Alef Science Fiction Magazine 011

by MoZarD

  Pomilovao je Yolandu po obrazu. Smešak na njenom licu bio je blag, ali topao.

  Njegova žena nekako je još uvek izgledala kao devojčica na pragu devojaštva, ali je iza krhke fasade skrivala više snage od većine ljudi koje je poznavao. Njegova ljubav prema njoj nikada neće izbledeti.

  Poljubac koji joj je spustio na usne bio je nežan, da bi postepeno prerastao u nešto

  mnogo strasnije. Njen dah mirisao je na med.

  »Oh, bože«, rekla je ona i odvojila se od njega.

  »Šta to... ?« promrmljao je, mrzovoljan kao čovek koga su prenuli iz najslađeg sna.

  Onda je i on čuo Pilimov glas.

  »Mama«, zvao je ovaj. »Mama!«

  Uzdahnula je i digla se iz kreveta.

  74

  Kada je izašla iz sobe, ostao je da leži, zagledan u prazno. Pilim je imao svega četiri i po godine, ali Valdemar je ponekad imao osećaj da mališa vrlo svesno planira kada će uznemiriti i prekinuti svoje roditelje. Uostalom, pomisli Valdemar, to se dalo i očekivati.

  Spavao je tokom čitavog puta prema Sabrini: moglo se pretpostaviti da sada sledi besana noć.

  Iz susedne sobe čuo je glasove. Pogledao je na sat: pola četiri izjutra. Nebo iznad

  grada već je poprimalo plavkastu nijansu. Pomiren sa činjenicom da više nema spavanja sve do jutra, Valdemar se digao iz kreveta i polako odšetao do Pilimove sobe.

  Na zidovima su skakutali holografski zečići i treperile nevešte trodimenzionalne žvrljotine načinjene Pilimovom rukom tokom igri na konzoli hompjutera. Mališa je sedeo nasred kreveta i živahnih očiju razgovarao sa Yolom.

  Ćeretao je: »Sanjao sam sneg. Mama, zašto sada ne pada sneg?«

  Yolanda je rekla: »Pilime, sneg pada samo zimi. Sada je leto i snega ne može da bude.«

  »Ali ja volim sneg. Hoću da pada sneg.«

  Yolanda uzdahnu i bespomoćno pogleda muža. Smešeći se, Valdemar pride

  prozoru, a tamo zastade kao ukopan. Osmeha nestade sa njegovog lica.

  Vlažne, paperjaste pahuljice sipale su na okvir i odmah se topile, ostavljajući kapi

  na staklu dečije sobe. Avgustovsko nebo ponovo se zamračilo i kao da je plavi sjaj koji je prethodio zori bio prognan negde daleko. U uličnim svetiljkama kovitlali su se iskričavi oblaci. Čitav grad bio je obavijen belim velovima: usred leta, Sabrina je obukla venčanu haljinu zime.

  3. ŽELJE

  Sledeće večeri sve troje su izašli zajedno u šetnju po Leonkavelo prospektu. Bilo je malo šetača, jer je za to doba godine bilo prilično hladno. Sabrina se protezala ispod njih, siva i kao iskovana od gvozda, a metalni pločnici vlažno su se iskrili. Vetar je donosio mirise sa pustara koje su okruživale grad, miris kremena i, besmisleno, vonj koji je podsećao na puževe ili školjke. Na nebu iznad prospekta upravo su se pojavljivale prve zvezde.

  Pilim je trčao ispred njih u jakni fluorescentno crvene boje otprilike tri broja prevelikoj i razgonio jata odomaćenih golubova, a Valdemar ga je tmurno posmatrao.

  Izgledao je toliko normalno, toliko životno. Da li je onda bilo mesta crvu sumnje koji se uvrteo u Valdemarovu glavu i počeo da ga nagriza? Yolanda mora da je primetila da je

  zbog nečega zabrinut, jer otkako su izašli nije izmenila više od nekoliko reci sa njim, pametno ga puštajući da se kuva u sopstvenom sosu. Nije želela da se mesa u njegova

  razmišljanja i ispravno je činila: nije ni sam bio načisto o čemu se radi.

  Sve je počelo jutros, vešću o anđelu i čudnovatim događajima na auto‐putu.

  Prebacivao je sebi da postaje paranoičan, ali povezivanje nekih stvari se nametalo.

  Noćas, oko ponoći, prišli su veoma blizu mestu na kome je navodno uništen jedan anđeo. Neposredno nakon toga sa njima počinju čudni događaji. Usred avgusta, njegov

  sin sanja sneg i on zaista počinje da pada. Zatim, kako protumačiti povezanost trenutka Pilimovog buđenja i nestanka paklenog priviđenja na međudržavnom? Opet snovi koji

  se ostvaruju?

  Blagi bože, pomislio je, daj da se varam.

  Anđeli su stvorenja čija je struktura izuzetno krhka: najviše podsećaju na skupinu

  75

  pramenova paučine koju vetar može nositi kako ga volja. Udarni talas sa mesta eksplozije krijumčarskog broda osetio se kod naših kola. Šta lije sve doneo sa sobom?

  Da li je uništio anđela, ili je samo prekinuo hibernaciju i izbacio ga neozledenog iz prostora za teret? Vrata kola bila su u to vreme otvorena. Da li je pramen paučine mogao upasti kroz njih i zalepiti se za Pilimovo lice?

  Jednom kada dodirne kožu čoveka, anđeo stupa u simbiozu sa njime i prilično ga je

  teško odvojiti. Njegove ćelije upijaju se i mešaju sa ljudskim nervnim sistemom, a mesto njegovog upada u organizam može se prepoznati po crvenim mrljama na koži koje najčešće imaju zvezdast ili razgranat oblik. Nekada su ih nazivali stigmama. Da li se takve mrlje sada nalaze na telu njegovog sina?

  Preopterećen sam, pomislio je Valdemar. Imao sam suviše problema u poslednje

  vreme. Ali to nisu bile prave reci.,

  Seme sumnje, jednom kada se začne, teško je ukloniti. Za sve ono što se dogodilo

  u poslednjih dvadeset sati moglo je biti i drugog objašnjenja, ali kako biti siguran?

  Prilikom jutrošnjeg kupanja nije opazio nikakve mrlje na telu svoga sina, ali kakav je to dokaz? Da li se stigme uvek javljaju, ili su samo povremeni efekt? Nije se sećao da je čitao nešto o tome. Zatim, moglo se desiti da su slabo vidljive i da ih naprosto nije primetio. Kako znati? Sa anđelom čovek može da opustoši planetu. Kako da bude siguran da li su snovi i želje njegovog sina postali oružje opasnije od nuklearnog?

  Zadihan, Pilim je došao do svoje majke i ona ga podiže u vazduh. »Pogledaj, Pilime«, reče ona i pokaza prstom. »Zvezda pada. Zašto ne poželiš nešto?«

  4. POSEDNUTOST

  Probudio ga je plač. Jedan trenutak nije znao šta se dešava, a onda se rasanio i obazro oko sebe. Svetio kasnog popodnevnog sunca dopiralo je kroz granje drveta u parku pred kućom. Shvati da je zadremao u fotelji pred ekranom hompjutera. Vesti su odavno

  prošle i na zaslonu su skakutale raznobojne trodimenzionalne reklame. Yolanda se još

  nije vratila sa posla iz biroa za konstrukcije na drugom kraju grada. Glas koji je čuo bio je Pilimov.

  Požurio je do dečije sobe. Vrata su bez glasa iščilela ispred njega i on ugleda sina

  kako sedi na sredini kreveta sa bioničkom lutkom u naručju. Oči su mu bile uplakane.

  »Šta je bilo, Pili? Ne boj se, tata je tu.«

  »Sanjao sam stra‐strašno. Bila je mama i...«

  »Šta si sanjao« upitao je, osećajući kako mu trnci prolaze kičmom. Moj sin, ubilačko oružje... Ali Pilim je samo jecao i još čvršće grlio lutku.

  »Mama«, rekao je on.

  U jednom skoku Valdemar je izleteo iz dečije sobe i našao se za konzolom hompjutera. Otkucao je pozivni znak biroa, osećajući se kako mu se glavom roje zle slutnje. Yolanda, pomislio je, Yolanda, najdraža...

  Ekran zatrepta i u vazduhu se pojavi natpis:

  VEZA U PREKIDU

  Pokušavao je ponovo i ponovo. Nijedan broj u birou nije odgovarao. Iz susedne sobe čuo je Pilimovo jecanje. Tresnuo je pesnicom po tastaturi i vratio se sinu. Grubo ga je dohvatio.

  » Šta si sanjao? « pitao je hrapavim glasom. Dete poče glasnije da plače.

  76

  » Šta si sanjao? «

  »Bauka.« Kroz suze.

  »Kakvog bauka?«

  »Onoga što je Cham Circe ubio na jezeru.« Cham Circe je bio junak poznatog dečijeg avanturističkog programa. Bauk je svakako bio zli ksenomorf Zulu koji je pokušao da osvoji.svet.

  Zulu je imao oblik divovskog pauka. Valdemar se seti kako je pažljivo Pilim pratio

  tu emisiju.

  »Mislio si na pauka.«

  Pilim klimnu i proguta knedlu. »Da, bauka.«

  »Šta je on učinio?«

  »Pojeo je mamu. Mama...«

  Valdemar opsova i istrča iz sobe. Kompjuter je
i dalje davao znak da su veze u prekidu. Pozvao je drugi broj, Na ekranu se pojavilo lice kibere iz službe za informacije,

  »Možete li mi reći zašto ne mogu da dobijem biro za konstrukcije Cambrai?« Pitao

  je Valdemar.

  Lice kibere bilo je kao izvajano od gipsa.

  »Strašno nam je žao, gospodine, ali izgleda da se u birou dogodila nesreća. Došlo

  je do eksplozije, a zgrada se srušila...«

  »Šta je sa mojom ženom? Yolanda Le Moine, dvadeset pet godina, lični broj NACLACCYBAA...«

  »Prema informacijama iz gradskog centra za zaštitu, niko nije preživeo. Primite izraze najdubljeg saučešća, gospodine.«

  Prekinuo je vezu i zatvorio oči. Oseti da mu se niz obraze slivaju suze. Yolanda, pomislio je, Yolanda, šta ću bez tebe?

  Udario je pesnicom po tastaturi hompjutera, staklarija na stolu zazveča od siline udarca, i podigao se polako, kao pijanac. Negde iz parka dopiralo je zaljubljeno gugutanje golubova. Otišao je do kupatila i umio se ledenom vodom, a onda mu jecaji

  ponovo potresoše ramena.

  Moj sin je ubica, pomisli on. Blago, bez ikakve zle namere uništio je sopstvenu majku. Sklopio je oči i osetio da mu se ruke tresu. Tvoje dete, Valdemare Le Moine, ima dar za kojim si uvek čeznuo, pomislio je. Njegove želje i snovi postaju stvarnost. Nije li to ono što svaki roditelj želi svojem detetu? I nije li to najgori užas koji se da zamisliti?

  Tvoj sinčić je posednut, Valdemare, posednut je anđelom.

  Grozničavo je razmišljao šta se tu može učiniti. Ima li za mene ikoga dražeg od njega, upitao se. Ali on je ubio Yolandu. On može da uništi čitav svet. Nenamerno, kao što je zbrisao sopstvenu majku. Kako se zove to osećanje kada istovremeno nekoga voliš, bojiš se za njega i bojiš se njega? Roditeljska ljubav?

  Prešao je rukom preko čela i zagledao se u ogledalo. Na slepoočnici opazi nekoliko

  kapi krvi koje su se slivale na obraz u gotovo pravilnoj crti. Odrao je ruku kada je udario po tastaturi i krv je poticala sa njegovog dlana, ali nije pokušavao da briše ni čelo ni ruku. Udisao je vazduh duboko, punim plućima i razmišljao šta da uradi. Da sve prijavi vlastima? Ali Pilim je njegov sin. A sada, nakon ovoga što se dogodilo, jedino biće na svetu do koga mu je još stalo.

  Kako rešiti nerešiv problem? Kada se pred tobom nalazi više rešenja za njega, ona,

  razume se, sva moraju biti pogrešna. Šta da učinim sa svojim detetom?

  Nešto zacvile, zaškripa, a zatim kuću prodrma strahovit udar. Posegnu prema 77

  vratima, a pod mu poskoči pod nogama i on se prostre koliko je dug po podu kupatila.

  Potres, pomislio je i prvi poriv bio je da odjuri po Pilima, da ga što pre izvuče iz kuće, ali ubrzo je shvatio šta se dešava.

  Pilim je sanjao.

  Ustade i pokuša da otvori vrata, ali kao da je automat potpuno poludeo. Vrata su

  iščezavala i ponovo se materijalizovala bez ikakve logike, on pokuša da se baci kroz njih i odustade, svestan da “bi ga naglo pojavljivanje ulazne ploče moglo osakatiti. Kuću su sada prožimali siloviti udarci, kao da nešto živo i divovsko pokušava da raznese u paramparčad zidove koji su ga okruživali, mahnita buka bila je sve jača i on poče poput zveri u klopci da se osvrće ne bi li našao načina da se izvuče iz kupatila. »Pilime!«

  Dreknuo je i glas mu se utopio u besomučnoj tutnjavi, zujanju i pištanju kućnih automata koji su se, izgleda, uključili svi odjednom, drhtajima koji su na izgled razarali i same temelje građevine. Svetla zatreperiše i ponovo se vratiše, sumanuta buka bila je takva kao da se raspada čitav grad. Obazro se oko sebe, a onda je skinuo sa zida ormarić sa ogledalom i Yolandinim i svojim higijenskim priborom i hitnuo ga u razvodnu ploču poludelog kućnog automata. Začu se tresak, odlomci uređaja i staklarije se rasprštaše svuda oko njega, nekim čudom ga ostavivši bez ogrebotine, a sva buka najednom uminu.

  Oprezno je provirio kroz otvor uništenih vrata u polumrak izlaznog hodnika.

  Prašina je lebdela u vazduhu pred njim, a svuda po podu bili su razbacani kućni predmeti, slike i tri‐de ukrasi. Sa vešalice dopola istrgnute iz zida visila je Yolandina jakna i on primeti da je pocepana preko sredine, kao da je preko nje prešlo sećivo oštro poput brijača. »Pilime«, viknuo je Valdemar i otrčao u dečiju sobu.

  Zagrcnuo se i zakašljao u oblacima prašine koji su je ispunjavali. Pilimove stvari bile su razbacane na sve strane u nezamislivom haosu i on primeti na zidu sobe tri paralelne brazgotine koje kao da su nastale nakon udarca nekakve nezamislivo moćne, troprste

  kandže. Tavanica i polovina suprotnog zida bili su razneseni kao nakon eksplozije, a kroz razderani građevinski materijal videli su se pramenovi izolacionog materijala i pokidani optički i električni kablovi. Odnegde se čulo šištanje, kao da nekakav gas izbija pod visokim pritiskom. Pilima nije bilo nigde. Na njegovom uništenom krevetiću Valdemar pronađe tri kapljice krvi.

  5. ANĐEO

  Jedan trenutak zurio je bez daha. Nije moguće, pomislio je, nikako nije moguće. Svesno ili podsvesno, zašto bi iko sebi poželeo zlo? Ali znao je i previše dobro šta se pre nekoliko sekundi odigralo u sobi njegovog sina.

  Ovo će te boleti, pomislio je. Oh, kako će te samo boleti. Kasnije. Kada udarac ne

  bude izgledao toliko nezamislivo veliki. Kada bude vremena za plakanje.

  Yolanda. Pilim.

  U njemu je bila samo praznina.

  Valdemar prede rukom preko čela. Zatim se zagleda u dlan.

  Na njemu nije bilo ni kapi krvi.

  Setio se tanke, okrvavljene crte na svojoj slepoočnici i zbunjeno se zagledao u prste koji su se belasali u polumraku. Onda se, pun zlih slutnji, vratio do kupatila, podigao najveću krhotinu ogledala i zagledao se u nju.

  Tanka nit boje višnje protezala se preko njegove slepoočnice i nestajala u kosi.

  78

  Razdvojio je vlasi i ugledao tamni lik koji je podsećao na malog pauka raširenih nogu, nacrtanog na koži njegove glave. Prešao je prstima preko njega, a koža je na dodir bila topla i potpuno suva.

  Stigma.

  Sve vreme si to bio ti, rekao je sebi. Od samog početka, tamo na međudržavnom

  iza Mambrina. Ti si jedini izlazio iz kola: anđeo je imao najbolju priliku da ude baš u tebe.

  Seti se priviđenja u pustari. Nije to bila halucinacija izazvana umorom niti potresenošću. Bila je to posledica spajanja dva nervna sistema, anđeoskog i ljudskog, parazita i domaćina. Pa onda sneg: tvoje dete je reklo da bi želelo da ga vidi i, kao uzoran roditelj, ti si se smesta potrudio da mu ispuniš želju. A uništenje biroa? Pilim je samo ispričao svoj detinji san, a tvoja podsvest se potrudila da ga ostvari u najjezivijim pojedinostima.

  Ubio si ženu i sina, Valdemare.

  Da me nije zahvatio crv sumnje, možda bi Pilim još uvek bio živ, pomisli on. Da sam

  samo ranije shvatio. Neman je od samog početka bila u meni._

  Šta da radim? Zašto nije ubio samo mene umesto njih? Mojih najmilijih. Kako bih

  želeo da mi se bar Pilim vrati. Ali izgleda da to ne deluje na taj način.

  Izašao je na terasu, malo se povodeći, i zagledao u krošnje parka pred kućom.

  Grad je i dalje živeo svoj popodnevni život i samo je slabašni zvuk sirena koje su zavijale negde u daljini ukazivao na to da se desilo nešto neuobičajeno. A šta? Ništa strašno, pomisli Valdemar. Samo najnesrećniji dan moga života.

  Zatvorio je oči. Glava ga je pasje bolela. Ali u tami iza kapaka skrivali su se svi prizori iz poslednjih dvadesetak sati, gipsano lice kibere na ekranu kućne konzole i ružičasti odblesak nuklearnih projektila koji se rascvetavaju u pustari Schomburka, kovitlanje avgustovskih pahuljica nad nebom Sabrine i nakazna čeljust demona koji mu

  se ukazao na auto‐putu. Brzo je otvorio oči i shvatio da ne može da se otarasi tih priviđenja. Čelični pauk škljocao je dvometarskim čeljustima, nalik na džinovske makaze koje režu tkivo njegovog sna, lica Yolande i Pilima gledala su ga nemo optužujući.

  Njegov privatni pakao vezao je koloplet oko njega i činilo se da nema
načina da izađe odatle. Proklet bio, anđelu, mislio je, proklet bio.

  Iznenada, sve prestade.

  Dok su mu ramena potresali jecaji bez suza, prišao je kućnoj konzoli, želeći da pozove policiju, i tek nakon nekoliko sekundi shvatio da ne radi. Kuća je ponovo bila tiha, a sablasti su mu nestale iz očiju. Onda je polako sišao do ulaznih vrata i otvorio ih.

  Patrolnih kola nije bilo nigde na'vidiku. Nekoliko desetina metara daleko od ulaznih vrata, na tlu parka ležala je hrpa pocepanih starih tkanina boje rđe. Vetar je prevrtao listove nekih novina bačenih pored nje. Valdemar se obazre i vide da nigde u okolini nema ljudi. Kao da je čak i zvuk saobraćaja umlnuo i Sabrina je rrajednom bila potpuno tiha. Mrtvilo parka pratilo je mrtvilo njegove duše.

  »Bože«, rekao je i uhvatio glavu rukama.

  Pošao je prema parku, prešao deset metara, dvadeset, ali i dalje nije video nikoga.

  Učini mu se da iz daljine čuje brektanje snažnih motora, poput onih koji se upotrebljavaju u rudarskim kopovima. Onda mu se pogled vrati na hrpu pocepanih crvenih tkanina koje su ležale raskidane i delimično rasute po tlu parka.

  To uopšte nisu bile krpe. Bilo je to ljudsko telo.

  Valdemar oseti snažnu navalu mučnine. Nesrećna žrtva, na kojoj se nije moglo 79

  prepoznati ni da li je bila muško ili žensko, izgledala je kao da je propuštena kroz drobilicu kamenja. Iznenada je bio svestan da je i to njegova krivica, da je čitavu nesreću izazvala oslobođena i ojačana tama njegove podsvesti. Nešto u njegovim grudima pripremalo se da počne da vrišti, dugo, očajnički. Šta se to nalazi u meni, mislio je, zar moram uništiti sve što ugledam, zar u meni nema nimalo lepih želja? Zašto sve ne prestane? Gospode, sa svim onim što imamo u sopstvenoj glavi, šta će nam gori demoni?

  Brektanje rudarske mašine koje je začuo pre izvesnog vremena postade