Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  »Refleksi i misli su dve različite stvri. Ako gurnem ruku u vatru...«

  »Problem s tobom je što ti zaista veruješ. Kao tvoja Majka. Zato ti je i dala ime Kredensa. Ti veruješ u božanski duh reke... »Galama se pojačala i onemogućila me da

  čujem kraj ovoga.

  »Sem toga«, bilo je sledeće što sam čula, bila je to Marsijala, »hajde da to razvijemo dalje. Možemo slobodno da razgovaramo o tome da namerno napunimo

  jednu bočicu tim užasnim praškom od gljiva. Ali zamisli da neko dođe na ideju da pusti

  nekoliko buradi s tom stvari u središnu maticu, a? I da tako uspori njene, ovaj, reflekse dovoljno dugo da može brodom da pređe? Tamo, na drugu stranu... Čemu nas to vodi,

  na duži rok? Ja ću ti reći čemu: to vodi ka trovanju struje. To vodi tome da će reka postati bezbedna za muškarce. Koliko će tada vredeti tvoja Boginja? Ceo sistem će se

  raspasti. I s njim će otići i ovaj, savršeni, način života. Sve pod pretpostavkom da crna struja ne reaguje na užasan način zato što je truješ. Ono što pričaš je čisto ludilo.«

  »Izvini, ZAPOVEDNICE GILDE«, reče Kredensa blaže.

  »Ti znaš one tamo, zar ne?«

  »Koje?«

  »One tamo, iz Port Barbre. Misliš da sam slepa? Nešto si pripremila. Sada ti je potrebna bočica sa crnom strujom. Ili kofa? Treba njima. U zamenu za nešto. Shvataju li one koliko je to opasno? Ako nastavimo ovako, moraćemo da javimo svakoj

  zapovednici broda na reci da je čuva pod sedam brava. Ne misliš li da bi to bilo tužno?

  Nemamo li više poverenja? Ni smisla?«

  Zatim je buka zaista postala suviše glasna. Stigli su i neki muzičari da mi stvore još

  veću glavobolju — mada su svirali frule, flaute i bendžoe umesto da udaraju u bubnjeve. Džambi su već počeli da nerviraju moji ovlašni odgovori u stilu: »Da, ne«, dok sam sedela visoko uzdignute glave i osluškujući druge stvari.

  »Šta je s tobom? Jesi li pala u trans?« uzviknula je.

  »Ham...? Ne. Izvini. Živeli.«

  Dugo sam spavala sledećeg jutra, a zatim ustala i naslonivši se na ogradu pristanjače čekala na Džambi — kad je naišla Marsijala.

  »Jalin«, reče zamišljeno, »videla sam te u 'Ding‐Dongu' sinoć.« Čekala je da nešto

  kažem.

  »Kakvo mesto«, rekoh. »Ooh. Glava.« Protrljala sam svoju nežnu lobanju.

  »Svakakve možeš da sretneš na takvom mestu.«

  »Mislim da su svakakvi u gradu zbog festivala. 'Čak i žene iz Port Barbre'.«

  »O, da. Džambi mi je neke pokazala. Nose kapuljače i šalove.«

  108

  I tako smo nastavile da čavrljamo neko vreme (ili sam, bar, ja tako mislila): Bila sam prilično zadovoljna sobom, a u isto vreme se molila da Džambi požuri i prekine nas.

  »Strašno mesto, Port Barbra«, reče Marsijala. »Čudni ljudi — neki od njih.«

  »Tako sam čula. Čudni obredi usred džungle.«

  »Ljude nakad privlače čudne stvari.« Pošto nisam ništa rekla, Marsijala je

  nastavila; »Naravno, ne možeš da prosuđuješ neko mesto po njegovim ludacima. Oni su

  ekstremi. Pogledaj samo Verino.«

  DA LI JE ZNALA? Da li je vest o tome šta sam uradila procurila i proširila se po reci?

  Razgovarala sam, setih se, ništa manje nego sa zapovednicom gilde. Toliko sam toga čula sinoć.

  »A isto tako«, razmišljala je, »ljudi mogu da budu umešani u čudne stvari sasvim

  naivno, čak i najbolji od njih.« Srce je počelo da mi lupa. A zatim i nešto u glavi.

  Marsijala je preletela pogledom preko brodske opreme i savijenih jedara (što je bilo posebno zaduženje njene vođe paiube) i uzdahnula, i ja shvatih da je ona sve vreme, na

  tužan i usamljen način, mislila na Kredensu, a mene je prosto povezala s njom jer sam i ja bila u »Ding‐Dongu.«

  »Možda«, rekoh — pokušala sam da budem od pomoći, a da u isto vreme ne

  budem izdajica, cinkaroš« — »možda su svi oni koji duboko veruju nevini, ali to je jedna opasna vrsta nevinosti...« Rekoh to, verovatno da bih je impresionirala, u nadi da će Marsijala biti zadivljena mojom mladalačkom mudrošću. To što sam rekla svakako se nije odnosilo na Osmatrače u Verinu. Haso nije bio nevinašce. Baš naprotiv! A ni Jozef.

  Ni Kapsi. Bili su do fanatizma privrženi jednoj ideji, ali nimalo naivni. Međutim, ako sam dobro razumela razgovor koji sam sinoć prisluškivala, Kredensa je, u suštini, bila i privržena nečemu i naivna.

  U ovom slučaju, Marsijala me je, očigledno, smatrala naivnom. Ljubazno se

  nasmešila.

  »Bojenje si dobro obavila. Za pohvalu. I da ti nisam naredila da to obaviš ranije, sada ne bi mogla da ideš na proslavu, zar ne? Ne dozvoli da te više zadržavam od zabave.«

  »Upravo čekam Džambi.« (Prokletstvo, gde li je?)

  »Pazi se, tamo na obali«, dodala je Marsijala blago. Više sebi nego meni.

  »Da se pazim, Zapovednice?« Odjednom primetih da imitiram Kredensin

  sladunjavi izgovor od pre nekoliko sati.

  Marsijala je, zbunjeno, zurila u mene. »Mislim na piće, devojko. Pazi na piće —

  opasno je po život.« Potapšala me je po ruci.

  »Mislite li da ja to ne znam?«

  I tada se, konačno, pojavila Džambi.

  Potražili smo Lalinu kuću u novom gradu. Držali smo se, do detalja, uputstava koja nam je dala, ali kao što je obično slučaj sa uputstvima, i ova su bila savršena, pod uslovom da ste tamo već jednom bili.

  Kako smo napredovali, tako se kamen starog grada pretvarao u drvo novog, kuće

  su se pripijale uz živo drveće, ili su bile sagrađene oko njih u obliku kupe, tako da su stabla u sredini ličila na ogroman, neproporcionalan dimnjak. Neke su puzale uz najveća stabla u visećim ili oslonjenim nizovima, poređene po tim džinovima od drveća, kao stepenište po kome bi neki put od jednog do drugog drveta vodio duž grane.

  Još uvek je sve to bila džungla, proređena i ukroćena. U starom gradu, sunce je bleštalo nepodnošljivom vrelinom. Dublje na kopnu, neprekidni suncobran lišća štitio je od sunca, ali ne i od nomadskih sela koje kao da su bile od rastopljenog metala. Ali ovde, u novom gradu, uslovi su bili idealni, jer su svetlost sunca i senke bili izmešani.

  Putevi i staze bili su oivičeni žbunovima nepoznatog cveća i nigde se nisu mogle videti 109

  divlje šikare. Tu i tamo su se nalazile bašte s povrćem, prepune paradajza, bundeva, krastavaca, slatkih tikava, dinja i duleka. Uglavnom, poznato povrće, mada je njegova veličina bila nešto sasvim drugo.

  I naravno, izgubili smo se. Ili tačnije, stigli smo tamo gde smo i naumili: na mesto

  gde će se, ne tog dana, nego koji dan kasnije održati festival. I to, mislim, samo zato što je priličan broj ljudi, koji su bili uključeni u pripreme, išao u istom pravcu. Bile smo kao dve zalutale ribice koje, uhvaćene u jato većih riba, nesvesno odlaze s njima.

  Došle smo na neku prostranu čistinu na čijoj su jednoj strani radnici prikucavali, učvršćivali i pojačavali terase tribine.

  I odjednom sam se osetila kao na svom terenu, jer je prostor ispred tribine ličio na

  palubu nekog ogromnog broda. Iz raščišćenog i ravnog tla uzdizali su se prema nebu vitki jarboli. Na jednima su se nalazile lestvice od konopca, a na drugima jednostruki konopci s čvorovima. Primetila sam trapeze, vazdušne platforme i vranina gnezda —

  između kojih su bili razapeti brojni konopci. S druge strane cele te konstrukcije nalazilo se jedno osušeno, ali još uvek snažno drvo. Sve manje i niže grane bile su potkresane, a one preostale, na visini, savijale su se pod teretom dodatne akrobatske opreme.

  Nekoliko džunglara obučenih u vrećaste pantalone od nekog jakog materijala,

  skerletne prsluke i elastične čizme sa uporištima za nožne prste, visili su na specijalnim amovima i proveravali namotaje, omče, drvene prečke i sigumosne karike. Jedan se spuštao niz konopac.

  Neko vreme smo posmatrale šta se događa, a
zatim se raspitale i ponovo krenule

  — ovoga puta u dobrom pravcu. U međuvremenu me je i mamurluk prošao.

  Kao što nam je i bilo rečeno, Lalina porodična kuća bila je kuća na drvetu. Jedna od onih koje su bile kao stepenice oko divovskog stabla. Stigle smo do nje preko pokrivenog stepeništa pričvršćenog za deblo klinovima. Stepenište se nalazilo iznad krova donje zgrade.

  Jedva što smo ušli unutra, da i ne pominjem da nismo sreli nikog od roditelja, kad

  je Lalo objavila da je na redu piknik »napolju u pravoj džungli«. Odjednom se iza nje pojavio Kiš noseći korpu i već za nekoliko sekundi smo ponovo silazili niz stepenište.

  Lalini roditelji su, možda, bili protiv što je ona pozvala u goste prijateljice iz Spenglstrima, jer Kiš tek što je bio napustio taj grad. Sledeće što će se dogoditi je da sve njegove rođake i prijateljice navale u Džangali i prosto istrgnu kuću sa njenog sidrišta.

  A možda je Lalo, vrativši se svojoj kući i svojim običajima posle višenedeljnih lutanja, i sama shvatila da je učinila FAUX PAS pozivajući, tako neodgovomo, dve poznanice sa broda. Činilo se da je samo Kiš savršeno srećan i spokojan.

  No, bez obzira na sve, krenuli smo u džunglu putem dugačkim možda pola milje koji je postajao sve divljiji i bučniji zbog nevidljivog životinjskog sveta.

  Džungla, viđena izdaleka, sa brodske palube, može da bude strašno monotona.

  Izbliza, ista ta džungla postaje čarobna. Činilo se da postoje stotine nijansi zelenog.

  Čitav spektar sastavljen isključivo od te boje, kao da sunce zrači zeleno, a ne plavkasto-belo svetlo. Takmičeći se s njim, nalazio se tu i drugi spektar sačinjen od cveća i leptirova, koji su zračili crvenim, narandžastim, azumim, drečavo ružičastim i safirno plavim, kao lampe u boji, kako bi bili što bolje primećeni. Izgledalo je kao da su njihova krila i latice od kristalina, stakla — obasjani nekim sopstvenim unutrašnjim svetlom.

  »Gle, cveće svetli!« uzviknula sam. »Zar ne? I taj leptiron tamo!«

  Očigledno, čim ovo zeleno lišće bude potamnelo, sat ili dva trajaće parada svetlosti

  i insekata.

  Lalo nam je pokazala prilično opasno bodljika‐drvo šćućureni »kazan« iz koga je mogla da štrcne vatrena tečnost i sunđere koji su ispuštali gumu. Oterala je jednu 110

  zviždaljka‐zmiju koja je mogla da vrišti, ako je slučajno nagazite, da bi vas zaplašila, a inače nije bila opasna, izuzev, možda, za bubne opne. Naterala je nekoliko kopnenih kraba da pobegnu u rupe. One su mogle da vam odseku prst, ali samo ako ga, neoprezno, stavite na pogrešno mesto. Rekla nam je kako se zovu mamuti džungle: pancimo drvo, mahegan i tik. Pokazala nam je medene tikve i plave kruške koje su visile toliko visoko da su se jedva videle. Prošli smo pored minijatume šume rogatih gljiva sakupljenih na oborenom, trulom stablu. Ove su bile, rekla je, jestive dok su sitna, karmincrvena dugmad, iznikla u njihovom podnožju, bila smrtonosno otrovna.

  Razgledali smo ih. Srećom sam na njih obratila pažnju. Tada to nisam znala, ali ovaj obilazak s vodičem bio je lekcija o preživljavanju za koju sam bila vrlo zahvalna početkom sledeće godine...

  Svuda su visile loze pružajući omče kao da žele da nas zadave. I zaista je postojala

  jedna vrsta, poznata kao lozgušica, no njoj je trebalo dobrih pola sata da se obavije oko čoveka. Komadi mahovine visili su u zelenkastim, mokrim hrpama i kao da su lučili neku

  otrovnu sluz — a ispostavilo se da je ona imala svojstvo da zaustavi krvarenje i dezinfikuje rane. Paukovine su bile tako ispletene da su opasno ličile na ogromne paukove mreže, gde je, sigumo, u zasedi čekalo nešto debelo, dlakavo i sa mnogo nogu,

  a, u stvari, nije bilo ničega.

  Konačno smo stigle na mesto koje je Lalo bila izabrala. Stotinu pedalja iznad tla uzdizala se jedna visoka stena, imajući oblik zigurata. Kada smo prišli bliže tom kamenom masivu, on je postao nalik na neki napušteni i zarasli hram. U jednom trenutku sam se ponadala da će Lalo da nam otkrije neku od drevnih tajni; delo neke

  davno izumrle rase, iz vremena pre nego što su ljudi odnekud došli na ovaj svet.

  Međutim ne, bila je to prirodna formacija. Na jednoj strani nalazilo se grubo stepenište prekriveno mahovinom, mada su i stepenice mogle biti i prirodne, s obzirom

  na pucanje i lomljenje kamena. Ispeli smo se na vrh koji je bio ravan i skoro bez rastinja, izuzev nešto mahovine. Lalo je iščupala nekoliko biljaka, raščistila nešto žbunja koje se tu nalazilo i sve to pobacala dole — kao što planinari, na drugim mestima, dodaju još po koji komad kamenoj piramidi. Tako smo sedeli visoko iznad površine džungle u ždrelu

  koje je napravio zigurat. Kiš je izvadio bocu vina uvijenu u vlažno lišće, da bi ostalo hladno, začinjeno rolovano meso, plave kruške, dimljenu zmiju i teglu sa purpumim gljivama u sirćetu.

  Dokono smo brbljali, jeli, pili i divili se pogledu, uglavnom na paukovinu i tepihe od

  mahovine — lepša strana džungle nalazila se, najvećim delom, ispod ovih srednjih nivoa. Malo kasnije, uzela sam polupraznu teglu i pogledala u ono što je ostalo u njoj.

  »Htela sam nešto da te pitam, Lalo. Pričala si da ljudi u Port Barbri uzimaju nekakve gljive kao drogu koja pomućuje svest.«

  Lalo se nasmejala. »A ovde, u Džangaliju, stalno trujemo posetioce purpumim

  pečurkama. Da bismo mogli da ih držimo u ropstvu sto godina.«

  »Ne, ozbiljno.«

  »Zašto?«

  »Bez nekog posebnog razloga. Izgledalo mi je čudno. I zanimljivo, znaš?«

  »O, avaj, jadni Džangali nema ništa ni upola tako zanimljivo da ponudi.«

  »Oh, nisam želela da kažem ..! E, pa ovo je neverovatno«, obuhvatila sam svoje ruke. »Osećam se kao pravi džunglar sedeći ovako visoko.«

  Kiš se nasmešio. »Mislim da džunglari nemaju ovoliki oslonac.«

  »Ipak«, navaljivala sam, »šta IMA u toj priči?«

  Lalo je malo oklevala, zagrizavši plavu krušku.

  »Ne znam ni ja mnogo. Tu i tamo čujem glasine. O orgijama u unutrašnjosti.

  Koriste se praškom od gljiva kako bi im seks dugo trajao. Da produže, hm, osećaje, tako da izgleda da traju satima i satima.«

  111

  »Znači, to je droga koja usporava vreme?«

  »Problem je što vreme, vraća ono što mu se uzima. Tako sam čula. Kasnije

  ubrzavaš. Trčiš okolo kao lud. Govoriš suviše brzo da bi te iko mogao razumeti.

  Proždireš gomile hrane jer je svu sagoriš. Ako dugo uzimaš drogu ostariš pre vremena.

  Stara si u tridesetoj. Pretpostavljam, iscrpljena.«

  To, da jurcaju okolo i toroču sto reči u minutu nije se slagalo s onim što sam čula o

  »tajnom« ponašanju ljudi u Port Barbri i okolini. Ali, opet, možda se pripadnici kulta droge krlju po tajnim mestima dok su u stadijumu jurcanja i žderanja. U svakom slučaju, mogla bi to biti potpuno izmišljena priča koju šire oni što uzimaju drogu ne bi li zaplašili svet.

  »Znači, oni to, uglavnom, zbog seksa? Sve to samo da im seks bude uzbudljiviji?«

  »Ne znam da li je uzbudljiviji«, reče Lalo. »Ali je, sigumo, duži.«

  Čudnim naglašavanjem reči učinila je da to zazvuči i kao konačan iskaz. Kiš je nekoliko puta trepnuo i zatresao glavom kao da nije dobro čuo. Džambi se previjala od

  nemog smeha.

  Lalo je napravila žalosno lice: »O Bože! Izgleda da sam rekla nešto pogrešno.« I onda smo svi počeli da se smejemo, posle čega više nisam mogla da se vratim ranijem

  predmetu razgovora, a da ne izgleda da sam time sasvim zaokupljena. Kao da sam i sama želela malo tih gljiva.

  Dva dana kasnije, Džambi i ja smo sačinjavali delić ogromne mase na festivalskom zemljištu. Lalo i Kiš su obećali da ćemo se ovde naći, ali se, naravno, nismo susreli.

  Skupilo se, možda, deset hiljada ljudi. Tribine su bile pune kao oko, a masa se nalazila i sa svih strana čistine. Bilo je, sigumo, više ljudi nego što sam ikada videla na jednom mestu. Odmah mi je palo na pamet da se u takvoj gužvi svašta može dogoditi do
k akrobatski program bude trajao — i niko ništa ne bi primetio. Na žalost, uprkos prisustvu brojnih šerifa džunglarske gilde, koji su patrolirali okolo sa obavezom da paze šta se događa, bila sam u pravu.

  Čistina je potpuno izmenila izgled. Bila je puna zastava i zastavica, šatora živih boja, tezgi prekrivenih platnom gde se prodavalo jelo i piće. Bilo je i predstava za decu.

  Mogli su se osvojiti gigantski leptironi u kavezima od pruća. Bilo je i rvača, klovnova, čak i predskazivača sudbine.

  Predskazivač sudbine. Nikad mi niko nije proricao sudbinu. Taj šator je bio ukrašen

  zlatnim zvezdama i kometama, a kada smo stigli, ispred njega nije bilo nikog.

  »Hoćemo li?«

  »Ne, hvala« reče Džambi. U blizini je jedan žongler bacao uvis čitav potok sjajnih,

  srebmih lopti. Izgledalo je da svojom opsenarskom veštinom čini da se one kreću u obliku osmice. »Gledaću njega. Ti idi.«

  Vračara. Hoće li mi čitati iz dlana? Ill raseći ribu i čitati iz njene utrobe? Kako je to sve starovremeno i čudno.

  U šatoru je bilo mračno. I stoga, sve dok već nisam bila unutra, i kada je već bilo

  kasno da se vratim, nisam primetila da je vračara bila jedna od žena iz Port Barbre.

  Kapuljača joj je bila duboko navučena, a šal joj je pokrivao nos i usta tako da su se od celog lica videla samo dva oka kako napregnuto zure — celu me odmerivši, dok sam ja

  od nje videla vrlo malo.

  Tiho je rekla: »Molim vas, sedite«, pokazujući na stoličicu ispred stočića.

  To sam i uradila. Sada sam već želela da, umesto toga, pobegnem iz šatora. Ali sam, ipak, odlučila da budem ljubazna. Ili sam se suviše plašila da istrčim. Ponekad je grubost bolja polovina hrabrosti...

  Kako bilo da bilo, ja sam, uglavnom, stavila na sto novčić u visini cene koja je bila

  naznaćena napolju: 50 krljušti ili pola peraja. Ne mnogo, ali ni beznačajno.

  112

  Karte: radilo se o kartama. Bila je kartomant — mada je mogla, možda, svoje trikove da izvodi i sa ribljom utrobom ili dlanom. Verovatno su karte bile brže i za njih je trebalo manje mašte.