viška hrane, jer je samo tamo razvijena obimnija poljoprivreda. Čuvari nastavljaju da se bore. Sunčana britva i još dva svemirska broda prinudno su uvedeni u upotrebu dole — radi bombardovanja, izbacivanja otrova, evakuacije ljudi sa nekih manjih ostrva. Uz pomoć vazdušnih automobila i brzih preletača, održavamo neku labavu mrežu vezu sa ostrvima, Imamo radio, naravno. Ali jedva se održavamo. Tokom protekle godine više

  od dvadeset ostrva je zaćutalo. U pet‐šest takvih slučajeva slali smo patrole da ispitaju šta se desilo. One patrole koje su se vratile saopštile su svaki put isto. Razbacani leševi trunu na suncu. Građevine zgnječene, razrušene. Skrebleri i crvi se hrane leševima. A na jednom ostrvu su našli nešto drugo, nešto još strašnije. To ostrvo se zvalo Zvezda Mora.

  Tamo je nekad bilo blizu četrdeset hiljada ljudi, na ostrvu se nalazila i velika svemirska luka koja je radila sve dok trgovina nije prekinuta. Kad je Zvezda Mora iznenada prestala da se javlja, bio je to užasan šok. Pređite na sledeći snimak, Taf. Pređite«.

  Taf pritisnu seriju svetiljki na konzoli.

  Na plaži je, videlo se, ležalo nešto mrtvo, nešto što je trunulo na pesku indigo boje.

  19

  Ovo nije bila traka nego nepomična fotografija. Hevilend Taf i gardistkinja Kefira Kej mogli su do mile volje da proučavaju to mrtvo biće, gnjilo i trulo. Oko tog bića je ležalo mnoštvo ljudskih leševa, što je davalo proporciju i omogućavalo da se oceni veličina.

  Mrtvo stvorenje imalo je
oblik prevrnute zdele, a bilo je veliko kao kuća. Njegova koža, nalik na štavljenu, mrljasto‐siva i zelena, bila je ispucala, i iz nje je curilo nešto nalik na gnoj. Po pesku su bili ispruženi, kao paoci oko točka, produžeci tela tog stvora. Deset zgrčenih zelenih pipaka, zboranih, sa ružičasto‐belim ustima. I, naizmenično među pipcima, deset udova koji su izgledali kruti, tvrdi, crni, i sa jasno vidljivim zglobovima.

  »Noge«, reče Kefira Kej gorko. »Bio je to hodač, Tafe. Dok ga nisu ubili. Našli smo samo taj jedan primerak, ali to je bilo dovoljno. Sad znamo zašto ostrva prestaju da se javljaju. Stvari dođu iz mora, Tafe. Stvari poput ove. Veće ili manje, ali, hodaju, pomoću deset nogu, kao pauci, a grabe i žderu pomoću deset pipaka. Oklop je tvrd i debeo.

  Hodač neće, kao vatreni balon, poginuti od samo jednog laserskog pogotka ili eksplozivnog metka. Eto, sad razumete. Prvo more, pa vazduh, a sad je počelo i na kopnu. Na kopnu. Izbiju iz vode, hiljade njih, i gaze preko peska kao neka užasna plima.

  Samo prošle nedelje pregazili su dva ostrva. Rešili su da nas zbrišu sa ove planete.

  Nema sumnje da će poneko od nas preživeti na Novom Atlantisu, na visokim planinama

  u unutrašnjosti, ali to će biti surov i kratak život. Trajaće samo dok Namor ne baci na nas nešto novo a opet košmarno«. U njenom glasu osećala se divlja ivica histerije.

  Hevilend Taf isključi konzolu, i svi ekrani postadoše crni. »Smirite se, gardijko«, reče on, okrećući se da se suoči s njom. »Vaše bojazni su razumljive ali nepotrebne. Sad potpunije uviđam vašu nevolju. Zaista je tragična. A ipak, nije beznadežna«.

  »Još uvek mislite da možete pomoći?« reče ona. »Sami? Vi i ovaj brod? A, ne pokušavam ja to da vas obeshrabrim, ne, ni u kom slučaju. Hvataćemo se mi za svaku

  slamku. Ali...«

  »Ali ne verujete«, reče Taf. Mali uzdah pobeže izmedu njegovih usana. »Sumnjo«,

  reče on sivom mačetu, izdižući ga u ogromnoj beloj šaci, »Uistinu si dobio dobro ime«.

  Njegov pogled se vrati Kefiri Kej. »Ja sam čovek sklon opraštanju, a vi ste pretrpeli mnoge tegobe, pa zato neću obratiti pažnju na to što olako omalovažavate mene i moje sposobnosti. A sad, ako biste me mogli izviniti, imam posla. Vaši su poslali i mnogo drugih detaljnih studija i izveštaja o tim bićima, i o namorskoj ekologiji uopšte. Od važnosti je da ih iskoristim, da bih razumeo i analizirao situaciju. hvala vam za informisanje«.

  Kefira Kej se namršti, podiže Glupost sa svog kolena i ostavi je na tlo, i ustade.

  »Vrlo dobro«, reče ona. »Kroz koliko vremena ćete biti spremni?«

  »To ne mogu ni sa kakvom tačnošću predvideti«, uzvrati Taf, »dok ne dobijem priliku da obavim neke simulacije. Možda je dovoljan jedan dan da počnemo. Možda mesec dana. Možda duže«.

  »Ako predugo čekate, biće vam teško da naplatite vaša dva miliona«, odreza ona.

  »Bićemo svi mrtvi«.

  »Zaista«, reče Taf. »Boriću se da izbegnem taj scenario. A sad, da li biste me pustili da radim? Razgovaraćemo opet za večerom. Serviraću čorbu od povrća a la Orion, sa tanjirima torajtskih vatrenih pečurki koje će izoštriti naše apetite«.

  Kejova glasno uzdahnu. »Opet pečurke?« požali se ona. »Za ručak smo imali upržene pečurke sa biberom, a za doručak pečene pečurke u gorkom kremu«.

  »Volim pečurke«, reče Hevilend Taf.

  »Ja sam se umorila od pečurki«, reče Kefira Kej. Glupost se protrlja o njenu nogu, a 20

  ona pogleda dole ka njoj. »Mogu li sugerisati da bude neko meso? Ili morska hrana?«

  Na njenom licu se video izraz čežnje. »Već godinama nisam jela blatno korito. Ponekad sanjam o tome. Raspolutiš ga, sipaš buter unutra, pa navališ kašikom na ono meko meso... ne možete zamisliti kako je to fino bilo. Ili sabljoperka. Ahhh, ubila bih za jednu sabljoperku na varivu od morske trave!«

  Hevilend Taf je izgledao strog. »Ovde ne jedemo životinje«, reče on. Predao se poslu, ignorišući je, i Kefira Kej ode. Glupost odskakuta za njom. »Prikladno«, promrmlja Taf, »zaista«.

  Četiri dana i mnogo pečurki kasnije, Kefira Kej poče da utiče na Hevilenda Tafa, tražeći rezultate. »A šta radite?« upita ona za vreme večere. »Kad ćete stupiti u akciju?

  Izdvajate se svakog dana, a situacija na Namoru se pogoršava svakog dana. Razgovarala sam pre jednog sata sa lordom čuvarom Harvanom, dok ste bili nasamo sa vašim kompjuterima. Mali Akvarijus i Razigrane Sestre su pali dok smo mi odugovlacili, Tafe«.

  »Odugovlačili?« reče Hevilend Taf. »Čuvarko, ja ne odugovlačim. Nikada

  odugovlačio nisam, i nemam intenciju da počnem da odugovlačim sada. Postoji velika

  masa informacija koje treba svariti«.

  Kefira Kej frknu. »Mislite, velika masa pečuraka koje treba svariti«, reče ona. Ustala je tako da je Glupost ispala iz njenog krila. To mače i ona postali su u poslednje vreme nerazdvojni drugari. »Dvanaest hiljada ljudi živelo je na Malom Akvarijusu«, reče ona,

  »i skoro isto toliko na Razigranim Sestrama. Razmišljajte o tome dok varite, Tafe«.

  Okrenula se naglo, i izašla krutim koracima iz sobe.

  »Zaista«, rece Hevilend Taf. I posveti, opet, svoju pažnju piti od slat‐kog cveća.

  Sedam dana kasnije imali su novi sukob. »Dakle«? reče pripadnica Garde tada u hodniku, stupajući pred Tafa koji je teškim hodom, vrlo dostojanstveno, odmicao ka svojoj radnoj sobi.

  »Pa«, reče on, »dobar dan, gardijko Kej«.

  »Nije ovo dobar dan«, reče ona svadljivo. »Namorska kontrola mi javlja da su Ostrva Izlazećeg Sunca pala. Pregažena, U njihovoj odbrani izgubljeno je desetak preletača, a uništeni su i svi brodovi koji su bili ukotvljeni u tamošnjim lukama, Šta kažete na to?«

  »Izuzetno tragična stvar«, reče Taf. »Za svako žaljenje«.

  »Kad ćete biti spremni?«

  On polako sleže ramenima. »Ne mogu kazati.

  Zadatak koji ste mi postavili nije jednostavan. Izuzetno kompleksan problem.

  Kompleksan. Da, zaista, baš to je prava reč. Možda bih čak mogao reći, zapanjujući.

  Uveravam vas, medutim, da je tužna sudbina Namo‐ra angažovala sva moja saosećanja,

  i da je, slično tome, ovaj problem an‐gažovao svu snagu mog intelekta«.

  »Ovo je vama samo to, Tafe, zar ne? Samo problem?«

  Hevilend Taf se malo namršti i sastavi sake ispred sebe, polažući ih na svoj istureni stomak. »Problem, zaista«, reče on.

  »Ne. Nije to samo problem. Ne igramo mi nikakvu igru. Dole umiru stvarni ljudi.

  Umiru zato što Garda nije dorasla poverenom zadatku, i zato što vi ne činite ništa.

  Ništa«.

  »Smirite se. Imate moja uveravanja da neprestano radim za vas. Morate razumeti

  da moj zadatak nije tako prost kao vaš. Lepo je to, i fino, bacati bombe na drednot, ili 21

  ispaliti metak na vatreni balon pa ga gledati kako gori. A ipak ti jednostavni, drevni metodi vama nisu doneli praktično ništa, gardijko. Ekološko inženjerstvo je posao koji mnogo više zahteva. Proučavam izveštaje vaših vođa, vaših pomorskih biologa, vaših istoričara. Razmišljam i arializiram. Smišljam različite pristupe i simulaclje na velikim kompjuterima Arke. Pre ili kasnije naći ću odgovor za vas«.

  »Pre«, reče Kefira Kej tvrdim glasom«. »Namor zahteva rezultate, a ja se sa tim slažem. Gardijski savet je nestrpljiv. Pre, Tafe. Ne kasnije. Upozorila sam vas«. Ona iskorači u stranu i pusti ga da prođe.

  Kefira Kej je provela sledećih desetak dana izbegavajući Tafa najviše što je mogla.

  Večeru je preskakala; mrštila se kad god bi ga ugledala u hodniku. Svakodnevno je odlazila u komunikacijsku dvoranu, gde je opširno razgovarala sa svojim starešinama dole, i dobijala najnovije vesti. Bile su loše. Sve vesti su bile loše.

  Najzad je došlo do kritične tačke. Bleda, razbesnela, ona kruto uđe u zatamnjenu dvoranu koju je Taf nazivao svojom »ratnom sobom«, i nađe ga kako sedi pred redom

  kompjuterskih ekrana gledajući crvene i plave liđnije kako se uzajamno jure preko je
dne nacrtane mreže. »Taaafe!« povika ona iz punog grla. On ugasi ekrane i okrete stolicu da se suoči sa njom. Sklonio je Nezahvalnost sa sebe. Zaogrnut senkama, gledalo ju je ravnodušno. »Savet čuvara mi je dao jedno naređenje«, reče ona.

  »Baš dobro za vas«, uzvrati Taf. »Znam da ste zbog neaktivnosti u poslednje vreme

  ispoljavali nemir«.

  »Savet traži akciju odmah, Tafe. Odmah. Danas. Razumete li?«

  Taf sklopi prste svojih šaka u luk ispod vilice, maltene kao da počinje molitvu.

  »Moram li trpeti ne samo neprijateljstvo i nestrpljenje, nego i klevete u pogledu vrednosti mog intelekta? Razumem sve što o vašim čuvarima treba razumeti, u to vas

  uveravam. Jedino ne razumem čudnu i perverznu ekologiju Namora. Dok to ne shvatim,

  ne mogu stupiti u akciju.

  »Stupićete« u akciju«, reče Kefira Kej. Odjednom se u njenoj ruci stvorio laserski pistolj, uperen ka Tafovoj širokoj stomačini. »Stupićete odmah sad«.

  Hevilend Taf uopšte nije reagovao. »Nasilje«, reče on glasom blagog prekora.

  »Možda ćete mi dati, pre nego što progorite rupu u meni i time osudite na propast i sebe i svoj svet, priliku da vam objasnim?«

  »Hajde«, reče ona. »Slušaću. Kratko«.

  »Izvrsno«, reče Hevilend Taf. »Čuvarko, na Namoru se dešava nešto veoma

  čudno«.

  »Primetili ste«, reče ona suvo. Laser se nije pomakao. »Zaista. Vas uništava najezda stvorova koje moramo, u nedostatku boljeg termina, kolektivno nazvati morskim čudovištima, Pojavile su se tri vrste za manje od šest standardnih godina. Utisak je da je svaka od tih vrsta nova, ili bar nepoznata. Meni se čini da je to do krajnosti neverovatno. Vaš narod živi na Namoru već sto godina, a ipak vi donedavno niste znali baš ništa o tim kreaturama koje zovete drednotima, vatrenim balonima i hodačima. To je maltene kao da neki mračni analog Arke vodi biološki rat protiv vas, a ipak je jasno da se ne radi o tome. Ta čudovišta, bez obzira da li su stara ili nova, jesu domaća na Namoru, jesu produkt namorske evolucije. Njihovi bliski srodnici ispunjavaju vaša mora