Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  pamtim imena pisaca. Kada pročitam

  priču vrlo retko pogledam ime pisca, a

  priče koje su mi se najviše svidele u

  desetak godina praćenja SF‐a, obično za

  autore imaju neke za mene potpuno

  nepoznate pisce. Stoga se bojim da u

  anketi jednostavno nisam mogao dati

  svoje pravo mišljenje (u vezi sa petim

  pitanjem). Što se tiče prva četiri pitanja

  koja se odnose na radove iz Alefa takođe

  sam imao problema: svi radovi su dobri,

  ali malo njih se ističe ispred ostalih.

  Novi Sad, tačnije »Dnevnik« zaista se

  može nazvati »prestonicom SF‐a na

  Balkanu« — za ovu godinu planirana su

  23 SF romana, dva Kardova, šest

  »Supernove«, dvanaest u X—10O, tri u

  Alefu. Takva izdavačka aktivnost je još

  nezabeležena u našim krajevima.

  Novi Sad nema SF udruženje, niti bilo

  kakav drugi vid aktivnog redovnog

  okupljanja ljubitelja naučne fantastike:

  O klubu razmišljamo, ali još uvek nisu

  sazreli uslovi za značajniju aktivnost na

  tom polju. Kada budemo pokrenuli neku

  akciju, svi ćete biti blagovremeno i

  precizno informisani na stranicama

  našeg i vašeg magazina.

  *

  *

  *

  5

  Hevilend Taf je zaključio da je Biopoljoprivredna izložba Grupe šest svetova jedno veliko razočaranje.

  Proveo je dug, zamoran dan na Brazelurnu, pešačeći kroz ogromne izložbene hale,

  zastajući povremeno da ovlaš pogleda neki novi hibrid žitarica ili genetski poboljšanog insekta. To interesovanje bilo je profesionalno. Iako je ćelijska biblioteka njegove Arke

  sadržavala materijal za kloniranje bukvalno miliona biljnih i životinjskih vrsta sa nebrojenih svetova, Hevilend Taf je u svako doba bio spreman da iskoristi priliku da proširi asortiman svoje robe.

  Međutim, činilo se da na Brazelurnu i nema nekih osobito obećavajućih eksponata,

  i zato je, dok su sati proticali, Tafa obuzela dosada i osećanje nelagodnosti u okruženju gomile ljudi koji su se bez poštovanja gurali tamo‐amo. Na sve strane su vrveli svakojaki tipovi: tunelski farmeri sa Vagabonda, u tamnopurpurnim krznima, gazde—zemljo-posednici Arina: sumorni noćarci i blistavo obučeni večnodnevci sa Novog Janusa; i nebrojeni Brazelurnci ovde domaćini. Svi skupa su stvarali grdnu galamu, a Tafa su, dok je prolazio između njih, pratili radoznalim pogledima. Poneko bi se čak i očešao o njega, a to je svaki put izazvalo mrštenje njegovog dugog lica.

  Konačno, nastojeći da pobegne od gomile, Taf dođe na misao da je gladan. Sa dostojanstvenim gađenjem se progurao izmedu posetilaca sajma i izišao iz petospratne ptolanske izložbene hale. Napolju su prodavci hrane, njih više stotina, bili namestili svoje kioske između ogromnih građevina. Činilo se da, od onih najbližih, najmanje posla ima prodavac pita od kokanog belog luka, i Taf zaključi da upravo čezne za pitom u kojoj se nalaze kokice te vrste.

  »Gospodine«, reče on torn prodavcu, »ja bih jednu pitu.«

  Taj pitadžija bio je loptast i rumen, i opasan masnom keceljom. Otvorivši svoju vruću kutiju, i posežući unutra rukom, u rukavici on izvuče jednu vruću pitu. Gurnuo ju je preko tezge Tafu i zapiljio se u njega. »Oho«, reče prodavac pita. »Vi ste neki veliki.«

  »Uistinu, gospodine«, reče Hevilend Taf. Visok dva i po metra, Hevilend je bio maltene za glavu viši i od onih najviših u okolini. Sem toga, on je, sa svojom stomačinom, verovatno bio i dvostruko teži. Taf uze pitu i neuznemireno zagrize u nju.

  »Vi ste sa druge planete«, primeti prodavac. »I to ne s neke obližnje.«

  Taf dokrajci svoju pitu u tri zalogaja, i očisti umašćene prste o salvetu. »Insistirate na očiglednom, gospodine«, reče on. Jer Taf ne samo što je bio primetno viši od svih stanovnika ove planete, nego je i izgledao i oblačio se upadljivo drukčije. Hevilend Taf bio je čiste mlečnobele boje, a na njegovom telu nije bilo ni dlačice. On podiže dugi, žuljeviti prst. »Još jednu«, reče.

  Ućutkan, prodavac izvuče još jednu pitu bez ikakvih daljih primedbi, puštajući Tafa da jede u relativnom miru. Uživajući u krckavoj korici i unutrašnjoj oštrini, Taf je proučavao gomilu, koja se razmilela na sve strane, redove kioska, i pet velikih građevina nadnetih nad pejzaž. Kad je završio sa jelom, okrenuo se opet pitadžiji, lica praznog, kao i uvek. »Gospodine. Postavio bih pitanje, ako može.«

  »A to je?« reče ovaj grubo.

  »Vidim pet izložbenih hala«, reče Hevilend Taf. »Posetio sam ih sve redom.«

  Pokazivao je prstom. »Brazelurn, Vejl Arin, Novi Janus, Vagabond, i, ovde, Ptola.« Taf uredno skrsti šake povrh svog isturenog stomaka.

  »Pet, gospodine. Pet hala, pet svetova. Nesumnjivo je da ja, zato što sam stranac,

  8

  ne poznajem finese ovdašnjih običaja, ali ipak, zbunjen sam. U regionima kroz koje sam dosada putovao, moglo bi se očekivati da okupljanje, koje sebe naziva

  »Biopoljoprivrednom izložbom Grupe šest svetova« sadrži eksponate sa šest svetova.

  To ovde evidentno nije slučaj. Možete li me uputiti u uzroke?«

  »Nije doš'o niko sa Namora.«

  »A tako«, reče Hevilend Taf.

  »Zbog tih nevolja«, dodade prodavac.

  »Sad je sve jasno«, reče Taf. »Ili, ako ne baš sve, jedan deo. Da li biste me uslužili još jednom pitom, i da mi objasnite prirodu tih nevolja? Radoznalost je moja glavna osobina, gospodine. Bojim se da mi je to veliki porok.«

  Pitadžija opet navuče rukavicu i otvori vruću kutiju. »Znate kako se ono kaže: od radoznalosti se ogladni.«

  »A tako«, reče Taf. »Moram priznati da nikad ranije nisam čuo da se tako kaže.«

  Čovek se namršti. »Ne, pogrešio sam. Glad budi radoznalost, tako beše. Nema veze. Od mojih pita ćete biti siti.«

  »Ahh«, reče Taf i uze pitu. »Molim vas nastavite.«

  I tako mu je prodavac pričao, naširoko i nadugačko, o nevoljama na planeti Namor.

  »I eto, vidite«, zaključi on najzad. »Zato nisu došli. Sve to im se dešava, pa nemaju mnogo šta za izlaganje «

  »Dabome«, reče Hevilend Taf, tapkajući usne salvetom. »Morska čudovišta umeju

  da budu i te kako neprijatna.«

  Namor bejaše tamnozelena planeta bez meseca, usamljena, uobručena razvučenim zlatastim oblacima. Arka se stresala dok se njen pogon isključivao, a zatim je teško legla u orbitu oko Namora. U dugoj, uzanoj komunikacionoj dvorani, Hevilend Taf je prelazio sa sedišta na sedište, proučavajući tu planetu na desetak, od ukupno stotinak, ekrana koji su u dvorani postojali. Društvo su mu pravila tri siva mačeta koja su skakutala po konzolama i zastajala samo da bi se međusobno udarala šapicama. Taf na njih nije obraćao pažnju.

  Namor je bio vodeni svet, sa samo jednom kopnenom masom veličine dovoljne da

  se može uočiti iz orbite; i ta kopnena masa bila je, zapravo, mala. Međutim, uveličavanjem se moglo videti hiljade ostrva razasutih u vidu dugih, polumesečastih arhipelaga preko dubokih zelenih mora: bili su to zemljani dragulji razbacani na svim okeanima. Drugi ekrani su pokazivali svetlost desetina gradova i gradiće na noćnoj strani, a pulsirajuće tačke energetske potrošnje na mestima gde su se naselja nalazila pod svetlošću sunca.

  Taf je pregledao sve to, onda je seo, uključio još jednu konzolu, i počeo da igra jednu ratnu igru protiv kompjutera. Jedno mače mu je uskočilo u krilo i zaspalo. Pazio je da ga ne uznemiri. Nešto kasnije, skočilo je drugo mače i bacilo se na prvo, i oni počeše da se tumbaju. Taf ih jednim pokretom ruke odbaci na pod.

  Potrajalo je duže nego što je Taf očekivao, ali najzad se dogodilo: dođe poziv od vlasti, kao što je i očekivao. » Brode u orbiti«, stiže poziv, »brode u orbiti« ovde namorska kontrola. Saopštite svoje ime i posao. Saopštite svoje ime i posao, molim.

  Pre
sretači su upućeni. Saopštite svoje ime i posao. Saopštite svoje ime i posao.«

  Ova emisija je pristizala sa glavne kopnene mase. Arka se uključi na taj kanal.

  Istovremeno pronađe i brod koji se kretao prema Arki — postojao je samo jedan — i 9

  prikaza njegovu sliku na drugom ekranu.

  »Ja sam Arka«,, reče Taf kontroli planete Namor.

  Ta kontrola sa Namora bila je žena okruglog lica, kratko ošišane smeđe kose; sedela je za konzolom, obučena u uniformu tamnozelene boje sa zlatastim rubovima.

  Namrštila se, kratko pogledajući u stranu, nesumnjivo ka svom starešini ili nekoj drugoj konzoli » Arko«, reče ona, »Saopštite koji vain je matični svet. Saopštite koji vam je matični svet i koji je vaš posao, molim«

  Kompjuter pokaza da je onaj drugi brod otpočeo da komunicira sa planetom.

  Uključiše se još dva ekrana. Na jednom se videla vitka mlada žena sa velikim krivim nosem, koja je stajala na, komandnom mostu broda; drugi ekran pokazivao je starijeg čoveka pred konzolom. Oboje su nosili zelene uniforme, a razgovarali su živo, ali šifrovano. Kompjuteru je bilo dovoljno manje od jednog minuta da prokljuvi tu šifru, i Taf je mogao slušati:»... neka sam prokleta ako znam šta je to«, govorila je žena na komandnom mostu. »Nikad nije bilo tolikog broda, bože, pa samo ga pogledajte, je 1'

  primate vi sve to? Je li odgovorio?«

  » Arko«. govorila je još uvek žena okruglog lica, »molim, saopštite koji je vaš matični svet i posao. Ovde namorska kontrola.«

  Hevilend Taf se uključi i u onaj drugi kanal, da bi razgovarao sa sve troje odjednom.

  »Ovde Arka« reče on. »Ja nemam matični svet, gospođo. Moje namere su čisto miroljubive. Trgovina i konsultacija. Saznao sam za vaše tragične teškoće, pa sam, dirnut vašim stradanjem, došao da vam ponudim svoje usluge.«

  Žena na brodu izgledala je zapanjeno. »Šta ste vi...« poče ona. Onaj čovek je bio podjednako zbunjen, ali nije rekao ništa, samo je zurio, otvorenih usta, u Tafovo bezizražajno belo lice.

  »Ovo je Namor, kontrola, Arko« reče žena okruglog lica. »Mi smo za trgovinu zatvoreni. Ponavljam, mi smo za trgovinu zatvoreni. Kod nas je ratno stanje.«

  Dotad se vitka žena na brodu sabrala. » Arko, ovde čuvarka Kefira Kej, komandant namorskog gardijskog broda Sunčana britva. Mi smo naoružani, Arko. Objasnite šta radite. Hiljadu puta ste veći nego ijedan trgovački brod koji sam ikada videla, Arko.

  Objasnite šta radite, ili pucamo na vas.«

  »Zaista«, reče Hevilend Taf. »Pretnje će vam malo koristi doneti, čuvarko. Obuzima

  me najgroznije razočaranje. Doputovao sam iz tolike udaljenosti, čak od Brazelurna, da vam ponudim svoju pomoć i utehu, a vi me presrećete pretnjama i neprijateljstvom.«

  Jedno mače mu uskoči u krilo. Taf ga obuhvati ogromnom belom šakom, i stavi ga ispred sebe, na konzolu, gde ga je kamera morala snimiti. Tužno je zurio dole, u mače.

  »U ljudskom rodu poverenja više nema«, reče on mačetu.

  »Ne otvarajte paljbu, Sunčana britvo«, reče stariji čovek. » Arko, ako su vaše namere istinski miroljubive, objasnite svoje prisustvo. Šta ste? Mi smo ovde u škripcu,

  Arko, a Namor je mala, nerazvijena planeta. Ništa slično vama nikad nismo videli.

  Objasnite svoje prisustvo.«

  Hevilend Taf pogladi mače. »Uvek se moram povijati pred sumnjičenjima«, reče on

  mačetu. »Sreća je njihova što sam tako dobrodušan, jer bih jednostavno otišao i pre-pustio ih njihovoj sudbini.« On diže pogled i zagleda se pravo u kameru. »Gospodine«, reče on. »Ja sam Arka. Ja sam Hevilend Taf, kapetan i gospodar ovde, i cela posada. Vas muče velika čudovišta iz dubina mora; tako mi rekoše. Vrlo dobro. Ja ću vas osloboditi njih.«

  » Arko, ovde Sunčana britva Kako mislite to da uradite?«

  10

  » Arka« je semenski brod ekoinženjerijskih jedinica«, reče Hevilend Taf sa krutom formalnošću. »Ja sam ekološki inženjer i specijalista za biološki rat.«

  »Nemoguće«, reče stariji čovek. »Ekoinženjerijski odredi su uništeni pre hiljadu godina, kad i cela Federalna imperija. Nijedan od njihovih semenskih brodova nije preostao.«

  »Baš nezgodno«, reče Hevilend Taf. »Znači ja sedim u jednoj iluziji. Nema sumnje

  da ću sad, kad ste mi rekli da moj brod ne postoji, potonuti kroz njega pravo nadole i sjuriti se u vašu atmosferu, u kojoj ću, padajući, izgoreti.«

  »Čuvaru«, reče Kefira Kej sa Sunčane britve, »možda ti semenski brodovi zaista više ne postoje, ali ja se brzo približavam nečemu za šta mi moji teleskopi govore da je dugačko skoro trideset kilometara. Ne izgleda kao iluzija.«

  »A ja još ne padam«, priznade Taf.

  »Možete li vi nama stvarno pomoći?« upita žena okruglog lica iz namorske kontrole.

  »Zašto uvek sumnjaju u mene?« upita Taf obraćajući se sivom mačetu.

  »Lorde Garde, moramo mu dati šansu da dokaže to što govori«, insistirala je žena u

  namorskoj kontroli.

  Taf diže pogled. »Iako sam bio izložen pretnjama, uvredama, i sumnjama, saose‐

  ćanje sa vama zbog nezavidnog položaja nagoni me da istrajem. Možda bih mogao sugerisati da Sunčana britva aterira na mene, ako mogu tako reći. Čuvarka Kej se može ukrcati i mi možemo večerati, dok razgovaramo. Vaše sumnje, svakako, ne bi trebalo da se prošire i na običnu konverzaciju, koja je najcivilizovaniji od svih ljudskih načina provođenja suvišnog vremena.«

  Troje čuvara počeše žurno da se dogovaraju izmedu sebe i sa nekom ili nekim osobama izvan ekrana, a dotle se Hevilend Taf zavaljen u sedištu poigravao sa mačetom. »Daću ti ime Sumnja«, reče on mačetu, »da to bude uspomena na način kako sam ovde dočekan. »Tvoja braća i sestre zvaće se Nepoverenje, Neprijateljstvo, Nezahvalnost i Glupost«.

  »Prihvatamo vaš predlog, Hevilende Tafe«, reče čuvarka Kefira Kej sa komandnog

  mosta Sunčana britva. »Pripremite se da se ukrcamo kod vas.«

  »Zaista«, reče Taf. »Volite li pečurke?!«

  Na brodu Arka, paluba za svemirske taksije bila je velika koliko i sletište neke velike zvezdane luke, a izgledala je, maltene, kao smetlište za propale svemirske brodove.

  Šatlovi same Arke stajahu spremni u svojim lansirnim ležištima: pet jednakih crnih brodova elegantnih linija, u voznom stanju; imali su zdepasta trouglasta krila povijena unazad, predviđena za let kroz atmosferu. Druge letilice bile su manje impresivne.

  Kruškasti trgovački brod sa Avalona čučao je umorno na tri ispružene sletne noge, nedaleko od kurirskog broda sa promenljivim pogonom i bojnim ožiljcima i

  karaleonskog lavljeg broda, čiji su složeni ukrasi bili većim delom uklonjeni. Na drugim mestima stajahu letilice čudnijih, tuđinskijih konstrukcija.

  Ogromna kupola iznad ovog sletišta rascepi se u stotinu kriškastih segmenata koji

  se povukoše unazad, otkrivajući malo žuto sunce okruženo zvezdama, i tamnozeleni brod u obliku raže, veličine približne jednom od Tafovih šatlova. Sunčana britva, se spustila, a kupola sklopila iznad nje. Kad zvezde opet nestadoše, atmosfera poče da se vraća, vrtložeći, na sletište, a ubrzo potom pojavi se i Hevilend Taf.

  11

  Kefira Kej je izišla iz svog broda; ispod velikog, krivog nosa usne su joj bile strogo stisnute, ali ni uz svu samokontrolu nije mogla sakriti strahopoštovanje koje joj se videlo u očima. Za njom su stupala dva naoružana čoveka u zlatastim jednodelnim odelima sa zelenim rubovima.

  Hevilend Taf se dovezao do njih otvorenim trotočkastim kolicima. »Bojim se da je

  moj poziv na večeru važio samo za jednu osobu, čuvarko Kej«, reče on videvši njene pratioce. »Žalim ako je došlo do nesporazuma, ali moram insistirati«.

  »Vrlo dobro«, reče ona i okrete st, svojim pratiocima. »Čekajte sa ostalima. Imate

  naređenja. »Sela je u kolica pored Tafa, i rekla mu: » Sunčana britva« će vaš brod razneti u komade ako se ne vratim bezbedno, u roku od dva standardna sata.«

  Hevilend Taf žmirnu ka nj
oj. »Užas«, reče on. »Moju toplinu i gostoljubivost uvek

  dočekuju nepoverenjem i nasiljem«. On pokrete kolica.

  Vozili su se ćutke kroz lavirint međusobno povezanih soba i hodnika, i najzad ušli u ogromno senovito okno koje kao da se pružalo celom dužinom broda, u oba pravca.

  Zidovi i tavanica bejahu pokriveni providnim rezervoarima u stotinama različitih veličina; ti rezervoari su se protezali dokle god je oko moglo videti. Većinom su bili prazni i prašnjavi, ali nekolicina ih je bila ispunjena obojenim tečnostima u kojima su se naslućivali oblici koji su se nejako micali. Nije se čulo ništa sem nekog vlažnog, viskoznog kapanja negde iza njih. Kefira Kej je proučavala sve, ali nije govorila ništa.

  Vozili su se najmanje tri kilometra niz to veliko okno, a onda je Taf skrenuo ka praznom zidu u kome se ispred njih pojavi i raširi jedan otvor. Ubrzo potom, parkirali su se i sišli sa kolica.

  U maloj, spartanski uredenoj trpezariji do koje je Taf otpratio gardijku Kefiru čekala ih je postavljena obilna večera. Počeli su ledenom supom, koja je bila slatka, pikantna i crna kao ugalj: nastavili su salatom od neotrave sa đumbirnim začinima. Glavno jelo je bio šešir jedne pečurke, veliki koliko i tanjir na kome je servirana, obložena testom, okružena sa desetak pomoćnih posuda sa raznim vrstama povrća, od kojih svako u drugom sosu. Čuvarka je jela sa velikim apetitom.

  »Čini se da moja skromna hrana odgovara vašem ukusu«, primeti Hevilend Taf.

  »Nisam se najela toliko dugo, da radije ne bih tačno rekla koliko dugo«, uzvrati Kefira Kej. »Mi na Namoru oduvek smo dobijali hranu iz mora, Bivala je obilna, ali od kad su počele nevolje...« Podigla je viljušku sa gužvom tamnog, deformisanog povrća prelivenog žuto‐smeđim sosom. »Šta jedem? Divno je.«

  »Rianeski grešnički koren, u sosu od senfa«, reče Hevilend Taf.

  Kejova proguta i spusti viljušku. »Ali Rianon je tako daleko. Kako vi...?« Zaćutala je.

  »Naravno«, reče Taf, sastavljajući prste u luk ispod svoje vilice i gledajući njeno lice.