Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  Dodala mi je špil okrenut nadole. »Ne gledaj. Preseci i promeštaj tri puta. Kad god

  presečeš, okreni pola špila.« Uradila sam tako i vratila joj karte.

  Raširila je karte na stolu kao lepezu, licem i dalje okrenutim nadole. Sve u svemu,

  bilo je oko stotinu pohabanih karata.

  »Izaberi devet.«

  Uradila sam to ne gledajući. Nisam osećala da treba pre da uzmem ovu nego onu

  kartu. Odložila je ostatak špila na stranu, a zatim počela da okreće karte koje sam odabrala.

  Na prvoj strani su bili prikazani talasi sa škunom u daljini. Slika je bila u tonovima

  sepije, ružičastog i prljavobelog — kao što su verovatno i druge.

  »Ovo je Reka. Ovo si ti«. Glas joj je bio nejasan i monoton. Klimnula sam, mada nije trebalo.

  Druga je predstavljala durbin. »Ovo leži iza tebe. Ti si pažljiv posmatrač. Gledaš, mada ne razumeš uvek. Ali pošto je to iza tebe, u budućnosti ćeš razumeti više.«

  Treća je bila neka beba u naručju, ali je gledala na suprotnu stranu od mene. »To

  je tvoja porodica. Da je okrenuta prema tebi, označavala bi negativna osećanja. Ti ploviš rekom da bi od njih pobegla (Ne, nije tačno, rekoh sebi). »Ili, možda«, dodala je,

  »ploveći rekom stvaraš negativna osećanja.« Očigledno me je odalo nešto na licu.

  Odlučila sam da ne pomeram nijednu crtu.

  Sledeća karta bila je signalno ogledalo koje je držala neka ruka nasuprot tamne mrlje oblaka koji su se valjali po nebu i sunca koje tek što se probilo kroz njih. Na njoj je sve bilo okrenuto od mene.

  »Ovo su tvoje nade i strah. Svetlo prosvetljenja. Kada je okrenuta na drugu stranu

  znači da strepiš od neke vesti. Ili te je uplašila neka poruka. Oblaci predstavljaju tvoje strahove.«

  Okrenula je petu kartu. Na njoj sam videla jednog zgodnog, nasmejanog i

  elegantno odevenog muškarca. Podsećao me je na Hasa (široke, kicoške, pantalone i prugasta košulja) mada je, u stvari, bio drukčije obučen, ali je bio isto tako veseo.

  Ponovo je odložila kartu na sto.

  »Ovo se odnosi na posao: muž ili ljubavnik koga treba naći. On, međutim, u suštini,

  nije za tebe. Ili bolje, daleko je u vremenu i prostoru.

  Broj šest bio je neki petlić koji kukuriče na bunjištu.

  »Ponos«, tumačila je. »Nepromišljenost.«

  Sedma je bila lomača iz koje se dizao još jedan petlić mašući upaljenim krilima.

  Grudi su mu bile probijene strelom. Počeo je da me obliva hladan znoj, jer je lomača izazvala stravična sećanja, ali ona reče:

  »Ovo je duša. A isto tako i neko stremljenje — što označava izdaju ili razočaranje.

  Može da znači i promenu koja probija srce. Značenje je nejasno. Lomača sigumo nije bila. »Ova karta označava MOGUĆE posledice.«

  Broj osam: tri muškarca naoružana štapovima, na kojima su izbili zeleni listovi, tukli su se sa tri žene slično naoružane. Četvrti muškarac je napuštao borbu noseći preko ramena svoj štap sa koga je visio zavežljaj. U pozadini je plamtela kuća.

  »Sukob. Muž ide kući. Ratno stanje. Druga mogućnost: odlućna hrabrost, uspeh.

  To su VEROVATNE posledice. I ovde je značenje nejasno.«

  Okrenula je poslednju kartu i stavila je u sredinu krsta koji je napravila od ostalih.

  Opazila sam reku sa nekom cmom trakom koja je, kao zmija, vijugala po sredini Nekoliko riba je iskočilo iz vode kao da jure za muvama.

  »Cma Struja, šta bi drugo bilo? Prelazi preko tebe, staje ti na put. Ili ćes možda... ti 113

  preći preko nje.« Iznenada se vračara ispružila i uhvatila me za zglob na ruci. »Šta znaš o svemu tome?« Divlje je prošaputala. Držala me je čvrsto. Napolju su udarali bubnjevi, a ja sam osećala kao da mi udaraju u srce.

  »Ništa! Pusti me!« Slobodnom rukom sam hitro odvojila njene prste. Posle toliko

  meseci rada na brodskom koritu to i nije bilo teško. Ovoga puta sam stvamo pobegla kroz zavesu na vratima.

  »Hej!« uzviknula je Džambi prosto lebdeći od nestrpljenja. »Propuštaš predstavu!

  Počelo je. Hajde.«

  Bubnjevi su se sada čuli glasnije jer nisu bili prigušeni šatorom. Frule su pištale.

  Džambi nije imala vremena da me pita kako sam prošla u šatoru. Ni tada ni kasnije.

  Ako želite da izvršite zločin, najbolje je da to učinite na nekom javnom mestu. Na mestu koje je toliko javno da postoji još na desetine drugih stvari koje skreću pažnju.

  Nisam ni videla kako je, zapravo, Marsijala upala u nevolju. Ni Džambi. Ako je neko

  i primetio, mora da je smatrao da je to, na dan festivala, savršeno normalno.

  Ni Džambi, u početku, kad je primetila da se nešto dogada, nije registrovala ništa

  neuobičajeno. Međutim, ona nije znala za razgovor koji sam prisluškivala u »Ding-Dongu«, niti je čula Marsijalino skriveno upozorenje kada smo nas dve razgovarale kod

  ograde pristanjače.

  Dogodilo se puna tri sata kasnije. Glavna predstava je već bila okončana:

  akrobacije, penjanja, spuštanja, hodanje po konopcu i tačke na trapezu koje su izvodili džunglari profesionalci, muškarci i žene, koji su za ovu priliku vežbali po nedelju dana, pa i više. Uveče je trebalo da se na velikim jarbolima održi vatromet — koji je, razume se, bio uvezen iz smrdljivog Gvineamoja. Međutim, to vreme do sumraka dalo je sjajnu

  mogućnost onima koji nisu učestvovali u zvaničnom programu, da pokažu svoje veštine.

  Kad je poslednja profesionalna ekipa, oznojena, skliznula na tle, začula se pištaljka.

  Deca, muškarci i žene pohrlili su preko čistine do visokih jarbola i počeli da se penju uz njih. Neki su se uzverali veoma visoko, a drugi ostali niže.

  »Nesreće? Naravno da se dogadaju«, pričala je Džambi dok smo posmatrali te

  početnike kako demonstriraju svoju spretnost ili njen nedostatak. »Lalo mi je rekla da je neko pre koju godinu slomio vrat. Uganuća i lomova ima uvek«.,

  »Čini se glupo«.

  »Zar nije bolje da se to dogada ovde nego tamo napolju u dubokoj džungli?«

  »Ne razumem te.«

  Pokazala je rukom. »Eno šatora prve pomoći. Zavoji i ljudi koji nameštaju kosti.«

  »Zašto, uopšte, amateri sve to rade?«

  »Oh, Jalin. Od onih koji ovde padnu očigledno neće nikad postati pravi džunglari.

  Njihova gilda Ih neće prihvatiti.«

  »Ah, SHVATAM. Kod NAS nije potrebno takmičenje u penjanju na jarbol da bi se

  postalo žena reke. Jednostavno, mi to radimo.«

  »Reka je mekša od zemlje.«

  »Palube nisu. A ne zaboravi ni žare!«

  »E, pa stvari ovde stoje tako, Gledaj: šerif i džunglarske gilde posmatraju šta se dešava, ali ne intervenišu.«

  »Nije li to pomalo varvarski? Zar nije to gore iskušenje nego primoravanje da se popije puž cme struje? Puž od koga može da se poludi? Ili možda bolje. Bolje.«

  Raspravljale smo »za« i »protiv« uz čašu hladne plave kruškovače koju smo kupili u

  obližnjem kiosku, kad se Džambi iznenađeno trže. Zažmurila je i stavila ruku iznad očiju.

  »Nije li ono tamo gore Marsijala?«

  Pogledala sam preko čistine. Zaista, Marsijala. Visoko, visoko gore ona se slobodno

  njihala tamo — amo na trapezu. Ispod nje nije bilo sigurnosne mreže od paukovine.

  114

  »Čemu ta egzibicija? Ne misli, valjda, da napusti vodu i, u njenim godinama, pređe

  na drveće?«

  Marsijalino držanje bilo je... neobično. Sićušna, udaljena figura sedela je

  nepomično, stisnuvši šakama konopce. Noge i glava nisu joj se u pravo vreme kretali i

  pratili ljuljanje trapeza.

  A kada se trapez, na kraju, bude zaustavio, Marsijala će bespomoćno visiti iznad provalije.

  U tom trenutku sam primetila, s naše leve strane, tri prilike koje su se žu
mo probijale kroz gomilu. Išle su u pravcu starog grada. Jedna je bila plava, visoka i veoma poznata. Druge dve su nosile kapuljače. Nisam mogla da prepoznam ta lica iz Port Barbre, ali nešto u načinu na koji se kretala i, za kratko se uhvatila za Kredensu da joj nešto kaže, uverilo me da se radi o onoj vračari. Što se mene tiče, i ona je mogla biti u

  »Ding — Dongu« pre nekoliko večeri. Zatim se trio utopio u gomilu.

  U tom trenutku, blesnulo mi je pred očima šta će se dogoditi. (Da, zaista, jedno signalno ogledalo je počelo da mi odbleskuje hitnu poruku!)

  »Džambi, ne pitaj ništa — suviše je hitno. Moraš to uraditi za mene: trči, najbrže

  što možeš, natrag na pristanište. Skupi svu posadu koju budeš našla — i osiguraj Marsijalinu kabinu! Ni u kom slučaju ne smeš da pustiš unutra Kredensu. Naročito ako s

  njom bude bilo stranih osoba. Žena pod kapuljačom.

  »A? Ali ne mogu da zabranim...«

  »Veruj mi. Uradi to! I potrčala sam preko čistine.

  Koristeći se lestvicama od užeta, popela sam se na suvo drvo — sve do zadnje prečage pričvršćene za stablo. Tu se nalazila platforma. Mora da su s nje gurnuli Marsijalu.

  Platforma mi sada nije bila ni od kakve pomoći jer se Marsijala već nalazila daleko iznad dohvata. Trapez se svakim svojim povratnim zamahom udaljavao od polaznog položaja.

  Marsijala još nije pala, još uvek je sedela oslonjena na svom sedištu kao lutka u prirodnoj veličini.

  Jedan jednostruki konopac sa čvrorovima vodio je naviše — trideset ili četrdeset

  pedalja višlje — do mesta odakle je, iz stabla, vodila jedna debela bočna grana. Pružala se u dobrom pravcu, ali toliko pedalja gore. Iskrivivši glavu mogla sam da vidim da se na grani nalazi još jedan konopac sklupčan kao zmija. Činilo se da mu je jedan kraj bio sigurnosnom alkom pričvršćen za drveni klin zabijen duboko u stablo.

  Nikada neću shvatiti kako sam uspela da se popnem gore. Uopšte nije ličilo na penjanje uz jarbol. Kad god sam se pela na jarbol, uvek sam osećala nekakvu elastičnost. To je bilo stoga što je jarbol ukorenjen u brod koji pluta. Čovek je imao osećaj da to što na njemu radi izaziva pomalo i reakciju samog jarbola. Bez sumnje, to

  je bio samo utisak. Inače bi se brod prevmuo čim bi se nekoliko žena popelo na užad ili jarbole. Ovo drvo je, međutim, bilo kao kamen, kao da je žilama bilo vezano za kamen.

  Na kraju sam se dokopala grane na koju sam se uputila i popela se na nju, opkoračivši je pored konopca koji me je čekao. Laknulo mi je kad sam videla da su duž

  grane, na određenim razmacima, bili ukucani klinovi, inače ne znam kako bih vezala konopac — toliko je ona bila debela. Otkačivši sigumosnu alku digla sam namotani konopac i stavila ga preko ramena. Bio je prilično težak.

  Tiskajući kukovima napred, brzo koliko sam smela, ubrzo sam stigla do klina koji je

  bio postavljen iznad središne tačke Marsijalinog ljuljanja, i ponovo zakačila sigumosnu alku.

  Ona se sada sasvim blago, jedva, njihala naprednazad. Drvena prečka na kojoj je

  sedela nije bila naročito debela, pa sam se uplašila da joj preti još veća opasnost. Dok se jače ljuljala, i sama snaga zamaha mogla je da je održava u ravnoteži i smanjuje prividnu težinu. Uskoro će, međutim, na nju delovati samo Zemljina teža. I to, nadole.

  115

  Dole. Sasvim, sasvim dole čekala ju je tvrda zemlja.

  Kako neko, uopšte, može da se spušta praznim prostorom. Upravo sam danas

  popodne videla dosta džunglara kako to rade. Jedan je stopalima obuhvatio konopac i

  skliznuo dole stojeći uspravno. Drugi ga je obmotao oko butine, a treći oko kukova, prebacujući slobodan kraj preko ramena. Ta dvojica su se spustila kao da sede u stolici.

  Najbrža od svih, jedna žena — džunglar, jednostavno je napravila račvu provlaćeći konopac ispod zadnjice a zatim gore iznad vrata.

  Odlučila sam se za onaj sistem oko kukova. Činilo mi se da odgovara mojim

  mogućnostima i da je dovoljno siguran. Spustila sam namotan konopac preko grane ispred sebe i zategla omču oko kukova i preko ramena.

  Shvatila sam da ne mogu, tek tako, baciti ostatak konopca dole. Mogla bih da oborim Marsijalu sa sedišta i tako sve upropastim. Stoga sam konopac pažljivo spustila i ispalo je baš dobro što sam tako uradila. Da sam ga pustila da tresne dole odjednom,

  njegova težina bi me lako svukla sa grane.

  Kraj konopca je visio prilično blizu zemlje, mada je sa ove visine bilo teško proceniti šta je to: »prilično blizu«. Deset pedalja? Možda čak i petnaest?

  Zatim sam zakoračila.

  Skoro sam pala unazad s konopca, ali sam ipak nekako povratila ravnotežu. Zatim

  je konopac počeo da me steže kao mengele. Tako sam ga čvrsto stisla nogama da, umesto da skliznem dole kao podmazana, na moje veliko iznenadenje, nisam uopšte mogla da se pokrenem. Tada sam se, medutim, setila kako se onaj džunglar koji je koristio ovaj isti način silaženja zgrbio »u sedlu« — popuštajući konopac i tako se spuštao, trzaj po trzaj. Uradila sam isto. Tako sam krenula naniže malo po malo: spuštajući se, zaustavljajući uz trzaj; ponovo se spuštajući.

  Do sedišta trapeza nije bilo daleko. Dohvatila sam ga što sam blaže mogla, umirila

  ga, a zatim dohvatila Marsijalu.

  Našla sam se lice u lice s njom gledajući joj pravo u oči. Uopšte nije treptala.

  Zenice su joj bile raširene. Usne su joj se polako otvorile ali nije prozborila ni reč —

  samo je ispustila dug jecaj. Možda je TO bila neka reč. Međutim, za nju joj je trebalo suviše mnogo vremena.

  Rekla sam polako: »Spuštam te dole. Pusti konopce. PUSTI.«

  Za trenutak se činilo da se drži isto onoliko čvrsto kao i ranije.

  »Da li su ti drogu od gljiva«, rekla sam. »Drogu koja zaustavlja vreme. Znam da jesu. Pusti. Bićeš na sigurnom«. Bez sumnje, to je bilo krajnje optimističko obećanje.

  Međutim, nije bilo druge.

  Tada nije bilo. Kasnije mi je palo na pamet da je bilo bolje, i manje avanturistički,

  da sam uspela da ubedim nekog od šerifa džunglarske gilde da je ono što se dogada gore na drvetu daleko od uobičajenog. Mogli su gore poslati nekog iskusnog spasioca.

  Ali sam se tada setila onoga što mi je Džambi pričala o šerifima, da se oni ne upliću.

  Sem toga, JA sam znala šta je bilo rečeno u »Ding — Dongu«, a ne oni. I, konačno, činilo mi se da je ovo stvar rečne gilde.

  Marsijalin stisak je polako popustio. Možda je od prvog trenutka kad sam stigla do

  nje ona, sve vreme slala signale svojim prstima da puste konopce. Na kraju se sasvim

  odvojila — i, hvala Reci, što nije bila neki teškaš. Nespretno sam je povukla u krilo.

  Konopac ju je držao pritisnutu uz moje grudi i stomak.

  Sada je trebalo da podignem našu udvostručenu težinu dok otpuštam Slobodan

  deo konopca preko ramena. Kada budem skliznula, moja desna ruka će morati gore, iznad glave, da bi preuzela ulogu kočnice i sidra.

  Trebalo nam je dosta vremena da siđemo. Bio je to silazak uz bol koji je postajao

  sve jači i jači.

  Kada smo stigli do kraja konopca, mogla sam od bola da vrištim. Zglob desne ruke

  116

  mi je skoro ispao iz ležišta. Šaka mi je bila sasvim oguljena i sva krvava. Bolela je kao da sam je držala u plamenu. Ako je Kapsi osetio i polovinu ovog bola po celom telu...

  Oterala sam tu misao.

  I kada smo stigli do kraja konopca, još uvek je bilo suviše visoko. Da sam bila sama,

  ta visina me ne bi sprečavala da skočim i gipko se dočekam na noge. Ali nisam bila sama. Prvo bih morala da bacim Marsijalu kao džak krompira.

  Srećom, neko je shvatio da ovo nije samo spektakulama predstava. amaterskog

  spasavanja s drveta. Pojavili su se šerifi šireći paukovinu.

  »Pusti je! Uhvatićemo je!«

  Pustila sam. I oni su je, zaista, uhvatili, žureći da sklone mrežu u stranu. Ja sam
, izmoždena, visila umotana konopcem, odmarajući, konačno, izmrcvarenu desnu ruku.

  Brzo su uvili i sklonili Marsijalu s mreže i ponovo je razapeli, za mene.

  »Sada ti! Skači!«

  Pustila sam nekoliko poslednjih pedalja da skliznu preko ramena i pala. Uhvatili su

  me i brzo položili na zemlju.

  Marsijala je, opružena, ležala na zemlji. Jedan šerif se nalazio kod nje ispitujući joj puls. Izgledao je zbunjen što je ona potpuno budna, a ne pomera se. Oko nas se već okupila čitava gomila — a u prvom redu sam sada spazila Lalu i Kiša.

  »Tvoja prijateljica tamo«, počeo je jedan od šerifa, klimajući u pravcu Lalo,

  »ona...«

  Lalo dotrča.

  »Hvala Lalo!« zaplakala sam. Zagrlila bih je da mi šaka nije krvarila.

  »Baš ti je ovo dobar način da se pronađemo u gomili. Jadna tvoja ruka, Jalin. Šta

  se, u stvari, dogada?«

  »Nema vremena za priču. Moram odneti Marsijalu na brod, ovog trenutka.«

  »Šator prve pomoći je za TEBE«, insistirao je serif.

  »Ne!« Tada sam bolje pogledala šaku. »Da. Mislim. Pođite i vas dvoje sa mnom!«

  Upitala sam Lalo: »Hoćete li mi pomoći da je vratim nazad na obalu?«

  Sasvim prirodno, službena lica su postavila masu pitanja. Blefirala sam ih najbolje

  što sam mogla dok su oni bili zauzeti čišćenjem, mazanjem uljem i previjanjem moje sake. Neko je pomenuo trans i drogu, ali sam im skrenula pažnju da Marsijala, očigledno, nije iz Port Barbre. Rekoh im da ju je onesposobio iznenadni napad vrtoglavice — što nije objašnjavalo ništa: ni kako ona, uopšte, može biti žena reke, i kako se, pre svega, našla na drvetu. U svakom slučaju, pustili su me da odem uprkos svim tim drskim lažima. Mislim da su imali puno drugog posla.

  Lalo, Kiš i ja smo na brzinu razmotrili najbolji način da prenesemo Marsijalu: da pozajmimo nosila, da je nosimo izmedu nas ili šta drugo? Budući da me je previjena ruka bolela, ja nisam bila od velike pomoći. Konačno, Kiš je podigao Marsijalu i prebacio je preko ramena, na vatrogasni način.

  I tako smo se vratili u stari grad,mada ne toliko brzo koliko sam želela. Usput sam

  naterala Kiša i Lalo da se zakunu da će ćutati i zadovoljila njihovu radoznalost koliko sam smela.