Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  »Morte, žao mi je. Platila sam je pet dolara. Žao mi je«.

  Otvorio je vrata i polako obišao oko kola. Posmatrala ga je. On nju nije. Obišao je

  kola još jednom i videla je kako mu se lice zarumenilo. Onda je počeo da ih šutira.

  Pokretao se polako, staloženo, šutirajući ih svakih nekoliko pedalja kao da nije želeo da ostavi netaknut nijedan deo. Kada je završio, vratio se i seo unutra, naslanjajući glavu 53

  na volan.

  Lili je izašla iz kola i prešla na mesto vozača.

  »Hajde, strašljivko«, rekla je »pomeri se. Ja vozim«.

  Sela je za volan, misleći kako za mesec dana neće moći da se ugura na sedište, i

  kada se pomerio dodala mu pticu. Do trenutka kada su napustili parking, već ju je milovao. Lice mu se opustilo i dobilo stari izraz naivnosti koji ju je podsetio na vreme kada su zajedno radili kao vrtlari u Užarenoj Zemlji, kao da je to bio izgubljeni raj iz koga ih je oterao okrutni fašistički moćnik.

  »Hajde da odsednemo u motelu«, rekla je. »Hajde da se dobro okupamo i

  večeramo i napijemo i fino potucamo na velikom krevetu«.

  »I ujutro budemo bankrot«, rekao je on, mada smešeći se.

  »Jednog jutra ćemo ionako biti bankrot. Bar da se zabavimo dok možemo«.

  Mort je milovao pticu, polako i dremljivo.

  »Sviđa ti se naša ptica?« pitala je.

  Smešio se. »Ti si potpuno luda, Lili«.

  »Još uvek me voliš?«

  »Da«, rekao je, »i sviđa mi se ptica. Hajde da naručimo šampanjac i furnemo a ne

  platimo«.

  »Šampanjac je prava stvar«.

  Ispostavilo se da u motelu koji su odabrali nije bilo šampanjca, ali je bio kao stvoren za njihov plan. Njegova žuto ofarbana vrata su bila okrenuta auto‐putu i pošto

  su parkirali kola tačno ispod sobe, ništa ih nije moglo sprečiti da brzo pobegnu.

  2

  Lilijan je ležala na krevetu milujući pticu koja se udobno smestila izmedu njenih grudi i zaobljenog trbuha. Boca vina, koja je stajala između ostataka jela na stolu kraj nje, bila je skoro prazna.

  Mort, mokre kose, sedeo je go na stolici buljeći u televizor. Zavidela mu je na jednostavnosti, lakoći kojom je doživljavao orgazam.

  »Što je ne ostaviš malo«, rekao je.

  »Sad ću«.

  »Dodi i meni masiraj leđa«.

  »Ti si nezasiti probisvet, Morti«.

  »Trebalo bi da paziš sa tom pticom. Verovatno je treba vakcinisati ili tako nešto.

  Ne treba da se jebavaš sa egzotičnim primercima dok si trudna«.

  »Ti si jedini egzotični primerak sa kojim se jebavam«. Pogledala ga je i po milioniti

  put pomislila kako je lep sa tom nežnom kožom i jakim mišićima i predivnim naivnim

  licem. »Da uzmemo još jednu bocu, a?« Pijani Mort je više ličio na starog Morta.

  Ne sačekavši odgovor nagnula se i dohvatila telefon. Naručila je vino, pticu smestila u kupatilo zajedno sa zdelicom zrnevlja, bacila Mortu njegove pantalone i pokupila svoju haljinu sa poda.

  Vlasnik je lično doneo bocu. Nije se zadovoljio time da je uruči na vratima. »Samo

  da pokupim poslužavnike«, rekao je a Lili je primetila da je već stavio stopalo u prorez vrata, kao nasrtljivi prodavac enciklopedija.

  On je bio mali i mršav, malo prestareo ali zgodan, sa mladežom ispod oka i talasastom kosom. Lili se nije dopao. Nisu joj se dopale njegove uglačane cipele ni pažljivo ispeglane flanelske pantalone. Nije joj se dopalo kako je osmotrio mokar peškir na patosu i razrovanu postelju, još svežu od vođenja ljubavi.

  Sela je na krevet dok se on baktao oko poslužavnika. Kada je shvatila da on, u stvari, prebrojava noževe i viljuške, počela je da ga imitira iza leđa.

  Skoro je prasnula u smeh kada je objavio da nedostaje zdelica, kao da ikoga na 54

  svetu zanimaju njegove glupe neukusne zdele.

  »U kupatilu je«, rekla je pitajući se treba li da doda 'gde joj je i mesto' a čovek je

  iskoristio priliku da proviri i u kupatilo.

  Vratio se noseći pticu u jednoj a zdelu s semenom u drugoj ruci. Lili mu je uzela

  pticu i posmatrala kako prosipa seme u korpu za otpatke.

  »U kućnom redu su zabranjene životinje. To je vidno istaknuto«.

  »To nije životinja«.

  »Ne dozvoljavam da ljudi unose životinje ovde«.

  Videla je kako Mort uvlači glavu među sake očekujući još jedan u nizu poraza, sledeću katastrofu.

  Uzela je zdelu iz vlasnikove negovane ruke. »Samo je pomilujte«, rekla je, »ona ima naročite kvalitete«. Smešila se u sebi zbog upotrebe reči 'kvalitet', preostaloj iz propalog školovanja.

  Vlasnik ju je pogledao sumnjičavo i pošao da joj vrati pticu kada ga je ona blago uhvatila za slobodnu ruku (njena je, na njegovo čudenje, bila vlažna usled nestrpljenja) i prevukla njome preko ptičjih leda. Kada je povukla svoju ruku, nastavio je da ih mehanički miluje, još uvek sa autoritativnim pogledom u očima.

  »Nastavite«, rekla je, »uživajte«.

  Uprkos osećanju da prave od njega budalu, vlasnik je nastavio da miluje pticu, prvo oprezno, a potom sve sigurnije. Ptica, kao da je shvatila značaj trenutka, protrljala je svoj obraz uz njegov i cela dve‐tri minuta u sobi se ništa nije pomeralo osim vlasnikove ruke.

  Po zidu su prolazile senke svetla sa auto‐puta.

  Na ekranu televizora je bezglasni reporter upravljao mikrofon ka uplakanom

  čoveku.

  Lili je dvaput videla kako se vlasnik trudi da joj vrati pticu, i nijednom nije uspeo.

  »Je l’ da je lepo?«

  Vlasnik je klimnuo glavom, potpuno zbunjen. Videla je da mu oči od zadovoljstva

  postaju lepljive kao manč‐melou,

  »A sada«, reče ona resko, pružajući ruke ka ptici, »odneću je u kola da ne bismo

  kršili kućni red«.

  »Nemojte«. Bio je kao dvogodišnjak sa medvedićem.

  »Iscrpećete je«, rekla je Lili, »a nama je potrebna za sutra. Ona nam je posao. To

  sam mislila kada sam rekla da ona nije životinja«.

  »Vaš posao?« pitao je vlasnik, a u suštini su se svi u sobi upravo pitali kako ta predivna ptica može biti ičiji »posao«.

  »To je Ptica uživanja«, reče Lili, paleći cigaretu mada je tri minuta ranije ostavila

  pušenje. Tako je imala vremena da razmisli. »Mi naplaćujemo dolar za jedan minut milovanja ptice«.

  »Vi ste iz šou‐biznisa?«

  »Naravno«. Prenemažući se, Lili je otpuhnula dim i zavalila se u postelji.

  »Dolar minut, a. Dobro je ako vam uspeva«. Postajao je sve prijazniji i dozvolila je

  sebi luksuz da ga ne prezire zbog toga.

  »Mislite da je to preskupo?« Pružila je ruku ka ptici. »Naplaćivali smo i više pa se

  niko nije bunio«.

  Vlasnik je zakoračio unazad od ispružene ruke, krijući pticu kao majka koja štiti svoju bebu.

  Lili je počela da priča. Ideje su joj navirale tako brzo da je jedva bila sigurna kako će završiti započetu rečenicu. »Možete je imati na pola sata«. Vlasnik je na ovo zasijao. »U

  zamenu za cenu sobe i hrane«.

  »U redu«.

  »I vina, naravno«.

  55

  »U redu«.

  »Za sledećih pet dolara u kešu možete je odneti u svoju kancelariju da vam niko ne

  smeta. Uzećemo je kad vreme istekne«.

  »U redu«.

  »Morte, koliko je sati?«

  Mort je podlgao ručni sat sa bezglasnog televizora. »Devet i dvadeset tri«.

  »U redu, sada je tačno devet i dvadeset tri«. Otvorila je vrata i izvela vlasnika napolje. »Uzeću je od vas tačno u devet i pedeset tri«.

  Zatvarajući vrata kezila se toliko da su je obrazi boleli. Gurnula je Morta i rekla »Ja sam genije. Kaži mi da sam genije«.

  »Ti si genije«, rekao je, »ali si luda što si mu dozvolila da je odnese«.


  »Što zaboga?«

  »Možda nam je neće vratiti«.

  »Jebiga, Mort. Prestani«.

  »Izvini, samo mi je prošlo kroz glavu«.

  »Budi optimista«.

  »Optimista sam«.

  »Onda mi sipaj čašu vina i kaži mi da sam lepa«.

  Vlasnik je odneo otvarač i morali su da uguraju čep olovkom.

  Ispostavilo se da su te noći zaradili još dvadeset dolara. Bilo je 10.13 pre nego što

  su ubedili vlasnika da vrati pticu. Stajali su u njegovoj kancelariji sa ručnim satom dok je čovek kupovao minut po minut sitnišem iz kase. Telefon je zvonio ali niko nije digao slušalicu.

  Kada su izašli iz kancelarije, ptica je nakostrešila perje i kakila na beton.

  3

  Mort nlje želeo da vidi ni praznu vinsku bocu ni ostvarenje plana koji su sinoć razradili.

  Kada je Lilijan ustala, sklupčao se kao zmija i napravio se da spava. Lili je znala da ne spava a znala je i zašto se pretvara.

  »Hajde Morte, što si takav serator«.

  Mort je zastenjao.

  »Mort, daj ustani ili nećemo dobiti tezgu«. Prinela je šoljicu kafe njegovom uvetu.

  »Hoćeš li da se obogatimo ili da ostanemo bez kinte? Evo ti kafa, mali. Ohladiće se«.

  Kada se konačno uspravio, raščupan i mekan kao dečja igračka, nije bio

  pripremljen za ono što je video. Lili je nosila belo odelo i klovnovsku šminku. Oko njenih očiju bile su zvezde a pozadina joj je bila vatirana.

  »Oh bože, Lili, molim te«.

  »Molim te šta? Popi svoju kafu«.

  »Jebiga, nemoj molim te. Ne moramo to raditi«.

  »Čuo si šta sam rekla onom tipu. Mi smo iz šou‐biznisa«.

  »Skini to, molim te. Taj posao s pticom ću podneti, ali ne moramo raditi sve ovo«.

  »Popij svoju kafu a ja ću odneti Čarlija da kaki«.

  Do pijace su se vozili u grobnoj tišini. Klovn je držao pticu: Čovek za volanom bio je

  neupadljiv. Kada je auspuh konačno otpao, niko nije rekao ni reč.

  4

  Pijaca je bila stvorena da bi odgovorila potrebama novih siromašnih, i vodila ju je mala grupa prefriganih lopova. Po prećutnom dogovoru, policija nije zalazila u njihovu teritoriju i posao je obavljen na ipak pristojnom nivou, bilo da je u pitanju bila ukradena garderoba ili nezakonite droge (zloglasni Gušterski prah je ovde išao kao alva, jer su još samo najsiromašniji pristajali na opasne bolesti koje su bile pratnja njegovim prijatnim 56

  efektima). Ovde su se mogle naći rasparene gumene sandale, voće, povrće, polovna kola sumnjivog porekla, zatrovane viršle i raznobojna pica.

  Ova pijaca se nalazila na ogromnom betoniranom platou koji je, u devet ujutro, već bio nepodnošljivo vruć. Dosadni vetar je nanosio oblake prašine na tezge, podižući

  platnene krovove, i naterao Mortu prašinu u oči. I tako je Lilijan stala u red za tezgu, zamenjujući Morta koji je, više iznerviran nego povređen, otišao do toaleta da ispere oči. Broj tezge je bio 128. Sastojala se samo od drvene daske sa nogarama, na kojoj je bio ispisan broj. Platneni pokrivač bio je luksuz koji sebi još nisu mogli priuštiti.

  Mort je stao iza tezge, u odelu i kravati, zacrvenelih očiju sav natmuren. Lili, sijajući u beloj odeći i sa šminkom klovna, gegala se tamo‐amo ispred tezge, zaokruženog stomaka i naduvenog dupeta.

  »Neće upaliti«.

  »Naravno da će upaliti«, rekla je ona. Ali u stomaku joj se okretalo, a beba, verovatno nervozna zbog života koji je vodila, ritala se. »Ne gledaj me tako«, prošištala je ka njemu. »Neću moći da radim ako me budeš tako gledao«.

  »Šta da radiš?«

  Počela je. Osećala se blesavo. Radila je loše ono što joj se u mislima činilo tako jednostavnim. Glas joj je bio suviše visok, a kada je pokušala da ga produbi, ispalo je još gore. Teško da su njene reči delovale impresivno, a još manje smešno. A onda je počela

  da se probija kroz gomilu tapšući rukama i stvarajući gužvu.

  »Pogledajte Pticu uživanja na tezgi 128«, vikala je. »Prve tri mušterije dobijaju minut uživanja besplatno. Da, da, da. Jedan minut, jedan dolar. Kažu da je bolje i od seksa. Jedan minut, jedan dolar, prvo troje besplatno«.

  Gomlla dronjave dece išla je za njom. Išla je mravljim hodom. Igrala je valcer sa crnim čovekom u lila odelu. Saplela se preko konopca trudeći se da izgleda kao da je bilo namerno. Privukla je omanju gomilu jeftinim trikom preskakanja kutije šibica.

  Poklanjala se i smejala kada je preskočila šibicu. To je bilo najbolje od svega pa je obavestila gomilu o tezgi 128 i Ptici uživanja.

  Kada je najzad uspela da se izgubi u gomili polovnih delova za kola, pošto ju je izmaltretirala žena koja je prodavala natrule jabuke, bila je potpuno iscrpljena. Na stopalima je imala žuljeve od Mortovih japanki, većih za četiri broja, a na ruci joj je ostao rez od pada preko konopca. Oteturala se natrag do tezge gde je zatekla neopisivu

  gužvu kako se tiska oko stare žene koja je dremljivo milovala pticu. Mort je stajao kraj nje držeći svoj sat u ruci. Gomila je bila izuzetno tiha a žena koja je pevušila ptici izgledala je ranjivo i tužno.

  »Deset minuta«, reče Mort.

  Žena nevoljno vrati pticu i iz džepa svoje ogromne crne haljine izvuče zamotanu plavu čarapu iz koje izvadi i prebroja, u papiru i sitnišu, deset dolara.

  Kada je Mort predao pticu sledećem u redu, svečani izraz na mirnom licu kupca podsetio je Lili na lice koje je jednom u njenom detinjstvu primalo sveto pričešće, u maloj seoskoj crkvi. Bio je Italijan, radnik u plavom kombinezonu i prašnjavim čizmama

  koji je posle samo tridesetak sekundi jednom rukom pridržao pticu a drugom izvukao iz

  džepa svežanj novčanica koje je, izgužvane, bacio na tezgu.

  »Kažite mi kad vreme istekne«, rekao je i seo na tezgu, nagnut nad pticom, izgubljen u nekom svom svetu, nedodirljiv za negodovanje nestrpljive gomile.

  Posle toga su ograničili vreme na tri minuta.

  Mogli su da rade ceo dan ali je Mort, nimalo ne deleći sa Lili pobednički osećaj, postajao sve nervozniji zbog njenog kostima.

  »Skini ga. Sada ti nije potreban«.

  Neću«.

  »Molim te«.

  57

  »Ne budi glup, Morti. To je deo igre«.

  »Izgledaš kao budala. Ne mogu da podnesem da ti se ljudi smeju«.

  Šištali su jedno na drugo do jedan, kada je Mort, crven i naduren, odjednom spustio pticu u Lilino krilo i otišao.

  U dva je ona zatvorila tezgu i žalosno se odvukla do kola. Ptica je jednom ili dvaput

  kakila, ali osim toga nije delovala izmučeno. Ali Mort nije prošao tako dobro. Sedeo je ukočeno u pregrejanim kolima i na njeno pitanje koliko su novca uzeli samo joj je predao gomilu.

  Izbrojala je dvesta trideset dolara u papirnim novčanicama i nije se potrudila da broji sitniš.

  5

  Balkon njihove sobe bio je okrenut ka širokoj lenjoj reci koja je u kasnoj noći delovala mirno i srebrno. Veslački osmerac je klizio kroz redove vrba elegantno uvežban, a dva

  crna labuda se spustiše sa neba iznad udaljenog grada i Lili je, dok ih je posmatrala, zamislila očaravajuću hladnoću vode oko njihovih zagrejanih tela.

  Dotad je skinula šminku i obukla široku belu haljinu od gaze. Led je kuckao u njenom džinu i čak joj se i jedva čujan zvuk stakla pri dodiru sa metalnim izrezbarenim stočićem činio sjajnim i luksuznim. Stavila je nažuljane noge na ogradu i nežno milovala pticu, dopuštajući da joj telom kola užitak.

  »Mort«.

  »Da«.

  »Jesi li dobro sada?«

  Nagnuo se i stavio joj ruku oko ramena. Lice mu je izgorelo od sunca a na grudima

  se pojavio čudan crveni V znak. Klimnuo je. »Odnesi pticu unutra«.

  »Za minut«.

  Podigao je ruku i napunio svoju čašu.

  Lili se osećala pobednički. Imala je u glavi čudnu zamisao o crvima koji nagrizaju Morta i bila je iznenađena pa čak pomalo i posramljena shvatajući da joj i nije mno
go

  stalo. Osećala se mirnom i ispunjenom i divno slobodnom. Posle nekoliko minuta, podigla je pticu i stavila je ispred ogledala u kupatilu, pred kojim se ova ponašala kao riba u moru.

  Vratila se na balkon i stala iznad Morta, trljajući mu leđa i opuštajući napete mišiće

  na njegovom vratu.

  »Kaži mi da sam bila sjajna«, rekla je. »Molim te kaži da sam bila super«.

  Mort je oklevao i osetila je kako mu se mišići na vratu ponovo zatežu. »Nećemo o

  tome sada«.

  Još uvek se smešila, prisećajući se ulaska u hotel, Mort u odelu trgovačkog putnika, ona sa klovnovskom šminkom na sebi, ptica mirna i upakovana u plastičnu kesu iz prodavnice.

  »Lilijan, bila si sjajna«.

  Reka je postala skoro crna, kada su preko nje prošle dve ptice na svom putu do određenog drveta, i već je bilo previše mračno da bi opazila zamamljujuće boje po kojima bi ih možda prepoznala.

  6

  Njihovi dani su postali obeleženi auto‐putevima i oivičeni betonom. Uputili su se ka jugu, sa proključalim hladnjakom i bez auspuha. Radili su po pijacama, fabričkim izlazima, a jednom čak i u zaboravljenoj školskoj zgradi gde su im deca izduvala gume

  kako bi ih sprečila da odu.

  Mort se više nije protivio klovnovskoj odeći, a ipak su otpor i uznemirenost rasli u

  58

  njemu i izjedali ga kao crvi, tako da je retko bio sposoban da misli na nešto drugo.

  Davno pre toga je prestao da dodiruje Pticu uživanja i njoj je okrenuo sav svoj bes.

  Činilo mu se da u svojim očima krije nebrojene opake namere.

  »Gospode bože, kako samo voli auto‐puteve«. Lilijan je držala pticu u vazduhu, pokazujući nakostrešena krila, znak da namerava da kaki.

  Mort nije reagovao.

  »Zaustavi kola. Ionako se ti uvek brines gde ona vrši nuždu«.

  Polako, izludujuće polako, Mort je skrenuo kola na žutu traku za neočekivana zaustavljanja i ptica je iskočila, brzo i jednostavno završila posao i ponovo uskočila.

  »Ova ptica kao da namerno razbacuje govna s jednog na drugi kraj auto‐puta br.