Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  31«. Mort se uključio na auto‐put.

  »Stvarno je blesavo raditi to na čistim lepim putevima. Jesi li primetio to, Morte?«

  »Što je ne ostaviš bar za sekund. Ličiš na ofucanog narkosa«.

  Lili nije odgovorila. Na licu klovna nije bilo emocija, osim onih nacrtanih, a u stvari nije dozvoljavala sebi da misli o Mortovoj ljubomori. Prevlačila je kažiprstom niz osetljiva ptičija leđa, a spori talasi uživanja su uklanjali sve što je moglo da je zabrine.

  Čak nije reagovala ni na policijsku sirenu koja joj je trubila za vratom. Jedva da ju je registrovala, ne obraćajući pažnju, kao da ne pripada njenom svetu.

  Posmatrala je policijska kola kako se parkiraju ispred njihovih i gledala u policajca

  koji im se približavao sa roze notesom u ruci. Čula je kako raspravlja sa Mortom o auspuhu i videla obojicu kako odlaze i razgledaju gume. Čak i kada je policajac stao uz prozor i progovorio, nije imala osećaj da se obraća njoj.

  »Kakva vam je to ptica?«

  Tek kada je ponovio pitanje, doprlo joj je do mozga da treba da se pribere, pa je

  buljila u nepoznato mlado lice.

  »To je Ptica uživanja«, nasmešila se, »ovako«. I predala mu je u ruke nepokretno

  klupko.

  »Svakako nudi mnogo uživanja«.

  »Svakako«.

  Ptica je vraćena i otvoren je roze notes.

  »Sada«, rekao je, »kako bi bilo da mi kažete gde ste je nabavili«.

  »Zašto?«

  »Zato što je egzotična«.

  »Nije. Sa Nove Gvineje je«.

  »Gledajte, gospođo, našli ste da farbate pogrešnog čoveka. Ova ptica je sa Kinikota

  21. Bio sam tamo dve godine«.

  »Zamislite samo«, reće Lili. »A nama su rekli da je sa Nove Gvineje«.

  Zatvorio je notes. »Moraću da je uzmem«.

  Lili je momentalno uhvatila panika. »To ne možete. Pomoću nje zaradujemo za

  život«.

  Ali policajac se već naginjao kroz prozor, spreman da šakom uhvati malo,

  dragoceno telašce.

  Onda se odjednom zatetura od kola držeći obe ruke na oku. Krv je šikljala preko

  njegovih zglobova. Ptica ga je kljucnula po prstima kojima je sakrivao drugo oko. Krik je bio užasan. Videla je kako Mort trči oko kola i uleće na svoje sedište paleći motor, a ptica je, kao da se ništa nije desilo, bila ponovo u njenom krilu.

  »Nemoj da ideš«, rekla je. »Morte. Nemoj«.

  Ali Mort je bio u potpunoj panici i dok se priključivao na auto‐put, samo je mogla

  da se okrene i nemoćno posmatra policajca koji je, slepo se teturajući, izleteo pravo pod točkove ogromnog dubretarskog kamiona.

  Čak i dok je to gledala, nije prestala da miluje pticu u krilu, tako da je cela scena sa 59

  smrću čoveka bila za nju mešavina osećanja krivice, užasa i neizmernog uživanja. Sve brane su popustile. Sedam boja je uletelo u njen mozak i stopilo se u otužnu braonkastu baru osećanja.

  Skrenuli su ka istoku prašnjavim putem koji je vodio do napuštene stare farme. Po

  putu je rasla trava, koja je šuštala pod točkovima. Lilijan je počela da skida šminku.

  Mort je prebledeo i tresući se, mrmljao nečujne psovke u vetrobran.

  7

  Ipak ih to nije zaustavilo, već su nastavili da se vuku po nebrojenim pijacama i motelskim sobama, i ako su i bili opsednuti krivicom i sećanjem, nijedno od njih više to nije pominjao.

  Kupili su mali radio i u kolima slušali vesti, ali nisu čuli ništa u vezi sa policajcem i Lili je šokirala samu sebe željom da mu je lice uništeno, što bi značilo da nema dokaza o napadu.

  Mort se sve više udaljavao od nje, kao da je zločin bio samo i isključivo njen. Kada

  bi progovorio, bilo je to tako hladno i resko kao da je grebe noktima.

  Počeo je da zove pticu »malim ubicom«. Bilo je nečeg jezivog u načinu na koji su se

  puna usta na sanjivom dečačkom licu pomerila da bi propustila ovakvu rečenicu: »Jesi li nahranila malog ubicu?«;

  Bio je prepun besa i otpora i straha koji su poticali od toliko izvora da ni sam nije

  znao kako je sve počelo, gde se napajalo, odakle je curilo.

  Gledao je kako Lilijan izvodi svoju tačku po pijacama, video kako ptica kenja po svakoj tvrdoj površini na koju su nailazili, i posmatrao ju je teskobno, zabrinuto, a nekoliko puta mu se čak učinilo da i ptica gleda njega. Jednom, kada je protiv Liline volje odneo pticu iz kreveta u kupatilo, učinilo mu se da ga je opekla.

  Sve je manje radio po pijacama i sada je Lili i privlačila publiku i skupljala novac i

  pazila na vreme. Osećao se nepotrebnim i beskorisnim, ljut na svoju krutost i nesavitljivost koja ga je sprečavala da radi stvari koje mu omogućavaju da živi, ozlojeđen što je njegova žena to mogla da radi bez ikakvog napora, ljut što je ona prihvatila njegovo povlačenje bez pitanja, ljut što ona nije pokazivala ni trunku griže savesti ili kajanja zbog smrti onog čoveka, ljut što je njegovoj ćutnji suprotstavila svoju, ljut što je još uvek voleo novac koji mu je donosila omražena ptica.

  Potrošili su trista dolara na kola. Hladnjak više nije ključao. Sjajan novi auspuh bio

  je prikačen na svoje mesto. Ipak mu je pogled na čistu metalnu šipku koja je virila ispod zadnjeg branika naterao muku u stomaku.

  Pio je šampanjac bez uživanja i besno vodio ljubav sa Lili dok su njene oči pratile

  pukotine na tavanici.

  Još sa lepljivim maramicama izmedu nogu donela je pticu u krevet i milovala je dok

  nije utonula u san. Nervirala ga je čak i lakoća s kojom bi zaspala, dajući mu time još jedan dokaz svoje hladne samodovoljnosti.

  I u takvoj jednoj noći, dok je njegova žena spavala kraj njega na francuskom krevetu a jeftin ventilator zavijao iznad njegove glave, video je najnovije vesti o provali karantina. Gledao ih je bez uzbuđenja ili naroćitog interesovanja. Već je bilo mnogo sličnih provala a verovatno će ih biti i ubuduće. Kao i obično, neki eksperti su najavljivali skoru katastrofu, a njima su se, naravno, suprotstavljali optimisti koji u tome nisu videli preveliku opasnost po zemaljski poredak.

  Provala se ovog puta odnosila na drvo, koje su naučnici nazvali Kinikotskim

  stenobušačem. Semenje ovog drveća se plodilo na neobičan način. Naviknuto na

  stenovitu, tvrdu podlogu, semenje je razvilo specifičan sistem za preživljavanje. Slično kao kad zemaljsko drveće luči smolu. Klnikotski stenobušač je lučio kiselinu nalik na lišaj. Kada bi je ispustio na kamenu površinu rodne planete, kiselina bi napravila malu 60

  rupu. U tako stvorenoj rupi bi se proširili kraci korenja, putem osmoze, i malo pomalo

  probili bi stenu, provlačeći svoje korenje i po četvrt milje ako treba. U zemaljskim uslovima proces je bio višestruko ubrzan, jer je trošna i mekša podloga tako pogodovala rastu da je od samo jednog semena na auto‐putu, moglo za nedelju dana izrasti celo malo drvo.

  Mort je gledao program jednako ravnodušno kao što su ranije generacije gledale

  izlive nafte ili eksplozije po hemijskim fabrikama.

  Servisne stanice na zapadu su bile preplavljene zelenom vegetacijom. Ljudi pod maskama su ga posipali otrovima koji su se pokazali neškodljivim. Ljudi su ležali po bolnicama otrovani tim herbicidima koji su zagadili vodu. Vatra je, umesto da zaustavi, samo ubrzavala klijanje i širenje semena. Mort je gledao spaljenu kuću žrtvovanu vatri, i onda rezultat, nedelju dana kasnije, sa ogromnim Stenobušačima izniklim na zgarištima.

  Jednostavno bi prebacio program na kasni film ili nešto slično, da nisu pustili filmove sa njihove rodne planete.

  Gledao je čudne kamene rude na planeti Kinikot, video rudare kako rade pod

  nemilosrdnim suncem i tiho zahvalio bogu što nije našao posao kada ga je tražio. Divio

  se lepoti ogromnog drveća koje se ocrtavalo na nebu pri purpurnom sunčevom zalasku,

  a onda, sa krikom prepoznavanja, video jata ptica koje su preplavile razgranate krošnje.

  Ptice
su bile identične onoj koja je tiho sedela na ivici Lilinog kreveta.

  Seo je stresajuci glavu, rasturen i potajno srećan kao neko ko vidi omraženog komšiju javno žigosanog na lokalnoj televiziji.

  8

  Svađa je počela sledećeg jutra za doručkom i nastavila da bukti i tinja tokom sledeća dva dana, dok su išli sve čudnijim putevima, više zato što je Mort tako želeo nego zbog samih pijaca. Oči su mu sijale, čisto, pravedno i trijumfalno. Na njegovom zatvorenom

  licu se pojavilo čudno bledilo.

  Za Lili je on predstavljao komarca koji je ometa u slatkom dremežu. Pokušala je da

  ga uplaši nadajući se da će sam otići. Ptica, sada i zvanično van zakona jer je proglašena za sejača semenja Stenobušača, pitomo je sedela u njenom krilu dok ju je milovala. A

  sada se retko dešavalo da prekine s tim kao da od života nije tražila ništa drugo osim da zauvek miluje dragoceni plavi vrat, a što se tiče ptice, njoj bi ugovor sasvim odgovarao.

  »Slušaš li ti mene?«

  »Slušam.«

  Nije slušala.

  »Moraćemo je predati.«

  »Nećemo morati.« U glasu joj nije bilo ni tračka besa.

  Mort je izduvao vazduh kroz stisnute zube.

  Čula je njegov uzdah, ali to joj nije bilo važno. Bez obzira na svu njegovu viku ili mrmljanje, bez obzira na sve što je govorio o ptici, Mortu je bila važna samo jedna opasnost koja je od ptice pretila, a ona nije imala nikakve veze sa provalom karantina.

  Iz plavih dubina velova u kojima je sada živela, Lili je shvatila opasnost koju prouzrokuju kinikotski stenobušači i za nju su se sve obaveze završavale time što je ptičja govna skupljala u kartonsku kutiju. Eto koliko je sve bilo jednostavno. Što se tiče mogućeg napada ptice, ni tu ona nije videla problem. Ona je napadala samo kada je maltretiraju.

  Bilo je pametnije milovati je.

  Ovi jednostavni odgovori nisu zadovoljavali Morta i ona je zaključila, ispravno, da

  njega muče neki konkretniji problemi.

  »Znaš li zašto me teraš da se oslobodim ptice?« rekla je.

  »Naravno da znam, do đavola.«

  »Mislim da ne znaš.«

  61

  »U redu«, rekao je polako, »onda mi ti reci«.

  »Prvo, ne možeš da je smisliš jer vidiš da sam sposobna da zarađujem za život.

  Onda mrziš sebe jer si ti nesposoban. Toliko si sjeban da i ne vidiš da ja to radim za nas dvoje.«

  »Ne seri.«

  »Ne, Morti. Ne serem, to je istina. Ali pre svega«, napravila je pauzu razmišljajući

  treba li to da mu kaže dok vozi.

  »Nastavi, pre svega...«

  »Pre svega, ti se bojiš uživanja. Ti čak ne možeš da uživaš. Ne znaš kako. Ne možeš

  da podneseš da gledaš kako ja uživam. Pošto mi ti ne pružaš uživanje, ne možeš da prihvatiš da mi ga daje nešto drugo.«

  Kola su sletela s puta i zaustavila se na ivici. Zanela su se na šljunku. Za trenutak,

  kada su se točkovi ukočili i kola nagla na stranu, pomislila je da će se prevrnuti.

  Okrenula su se za 180 stepeni, prema putu kojim su došli, isključenog motora, sa svetlećom lampicom za opasnost.

  »Hoćeš da kažeš da sam nikakav jebač.«

  »Kažem da mi ne pružaš uživanje.«

  »Nekad si prilično vrištala.«

  »Volela sam te. Htela sam da budeš srećan.«

  Mort je za trenutak ostao bez teksta. Tišina je padala kao prepreka u prozirnom vazduhu.

  Posmatrala je svetlo za opasnost, razmišljajući kako bi trebalo da ugasi motor.

  Očekivala je da se nešto desi, ali kada je udar stigao nije joj bilo jasno šta je u pitanju. Osećala je kao da ju je protresla struja mržnje. Glavom je udarila u ivicu prozora.

  Sve što se posle toga dogodilo bilo je i sporo i brzo istovremeno. Osetila je da joj je lice vlažno i shvatila da su to suze a ne krv, kako je očekivala. Istovremeno je videla kako ptica uzleće s njenog krila i leti ka Mortu. Videla je da se Mort sakrio za volanom i videla je pticu kako ga kljuca u glavu. Kao na ponovljenom snimku, usporeno je videla

  kako mladi policajac ide po putu urlajući od bola. Tiho je podigla ruke ka ptici, kao što je to radila milion puta dnevno, i polako joj zavrnula šiju.

  Držala je njeno telo u krilu, milujući ga.

  Gledala je Morta koga nije videla kako plače nagnut preko volana.

  9

  Vozili su dalje u mukloj tišini jer nisu imali šta drugo da rade. Kao da su naprasno omutavili. Ako je i bilo sunca, nisu ga videli. Ako je bilo oblaka, nisu bili u stanju da primete njihove oblike ni boje.

  Da su prvo stigli do motela, kraj bi možda bio drugačiji ali, skrećući na put broj A34, našli su se nadomak prve šume Kinikotskih stenobušača. Rasla je na sredini puta

  poput zida. Proširila se na trgovinski centar i servisnu stanicu. Voda je kuljala kroz polomljene slavine.

  Kada su napustili kola, zapahnuo ih je miris benzina i u stanici su ugledali ogroman

  podzemni rezervoar delom izbacen iz tla kroz splet korenja i polomljeni beton, sa oštećenom površinom uronjenom u zapaljivu izmaglicu.

  Lili je čula resku buku, udaranje, i pogledom potražila Morta koji je dobovao po haubi kola stisnutim pesnicama, kao pobesnelo derište. Počeo je da vrišti. Prvo bez ijedne reči. A onda je i ona videla. Iznad njihovih glava, krošnje su bile prepune ptica, onako plavih i sličnih dragulju kao ona koja je mrtva ležala na prednjem sedištu. Kroz

  benzinsku maglu Lili je videla, ili joj se tako učinilo, zanimljivu oholost njihovih pokreta, kao da su bile vojska koja je upravo izvojevala tešku i elegantnu pobedu.

  62

  63

  Odjednom, Džoe Sletermil je znao, sa apsolutnom sigurnošću da mora ili da brzo izađe, ili da eksplodira na temenu i poruši, šrapnelima svoje lobanje, potpornje i zakrpe što su držali njegovu trošnu kuću, koja kao da je bila sklopljena od velikih drvenih, malternih i tapetnih karata, sva, sem ogromnog ležišta sa nekoliko pećnica i dimnjakom

  na suprotnom kraju kuhinje od onog gde je on bio.

  Ali to ložište i ono iznad ložišta imali su solidnost kamena. Ložište je bilo visoko čoveku do vilice, i bar dvaput toliko dugačko, i ispunjeno, s kraja na kraj, tutnjećim plamenom, Iznad toga, bila su četvrtasta vratanca pećnica, poređana jedno uz drugo —

  njegova Supruga je obezbeđivala deo sredstava za život baveći se pekarskim zanatom.

  Iznad ovih pećnica bila je kaminska ploča dugačka koliko i ceo zid, tako visoka da je njegova Majka nije mogla dohvatiti, niti je Mister Gats tamo mogao naskakivati, a po ploči su bile raspoređene svakojake retkosti predaka, ali sve koje nisu bile od kamena, stakla ili porculana toliko su se osušile i toliko potamnele od decenija vreline da su ličile na sasušene ljudske glave i crne loptice za golf, i ni na šta drugo. Na jednom kraju bile su zgomilane četvrtaste boce od džina njegove Supruge. Iznad kaminske ploče visila je

  stara hromolitografija, tako visoko, i tako potamnela od čadi i masti, da nisi mogao znati da li kovitlaci i debeli cigarni oblik na njoj predstavljaju parobrod kitolovac koji ore kroz uragan, ili kosmički brod koji se baca kroz oluju svetlošću gonjenih zrnaca prašine.

  Onog časa kad je Džoe savio nožne prste i ugurao ih u čizme, njegova Majka je vec

  znala kakve su mu namere. »Ide u skitnju«, promumlala je sa ubeđenjem. »A džepovi

  pantalona puni okruglih kućnih para, a‐hm, da ih potroši na greh«. Onda se opet posvetila žvaćkanju dugih dronjaka koje je, desnom šakom, nespretno, zdirala sa leša ćurke, položene blizu te užasne vreline, dok je levu šaku držala u spremnosti da odbije Mister Gatsa, koji je piljio u nju žutim očima, izmršavelih slabina, trzajući dugim repom šugavog izgleda. Onako u prljavoj kućnoj haljini, ispruganoj podjednako kao bokovi te

  ćurke, Džoeova Majka izgledala je kao zgurena mrka vreća, a njeni prsti bili su kvrgave grančice.

  Džoeova žena je znala, takođe, istog trenutka, ako ne i ranije, jer, osmehnula mu
>
  se, suženih očiju, preko ramena, sa mesta gde je stajala, uzdignuta kao kula, ispred srednje pećnice. Pre nego što je zatvorila ta vratanca, Džoe je nazreo da ona peče dve

  dugačke, ravne, uzane, izbrazdane vekne, i jednu visoku, okruglo‐kupolastu. Bila je, u svom ljubičastom omotaču, mršava kao smrt i zarazna bolest. Bez gledanja, opružila je

  metar dugu koščatu ruku ka najbližoj boci džina i progutala jedan veliki topli gutljaj i opet se nasmešila. I bez ijedne izgovorene reči Džoe je znao da je rekla: »Izlaziš da se kockaš, napiješ, opališ drolju, i vratiš se kući, istučeš mene i ideš u zatvor zbog toga«, i njemu sevnu u glavi uspomena na poslednji od njegovih boravaka u mračnoj, prljavoj

  ćeliji i na njen dolazak po mesečini, tako da su se videle zelene i žute čvoruge na njenoj lobanji na mestima gde ju je udarao, zatim njen šapat njemu upućen kroz majušni prozor na zadnjem zidu, i način kako mu je doturila pola litre piva kroz rešetke.

  I znao je pouzdano da će ovoga puta biti baš tako rđavo, i još lošije, ali ipak se, sa

  naporom, uzdigao na noge, potežući i svoje teške, prigušeno‐zvečeće džepove, i počeo

  da se vuče pravo ka vratima, mrmljajući: »Rek'o bi' da ću da zakotrljam kosti, malo uz

  drum pa nazad«, mašući kružno svojim povijenim, rukama čvornovatih lakata kao što mašu loptasti točkovi na parobrodu, da bi svoje reči pretvorio u malu šalu.

  Kada je iskoračio napolje, zadržao je vrata otvorena koliko za širinu šake, iza sebe,

  nekoliko sekundi. Konačno ih je zatvorio i u tom trenutku osetio udar duboke tuge. U

  ranijim godinama, Mister Gats bi tuda projurio da potraži bitke i ženke na krovovima i

  ogradama, ali sada je taj veliki mačor bio zadovoljan da ostane kod kuće i prođe pored

  vatre, pokušava da ščepa ćuretinu, izbegava zamahe metle, svađajući se i udubno se smeštajući oko dve žene za kuću vezane. Džoea do vrata nije ispratilo ništa sem mljackanja njegove majke i njenog šumnog hvatanja vazduha, i zveckanja flaše džina koja se vraćala na kaminsku ploču, i škriputanja podnih dasaka ispod njegovih nogu.