Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  64

  Noć je, izvrnuta, bila otišla duboko među mrazne zvezde. Činilo se da se neke od

  njih pomiču, kao belousijani izduvni mlazevi svemirskih brodova. A dole, na Zemlji, kao da je ceo grad Ajronmajn pogasio, duvanjem ili prekidačima, svoja svetla i otišao na spavanje, prepuštajući ulice i prostore podjednako nevidljivim povetarcima i duhovima.

  Ali Džoe je još uvek bio u hemisferi buđavog suvog mirisa crvotočne drvenarije iza sebe, i dok je osećao i slušao kako se suva trava travnjaka tare o listove njegovih nogu, palo mu je na um da je nešto duboko dole u njemu već godinama planiralo stvari sa ciljem

  da i on i kuća I njegova Supruga i Majka i Mister Gats dođu do svog kraja istovremeno.

  Kako kuhinjska vrelina nije još pre mnogo godina zapalila ovo mesto suvo kao barut, bilo je čudo fizike.

  Pogurivši pleća, načinio je Džoe korak van, ali ne uz drum, nego nadole, zemljanim

  putem koji vodi pored groblja Dolina čempresa ka Noćnom Gradu.

  Povetarci su noćas bili blagi, ali neobično nemirni i promenljivi, poput kavge kućnih duhova. Onostran pijane, belo okrečene grobljanske ograde, mutne u svetlosti

  zvezda, šuškalo je žgoljavim krošnjama drveće u Dolini čempresa i kao da je gladilo brade španske mahovine tamo. Džoe je osetio da su duhovi nemirni kao i povetarci, neodlučni gde i koga da pohode, ili da uzmu odsustvo ove noći i otplove, zajedno, kao

  društvo tužnih bećara. Za to vreme su među drvećem crveno‐zelena vampirska svetla

  pulsirala slabašno i neujednačeno, kao bolesni svici ili kugom zahvaćena svemirska flota. Osećanje dubokog jada čvrsto je držalo Džoa i produbljivalo se pa je bio u iskušenju da skrene s puta i legne, zgureno, u ma koji pogodan grob, ili oko nekog polusrušenog nadgrobnog kamena i time prevari svoju Suprugu i preostalo troje iza njega, uskrati im zajedničku propast. Pomislio je: da zakotrljam kosti, da ih naslažem i odem na spavanje. Ali dok se odlučivao, prošao je pored kapije klonule u otvoren položaj, i pored ostatka te delirične ograde, i pored kvarta sa straćarama.

  U prvi mah se činilo da je Noćni Grad mrtav koliko i ostatak Ajronmajna, ali onda je

  Džoe primetio slabašni sjaj, bolestan kao vampirska svetla ali grozničaviji, praćen skakutavom muzikom, nalik na džez za mrave u frci. Koračao je elastičnim trotoarom,

  žalosno se prisećajući dana kad je elastičnost bila sva u njegovim nogama i kad je skakao u borbu kao ris ili kao marsovski peščani svirač. Bože, pa godine su minule od

  kad se on poslednji put stvarno tukao ili osetio snagu. Postepeno, ta muzika patuljaka

  postade kreštava kao »banihag« za grizlije i glasna kao polka za slonove, a sjaj se pretvorio u džumbus neonskih bleskova i buktinja i leš‐plavih živinih cevi i migoljećih roze neonskih, koje su se sve kreveljile prema zvezdama gde su svemirski brodovi odmicali svojim putevima. Posle toga, on se suočio sa trospratnom lažnom fasadom koja se razlistala na sve strane kao đavolova duga, po vrhu ovencana bledoplavom vatrom Svetog Elmoa. U centru fasade bila su široka dvokrilna vrata sa oprugama, koja

  su prolivala svetlost iznad i ispod. Iznad vrata, zlatno kalcijumsko svetlo je žvrljalo, sve iznova i iznova, divljim kovrdžicama i krivinama, reč »Kosturište«, dok je demonsko crveno dodavalo reč »kockanje«.

  Znači novo mesto o kome se toliko dugo pričalo najzad je otvoreno! Po prvi put te

  noći, Džoe oseti u sebi trunčicu pravog života i jedva osetno milovanje uzbuđenja.

  Da zakotrljam kosti, pomisli on.

  Otresao je prašinu sa svoje plavo‐zelene radne odeće, velikim nemarnim

  zamasima, i pljesnuo se po džepovima da čuje zveckanje. Onda je zabacio ramena unazad, izvio usne u podsmešljivo cerenje, i prolazeći kroz opružna vrata gurnuo ih kao da udara protivnika ispruženom rukom, bridom dlana.

  Unutra mu se učinilo da je Kosturište prostrano kao kakav gradić, a bar dugačak kao železnička pruga. Okrugle lokve svetlosti na zelenim pokerskim stolovima

  smenjivale su se sa peščanosatovskim oblicima uzbudljive tame, kroz koju su cure sa pićem i razmenjivačice novca hodale kao belonoge veštice. Pokraj džez‐platforme u daljini, trbušne plesačice su stvarale svoje peščanosatovske oblike. Kockari su bili gusti i pogureni kao gljive, svi ćelavi od agonija nad padom karte ili kocke ili obrušavanjem 65

  slonovokosne loptice, dok su Žene u Skerletu bile kao polja poinsetije.

  Pozivi koje su krupijei izgovarali i pljuskanje dodeljenih karata stizali su tiho ali sudbonosno brzo, baš kao i šuškanje i bupkanje džez‐bubnjeva. Svaki čvrsto vezani atom ovog mesta poskakivao je kontrolisano. Čak su i zrna prašine napeto skakutala u

  konusima svetlosti.

  Džoeova uzbuđenost je rasla i osećao je kako kroz njega promiče, kao povetarac

  koji nagoveštava buru, najslabiji dah onog pouzdanja za koje je znao da može postati

  tornado. Sve pomisli o njegovoj kući, ženi i Majci ispadoše mu iz uma, a Mister Gats ostade samo ludi mladi mačak koji krutim nogama stupa oko ruba njegove svesti.

  Džoeovi sopstveni nožni mišići grčili su se u saosećanju sa mačorovim i postajali, osećao je, elastično jaki.

  Osmotrio je celo ovo mesto hladnim i ispitivačkim pogledom, a njegova ruka

  krenula je kao da ne pripada njemu i odvojila jedno piće sa prolazećeg, blago zanjihanog poslužavnika. Najzad mu se pogled ustalio na stolu za koji je ocenio da je to sto broj jedan za kreps, igru sa dve kockice. Činilo se da su sve Velike Gljive okupljene baš tu, ćelave kao i ostale ali visoke i uspravne kao pečurke sa uspravnim stablima.

  Onda je kroz pukotinu između njih Džoe video na drugoj strani stola još višu figuru obučenu u dugi tamni kaput sa kragnom podvrnutom nagore i mekanim šeširom

  širokog oboda navučenim nisko, tako da se lice videlo samo kao beli trougao.

  Naslućivanje i nada uzdigoše se u Džoeu i on pođe pravo ka pukotini izmedu Velikih Gljiva.

  Dok se približavao, pri čemu su se belonoge, sjajem oblivene hodalice u vrtlozima

  sklanjale s njegovog puta, njegovo naslućivanje dobijalo je potvrdu za potvrdom a njegova nada je pupila i nadimala se. Na jednom kraju pored stola, malo odmaknut, stajao je najdeblji čovek koga je Džoe ikad video, sa dugom cigarom, prslukom od srebra, i zlatnom kravatnom iglom širokom bar dvadeset centimetara na kojoj je pisalo,

  debelim slovima, »G. Kosturović«. Na drugom kraju pored stola, ne mnogo udaljena, stajala je dosad najrazgolićenija devojka‐donositeljka novca za razmenjivanje i jedina koju je video da na svom poslužavniku, koji joj je bio okačen trakama o gola pleća i pravio joj udubinu baš ispod sisa, ima zlatnike naslagane us‐pravno, u vidu blistavih malih kula, a čipove crne kao čađ. A devojka za kockice, mršavija, viša i dugorukija nego i njegova Supruga, imala je, činilo se, na sebi samo par dugih belih rukavica i ništa, ništa više. Dobro je izgledala ako ti dobro izgledaju ženske koje se sastoje uglavnom samo od blede kože razapete preko kostiju i od dojki nalik na dve porculanske okrugle kvake za

  vrata.

  Pored svakog kockara nalazio se po jedan visoki okrugli sto za čipove. Sto pored pukotine bio je prazan. Puckajući prstima prema najbližoj srebrnoj razmeniteljki novca, Džoe dade sve svoje masne dolarske novčanice za podjednak broj bledih žetona i malo

  je stisnu i povuče za desnu bradavicu dojke, za sreću. Ona, u šali, cvoknu zubima u pravcu njegovih prstiju.

  Ne žureći, ali ne gubeći ni trenutka, krenuo je napred, nemarno sručio svoje skromne gomilice na prazan sto i zauzeo svoje mesto u pukotini. Zapazio je da Velika Gljiva, koja je bila druga desno od njega, ima kockice. Njegovo srce, ali nijedan drugi njegov deo, načini jedan prekobrojni skok. Onda on čvrsto podiže pogled, i upravi ga preko stola.

  Taj kaput bejaše svetlucavi elegantni stub crnog satena sa kao gar crnom

  dugmadima; podvrnuti okovratnik od finog mat pliša bio je mračan kao najmrkliji podrum; isti takav bio je i opušteni šešir sa nadole zavrnutim obodom i trakom koja se

  sastojala samo od tanke pletenice crne ko
njske dlake. Rukavi kaputa bili su dugi, manji satenski stubovi, okončani vitkim, dugoprstim rukama koje su, kad se pokrenu, kretale

  vrlo brzo, ali u svakom dostignutom položaju ostajale sasvim nepomične, sa

  dostojanstvom statue.

  Džoe je od tog lica još uvek mogao videti samo mali deo: glatki donji deo čela bez i

  66

  najmanjeg traga kapljice ili curka znoja — obrve nalik na sasvim prave odsečke trake za šešire — mršave, aristokratske obraze i uzan ali donekle spljošten nos. Ten tog lica nije bio onako beo kako je to Džoe prvobitno bio ocenio. Postojao je u tom tenu i blagi doticaj smeđeg, nalik na slonovaču koja tek počinje da stari, ili na venerijanski sapunski kamen. Pogled na šake, potvrdio je ovo.

  Iza tog čoveka u crnom bila je grupa valjda najnafrakanijih i najgadnijih mušterija,

  muških i ženskih, koje je Džoe ikada video. Već posle prvog pogleda, znao je da svaki od tih dijamantskih, napomađenih siledžija ima po pistolj ispod preklopa svog cvetastog prsluka i po jedan mekani kožni pendrek »blek‐džek« u bočnom džepu, i da svaka od tih

  zmijookih devojaka za zabavu ima po jedan stileto‐bodež zavučen u podvezicu na butini

  i po jedan srebrom obloženi poštolj derindžer pod šljokicama ukrašenom svilom, u udubljenju izmedu svojih isturenih sisa.

  A ipak, u isti mah, Džoe je znao da su svi oni samo ukrasni dodatak. Jer čovek u crnom, njihov gospodar, bio je od one smrtonosne vrste, a ne oni; videlo se na prvi pogled da takvoga nije moguće dodirnuti i ostati živ. Ako bi čovek bez dozvole, makar

  samo stavio prst na njegov rukav, makar i sasvim ovlašno i sa maksimalnim

  poštovanjem, slonovokosna šaka bi se pokrenula brže nego misao, i bio bi uboden nožem ili upucan. Ili bi možda ubio i sam dodir, kao da je svaki crni odevni predmet na tom čoveku pod naponom, kao da se od njegove slonovokosne kože širi visokonaponski

  slonovokosni elektricitet. Džoe još jednom pogleda lice okruženo senkama i zaključi da

  nije raspoložen da išta pokuša.

  Jer oči su bile najimpresivniji deo. Kod svih velikih kockara, oči su duboko usađene

  i okružene tamnim senkama. Ali oči ovoga stvora bile su tako duboko usađene da nisi

  mogao biti siguran čak ni da vidiš ma kakvu trunčicu njihovog sjaja. Bile su inkarnacija nesagledivosti. Bile su nedokučivo duboke. Bile su kao crne jame.

  Sve ovo nije Džoea ni najmanje razočaralo, mada ga je u znatnoj meri uplašilo.

  Naprotiv, oduševio se. Njegovo prvo naslućivanje bilo je sada kompletno potvrđeno a

  njegova nada se široko rascvetala.

  Ovo mora biti jedan od onih stvarno velikih kockara koji dohuje u Ajronmajn najviše jednom u deset godina, Dođu iz Velikog Grada rečnim brodovima koji grabe preko vodene tame kao luksuzne komete izbacujući duge, debele repove iskrica iz svojih poput sekvoja visokih dimnjaka ukrašenih na vrhu vencima krivudavo iseckanog

  limenog lišća. Ili kao srebrni svemirski putnički brodovi sa desetinama izduvnih mlazeva nalik na plamteće dragulje i sa prozorima kabina koji svetlucaju kao fedovi postrojenih asteroida.

  A što se toga tiče, moguće je da neki od tih stvarno velikih kockara zaista dolaze sa

  drugih planeta, gde su noći toplije i gde je zabavni život delirijum rizika i oduševljenja.

  Da, Džoe je oduvek čeznuo da oproba svoju veštinu protiv čoveka ovakve vrste.

  Osetio je kako sila počinje, samo malo, da pecka u njegovim prstima mirnim kao stena.

  Džoe pogleda na sto za kreps. Sto je bio širok maltene koliko je čovek visok, i bar

  dvaput toliko dug; neobično dubok, i obložen crnim, ne zelenim, filcom, tako da je izgledao kao mrtvački sanduk za džina. Taj oblik bio je Džoeu nekako poznat, ali se nije mogao setiti odakle. Dno stola, ali ne stranice niti krajevi, posedovalo je neku treperavu iridescenciju, kao da je ovlaš posuto vrlo sićušnim dijamantima. Džoe je spustio pogled sasvim, i zagledao se pred sebe, primičući oči skoro do samog stola, i došao na ludu pomisao da se to crnilo pruža nadole kroz čitavu planetu Zemlju, tako da su ti dijamanti zvezde na drugoj strani, vidljive uprkos sunčevoj svetlosti, tamo, baš kao što je Džoe uvek mogao da vidi zvezde danju kroz vertikalni tunel rudnika u kome je radio; u tom

  slučaju, kockar koga su »očistili« mogao bi, obuzet vrtoglavicom zbog poraza, da se sruči napred, u crnilo, i da pada večno, prema najdubljem dnu, koje bi moglo biti pakao ili neka crna galaksija. Džoeove misli su se komešale i on oseti hladni, tvrdoprsti stisak straha u svojim preponama. Neko je pored njega mazno izgovarao reči: »Hajde, kuronjo.«

  67

  Onda su se kockice, koje su u međuvremenu bile prešle u ruke Velikog Gljivana neposredno desno od Džoea, umirile blizu sredine stola, protivurečeći Džoeovoj viziji i poništavajući je. Ali istog trena pojavila se nova neobičnost koja ga je zaokupila.

  Slonovokosne kockice bile su velike, uglova neobično mnogo zaobljenih, a tačke na stranicama bile su tamnocrvene i sijale su kao pravi rubini: međutim bile su raspoređene tako da je svaka stranica izgledala kao minijaturna lobanja. Na primer, sedmica upravo nabačena, kojom je Veliki Gljivan desno od njega izgubio dalje pravo bacanja, jer je trebalo da baci desetku, sastojala se od dvojke gde su obe tačke bile ujednačeno primaknute jednoj strani, kao oči, umesto da budu u suprotnim uglovima, i

  od petice sa dvema istim takvim tačkama‐očima, i jednom centralnom tačkom poput nosa, i ispod toga dve primaknute tačke da bi se dočarali zubi.

  Duga, jako mršava, ruka u beloj rukavici donosilje kockica prozmijala je pored Džoea kao albino kobra, poduhvatila kockice i hitro ih prenela na rub stola tačno pred

  Džoea. Udahnuo je nečujno, podigao samo jedan žeton sa svog stola i krenuo da ga položi pored kockica, onda je shvatio da se to ovde ne radi tako, i vratio ga na mesto.

  Poželeo je, međutim, da detaljnije pregleda taj čip. Bio je čudnovato lak, blede smeđkaste boje, otprilike nalik na krem izmešan sa samo kašičicom kafe, a na površini

  je imao ugraviran neki simbol koji je Džoe mogao opipati ali ne i videti. Nije znao koji je to simbol, za to bi mu trebalo još pipanja. Ali dodir tog žetona bio je veoma povoljan, pokrenuo je snagu koja je sada punom jačinom peckala u njegovoj šaci.

  Osmotrio je ovlašno a brzo lica oko stola, ne propuštajući Velikog Kockara sa suprotne strane, i rekao tiho: »Kotrljam jedan peni«, misleći naravno na jedan bledi žeton, to jest, jedan dolar.

  Svi Veliki Gljivani se oglasiše indigniranim šištanjem, a punomesečasto lice

  debelotrbog gospodina Kosturovića dobi purpurnu boju, dok je kretao napred da pozove svoje izbacivače.

  Veliki Kockar podiže crno‐satensku podlakticu i izvajanu šaku, dlanom nadole.

  Istog časa gospodin Kosturović se zamrznu a šištanje prestade brže nego na meteorskoj

  rupici na svemirskom autohermetizujućem čeliku. Onda, šaputavim, kultivisanim

  glasom, bez ikakvog traga podsmeha, čovek u crnom reče: »Na njega, kockari.«

  Evo pomisli Džoe, konačne potvrde mog naslućivanja, ako je uopšte i bila

  potrebna. Istinski veliki kockari uvek su perfektni džentlmeni i izdašni prema sirotinji.

  Glasom punim poštovanja, ali i sa vrlo malim nagoveštajem podsmeha, jedan od

  Velikih Gljivana dobaci Džoeu: »Pokriveni ste.«

  Džoe podiže kockice sa rubinskim stranicama.

  E, pa, još od dana kad je prvi put uhvatio dva jajeta na jedan tanjir, osvojio sve klikere u Ajronmajnu, i žonglirao sa pet alfabetnih kocki tako da su najzad pale na prostirku i dale reč »majka«, Džoe Sletermil je bio maltene neverovatno vešt u preciznom bacanju. U rudniku, mogao je da frljokne kamenčinu o zid rude tako da se

  kamenčina odbije i smrska lobanju pacova petnaest metara udaljenog; ponekad se zabavljao bacajući manje komade kamena natrag u rupe odakle su ispali, kao da slaže

  slagalicu. Da je mogao doći u svemir, Džoe bi nesumnjivo uspeo da pilotira sa šest Mesečevih skimera odjedanput, i da zavezanih očiju leti u osmicam
a kroz Saturnove pojaseve.

  E, a jedina stvarna razlika između preciznog bacanja kamenja ili alfabetnih kocki, i

  kockica za kockanje, sastoji se u tome što ove poslednje moraš da baciš tako da se odbiju od ivice kreps‐stola, a to je samo doprinosilo da igra »kreps« bude Džoeu utoliko interesantnija kao test, njegove veštine.

  Zvekećući sada kockicama, osetio je moć u svojim prstima i dlanu kao nikad ranije.

  Izveo je hitro, nisko zakotrljavanje, tako da su se te dve »kosti« od slonovače zaustavile tačno ispred donositeljke u belim rukavicama. Njegova prirodna sedmica sastojala se, kao što je i bio nameravao, od četvorke i trojke. Po rasporedu crvenih tačaka, obe su bile kao petica, sem što su obe imale samo po jedan zub a trojka nije 68

  imala nos. Lobanje nekako bebaste. Osvojio je jedan peni — a to znači dolar.

  »Kotrljam dva centa«, reče Džoe Sletermil.

  Ovog puta je, radi raznovrsnosti, načinio svoju prirodnu jedanaesticu. Šestica je bila kao petica, sem što je imala tri zuba, tako da je bila izgledom najbolja od svih lobanja.

  »Kotrljam niklovani bez jednog.«

  Dvojica Velikih Gljivana podeliše izmedu sebe teret te opklade, diskretno

  upućujući jedan drugome zadovoljno smeškanje.

  Sad je Džoe zakotrljao trojku i keca. Njegov cilj bila je četvorka. Kec je, sa svojom

  jedinom tačkom pomaknutom od centra ka jednoj strani, ipak nekako podsećao na lobanju — možda lobanju nekog liliputanskog kiklopa.

  Sporo je ostvarivao potrebne brojeve; jednom je rasejano zakotrljao tri uzastopne

  desetke na težak način. Želeo je da posmatra kako donositeljka poduhvata kocke.

  Njemu se činilo da njeni zmijski brzi prsti svaki put zađu ispod kocki još dok ove leže ravno na filcu. Najzad je zaključio da ovo ne može biti iluzija. Iako kockice nisu mogle da probiju file, njeni belourukavičeni prsti su to mogli jer su munjevito zaranjali kroz crni, dijamantno iskričavi materijal kao da ne postoji.