Alef Science Fiction Magazine 011

by MoZarD

  desetostruko jače, a onda se pretvori u siloviti urlik, riku koja kao da je dopirala iz samog središta pakla. Nije to mašina, pomisli on. Iznenada mu je čitava scena bila poznata, kao da ju je doživeo nekada ranije, samo što ne može tačno da se seti gde i

  kada.

  Stvar se pojavila iza zgrade pored njegove i bez žurbe se zaputila na svojim čeličnim nogama. Pokreti su joj bili puni smrtonosne elegancije i nesmiljene snage.

  Valdemar je skamenjeno gledao telo demonskog hibrida tiranosaurusa i crne udovice koje mu se nejasno ukazalo prošle noći na međudržavnom. Na dnevnom svetlu izgledao

  je još užasnije: ovog puta stvarno, od krvi i mesa, a ne samo bestelesno priviđenje pod mesečinom Schomburka.

  Njegov najstrašniji košmar pratio ga je iz sna sve do jave.

  Kao u polusnu, okrenuo se, gledajući kuda bi mogao da pobegne.

  Čelična crna udovica stajala je između njegove zgrade i njega i posmatrala ga okamenjenim pogledom. Udovi su joj dovoljno snažni da bi mogla da preore pola grada,

  shvati Valdemar. Razorna nakaza koja nema šta da traži u stvarnosti: gledaj je dobro, pomisli on.

  To si ti, Valdemare.

  Pokrenula se uz urlik od koga se zemlja tresla i uputila se pravo ka njemu. On potrča, ali se okliznu u krvavoj lokvi i pade koliko je dug. Zver jednim pokretom prepolovi stablo platana koje joj se našlo na putu — moralo je imati preko trideset centimetara u prečniku — i bez žurbe se upuli ka žrtvi, kao da zna da joj ne može umaći.

  Jedan trenutak video je nakaznu glavu iz neposredne blizine, a onda se podigao i potrčao koliko ga noge nose.

  Mogla me je ubiti, pomisli. Mnogo je brža od mene. Ali se igra sa mnom. Njena svrha je mučenje — na kraju krajeva, rođena je u košmaru.

  U tri koraka bezimena stvar je ponovo bila kraj njega, ud koji se metalno presijavao zamahnuo je silovito i promašio Valdemara za samo nekoliko centimetara, uzoravši brazdu po betonskoj stazi parka. Jato golubova panično zaiepeta krilima pokušavajući da im se ukloni sa puta. Imao je osećaj kao da se tkivo svih njegovih mora sakupilo u tamni oblak i stalo da ga progoni nesmiljeno, demonski. Bilo je to ono što svaki čovek samo nazire u uglu sobe kada ugasi svetio, iskonski užas bez milosti i saosećanja — a ja sam ga dozvao na svetio dana, pomisli Valdemar.

  Preskočio je klupu i gotovo je pri tom oborio. Demon iz sna samo je dokači kandžom i odbaci nekoliko desetina metara uvis. Pri tom se pomerio toliko da je Valdemaru otvorio prolaz prema vratima njegove zgrade. Ovaj to ugleda i dade se u besomučan trk.

  Prošao je samo deo sekunde pre nego što je demon sna shvatio šta Valdemar namerava. Onda jezivo urliknu i nadade se svom brzinom za njim.

  Valdemar stiže do vrata i baci se očajnički prema njima. Otkotrljao se po podu i 80

  dobro ugruvao, a iza sebe začuo je siloviti tresak kada je stvor naleteo na okvir vrata.

  Jedan trenutak Valdemar je pomislio da se preračunao i'da nakazna glava ipak može da

  ude u hodnik, sluzave čeljusti sklopiše se na nekoliko desetina centimetara od njegove glave, a onda shvati da je ulaz premalen. Podigao se, zadihano, a demon sna se izmače i besomučnom silinom poče da kidiše na vrata, zidove.

  Građevina se tresla kao da je zemljotres. Demon sna bio je čas na jednoj strani zgrade, čas na drugoj, pod njegovim udarcima leteli su komadi čelične građe kao da ova nije ništa čvršća od papira. Oslanjajući se rukama na zidove, kao da korača po brodu na olujnom moru, Valdemar potrča prema garaži u podrumu. Bilo je pitanje trenutka kada

  će zidovi popustiti i kada će se građevina srušiti i zakopati ga pod sobom.

  Našao se pred gravipterskim vozilom i uklonio vrata jednim udarcem ruke, zatim

  se svalio za upravljač. Rika demona postade prigušena čim se školjka vozila zatvorila oko njega, a on aktivira motore i, ne čekajući da se dovoljno ugreju, dade pun gas.

  Vrata garaže rasprštaše se u komade kada je proleteo kroz njih i kroz poplavu dnevnog svetla on ugleda sablasnu glavu demona koji je još uvek pokušavao da se probije kroz glavni ulaz. Komadi grade i metalne armature ležali su razbacani svuda oko njega. Vozilo poskoči i jurnu kroz park, a demon sna se sa besnim urlikom nadade za njim.

  Na upravljačkom displeju kompjuter je iscrtavao najoptimalniju trasu za izlazak iz

  grada i uključivanje na kružni put oko grada, a Valdemar ga isključi i prebaci potpuno na ručno.

  Samo kada bih ga izvukao iz centra pre nego što napravi mnogo veću štetu, mislio

  je on. Demon sna bio još snažniji nego što je mislio, njegova moć bila je tolika da bi doslovce mogao opustošiti grad. Skrenuo je tik podno jednog od stabala parka, vozilo

  nalete odbojnikom i okrete se gotovo u mestu, a demon sna već je bio skoro nad njime.

  Ponovo je dao pun gas, čudovišne kandže sklopiše se uprazno, sledeći udarac koji mu je bio upućen odvali komad kore i stabla dugačak gotovo metar.

  Podigao je vozilo na maksimalnu moguću visinu; gravipteri su pištali dok je lebdeo

  na visini od preko pola metra, a onda ponovo dodade pun gas. U retrovizoru video je

  lice nakaze iz pakla koja ga je pratila u stopu. Pokuša da skrene levo, zatim desno, ali se stvor nije dao prevariti. Najzad izbi na ulicu koja je vodila od parka.

  Ljudi. Pred njim su bile stotine, hiljade ljudi koje su se okupile oko parka, privučene zvucima koji su govorili da se dešava nešto neuobičajeno. Svetla patrolnih kola su se okretala, policajci su upravo postavljali barikade da spreče radoznalce da zadu na mesto događaja. Bežite, pomislio je Valdemar, prokleti luđaci, zar nijedna nesreća ne može proći bez vas? Skrenuo je u poslednjem trenutku, gomila se uskomeša a zatim poče panično da beži kada ugleda demona, policajci su najpre pokušavali da uspostave

  kakav‐takav red, a zatim Valdemir vide kako i oni sami napuštaju položaje i beže glavom bez obzira. Demon sna zaurla i gomila se pretvori u krkljanac u kome se nije znalo ko koga gazi.

  Ali je nakon toga put brzo bio raščišćen.

  Valdemar je napravio širok krug oko parka, a zatim uleteo u bočnu ulicu brzinom

  od gotovo sto pedeset kilometara na čas, poput torpeda se stuštio između poslednjih

  begunaca, bokom vozila gotovo očešao jednu od policijskih barikada i nastavio da ubrzava. Nejasno je video divovsku tamnu masu koja ga je i dalje uporno sledila na svojim hitrim nogama, ispred njega ljudi su se rasturali i bežali koliko ih noge nose. Bilo je to kao da ispred njega ide talas koji je razbijao reke ljudi i omogućavao mu slobodan 81

  prolaz.

  Jedno transportno vozilo izlete iz bočne ulice, jedva ga izbeže, a onda se punom

  silinom zari u izlog velike robne kuće. Valdemar je jurio, a oko njega se širio talas užasa i on iznenada dobi utisak da ljudi uopšte ne beže od košmarnog diva koji je grabio u stopu za njim, već od njega, Valdemara, kap da je u njemu sakupljeno sve zlo ovog sveta.

  Što možda, pomisli on, i nije tako daleko od istine.

  Uz vrisak motora izbio je na put koji je vodio van grada i on shvati da je dospeo na

  ogranak međudržavnog koji ide pored Lenier‐de Crespignia. Nije video crnu masu iza sebe i za trenutak pomisli da je izmakao.

  Uz urlik čudovište iskoči na nekoliko metara od njega i jednim udarcem raznese vozilo koje je stajalo parkirano pokraj puta. Drugi zamah prelomi uličnu svetiljku kao da je palidrvce. Okrenuo je upravljač i očešao se o ogradu kraj puta; iskre izbiše visoko u vazduh i nestadoše. Nastavio je da vozi sa demonom za petama, ispunjen najcrnjim mislima.

  Pošao je prečicom, pomisli on. Podatke o tome bez sumnje crpe iz moje glave.

  Kako da ga nadmudrim? Pa ja se to borim sa samim sobom!

  Na otvorenom putu dostigao je dve stotine kilometara na čas, zatim dvesta

  dvadeset. Automatski se uključiše sonični odbojnici i buka vazduha koji je zviždao oko njega postade upola slabija.

  Jedno vozilo iz suprotnog smera pokuša da obiđe demona koji je sada trčao po levoj traci, zanese se i punom brzinom nalete na odbojnik. U trenutku kada se od
bio, na njega nalete drugo, krećući se još brže, u oblaku parčadi odskoči visoko u vazduh, a onda oba vozila nestadoše u plamenu oblaka.

  Iskežena čeljust demona kao da se zlurado cerila.

  Pa ja ću se raspasti, pomislio je Valdemar. Svakim trenutkom obuzimalo ga je sve

  veće očajanje. Neodređeno je bio svestan da je baš to ono što daje veću snagu demonu

  njegove podsvesti — i zbog toga je osećao još veće očajanje.

  Iz kola na putu ispade čovek u plamenovima i sruči se potrbuške. Kandža demona

  u prolazu zakači ga na izgled sasvim blago, ali njegovo telo rasprsnu se kao trula voćka.

  Suze su se slivale niz Valdemarove obraze.

  »Prestani«, jecao je. »Prestani.«

  Očajanje preraste u ledenu rešenost. Smirenim pokretima je malo usporio vozilo, a

  zatim okrenu upravljač punom snagom nalevo. Plavo‐bele iskre iskočiše visoko u vazduh kada je šasija zakačila traku puta. Osećajući kako se njiše kao na uzburkanom moru, okrenuo je kola prema demonu i ponovo ubrzao. Dvesta pedeset, trista kilometara na sat, govorili su indikatori. Motori su urlali. Nakaza je čekala, podignutih prednjih nogu, kao da očekuje da će usporiti kada joj bude prišao bliže, spremna da ga dohvati i raskomada moćnim udovima.

  Nije usporio. Silovito je gurnuo komande do kraja. Na trenutak je pred sobom u magnovenju video strahotno telo demona, kao izrađeno iz čelika i zatvorio oči očekujući eksploziju.

  Otvorio je oči sekundu kasnije, svestan da je do udarca već moralo da dođe. Put

  ispred njega bio je prazan. Jurio je nezamislivom brzinom prema ivici puta, retrovizor je pokazao da ni iza njega nema ničega: demon je nestao kao prošle noći kod Lenier‐de Crespignia. Borio se da povrati kontrolu nad vozilom, ali kretao se prebrzo, udario je u graničnik sa desne strane puta, odbio se i naleteo na levi, upravljač mu se potpuno oteo 82

  pod rukama i on sa beznadežnom sporošću oseti kako kola počinju da se prevrću, silovit udarac kao da mu je istrgao pola utrobe, vozilo odskoči i ponovo udari u graničnik, probi ga i slete sa puta, a zatim stade da se kotrlja po šljunkovitom tlu. Zaustavilo se iskrenuto na bok, oseti kako mu usta ispunjava zadah dima i pokuša da se oslobodi pojaseva, ali nije mogao. Vetrobran pred njegovim licem bio je isprskan nečim crvenim i on shvati da je to njegova krv. Nije video na levo oko, a leva ruka bila mu je potpuno utrnula i on nikako nije mogao da je pomeri. Osećao se kao da lebdi ili se lagano ljuljuška na talasima, zakašljao se i iskašljao na sedište kapljice krvi.

  Ali šta se desilo sa demonom?

  Auto‐put je bio pust. Negde iz daljine čuo je zvuk policijskih sirena, a vetar je fijukao oko razbijene školjke njegovog vozila.

  Shvati da je bio jači od svojeg protivnika. Od sebe, ispravi se u mislima. Čudovište

  se vratilo u tamu odakle je došlo, gde god to bilo. Znači da sam bar delom uspeo. Misli su mu prozračne i kao izdvojene iz njegovog tela. Kada bih mogao da vratim Yolandu i Pilima.

  Ali čuda izgleda rade samo u jednom smeru.

  Polako, sa naporom, uspeo je da raskopča pojaseve i otvori vrata, a nozdrve mu

  ispuni miris kremena i puževa. Ispuzao je i prevalio se na vlažno tlo pustare, medu komade vozila i delove ograde međudržavnog.

  Verovatno sam ubio anđela, pomisli. Kad sam udario u bankinu povredio sam čelo.

  Ne vidim na levo oko. Mora biti da sam razorio parazita. Tkivo anđela, kažu, osetljivije je od ljudskog.

  Dugo je tako ležao, uzdišući mirise pustare Schomburka, čudeći se što je živ. Onda

  mu se učini da čuje glasove.

  Bio je to smeh mlade žene i deteta. Čuo je korake i šapat. Neko je prilazio olupini

  kola.

  Shvati da vreme čuda još nije prošlo.

  Došao je trenutak za lepe snove.

  83

  ROMANI KOJI DOLAZE

  Orson Skot Kard:

  GOVORNIK

  ZA MRTVE

  Posle fascinantne ENDEROVE IGRE, sci‐

  bliži svet je Trondhajm a na njemu jedini

  ence‐fiction romana u kome je majstorski

  Govornik — Ender Vigin.

  ispričana priča o manipulaciji detetom‐

  Sve što dalje sledi, u vešto ispletenoj

  mašinom za ubijanje odnosno za odbranu

  literarnoj strukturi, sa atraktivnim slikama

  ljudske rase od insekata, superiorne tu‐

  i mudro obrazloženim likovima, saga je o

  đinske kulture, Orson Skot Kard, sada već

  ispaštanju krivice za zločin sa kojim čove‐

  definitivno jedan od najznačajnijih sf

  čanstvo nikada više ne bi smelo da se

  autora poslednjih godina, u drugom de‐

  suoči — ali, i o želji da se uspostavi viša,

  lu—nastavku, romanu GOVORNIK ZA

  kosmička pravda, da se sačuvana čaura sa

  MRTVE, stvara sagu o iskušenjima daleke

  kraljicom‐maticom i deset hiljada oplođe‐

  budućnosti; zahvaljujući međuzvezdanim

  nih jaja insekata ožive. Stupivši na tle

  putovanjima odnosno relativističkoj brzi‐

  katoličke Luzitanije, Ender Vigin se uve‐

  ni, Ender Vigin, sada Govornik za Mrtve,

  rava da svinjčići nisu životinje već jedna

  preživljava tri hiljade godina iako je nje‐

  potencijalno superiorna rasa kojoj je ne‐

  govo subjektivno životno vreme je preži‐

  ophodno znanje i moć ljudi i — insekata.

  veo jedino matični mozak, kraljica‐mati‐

  Enderov Govor o smrti utiče na osloba‐

  ca, Ender putuje sa jedne ljudske kolonije

  đanje duša živih, kao i na odluku o pobuni

  na drugu, tumačeći smrt ljudi, govoreći

  — jer, Luzitanija se smatra kolonijalnim

  istinu o njihovom životu, onako kako je

  eksperimentom, sa planom razaranju u

  saopštio i istinu o superiornoj kulturi nad

  slučaju teških devijacija. Dileme su neo‐

  kojom je izvršen ksenocid.

  bične: treba li dići pobunu i omogućiti

  Istovremeno, na jednom od kolonizo‐

  koegzistenciju tudinaca sa Zemljanima?

  vanih svetova, na Luzitaniji koja je pod

  Treba li bivšem smrtnom neprijatelju, rasi

  strogom katoločkom jurisdikcijom, odvija

  insekata, omogućiti da oživi? Kako zaštiti‐

  se drama koju izaziva sudar različitih kul‐

  ti dragocene arhive u kompjuterskoj me‐

  tura: pekenjinose tj. svinjčiće koji su uro‐

  moriji od neumoljive odlučnosti Svetske

  đenici na ovoj planeti mogu da posećuju

  uprave? Preti li novi ksenocid? Pobuđuje

  samo određeni naučnici, ksenolozi; Kon‐

  li ljubav ili urođeni ljudski strah?

  gres Zvezdanih Puteva, vrhovno telo

  Orson Skot Kard u drugom delu fasci‐

  unutar Stotinu svetova, naredio je da se

  nantne trilogije gradi složenu i vrlo

  životni prostor svinjčića ogradi, kako ljud‐

  atraktivnu priču o prožimanju različitih

  ska kultura ne bi uticala na kulturu do‐

  kultura, kao i o stalnoj moralnoj dilemi

  morodaca te da bi se, u krajnjem cilju,

  ljudi, suočenih sa nepovratno izgubljenim

  rasa tudinaca sačuvala od mogućeg kse‐

  snovima o dominaciji u svemiru. Psiho‐

  nocida kakav je, tri hiljade godina ranije,

  loška nijansiranja likova su već uočen

  počinio Ender Vigin. Međutim, ksenolozi

  visoki kvalitet pisca koji će i ovom knji‐

  kojima je u cilju strogo naučnog izučava‐

  gom privući znatan borj čitalaca, svojim

&nbs
p; nja dozvoljen pristup svinjčićima bivaju

  lakim stilom i ukazivanjem na temeljna

  ubijeni, na zagonetan i zbunjujući način...

  pitanja svakog društva postati i ostati

  kao da im je ukazano vrhunsko pošto‐

  jedan od najaktuelnijih i najozbiljnijih

  vanje. Jedan ksenobiolog s Luzitanije traži

  pisaca fantastike danas.

  Govornika za Mrtve; igrom slučaja, naj‐

  Vojislav Despotov

  84

  ENDER

  Identifikovali smo četiri jezika svinjčića: Muški jezik je onaj koji se uglavnom može čuti. Takode smo ćuli i delove Ženskog jezika koji oni očigledno koriste u razgovoru sa ženkama (kakva diferencijacija polova!) kao i Jezik drveća, što je ritualni idiom za koji oni kažu da se koristi u molitvama predačkom totem‐drveću. Pomenuli su i četvrti jezik, zvani Očev jezik, koji se očito sastoji od udaranja štapovima različite dužine. Oni insistiraju da je to pravi jezik, različit od drugih, onako kako se portugalski razlikuje od engleskog. Nazivaju ga Očevim jezikom zato što se proizvodi drvenim štapovima koji potiču od stabala a oni veruju da stabla čine duhovi njihovih predaka.

  Svinjčići su vrlo prilježni u učenju ljudskih jezika — mnogo su u tom pogledu bolji od nas. Proteklih godina uspeli su da nauče i stark i portugalski: na njima razgovaraju i međusobno, uglavnom kada se nalaze među nama. Možda se svojim jezicima vraćaju kada mi nismo prisutni. Moguće je čak da su usvojili ljudske jezike, ili da možda, uživaju u novim jezicima tako što ih stalno koriste za igru.

  Doktor Svingler je pitao da li njihova imena i nazivi otkrivaju nešto o njihovoj kulturi. Odgovor je definitivno da, mada sam ja u tom pogledu imao vrlo smelu ideju.

  Važno je to što mi nismo krstili nijednoga od njih. Umesto toga, kad su naučili stark i portugalski, oni su nas pitali za značenja reći i tada objavili imena koja su izabrali za sebe (ili jednog za drugo). Takva imena kao što su Korenko (Ruter) i Lizač neba (Čupaćen) mogla bi biti prevodi njihovog muškog jezika ili prosto strani nadimci koje su izabrali za saobraćaj sa nama.

  Odnose se jedan prema drugome kao braća. Ženke uvek nazivaju ženama, nikada