Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  bela šminka postepeno nestaje.

  Prilično brzo naiđe jedna opklada u stoleće koju preostala dvojica Velikih Gljivana

  nisu mogli da pokriju između sebe. Džoe je morao da doda jedne testeraške nogare iz

  svoje Jadne majušne hrpe ili da istupi iz igre. Posle jednog trena agonizujućeg oklevanja, učinio je ono prvo.

  I izgubio svojih deset dolara.

  Ta dvojica Velikih Gljivana oteturaše natrag, u utihlu gomilu.

  Katranski crne oči zaburgijaše u Džoea. Šapat:

  »Da kotrljamo vašu hrpu«.

  Džoe oseti kako u njemu navire sramotni impuls da prizna da je pobeđen i da pobegne kući. Ovih šest hiljada dolara bi, bar, bili hit kod njegove Supruge i Majke.

  Ali on jednostavno nije mogao podneti pomisao na smeh gomile, niti na to da bi

  kasnije živeo sa sobom znajući da je imao finalnu šansu, makar i najmršaviju, da uputi

  izazov Velikom Kockaru i da ju je propustio.

  Klimnuo je glavom.

  Veliki Kockar hitnu. Džoe se nagnu napred, preko stola, nisko nad stolom, za-boravljajući svoju vrtoglavicu, prateći taj hitac orlovskim ili svemirsko‐teleskopskim 73

  očima.

  »Zadovoljni«?

  Džoe je znao da sad treba da kaže »Da«, i da se odvuče napolje držeći glavu što

  više može. To bi bio džentlmenski postupak u ovakvoj situaciji. Ali on podseti sebe da

  džentlmen nije, već da je samo jedan prljavi, od rmbanja ukrućeni rudar sa talentom za

  precizno bacanje.

  Takođe je znao da je za njega verovatno vema opasno da kaže ma šta sem »Da«,

  jer je okružen neprijateijima i neznancima. Ali onda se upitao kakvo pravo ima on, jadni, smrtni, za kuću vezani, neuspešni stvor, da se brine zbog opasnosti.

  Sem toga, činilo se da je jedna od rubinski iscerenih kockica samo za najtanju dlaku neparalelna sa drugom.

  Bio je to najveći napor u Džoeovom dotadašnjem životu, ali on proguta i uspe da

  izgovori: »Ne. Loti, test sa kartom.«

  Donositeljka praktično samo što nije zarežala, ujedno se izvila nagore i unazad kao

  da će mu pljunuti u oči, a Džoe je imao osećaj da je njena pljuvačka otrov kobre. Ali Veliki Kockar prekorno diže prst ka njoj i ona frcnu kartu horizontalno položenu ka Džoeu, ali tako nisko i opako da je karta u jednom trenu nestala pod crnim filcom a onda uzletela do Džoeove sake.

  Bila je vrela na dodir i oprljena toliko da je cela dobila bledu braon boju, ali ni u

  kom drugom pogledu nije bila oštećena. Džoe proguta i frcnu je nazad ali visoko.

  Upućujući mu grimase nalik na otrovne bodeže, Loti ju je pustila da klizi niz zadnji

  zid... i posle jednog trenutka oklevanja, karta ukliza iza one kocke u koju je Džoe bio posumnjao.

  Naklon i onda šapat:

  »Imate oštre oči, gospodine. Nesumnjivo, ta kocka nije stigla do zida. Moja

  najiskrenija izvinjenja i... vaše kocke, gospodine.«

  Prizor kockica postavljenih na crnu ivicu pred njega doveo je Džoea na samu ivicu

  apopleksije. Sva ona osećanja koja su ga bila razdirala, uključujući i radoznalost, pojačala su se do skoro neverovatnog intenziteta, i kad je rekao: »Kotrljam svoju hrpu«

  a Veliki Kockar odgovorio: »Pokriveni ste«, Džoe podleže nesavladivom impulsu i hitnu

  obe kocke pravo u nesjajne, ponoćne oči Velikog Kockara.

  Produžile su pravo u lobanju Velikog Kockara i počele da odskakuju tamo unutra,

  zvekećući kao velike semenke u velikoj tikvi još ne sasvim suvoj.

  Izbacujući šaku levo i šaku desno, nadlanicama nagore, da bi indicirao da niko od

  njegovih momaka i devojaka i niko drugi ne sme da preduzme osvetu protiv Džoea, Veliki Kockar je suvo zagrgotao u grlu te dve suve kockaste kosti, onda ih ispljunuo tako da su pale na centar stola, jedna ravno, druga ukoso naslonjena na nju.

  »Nakrivljene kocke, gospodine«, prošaputa on ljubazno kao da mu baš nikakva

  nedostojnost nije učinjena. »Kotrljajte ponovo.«

  Džoe refleksno protrese kockice, savlađujući šok. Ubrzo zaključi da, iako sad manje‐više može da pogodi pravo ime Velikog Kockara, ipak namerava da ga natera da

  se za ove pare žestoko potrudi.

  Neki kutak Džoeovog uma pitao se kako se živi skelet drži na okupu. Da li te kosti

  još uvek imaju hrskavicu i mišiće, ili su povezane žicama, ili se to postiže energetskim poljima, ili je svaka kost kalcijumski magnet koji prianja za okolne? — a ovo bi se nekako moralo uklopiti sa proizvođenjem smrtonosnog slonovokosnog elektriciteta.

  U velikoj utišanosti Kosturišta, neko se nakašlja; jedna Skerletna Žena se zakikota

  histerično, jedan komad metalnog novca pade sa poslužavnika najobnaženije

  razmenjivačice novca, zveknu zlato i otkotrlja se muzikalno preko poda.

  »Tišina«, naredi Veliki Kockar i zavuče, pokretom maltene prebrzim a da bi ga oko

  moglo pratiti, šaku u prsa svog kaputa; odatle je izvuče i položi na ivicu kreps‐stola ispred sebe. Tu je sad ležao kratkocevni srebrni revolver presijavajući se blago.

  »Sledeće stvorenje, od najponiznije crnačke noćne cure pa sve do vas, gospodine 74

  Kosturoviću, koje ispusti samo jedan zvuk dok moj vredni protivnik kotrlja, dobiće kuršum u glavu.«

  Džoe mu uzvrati učtivim naklonom, pri to se osećajući smešno, a onda odluči da

  započne svoju seriju prirodnom sedmicom načinjenom od jednog keca i jedne šestice.

  Zakotrljao je, a ovog puta je Veliki Kockar, sudeći po pokretima njegove lobanje, pomno pratio putanju kockica, očima kojih nije bilo.

  Kockice su prizemljile, prevrnule se, i ostale ležeći nepomično. Sa nevericom, Džoe

  shvati da je po prvi put u svom krepsadžijskom životu omanuo. Ili da u pogledu Velikog

  Kockara postoji snaga jača od one u njegovoj desnoj šaci. Kockica sa šesticom je legla

  kako treba, ali kec se okrenuo još za pola obrtaja i legao tako da je na gornjoj površini ostala takode šestica.

  »Kraj igre«, gospodin Kosturović zagudi silnim, grobnim glasom. Veliki Kockar diže

  smeđu skeletastu šaku »Ne mora biti«, prošaputa on. Njegove crne očne jame uperiše

  se ka Džoeu kao cevi opsadnih topova. »Džoe Sletermil, još uvek poseduješ nešto vredno, u šta se možeš kladiti ako želiš. Svoj život.«

  Na ove reči, kikotanje i histerično cerekanje i smejurija i njakanje i vrištanje izbiše nezadrživo iz celog Kosturišta. G. Kosturović je sumirao ta osećanja urličući tako da se čuo i pored sve te buke: »Ama od kakve je vrednosti ili koristi život jednog propaliteta kao što je Džoe Sletermil? Ni dva centa, u običnom novcu.«

  Veliki Kockar položi šaku na revolver koji je blistao pred njim i sav smeh zamre.

  »Meni je koristan«, prošaputa on. »Džoe Sletermil, ja ću sa svoje strane uložiti sve

  što sam noćas dobio, kao dopunu dajem ceo svet i sve na svetu. Ti ćeš na opkladu staviti svoj život, i kao dopunu svoju dušu. Kotrljaš ti. Šta ti je po volji?«

  Džoe Sletermil zadrhta, ali onda ga ponese dramatičnost situacije. Razmislio je i zaključio da ni slučajno neće da napusti centar pozornice u jednom ovakvom spektaklu

  pa da se vrati kući švorc, svojoj Supruzi i Majci i trošnoj kući i demoralisanom Mister Gatsu. Možda, reče on sebi na ohrabrujući način, možda nema nikakve moći u zurenju

  Velikog Kockara, možda je Džoe maločas načinio svoju prvu i jedinu grešku u bacanju krepsa. Sem toga, po pitanju vrednosti svoga života bio je skloniji da prihvati Kosturovićevu ocenu nego onu Velikog Kockara.

  »Važi«, reče on.

  »Loti, daj mu kocke.«

  Džoe je koncentrisao svoj um kao nikada ranije; moć je trijumfalno peckala u njegovoj šaci, i on hitnu kockice.

  Koje nikad ne stigoše do filca. Poletele su zamahom nadole, pa uvis, ludom

  krivinom daleko
iznad i iza kraja stola, a onda dohujaše kao dva majušna crveno-svetlucava meteora i iznenada se ugnezdiše na licu Velikog Kockara, u njegovim crnim

  očnim dupljama, pokazujući svaka samo po jednu crvenu tačku sjaja, keca.

  Zmijske oči.

  Šapat, dok su te crveno‐sjajeće kockaste oči zurile podrugljivo u njega: »Džoe Sletermil, usrao si.«

  Palcima i srednjim prstima, ili, tačnije kostima palaca i srednjih prstiju, Veliki Kockar izvadi kockice iz svojih očnih duplji i ubaci ih u Lotinu belo urukavičenu šaku.

  »Jeste, usrao si, Džoe Sletermil«, nastavi on smireno. »A sad možeš da se upucaš«

  — on dotače srebrni pištolj — »ill da se zakolješ« — brzinom biča on izvuče lovački bovi‐nož sa zlatnom drškom iz svog kaputa i položi ga pokraj revolvera — »ili da se otruješ« — uz dva oružja pojavi se i crna flašica sa belom lobanjom i ukrštenim kostima na sebi — »ili te može gospođica Flosi, ovde prisutna, ljubiti do smrti.« Povukao je napred i uz sebe onu najzgodniju a najopakiju devojku za razonodu. Ona je doterivala

  svoju kosu, zavrtela svojom kratkom ljubicastom suknjom, dobacila Džoeu jedan

  provokativni, gladni pogled, dižući nakarminisanu gornju usnu da pokaže svoje duge bele očnjake:

  »Ili«, dodade Veliki Kockar, značajno klimajući glavom ka kreps‐stolu sa crnim 75

  dnom, »možeš da izvedeš Veliko Obrušavanje.«

  Džoe ujednačenim glasom reče: »Ja ću Veliko Obrušavanje.«

  Desnim stopalom stao je na svoj prazni stočić za žetone, levim na crnu ivicu, počeo

  da pada napred... i iznenada, odbacujući se obema nogama od ivice, poleteo tigrovskim

  skokom pravo preko kreps‐stola na grlo Velikog Kockara, tešeći se pomišlju da svakako,

  koliko se ranije moglo videti, onaj spetljani poeta nije patio dugo.

  Dok je preletao preko samog centra stola, dobio je instant‐fotografiju onoga što se

  stvarno nalazilo ispod, ali njegov mozak nije imao vremena da razvije taj snimak, jer već sledećeg trena zario se u Velikog Kockara.

  Krutim bridom svoje smede sake Veliki ga zahvati po slepoočnici, munjevitim

  džudo‐udarcem... i ti smeđi prsti ili kosti razleteše se sasvim na komade kao da su od

  nekog vazdušasto pečenog testa. Džoeova levica projuri kroz prsa Velikog Kockara kao

  da tamo i nije bilo ničeg sem crnog satenskog kaputa, a desnica, koju je izbacio pravo

  napred, šireći prste kao kandže prema glavi sa opuštenim šeširom, dohvati tu lobanju i

  smrvi je na komadiće. Sledećeg trena Džoe se valjao po podu sa dva‐tri komada crne odeće i sa nešto braon fragmenata.

  Brzo kao munja skočio je na noge i zagrabio ka visokim stubovima žetona Velikog

  Kockara. Imao je vremena da in uhvati samo jedan put, i to samo levom šakom. Nije video ni zlatne ni srebrne ni erne čipove, zato nabi u levi džep pantalona punu šaku bledih čipova i navali u bekstvo.

  Onda se cela populacija Kosturišta okomila ka njemu i na njega. Sevnuše zubi, noževi i bokser‐nazglavci. Udarali su ga, grebali, šutirali, potplitali i gazili klinastim štiklama. Jedna truba obložena zlatom iza koje se videlo crnačko lice sa zakrvavljenim

  očima, opandrčila ga je po tintari. On vide beli sev one zlatne donositeljke kockica i pokuša da je zgrabi, ali ona se izmače. Neko pokuša da mu ugnječi zapaljenu cigaretu u

  oko. Loti, uvijajući se i šibajući kao bela boa‐konstriktorka, zamalo da mu se nametne

  istovremenim davećim zahvatom oko vrata i »makazama«. Flosi je zamahnula

  zdepastom, širokogrlom flašom, režeći kao mačkasti đavo i pljusnula nešto što je mirisalo kao kiselina tik pored Džoevog lica. Gospodin Kosturović je sipao paljbu oko njega iz srebrnog revolvera. Džoea su boli noževima, kopali mu oči, boksovali ga, uvrtali mu mršavu šiju, makljali ga, udarali kolenima grizli, hvatali u majmunski zagrljaj, gruvali, raspaučivali i gazili mu po prsima.

  Ali nekako nijedan od udaraca ili zahvata nije imao mnogo stvarne snage. Bilo je to

  kao bitka sa duhovima. Na kraju je ispalo da celokupno stanovništvo Kosturišta, udruženo, ima samo ‐malo više snage nego Džoe sam. Osetio je kako ga more ruku podiže i izbacuje kroz dvojna vrata sa oprugama, tako da je grunuo dupetom o daščani,

  trotoar. Pa ni to nije nešto mnogo zabolelo. Više je došlo kao šut ohrabrenja.

  Duboko je udahnuo, opipao se svuda, razgibao svoje kosti. Stekao je utisak da nije

  pretrpeo nikakvu ozbiljnu štetu. Ustao je i pogledao unaokolo. Kosturište je bilo mračno i tiho kao grob, ili planeta Pluton, ili ostatak Ajronmajna. Privikavajući oči na svetlost zvezda i povremena svetlucanja svemirskih brodova u prolazu, on vide, na mestu gde su

  do maločas bila dvokrilna vrata sa oprugama, limena zakatančena vrata.

  Uvide da žvaće nešto poput korice hleba, što je nekako proneo stisnuto u desnoj

  šaci kroz celu finalnu frku. Super‐ukusno, kao hleb koji njegova Supruga peče za najbolje kupce. U tom času njegov mozak razvi onu fotografiju koju je bio napravio kad

  je tokom preletanja sredine kreps‐stola pogledao nadole. Video je tanki zid plamenova

  koji se kreću u stranu preko stola, a odmah onostran plamenova, face njegove Supruge,

  Majke i Mister Gatsa, sve tri veoma iznenađene. Razumeo je da on to žvaće parče lobanje Velikog Kockara, i setio se kakvih su oblika bile one tri vekne koje je njegova Supruga počinjala da peče dok je on izlazio iz kuće. I razumeo je magiju koju je ona načinila da bi ga pustila da se malo udalji i da se oseti upola kao čovek a onda da se obruši ka kući, oprljenih prstiju.

  Ispljunuo je ono što mu je bilo u ustima a ostatak tog parčeta loptaste vekne bacio

  76

  je preko ulice.

  Zavukao je ruku u levi džep. Većina bledih poker‐čipova bila je zgnječena u borbi,

  ali on pronađe jedan ceo i poče da ispituje njegovu površinu vrhovima prstiju. Onaj simbol reljefno ostvaren na površini čipa bio je krst. Podigao je čip do usana i griznuo.

  Ukus je bio delikatan, ali divan. Pojeo je taj žeton i osetio kako mu se snaga vraća.

  Potapšao se po svom naduvenom levom džepu. Bar će krenuti na put sa dobrom zalihom hrane.

  Onda se okrenuo i pošao tačno duž linije koja je vodila ka domu, all dužim putem

  oko sveta.

  77

  78

  Zagonetni laserogram

  Izgledalo je da se pod brodom prostire olovnosivi okean sa razbacanim ostrvima nepravilnih oblika. Ipak, na toj planeti nije bilo nikakvog okeana. U njenim porama nije bilo ni kapi vlage, a ono što je sa visine izgledalo kao vodena površina okeana, u stvarnosti je, zapravo bio tamnosivi bazalt prekriven velikim mrljama nekakve crvene rude. Kada se u daljini pojavila senka, brod je izbacio krila i zaronio u sivkastu atmosferu planete. Kosmonauti su isključili motore i brod je, jedreći na svojim kratkim krilima, strelovito jurnuo prema jednom od krvavocrvenih ostrva na kome su se ubrzo pojavili

  obrisi Pauka — razgranatog planinskog venca.

  Odjednom je brod zaronio u svetlucavi oblak dijamantskih krljušti. U torn

  trenutku, brodski laserovizor je registrovao dvadeset osam talasa laserskih signala. Nije ih bilo moguće dekodirati i ploča sa njihovim snimkom izađe kroz otvor laserografa nedešifrovana.

  »Čudno, vrlo čudno«, gunđao je kapetan broda, razgledajući neobični grafikon na

  plastičnoj ploči. »Mogu da se zakunem da ovaj laserogram nije poslat sa Zemlje«, rekao

  je podigavši veliku bradatu glavu od otvora laserografa.

  »Možda smo u zoni u kojoj počinje da se oseća kretanje planete«, nesigurno

  pretpostavi geolog Vadim Šmeljev, približivši se laserogramu.

  »Ne bih rekao. To uopšte nije ta struktura signala. Neharmonična je.«

  »Dajte meni da pogledam«, zamoli Oleg Klenov, mladi brodski inženjer. Pružio je

  ruku ne ustajući i dobivši traku, poče da je proučava. Minut kasnije, odm
ahnu zlatnim

  kovrdžama i poče mnogoznačno, ali dovoljno sumorno da izlaže da sigurno nije slučajan

  broj primljenih talasa. S obzirom da je taj broj savršen (ukoliko zaista jeste), očigledno je da je nevidljivi izvor signala nekakav prirodan proces, da matematički zakoni šalju u kosmos upravo savršen, a ne bilo koji broj talasa...

  U međuvremenu, brod je izleteo iz svetlucavog oblaka i leteo iznad vrhova

  krvavocrvenih planina, postepeno se spuštajući.

  Spuštanje broda se očekivalo na rebrastom sedlu koje se nalazilo na raskršću dvaju

  polukružnih ogranaka Pauka. Mesto za sletanje se već videlo na ekranu u koji se zagledao kapetan. Odjednom se ispravio.

  »Šta ste to videli?« upita Šmeljev.

  »Svemirski brod, ako se ne varam«, odgovori kapetan.

  »Nemoguće!« viknu Oleg Klemov i pride ekranu. Neobično dobrog vida on je samo

  letimičnim pogledom spazio brod u podnožju planina. Iz visine je ličio na malu, svetlucavu bubicu.

  »Zamislite gde se zavukao!« viknu Oleg ushićeno. »Znači, on je prešao još dobru

  stotinu kilometara od kad smo izgubili njegov signal! A mislili smo da su mu se ispraznile baterije.«

  »To je, naravno, vrlo čudno«, reče kapetan i pokre tom ruke pokaza Klenovu i Šmeljevu da legnu u fotelje. Kada su to učinili, uključio je automatski sistem za sletanje i sam se smestio u fotelju. Posle pet minuta, brod je rigao vatru i podizao oblake prašine, već stojeći na tlu koje je izbliza bilo još crvenije nego iz visine.

  Planeta na koju se letelica spustila bila je ranije dobro proučena automatskim satelitima. Bez života, jednoobrazno‐sumorna, izgledalo je, ničim nije pretila svojim prvim posetiocima. Ipak, kapetan je smatrao za potrebno da malo sačekaju i osmotre

  pre nego što se otvore brodski otvori.

  Prošlo je oko pola sata. Prašina koju je brod podigao već se bila slegla i na nebu su

  se, meu retkim, sjajnim oblacima, pojavile zvezde.

  Za to vreme su se na brodu dogovarali šta će i kako će.

  79