Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  prepoznati.

  Romana skide platno i ugleda Mikalino lice.

  Na njenom licu se videla samo tuga. Nije bilo ni grča, ni straha, ni iznenađenja.

  Ona nije mogla da vidi ono što je video Radu. Mikalino telo je za nju bilo stvarnost.

  Radu je mogao da vidi ostale vizije kao projekcije iz prošlosti, budućnosti. Činilo se da su mu prostorne dimenzije i vreme postali jednako dostupni.

  Radu se polako vraćao svetu u kojem senke ne brišu predmete, svetu koji ga ne iznenađuje. Ali ništa više nije bilo kao ranije. Sumnjao je da će ikada ponovo biti.

  Romana je klečala pokraj Mikale i dodirivala mu vrat, tražeći sigurno ne puls, već

  toplinu ili bilo kakav znak života.

  46

  Radu požele da je dodirne, da je uhvati za ruku, zagrli ne nanoseći joj bol, jer ovde

  je mogla da nađe samo tugu.

  Mikala je bio mrtav.

  Možda je izvršio samoubistvo? Šta je sa Lineom? Da li se i ona predala očaju? Radu

  nije mogao da veruje u to. Ako su članovi posade još živi, a to je video po instrumentima ispred spavaone, onda je živa i Linea. Ne bi ostavila posadu da se uguši i umre strašnom smrću nakon buđenja.

  Ostavio je Romanu i požurio u kontrolnu sobu.

  Linea je ležala na pilotskoj stolici. Jedna ruka joj je bila opuštena. Maska joj je još bila na lieu, a oko nje su treptali instrumenti. Radu joj pride sa zebnjom u sreu. Da li je živa?

  — Linea, — pozva je promuklim glasom.

  Ruka joj se pomeri. Napeto je posmatrao jedva primetne drhtaje njenih prstiju.

  Odjednom se protegnula, skinula masku i zevnula.

  Zbacila je kosu s lica, baš onako kako je činila onih dana koje su proveli zajedno.

  Kako ju je s oduševljenjem posmatrao dok se budila iz sna.

  — Linea...

  Ustala je, polako se okrenula i našla se lice u lice s Raduom. Njena duga crna kosa

  bila je zamršena.

  — Radu, — pogledala je okolo. Bila je zbunjena i još uvek pospana. — Sanjala sam

  te... još uvek sanjam. Mora biti da sanjam!

  — Ne, ovo je stvarnost! Došli smo po tebe.

  — Zašto?

  Nasmejala se, svojim predivnim jasnim smehom, punim zadovoljstva i

  iznenađenja. Radu joj se pridruži. Bacili su se jedno drugom u zagrljaj, ostajući dugo tako. Nisu verovali da se ovo stvarno događa. Sad više nije bilo važno što je ona pilot, a on nije.

  Linea je nastavila s pitanjima:

  — Zar je moguće da si ovde?

  Dodirnula je mesto gde svi piloti imaju ožiljak, medutim nije ga našla.

  Zapanjeno ga je upitala:

  — Kako to da si ovde? Nisi pilot, a budan si... i živ?

  — Ni sam ne mogu to da objasnim. Probudio sam se u tranzitu. Znao sam da je

  tvoj brod u nevolji.

  — U nevolji... ? Ali... ?

  Ponestalo joj je vazduha. Dohvatila je masku i stavila je na lice. Potom nastavi:

  — Izvini, još nisam navikla na sve ovo. Prvi put sam u tranzitu. Biće bolje.

  — Tvoj brod su proglasili nestalim, Linea. Međutim, nešto se dogodilo sa mnom u

  tranzitu i ja sam znao da si živa.

  — Kako to da su proglasili brod nestalim? Nismo ovde tako dugo. Koliko dugo to

  traje?

  Ponovo je priljubila masku na lice. Nije mogla da govori duge rečenice. Za to joj je

  bilo potrebno iskustvo koje su imali drugi piloti.

  — Tvoj brod kasni već dve nedelje. Rok trajanja leta je maksimalno produžen I van

  tog roka kasnite već dve nedelje.

  Sagnula je glavu.

  — Pretpostavljam da znaš koliko je teško ovde voditi računa o vremenu.

  — To su mi već rekli. I to nekoliko puta.

  — Samo sam sela da se saberem i pokušam da pronađem put nazad.

  Pretpostavljam da sam zaspala. Pošto je Mikala...

  Glas joj zadrhta. Pogledala je preko Baduovog ramena. _

  47

  — Nisi mogao da dođeš ovamo sam, sigurno je s tobom...

  — Ubedio sam pilote da mi pomognu. Sa mnom su Vasilij Nikolajevič i Romana‐

  Tereza.

  — Romana? Ona je ovde? Gde?

  — Bila je sa mnom. U drugoj prostoriji.

  — O, ne...

  — Šta je bilo?

  — Mikala je tamo.

  — Znam. Video sam. Zašto si tako uplašena?

  Nije obraćala pažnju na njegovo pitanje.

  — Radu, Romana i Mikala su se voleli. Još pre no što su postali piloti. — Požurila

  je ka vratima, a Radu je išao za njom. Kako je mogao da ostavi Romanu samu? Bio je

  suviše zaokupljen brigom za Lineu. Zaboravio je na Romanu.

  Ona je još uvek klečala i gledala Mikalu. Linea kleče pored nje i zagrli je. Radu ih je bespomoćno posmatrao. Romana je užurbano pitala:

  — Šta se desilo? Kako ste dospeli ovamo? Kako je mogao da eksperimentiše kad

  nema pored sebe iskusnog pilota? Je li izgubio nadu kad ste se izgubili? Do đavola!

  Linea ju je pridržavala.

  — To je trebao da bude samo probni let. Ušli smo u tranzit i... Oh, Romana!

  — Znam, draga. — Suze su kapale sa Romaninih trepavica.

  — Ali pri kraju leta je rekao da se okrenemo i vratimo nazad. Htela sam da poletim, ali nisam mogla.

  Romana‐Tereza se odmače i iznenadeno je pogleda.

  — Ti si, znači, osetila tranzit? Sve si videla? Već pri prvom letu?

  — Da, pokazala sam i njemu. Video je i on, a onda je uleteo unutra da vidi kako to

  izgleda. Videla sam... osetila...

  Zaćutala je kao da traži reči:

  — Ne mogu to da objasnim. Ne mogu da nađem reči. Tek je poćeo da me

  podučava.

  — Ni Mikala nije imao reči da opiše ono što je video.

  Romana ponovo zaplaka. Naslonila je glavu na Lineino rame i ona ju je njihala poput deteta. Taj pilot, uvek tako nezavisan i hrabar sad je bila poput deteta.

  — Bio je u zanosu, Romana. Objasnio mi je šta bi značila sedma. Sam ju je osetio.

  Kad je ućutao, mislila sam da se umorio. A onda ga je... ščepalo. Srčani napad. Ne znam.

  Pokušala sam da ga povratim... — pogledala je Mikalino telo. — Znam da nije osetio bol. Ali on bi bio živ da ja nisam...

  — Ti to ne znaš, — prekide je Romana ljutito. Obrisala je suze i mirno nastavila. —

  Možda ga je sedma ubila. Nemoj sebe da kriviš. Reci ima li lepšeg mesta za pilota od sedme? Zar to nije lepa smrt? To bih ja želela za sebe.

  Ponovo je počela da plače. Linea je zagrli.

  — Dođi, dođi — odvela ju je u kontrolnu sobu i pustila da sedne na pilotsku stolicu.

  — Dobro sam, — reče Romana. — Sve je u redu. Jesi li ušla u sedmu?

  Radu je bio iznenaden pitanjem. Sa uzbuđenjem je čekao odgovor.

  — Jesam, — reče Linea jednostavno.

  — Lažeš, — povika Vasilij. — Lažeš!

  Odmah se okrenuo i otišao. Linea ga je pratila pogledom i tiho govorila:

  — Mi smo u njoj.

  Nije mogao da je čuje, a ona ipak ponovi:

  — Mi smo u njoj.

  Prvi put je Radu u Linei gledao pilota. Mogao je da primeti promenu u njenom 48

  ponašanju i stavu. Blistava i mirna, dodirnula je Radua. Pomilovala ga je po obrazu.

  Da li je to njen poslednji dodir? Ipak je ona bila pilot, a on običan čovek.

  Uhvatio ju je za ruku. Poljubio joj je dlan, ali ona nije izvukla ruku iz njegove.

  Nežno je rekla:

  — Hajdemo, idemo kući.

  49

  50

  1

  Lili Danko je imala zanimljivo lice, mada je razlika između »zanimljivog« i »lepog« lica uvek teško odrediti. Naravno, imala je oko očiju male bore, kao i sitne linijice oko usta, mada one nisu uvek bile tamo
a njeno lice je ipak uvek bilo zanimljivo. Bilo je to dugačko lice, sa dugačkom bradom i možda je bilo »zanimljivo« zbog neznatno

  povećane donje usne, mada je to bilo jedva vidljivo i moglo bi da prođe neprimećeno u

  poredenju sa sjajem njenih bledoplavih očiju... Ipak bi sve ovo značijo promašiti glavno, jer lica nikad nisu statična, tu i tamo izdužena, pomalo zgužvana, prepuna stvarčica koje su kao delovi slagalice. Jer je lice Lilijan Danko bilo kao od gume, sužavajući oči, pućeći usne, nabirajući nos, neverovatno tačno ukazivalo je na raspoloženje svoje vlasnice.

  U osmoj godini je napisala domaći zadatak u kome je rekla da bi, kad odraste, želela da bude klovn. I mada je već odavno zaboravila i zadatak i hladno zimsko popodne dana u kom ga je napisala, sada, u tridesetoj, sedeći u prastarom zarđalom ševroletu na Međuzvezdanom Svemirskom terminalu za Kinikot, ne bi imala ništa protiv.

  I tako je sedela, štrikajući odeću za bebu u slupanim kolima dok je Mort obučen

  kao trgovački putnik, koračao nevidljivim hodnicima unutar terminala u potrazi za rudarskim poslom na jednoj od kompanijinih planeta, asteroida ili satelita. Nije pokušavala da na račun toga zbija šale s Mortom, jer bio je napet kao struna na violini.

  Samo je čeznula, a to je bilo sve češće, da joj je otac živ pa da sa njim podeli idiotizam sveta.

  Bio bi zaprepašćen novostima koje bi mu ispričala, zasmejan i razljućen

  istovremeno. Ovde, rekla bi mu, doživeli smo svemirsku romansu i pokazala odvratnu

  olupinu međusvemirskog teretnjaka koji se prizemljivao kao stara kvočka na jaja. U

  svemiru nije bilo čudovišta, Marsovaca, egzotičnih bića ni bogova. Brod koji se prizemljivao, gadno cvileći, ne sadrži ništa lepše od gvozdenih šipki, kugličnih ležajeva i nekolicine iscrpljenih radnika koji su imali toliko sreće da odrade svoj posao u prljavim zabitima svemira.

  Nije bilo ni najmanje zabavno osim ako čovek ne želi da tako gleda na stvarnost, a

  Lili, sa dvadeset dolara u torbici, trudnoćom od četiri meseca i mužem koji je pripadao armiji od tri miliona nezaposlenih, boreći se za bilo kakav posao, nije imala izbora.

  »C'est la bloody guerre«, reče ostavljajući štrikanje i primećujući da dvesta milja prašnjavog puta nije ostalo nezapisano na beloj opremi za buduću bebu.

  Jebiga, pomislila je, šta je tu je.

  Kada se na otvorenom prozoru kraj njenog ramena pojavilo lice uplašila se toliko

  da nije znala da li je »jebiga« rekla glasno ili u sebi.

  »Oprostite«, rekla je iskrslom licu koje je kriveći se virilo kroz prozor.

  »Zbog čega?«

  Bio je mlad i kao da je u sebi imao nekog ludila. Oči su mu izgledale pospano, kao i

  glas kojim je progovorio. Bio je zapušten i zarastao u crnu kovrdžavu kosu koja mu je

  upadala u oči i bradu koja se hvatala za već postojeće brkove.

  »Učinilo mi se da sam rekla nešto«.

  »Ako jeste«, reče on, »ja to nisam čuo. Uostalom, nagluv sam na jedno uvo«.

  »Verovatno nisam ništa ni rekla«, govorila je pažljivo, pitajući se namerava li da je

  opljačka ili je naprosto lud.

  »Tražite li prevoz?«

  »Jok ja«.

  Udaljio se od prozora dovoljno da vidi belu uniformu sa amblemom Kinikota. Bio je

  visok i mršav kao bivši košarkaš.

  »Ovo«, lakonski je mahnuo obuhvatajući tim pokretom i parking, i prijemnu

  zgradu, platforme za sletanje i suvu ispucalu zemlju, »Ovo je moj dom. Zato«, zastao je 51

  za trenutak, kao da je ono što govori neverovatno tužno, »zato mi ne treba prevoz, hvala«.

  »Ima li posla unutra?«

  »Recimo da ima užasno puno ljudi koji čekaju da im se kaže da nema«.

  Lili je klimnula. »Pa, onda...«

  »Hoćete li da vam pokažem nešto?«

  »Zavisi šta«.

  Lagano se vratio nazad do malog belog vozila za čišćenje koje je ostavio nekoliko

  koraka dalje i dokotrljao ga nazad zviždućući kao neko ko sa sobom nosi blago.

  »Ako iko naiđe«, šapnuo je, »objašnjavam vam gde je izlaz, dogovoreno?«

  »Dogovoreno«.

  »Ovo je«, provukao je veliku šaku kroz prozor, »nešto stvarno specijalno«.

  Nije preterivao. Jer ono što je gurnuo kroz prozor u njeno krilo bila je najlepša ptica koju je Lili Danko mogla da zamisli, divnija i sjajnija od rajske ptice, flaminga, i bilo koje druge koju je ikada videla u slikovnicama. Nije bila velika, ta ptica, kao poveći golub, ali dugačkog gipkog vrata, predivne glave sa jakim kljunom poput najlepšeg bisera. Lepota ptice bila je tolika da je jedva primetila bisernu lepotu kljuna, ili ogromne oči koje kao da su imale sve boje sunčevog spektra spojene na tamnosmeđoj osnovi.

  Njene boje su joj izmamile nesvestan uzdah. Jer je perje, koje se od male glave spuštalo do gracioznog repa, bilo od svih zamislivih nijansi plave i zelene boje. Na glavi pruski plava, ispod vrata smaragdnozelena, ultramarin i safirna, sve do veličanstvenog repa paunove plave. Njene grudi su bile zelene kao neprocenjivi dragulji u akvamarin plavom

  moru.

  Kada je osetila prvi udar uživanja, pomislila je da je to od samih boja, i kasnije, kada bude objašnjavala Mortu, upotrebiće izraz »delirijum«, uživajući u snažnoj neobičnosti te reči.

  »Jel'te da je divno kada je dodirnete?«

  »O da«.

  A još dok mu je odgovarala shvatila je da uživanje ne donose boje, već milovanje

  ptice. »Kao da vas neko mazi po leđima«.

  »Bolje«.

  »Da«, reče ona, »bolje. Pogada pravo u koren vrata«.

  »Pogađa pravo svuda«.

  Nešto u načinu na koji je ovo rekao nateralo ju je da shvati da joj on ovo ne pokazuje iz zadovoljstva, nego joj nudi robu na prodaju. Bila je egzotična, naravno, i verovatno umuvana od nekog rudara iz svemira koji traži dodatnu zaradu. Kada bi drevni protestanti koji su na svemir obraćali tako mnogo pažnje videli kako se svemirske kompanije olako postavljaju po pitanju karantina, na mestu bi se skamenili.

  Ali NASA je postojala, a da nikakva katastrofa još nije pogodila Zemlju. Postojalo je žbunje kojem je za opstanak bilo nekoliko vanzemaljskih elemenata, nekoliko biljčica bez određenijih osobina, i jadne životinjice nalik na guštere koje su gajili zbog halucinogene kože.

  Ali nije postojalo ništa čudnije ni lepše od ove ptice i Lili joj proceni vrednost u hiljadama dolara. Kada joj je predložio da napravi ponudu, instinktivno ju je vratila ili je bar to pokušala, jer ju je on odmah ubacio nazad u kola.

  »Morate ponuditi nešto. Ne možete da ne ponudite nešto«.

  Stavila je pticu, tako mirnu da je pomislila da je drogirana, nazad u krilo nežno je

  milujući. »U redu. Da se igramo. Koliko tražiš?«

  Podigao je oba dlana.

  »Deset dolara?«

  »Tako je jeftino i da li je jeftino?«

  »Jeftino je, ali ne mogu«.

  52

  »Trebalo je da ti ponudiš nešto«.

  »Ne mogu«, rekla je tužno, misleći šta bi Mort rekao na to. Već je nosio dovoljno

  tereta na svojim plećima. Ipak je privlačno bilo zamišljati da poseduješ takvo blago, da ne moras da ga vratiš, i nije mogla da se otrese tih misli, sanjareći poput deteta pokrivenog toplim ćebetom.

  »Mogu da ti dam najviše pet«, rekla je, misleći kako nikako ne može da mu da ni

  jedan jedini.

  »Važi«.

  »Oh, sranje«.

  »Ne želiš je?«

  »Oh da, želim«, rekla je suvo, »znaš da je želim«. Spustila je pticu na sedište, a ova

  je sedela čekajući samo da je neko ponovo podigne, i uzela pet dragocenih dolara iz torbice. »Pa«, rekla je, dajući mu novae, »valjda je uvek možemo pojesti«. Onda, videvši zgranutost na divljem mladom lieu: »Samo se šalim«.

  »Ako je ne želiš...«

  »Želim je. Želim je. Šta jede? Zobene pahuljice i toplo mleko?«


  »Imam hranu za nju, ne brini«.

  »A to košta ekstra, zar ne?«

  »Draga moja Dolores«, rekao je, »tamo odakle ja ona, hrana joj raste na drveću.

  Ako budeš toliko dobra da otvoriš gepek, staviću u njega kesu hrane i time će naša trgovina, kako se kaže, biti završena«.

  Otvorila je gepek a on je obišao svoje vozilo i ubacio plastičnu kesu u kola.

  »Šta da radim kad pojede sve to?«

  Ali on je već odmicao preko parkinga ka upravnoj zgradi.

  »E onda«., dobacio je preko ramena, »moraćeš je pojesti«.

  Njegov smeh je preleteo preko vrelog šljunka i izgubio se u izmaglici.

  Lilijan se vratila nazad u kola i milovala pticu sve dok se Mort nije vratio.

  Kroz prozirne velove zadovoljstva videla ga je kako dolazi preko parkinga, i pre nego što je prišao, znala je kakav će mu pogled biti u očima. U poslednje vreme je često viđala taj pogled, izgubljene ptičice, nesposobne da shvati šta se dogada. Trebalo je da ga tada zagrli, i drži ga čvrsto, milujući ga po kosi sve dok se svetlost Tie vrati u tužne poražene oči, oči koje su nekad posmatrale svet sa nevinom sigurnošću, koje nisu tražile ništa više od zadovoljstva dobrog baštovana, blage oči bez straha ili ambicija.

  Trebalo je da ga zagrli, ali imala je pticu i sedela je tako, glupo je milujući, kao da su joj ruke prilepljene za ptičje perje.

  Ušao je i seo za volan, ne gledajući je.

  »Skini kaput, dušo«, rekla je nežno, stavljajući ruku na njegovu. »Hajde, skini ga«

  Tada je ugledao pticu.

  »Šta je to?«

  Još uvek ju je milovala levom rukom. Prešla je rukom preko bisernog kljuna, neopisivo nežne glave i sjajnog plavog vrata. »To je ptica. Pomiluj je«. Povukla ga je za ruku, svakog dana sve mekšu i nežniju, prema ptici, koja kao da je razumela, i pognula

  svoj predivni vrat ka njemu. »Osećaćeš se bolje«.

  Ali Mort je obema rukama zgrabio volan i videla je kako mu zglobovi gube boju.

  To ju je uplašilo. Bio je mračan a ona ga je zamišljala pažljivog i mirnog, ali to bila logična posledica nezaposlenosti, u ovakva vremena. Sada, kada bude rekla šta je imala

  da kaže, ko zna šta će se dogoditi.