Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  »Sva ova hrana potiče sa Arke, iako bi se krajnje poreklo ovog obroka moglo pratiti do desetak različitih svetova. Da li biste želeli još začinjenog mleka?!

  »Ne«, promrmlja ona. Zurila je u prazne tanjire. »Dakle, niste lagali. Jeste ono što tvrdite, a ovo jeste semenski brod tih .. .kako ste ih nazvali?«

  »Ekološke inženjerijske jedinice davno ukinute Federalne imperije. Njihovi brodovi

  bili su malobrojni, a u ratnim razaranjima uništeni su svi sem jednog. Preživela je samo

  Arka, i ostala napuštena tokom jednog milenijuma, Nije potrebno da se interesujete za detalje. Dovoljno je reći da sam je našao i osposobio.«

  »Vi ste je našli?«

  »Pa verujem da sam baš to rekao, i upravo tim rečima. Molim vas lepo da pažljivo

  slušate. Ne prija mi da ponavljam reči. Pre pronalaženja Arke, ostvarivao sam skromnu 12

  zaradu trgovinom. Moj nekadašnji brod još uvek se nalazi na sletištu. Možda ste ga nekim slučajem i videli.«

  »Onda ste vi zaista samo trgovac«.

  »Molim!« reče Taf indignirano. »Ja sam ekološki inženjer. Arka može da prepravi cele planete, čuvarko. Istina je da sam ja samo jedan, sam, dok je nekadašnja posada brojala dve stotine članova: i da mi nedostaje obimno formalno obrazovanje što su ga pre mnogo vekova, dobijali nosioci zlatastog slova teta, koje je bilo oznaka ekoinženjerijskih odreda. Ipak, uspevam, na svoj skromni način, da petljam od danas do sutra. Ako Namor poželi da upotrebi moje usluge, ne sumnjam da vam mogu pomoći.«

  »Zašto?« oprezno upita krhko gradena čuvarka, »Zbog čega vam je toliko stalo da

  nam pomognete?«

  Hevilend Taf bespomoćno raširi svoje bele ručerde. »Znam da, možda, izgledam kao budala. Ne mogu da se uzdržim. Po prirodi sam humanista, uvek dirnut tuđom nevoljom i patnjom. Ne bih mogao da napustim vaš narod u tegobama baš kao što ne

  bih mogao ni da povredim neku od mojih mačaka. Bojim se da su ekoinženjerci bili kudikamo oštriji, ali ja svoju sentimentalnu prirodu ne mogu da izmenim. I tako sedim pred vama, spreman da dam sve od sebe.«

  »Ne tražite ništa!«

  »Radiću besplatno«, reče Taf. »Naravno, tu su troškovi. Moraću da zaračunam, zbog toga, jedan mali honorar. Recimo, tri miliona standardnih jedinica. Smatrate li da je to fer?«

  »Fer«, reče ona ironično. »Ali prilično skupo, rekla bih. Bilo je i drugih poput vas, Taf. Dolazili su prodavci oružja i avanturisti rešeni da se obogate na našoj nesreći.«

  »Čuvarko«, reče Taf prekorno. »činite mi straobalnu nepravdu. Ja za sebe ne uzimam praktično ništa. Arka je tako velika i skupa. Možda bi dva miliona standnrdnih bilo dovoljno? Ne mogu da verujem da biste mi zamerili ako uzmem tu crkavicu. Zar vaš svet vredi manje?«

  Kefira Kej uzdahnu. Umor se urezao u njeno uzano lice. »Ne«, reče ona. »Ne ako

  možete i da učinite sve što obećavate. Naravno, mi nismo bogat svet. Moraću se konsullovati sa svojim starešinama. Ovo nije samo moja odluka.« Ona naglo ustade.

  »Vaša komunikacijska oprema?«

  »Kroz vrata pa levo, niz plavi hodnik. Peta vrata desno.« Taf ustade dostojanstveno i poče da raščišćava sto, dok je ona odlazila.

  Kad se čuvarka vratila, pred njima je bila otvorena boca nekog pića blistavo skerletne boje. Taf je gladio ogromnog crno‐belog mačora koji je sebi na stolu našao odličan ležaj. »Unajmljeni ste. Tafe«. reće Kefira Kej sedajući. »Dva miliona standarda.

  Kad dobijete ovaj rat.«

  »Saglasan«. reče Taf. »Hajde da porazgovaramo o ovoj situaciji uz čašice ovog oduševljavajućeg pića.«

  »Alkohol?«

  »Blagi narkotik.«

  »Čuvari ne koriste nikakve stimulanse niti depresante. Mi smo gilda boraca Takve

  supstance zagaduju telo i usporavaju reflekse. Čuvar mora biti pripravan. Mi čuvamo i štitimo.«

  »Pohvalno«, reče Hevilend Taf, i napuni svoju čašu.

  » Sunčana britva ovde traći vreme. Namorska kontrola je pozvala Britvu da se vrati.

  Bojne sposobnosti tog broda potrebne su nam dole.«

  13

  »Onda ću olakšati njegov odlazak. A vi?«

  »Mene su izdvojili za poseban zadatak«, reče ona, a lice joj se nabora u grimasu.

  »Spremni smo da vam damo informacije o situaciji dole. Ja treba da vam pomognem da

  se informišete, i da radim kao vaš oficir za vezu.«

  Voda mirna, smireno zeleno ogledalo od horizonta do horizonta. Bio je vreo dan.

  Blešteći zuti sunčani sjaj slivao se kroz tanki sloj zlatastih oblaka. Na vodama je mirovao brod čije su metalne strane sevale srebrnasto‐plavom bojom; otvorena paluba tog broda bila je ostrvce aktivnosti u okeanu mira. Muškarci i žene, sitni poput insekata, prsa golih u toj vrućini, radili su sa mrežom za sakupljanje ulova na dnu. Ogromna bagerska kašika hvataljka puna blata I korova, pojavi se iz vode, i isprazni se u jedan otklopljeni otvor. Posude sa ogromnim mlečnobelim meduzama kuvale su se na suncu,

  na drugim mestima na brodu.

  Iznenada, uznemirenje. Bez ikakvog vidljivog razloga ljudi počinju da trče. Drugi ostavljaju svoje poslove i osvrću se, zbunjeni. Neki, ipak, nastavljaju da rade, ne primećuju ništa. Velika metalna hvataljka, sada prazna, kreće novim zamahom nad vodu i opet se zagnjuruje, a druga hvataljka, na drugom kraju broda, istovremeno izranja. Povećava se broj ljudi koji trče. Dvojica se sudaraju i padaju.

  Onda se ispod broda izvija prvi pipak.

  Pipak se diže i diže. Duži je od bagerske hvataljke zajedno sa bagerskom rukom.

  Čini se da je na mestu gde izranja iz tamnozelenog mora debeo kao torzo krupnog čoveka. Do vrha se sužava do prečnika ljudske ruke. Pipak je beo, neka mekana i ljigava belina, Sa njegove donje strane, celom dužinom, nalaze se krugovi, jako ružičasti, veliki kao tanjiri; ti krugovi se uvijaju i pulsiraju dok se pipak nadnosi nad ogromnim brodom za iskorišćavanje mora i dok se svija oko njega. Kraj pipka se rascepljuje u klupko zmija: manji pipci, tamni, nemirni.

  Pipak se dizao i dizao, zatim presavijao, pa spustio i pritegao oko broda. Nešto se pomaklo sa druge strane, nešto bledo ispod sve te zelene boje, i onda izroni drugi pipak. Pa treći i četvrti. Jedan poče da se rve sa bagerskom rukom i hvataljkom. Drugi je bio sav omotan ostacima mreže, kao velom. Činilo se da ga mreža nimalo ne zadržava.

  Jedan pipak se omotao oko žene sa sekirom. Ona je divlje udarala po pipku, trzala se u bledom zagrljaju, onda se njena leđa izviše, i odjednom je bila nepomična. Pipak odbaci njeno telo, krvareći polako belom tečnošću iz posekotina koje je ona napravila, i dograbi nekog drugog.

  Kad je pipaka pritegnutih oko broda bilo ukupno dvadeset, brod se iznenada naže

  na desnu stranu. Preživeli kliznuše preko palube i počeše da padaju u more. Brod se sve više naginjao. Nešto ga je guralo na jednu stranu i vuklo nadole. Voda poče da pljuska preko jedne ivice, ulazi u otkiopljene otvore. Brod poče da se raspada.

  Hevilend Taf zaustavi projekciju i zadrža tu sliku na velikom ekranu: zeleno more I zlatno sunce, razvaljena lađa u zagrljaju bledih pipaka. »Ovo je bio prvi napad?« upita on.

  »Da i ne«, odgovori Kefira Kej. »Pre ovog dogadaja, tajanstveno su nestali još jedan brod‐žetelac i dva putnička hidrokrilna broda. Istragu smo pokrenuli, uzrok nismo znali.

  U ovom slučaju, dogodilo se da je na licu mesta bila jedna televizijska ekipa koja je snimala nešto za obrazovni program. Snimili su više nego što su planirali.«

  »Zaista«. reče Taf.

  14

  »Bill su u vazduhu, u preletaču. Te večeri, emisija vesti je, maltene, izazvala paniku.

  Ali tek kad je potonuo sledeći brod, stvari su postale zaista ozbiljne. Tad su čuvari počeli da uviđaju puni obim problema.«

  Hevilend Taf je zurio gore, u ekran; njegovo grubo lice bilo je ravnodušno, bezizražajno, a ruke su mu mirovale na konzoli. Jedno crno‐belo mače poče da izmahuje ka njegovirn prstima. »Beži, Gluposti«, reče on, spuštajući mače nežno na pod.

  »Uvećajte d
eo nekog pipka«, predloži čuvarka koja je bila uz njega.

  Tat ćutke posluša. Uključi se drugi ekran, na kome se pokaza zrnasta uvećana slika

  velikog bledog konopca od tkiva koji se savijao preko palube.

  »Dobro pogledajte jednu od tih sisaljki«. reče Kejova. »Te ružičaste oblasti. vidite?«

  »Treća od kraja je mračna iznutra. I kao da ima zube.«

  »Ima«, reče Kefira Kej. »Sve te sisaljke imaju zube. Sisaljke imaju spoljašnje usne koje su nešto kao tvrd, mesnati obruč. One pljesnu na neku podlogu, rašire se i stvore uslove vakuumskog prianjanja, tako da je praktično nemoguće odvojitj ih, ali svaka sisaljka predstavlja i usta. Unutar obruča postoji meki ružičasii preklop koji se može zavrnuti, a tada zubi kliznu napred i pokaže se trostruki red zuba. Svaki je nazupčen, a oštriji su nego što biste pomislili. A sad, mogli biste niz pipak sve do kraja.«

  Taf dotače konzolu, i na trećem ekranu se ukaza drugo uveličanje. Sad su se izuvijane zmije lako mogle razaznati.

  »Oči«, reče Keifira Kej. »Na kraju svakog od tih manjih pipaka po jedno oko.

  Dvadeset očiju. Ti pipci ne moraju slepo da pipkaju unaokoio. Oni vide šta rade.«

  »Fascinantno«. reče Hevilend Taf. »Šta leži ispod vode? Izvor tih strašnih pipaka?«

  »Kasnije smo nabavili poprečne preseke i fotografije uginulih primeraka, a i neke kompjuterske simulacije. Većina uzoraka koji su nam pali u ruke bili su gadno iskasapljeni. Telo one nemani je poput izvrnute šolje, kao polunaduvani mehur, okružen velikim prstenom od kostiju i mišića, za koji je pričvršćeno tih dvadeset pipaka. Meh se puni vodom i prazni, što omogućuje stvorenju da se digne na površinu ili da zaroni u velike dubine. Princip podmornice. Tako je stvorenje u stanju da odvlači brodove dole.

  Ono nije mnogo teško, mada ima zapanjujuću snagu. Ali ono isprazni taj mehur, digne se do površine, grabi, i opet puni mehur. Kapacitet mehura je zapanjujući, a, kao što vidite, stvorenje je ogronmo. Kompletno napunjeno, ono može da odvuče svaki brod kojim trenutno raspolažemo. Ako je potrebno, to stvorenje može čak i da potiskuje vodu nagore kroz te pipke i da je prosipa iz usta da bi ispunilo brod vodom i tako ubrzalo proces. Znači ti pipci su ruke, usta, oči i živa creva za polivanje, sve u jednom.«

  »I vi kažete da vaš narod sve do ovog napada nije znao ništa o takvim stvorenjima?«

  »Tako je. Jedan rođak ovog bića, namorski ploveći ratnik, bio je dobro poznat u ranim danima kolonizacije. Bio je mešavina meduze i oktopoda, sa dvadeset ruku.

  Mnoge domaće sorte građene su po istom principu ‐ jedan centralni mehur, ili telo, ili ljuštura, već tako nešto, i oko toga prsten sa dvadeset nogu ili vlakana ili pipaka. Ti ploveći ratnici bili su mesožderi, umnogome slični ovom čudovištu, ali su oči imali na trupu, raspoređene u krug, a ne na krajevima pipaka. Njihovi pipci, sem toga, nisu mogli funkcionisati kao šmrkovi. Ratnici su bili mnogo manji, otprilike veličine čoveka. Plivali su po površini iznad kontinentalnih pragova, naročito iznad blatnih korita, gde je bilo puno ribe. Njihov uobičajeni plen bile su ribe, mada je i ponekad neoprezni plivač našao groznu krvavu smrt u njihovom zagrijaju.

  15

  »Mogu li pitati šta je bilo sa plovećim ratnicima?« reče Taf.

  »Počeli su da dosađuju. Lovišta su im bila tačno one zone koje su i nama bile potrebne: plićaci bogati ribom, morskom travom i vodenim voćem, i to iznad nakota blatnih kofa, skreblera, kameleon‐školjki i skočifredija. Da bismo mogli bezbedno zasejavati i žnjeti, morali smo prvo uništiti ploveće ratnike na tom mestu — tako nekako je bilo. Pa smo ih i uništavali. Još ih ima, ali su sad retki.«

  »Vidim«, reče Hevilend Taf. »A ovo najstrašnije stvorenje, ova živa podmornica i brodožder, koje vas toliko muči, ima li ime?«

  »Namorijanski drednot«, reče Kefira Kej. »Kad se drednot prvi put pojavio, mi smo

  teoretisali da je u pitanju stanovnik velikih dubina koji je nekako dolutao do površine.

  Namor je naseljen jedva stotinu standardnih godina, tako da smo, ipak, tek na početku istraživanja dubljih regiona namorskih mora. Ne znamo ništa o nemanima koje bi mogle tamo živeti. Ali kada je napadnuto i potopljeno još brodova, sve više i više njih, postalo je očigledno da se moramo boriti sa armijom drednota.«

  »Sa flotom«, ispravi je Taf.

  Kefira Kej se namršti. »Kako god ih nazvali. Mnogo njih, ne samo jedan zalutali primerak. Na toj tački teorija je bila da se duboko ispod okeana desila neka nezamisliva katastrofa, zbog koje je čitava ta rasa morala da krene u bekstvo.«

  »Vi u tu teoriju ne verujete«, reče Taf.

  »Ne veruje niko. Opovrgnuta je. Drednoti ne bi mogli da izdrže pritisak u tim dubinama. Tako, sad ne znamo odakle su došli.« Ona načini grimasu. »Znamo samo da

  su tu.«

  »Zaista«, reče Hevilend Taf. »Nema sumnje da ste se borili.«

  »Svakako. Hrabro, ali smo gubili. Namor je mlada planeta, koja nema ni dovoljno

  populacije ni dovoljno izvora za bitku u kakvu smo bačeni. Tri miliona Namoraca razasuti su širom naših mora, na više od sedamnaest hiljada ostrvaca. Još milion njih se šćućurilo na Novom Atlantisu, našem jedinom kontinentu koji je mali. Naši ljudi su većinom ribari i pomorski farmeri. Kad je sve ovo počelo, čuvara je bilo jedva pedeset hiljada. Pripadnici naše gilde su potomci posada onih brodova koji su dovozili koloniste sa Starog Posejdona i sa Akvarijusa na Namor. Oduvek smo mi štitili naseljenike, ali pre pojave drednota, zadatak nam je bio jednostavan. Naš svet je bio miran, praktično bez ijednog stvarnog konflikta. Bilo je nešto etničkog rivaliteta izmedu Posejdonaca i Akvarijaca, ali u prijateljskim okvirima. Pomoću Sunčane britve i još dva slična broda, čuvari su branili planetu, ali naši poslovi su se uglavnom sastojali od pomaganja u slučajevima požara, poplava, nesreća, i od policijskih intervencija. Otprilike to. Imali smo oko stotinu naoružanih hidrokrilnih patrolnih čamaca, te smo se njima neko vreme koristili za pratnju civilnih brodova i čak poubijali izvestan broj drednota, ali nismo im se mogli ravnopravno suprotstaviti. Uskoro je postalo jasno da, u svakom slučaju, ima više drednota nego patrolnih ča‐maca«

  »A, sem toga, patrolni čamci se ne razmnožavaju, za razliku od drednota koji to, moram pretpostaviti, čine«, reče Taf. U njegovom krilu su se rvali Glupost i Sumnja.

  »Baš tako. Ipak, pokušali smo. Bacali smo dubinske bombe na njih kad bismo ih primetili ispod mora, torpedovali smo ih kad bi se pojavili na površini. Ubili smo stotine njih. Ali bilo je na stotine drugih, dok je svaki naš izgubljeni čamac bio nenadoknadiv.

  Namor nema tehnološku bazu vrednu pomena. U boljim danima, uvozili smo

  potrepštine sa Brazelurna i Vejl Arina. Naš narod je verovao u jednostavan život. Ova planeta ionako ne bi mogla dati osnov industriji. Siromašna je teškim metalima a 16

  fosilnih goriva praktično i nema.«

  »Koliko vam je gardijskih patrol‐čamaca preostalo?« upita Hevilend Taf.

  »Možda oko trideset. Više se ne usuđujemo da ih koristimo. U roku od godinu dana

  posle tog prvog napada, drednoti su imali punu kontrolu nad našim morskim putevima.

  Sve velike žetvene brodove smo izgubili, stotine pomorskih farmi je napušteno ili uništeno, polovina sitnih ribara je izginula a druga polovina se prestravljeno zavukla u luke. Ništa ljudsko nije se više usuđivalo da plovi namorskim morima.«

  »Vaša ostrva su ostala međusobno izolovana?«

  »Pa ne baš«, uzvrati Kefira Kej. »Čuvari su imali dvadeset naoružanih preletača, a, sem toga, bilo je oko stotinu preletača i vazdušnih automobila u privatnim rukama. Sve takve smo stavili pod vojnu komandu i naoružali. Imali smo i dirižable. Ovde su preletači i vazdušna kola teški i skupi za održavanje. Delove je teško nabaviti, osposobljenih tehničara imamo veoma malo. Zato su glavninu našeg vazdušnog saobraćaja pre ovih nevolja obavljali dirižabli. Helijumski, solarni, veliki. Imali smo i te kakvu flotu, čak oko hiljadu njih. Dirižabli su preuzeli snabdevanje nekih malih ostrva, gde je umiranje od gladi postalo vrlo realna pretnja. Drugi dirižabli
su, kao i gardijski preletači, krenuli u borbu. Bacali smo hemikalije, otrove, eksplozive, i slično, iz vazduha, bezbedni. Uništili smo na hiljade drednota, mada uz strašnu cenu. Drednoti su se najviše zbijali oko naših najboljih zona za ribolov i vađnje blatnih korita, tako da smo morali trovati i razarati upravo mesta koja su nama bila najpotrebnija. Ipak, izbora nismo imali. Neko vreme smo mislili da ćemo pobediti. Čak je nekoliko ribarskih brodova otišlo na more i bezbedno se vratilo, uz leteći eskort gardijskih preletača.«

  »Evidentno, to nije bio konačni ishod u ovom konfliktu«, reče Hevilend Taf, »u protivnom, ne bismo ovde sedeli i pričali.« Sumnja jako tupnu Glupost po glavi, i manje mače pade sa Tafovog kolena na pod. Taf se sagnu i dohvati ga. »Evo«, reče on dodajući ga Kefiri Kej, »držite ovog malog macana, ako vam nije teško. Njihov mali rat mi skreće pažnju sa vašeg većeg rata.«

  »Ovaj, naravno.« Čuvarka obazrivo prihvati crno‐belo mače šakama. Mače se

  udobno smesti u jedan njen dlan. »A šta je to?« upita ona.

  »To je mačka«, reče Taf. »Mačor. I iskočiće iz vašeg dlana ako nastavite da ga držite kao da je zaražena voćka. Budite ljubazni, pa ga stavite sebi u krilo. Uveravam vas da je bezazlen.«

  Kefira je, izgledajući veoma neubeđeno, istresla mače iz dlana na svoja kolena.

  Glupost je zevnula, i zamalo da se skotrlja na pod; u poslednjem času je zabilo svoje kandžice u tkaninu njene uniforme. »Jao«, reče Kefira Kej. »Ovo ima hvataljke.«

  »Kandže«, ispravi je Taf. »Majušne i bezopasne.«

  »Nisu kojim slučajem otrovne?«

  »Mislim da nisu«, reče Taf. »Pogladite ga od glave ka repu. onda će biti manje nemirno.«

  Kefira Kej neodlučno dotače glavu mačeta.

  »Molim vas«, reče Taf. »Rekao sam pogladite, a ne tapkajte.«

  Čuvarka poče da gladi krzno mačeta. Istog časa Glupost poče da prede. Ona zastade i užasnuto diže pogled. »Ovo drhti«, reče ona. »I stvara — zvuk.«