Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  »Pretpostavljam«, govorio je kapetan »da ćemo, izgleda, od istraživanja

  svemirskog broda morati da odustanemo. Dvojica od nas sada, u svakom slučaju treba

  da se pozabave montažom uređaja za ispitivanje. Ako ostane vremena, krenućemo do

  broda, ali da tamo pošaljemo jednog čoveka...«

  »Ali moramo da doznamo šta se dogodilo sa svemirskim brodom!« Šmeljev se

  suprotstavio kapetanu. »Zar da tu zagonetku ne odgonetnemo?«

  »I ja tako mislim. Pošaljite mene na brod«, zatraži Oleg Klenov.

  »Suviše je rizično kretati se sam po planeti«, suvoparno reče kapetan.

  »Ta o kakvom to riziku govorite?! Ova planeta je potpuno mrtva!«

  Ovaj sud Šmeljev je izrekao sa tako čvrstom ubedenošću da se skoro zbunio kada

  je Oleg Klenov krenuo u napad sa druge strane.

  »Nema posla bez rizika!« izjavio je Oleg. »Određena doza rizika je neophodna i neizbežna u svakoj vrsti posla!«

  »Zahvaljujem za lekciju«, ironično reče kapetan i, pošto se smestio u fotelji, zapucketa prstima. Posle minuta razmišljanja, spustio je ruke na držače i tiho rekao:

  »Slažem se. Neka Oleg ide do broda. Od nas trojice, on je i tako najsnalažljiviji.«

  Ples sinusoida

  Put Olega Klenova trajao je oko četiri sata. Izašavši iz broda, popeo se na nižu uzvišicu dvogrbog brega, osmotrio situaciju i krenuo. Usput se dvaput spuštao u klance i izlazio iz njih po kamenim liticama, a jednom je morao da ide po samom rubu provalije naslanjajući se leđima na strmu stenu. Brod je ugledao u dubini peščanog prolaza, u podnožju visokih planina. Kada mu je prišao, bio je zapanjen. Masivna srebrna antena

  bila je isečena kao nožem i njen tronogi deo visio je na držaču holografske kamere.

  Ramenom je podigao antenu, zavukao ispod nje ruku i iz ležišta izvadio

  holografsku kameru. Zagledao se u nju okrenuvši se leđima svetlosti i počeo polako da

  pokreće diskove.

  Prvo je video samo one slike koje su već bile transmitovane na Zemlju. U nizu njemu poznatih slika, smenjivali su se snimci neba i oblaka, purpurnih planina na horizontu, kamenih stena i peščanih dina sa tragovima broda: za vreme snimanja, kamera se okretala na držaču pa je njen objektiv uhvatio razne uglove pejzaža.

  Od nestrpljenja, Oleg je zavrteo diskove brže, tako da je jedva uspevao da razlikuje

  snimke koji su mu treperili pred očima. Odjednom je celo vidno polje ispunila lopatica

  antene. Za trenutak je ona bila jedini vidljivi predmet, ali se zatim pomerila negde u stranu i tada je Oleg uzdahnuo od neverovatnoće onoga što je ugledao.

  Treba pretpostaviti da se, dok je lopatica antene pokrivala otvor holografske kamere, brod, protiveći se svim zakonima prirode, podigao visoko u nebo. Sada je Oleg

  ponovo ugledao olovnosivi okean išaran zmijolikim krvavocrvenim ostrvima. Ostrva su

  bila upravo onakvog oblika kakve ih je on video na ekranu svoje letelice. Sve je izgledalo tačno kao i tada. Postojala je samo jedna razlika: tu i tamo su sada, na krvavocrvenim

  ostrvima, svetlucale sedmokrake zvezdice. Ubrzo su se ugasile, zatim su se spajale u treperave vatre i ponovo se ugasile...

  Odjednom se cela planeta ispupčila, izdiglo se planinsko sedlo i u njenom na-tplaninskom prostoru pojavili su se, neznano otkud, redovi i nizovi svetlećeg mnogokrakog kamenja. Spleli su se u girlande u obliku sinusoida koje su trepereći i izvijajući se, počele da izvode nekakav neskladan, ali sistematičan pies. Njihovi pokreti su bili toliko komplikovani da su se činili osmišljenima.

  Oko četiri minuta Oleg je ne trepćući posmatrao ove titrave, blistave slike. Zatim

  se traka odmotala dokraja i slike nestadoše! Spakovao je kameru u ranac, zavrteo žmureći svojom kovrdžavom glavom i zaputio se natrag.

  Posle sat i po došao je do onog ponora iznad koga se moglo proći oslanjajući se na

  80

  strmu stenu. Srećno je prošao opasno mesto, ali, kada je izašao na brisani prostor iza

  stene sapleo se, zamahao rukama, poleteo dole i pao na leđa lako udarivši o rastrsito

  tlo. Kada se podigao na noge, detaljno je osmotrio jamu u koju je upao.

  Jama nije bila duboka, ne dublja od jednog metra i imala je oblik pravilne sedmostrane prizme. Bila je široka oko pet metara. Dno jame i njeni zidovi bili su šupljikavi, izbrazdani hiljadama rupica.

  Oleg se sasvim jasno sećao da na ovom mestu nije bilo nikakve jame.

  Pošto se izvukao napolje, fotografisao ju je i krenuo dalje. Posle dva sata, srećno se

  vratio na brod.

  Mapa

  U Olegovom pdsustvu, kraj letelice je pronađen čudan predmet, očigledno domaćeg

  ali, ipak, nepoznatog porekla. Pronašao ga je Vadim Šmeljev dok je montirao uređaje za

  ispitivanje. Tačnije, dok je izravnavao teren za njihovu montažu, Šmeljev je strugačem

  zakačlo žućkasfi list, sličan pergamentu. Oprezno je razgrnuo zemlju rukama i izvukao

  iskrzani, prljavi komad okruglog oblika, širine kišobrana. Komad je bio siv sa nepravilnim crvenim mrljama. Očistio je prljavštinu sa komada i zanemeo: ugledao je geografsku kartu. Crvene mrlje na sivom fonu ocrtavale su intarziju crvene rude u debelom sloju bazalta koji je pokrivao celu planetu. To je ubrzo proverio mernim instrumentima.

  Pošto je doneo mapu na brod, on i kapetan su je očistili, ispravili, prostrli po stolu i uporedili sa fotografijama planete.Ispostavilo se da je na karti prikazan predeo južno od Pauka u stereografskoj projekciji. Očevidno, komad je bio deo druge, veće karte.

  Pronađena karta nije prikazivala reljef okoline. Umesto toga, na njoj su bili uslovni

  simboli — bele sedmokrake zvezdice. Bilo ih je četrdeset i šest. Primetili su da su zvezdice raspoređene samo na crvenim delovima karte.

  Uz pomoć uređaja, kapetan je na brodskoj karti odredio položaj i izračunao

  rastojanje do najbližeg mesta označenog zvezdicom. Bilo je udaljeno manje od tri kilometra. Zabivši olovku u zvezdicu, kapetan reče:

  »Neću odustati od toga da doznam šta je ovo. Krenućemo tamo čim se vrati Oleg.«

  Pogledao je na sat i namrštio se, ali, kada je podigao pogled lice mu se ozarilo, pošto je u daljini ugledao sićušnu ljudsku figuru kako se pomalja iza brega, i on sa olakšanjem uzviknu: »A evo i Olega!.«

  To je zaista bio Oleg. Pet minuta kasnije popeo se na letelicu i uručio kapetanu holografsku kameru koju je pronašao.

  Smrt kaleidoskopa

  Najkraci put prema neviđenom cilju bio je pregraden odronjenim stenama. Tek posle blizu tri sata mučnog puzanja između stena, kosmonauti stigoše do željenog cilja. Tu su naišli na vijugavi klanac smešten među stenjem. Ovde su se putnici razišli i razmileli na sve strane, tražeći predmet označen zvezdicom na karti. Srećnim sticajem okolnosti, vetar je rasterao oblake iznad klanca.

  Kapetan je prvi primetio kaleidoskop.

  Ovaj kaleidoskop je bio smešten na padini planine. Kapetan je najpre pomislio da

  je to ispupčenje na tlu i hteo je da prođe, ali odjednom bi zaslepljen sjajem u duginim bojama koji je, iznenada isijao kaleldoskop. Kada je, trenutak kasnlje, otvorio oči, sjaja više nije bilo.

  Kapetan se naglo okrenuo, pritrčao kraju kaleidoskopa i pogledao nadole. Ono, što

  je u tom trenutku ugledao, teško je opisati rečima.

  Kao da mu se otvorio prozor u neki drugi svet, čudan, blistav, u kome je sve bilo

  81

  kolebljivo. Sve je bilo kao živa, sve se iskrilo i u tom prostoru je treperila, talasala se žitka planeta. Nad njenom sivom površinom, sa crvenim mrljama, krivudale su brušeno-tačkaste sinusoide koje su bacale iskre po celom vidokrugu. Na crvenim mrljama koje su

  pokrivale planetu, svetlele su sedmokrake zvezdice.

  Zagledavši se u njihovo drhtavo nijansirano svetlucanje, kapetan iznenada shvati šta one označavaju. Mahnuo je rukom dozivajući svoje prijatelje, ali ga je, odjednom, nešto snažno gurnulo u leđa i istog tren
a začu se slaba grmljavina. Od udarca kapetan

  skoči na dno kaleidoskopa, zabivši među njegove oštre krake svoje cipele. Ustao je i osvrnuo se.

  Unutar umirućeg sveta presahlih sinusoida ugledao je hiljade svojih likova kako odlaze u nesagledivu daljinu. Svi oni bili su podjednako jasni, ali su svakog trenutka sve više tamneli. Kapetan je obišao kaleidoskop, opipavajiići njegove ogranke i ustanovio da stoji izmedu sedam potpuno čistih, od čistoće skoro nevidljivih ogledala. Palo mu je na pamet da ona, verovatno, uopšte ne apsorbuju svetlost. Zrak koji do njih dođe ortogonalno, osuđen je da zauvek tu stranstvuje.

  Osetivši pod nogama nekakve kamenčiće, kapetan pruži ruku da ih dohvati i tog trenutka je kaleidoskop umro ugasivši taj efemerni, čarobni svet koji je stvarao svojim ogledalima.

  Kapetan odjednom vide da stoji u sedmostranom bunaru čije zidove i dno obavija

  beličasta koprena, nalik na pergament. Pod nogama mu se šarenila mapa planete predstavljena na krugu od tri metra, sive boje istačkana crvenim sa belim zvezdicama.

  Preko karte se prosula hrpa otopljenih, brušenih kamičaka.

  Dok ih je sakupljao u džep, kapetan se setio da bi trebalo da nekako objasni udarac

  koji je dobio u leđa. Napipao je rezervoar sa kiseonikom na leđima i na njemu pronašao

  malu rupicu. Udarac je, očevidno, bio izazvan izletanjem kiseonika iz oštećenog rezervoara. Na sreću, rezervoar za kiseonik na grudima, ostao je neoštećen.

  Pošto je pokupio kamenčiće, izbaci na površinu bunara čelični pijuk, za koji je bio

  privezan silikatni konopac, i poče pomoću njega da se penje oslanjajući se na zid koji je po mekoći podsećao na kožu. Kada je stigao skoro do vrha, naišao je Oleg i pomogao

  kapetanu da izade iz bunara.

  Posle pola minute do ugašenog bunara stiže i zadihani Šmeljev.

  »Oblak!« viknuo je pokazujući rukom u nebo među stenama. »On puca!«

  Oblaci pucaju

  »Šta? Oblak puca? I vi ste to videli?!« uzviknu kapetan.

  »Video sam kako vam puca u leđa«, odgovori Šmeljev. »Pogledajte, evo opet

  puca!« viknu on uzbuden.

  Kapetan pogleda gore i vide kako blesak juri kroz vazduh i zatim po padini planine.

  Tog momenta poče grmljavina. Blesnulo je još pet puta, pa se silikatno uže, koje se nalazilo na kraju bunara, raspalo u komadiće. Bilo je jasno da ovi pucnjevi dolaze iz oblaka koji se srebrnkast, smestio na nebu između stena.

  »Za mnom!« povika kapetan i kosmonauti potrčaše pod iskošenu stenu. Sakrivši se

  ispod nje, počeli su da analiziraju svoju situaciju.

  »Vetar nosi oblake na sever. Za pola sata moći će da nas pogađaju«, mrko reče kapetan.

  »Možda će se umiriti«, nesigurno reče Oleg.

  »Sumnjam«, reče kapetan pokazujući na uskovitlanu rozikastu prašinu kraj

  presahlog kaleidoskopa, koju su podizali pucnji.

  »Sada ćemo ih iskušati!« reče Oleg i dohvati obema rukama veliki kamen. Ba‐cio

  ga je na padinu. Kamen se oko pola minuta kotrljao, a zatim su ga zraci uz grmljavinu

  pretvorili u pepeo.

  82

  »Nema nam spasa«, žalosno reče Šmeljev.

  »Sačekaćemo, možda će se promeniti vetar«, reče kapetan.

  Voleo bih da znam šta se tu zapravo događa«, progunđa Oleg.

  »Ja pretpostavljam da su se to razbesnela neka vrlo čudna živa bića«, reče kapetan

  i opisa agoniju kaleidoskopa koju je nedavno video.

  »I vi mislite da je taj bunar bio živ?!« začudi se Oleg.

  »Da i čini mi se da mogu da pretpostavim kako se ti bunari razmnožavaju«

  odgovori kapetan. »Oni, očevidno, mogu da šalju u kosmos laserske zrake koji se odbijaju o oblake, udaraju u tlo i pomoću njih dube sebi nove bunare...«

  »Znači, jama u koju sam upao mogla je da bude nedograđeni bunar?«

  »Upravo ta jama me i podstiče da mislim da se bunari razmnožavaju uz pomoć laserskih zraka. I sada ne puca na nas oblak, već bunari koji usmeravaju svoje zrake tako da se odbijaju o oblake. Ali dozvolite mi da završim«, nastavi kapetan. »Zidovi novonastalog bunara se zracima obrađuju tako da njihova površina postaje kao

  ogledalo, tačnije, oni uopšte ne apsorbuju svetlost i zbog toga se unutar bunara rađa

  komplikovani svet svetlosnih talasa.«

  »Zakoni refleksije su linearni. Ne mogu da shvatim šta bi to tamo specijalno moglo

  da se događa«, reče Šmeljev.

  »Pretpostavljam da su svetlosni zraci u nekakvom uzajamnom dejstvu sa zidovima

  bunara. To je moguće ako se ta specifična površina zidova kombinuje sa njihovom superprovodljivošću i ako su stalno napajani električnom strujom koja pojačava i smanjuje pojavu fotoefekta. Tada, naravno, slika postaje čudesno komplikovana. Tada

  unutar bunara mogu postojati i oblici svesti u vidu autonomnih ciklusa svetlosnih struja i logička organizacija u obliku ciklusa struja koje teže nekakvim stabilnim strukturama i, uopšte, sve što je potrebno za organizaciju vrlo složenih reakcija.«

  »A volja, a sposobnost za samostalne radnje, da li možda i to postoji kod njih?!

  upita Oleg uzbuđeno.

  »E, to se pitanje tiče najtamnijih strana njihovog bitisanja«, odgovori kapetan.

  Umesto odgovora, postaviću vam pitanje: da li je njihovo ponašanje u celosti određeno

  zakonima prostiranja svetlosti i elektriciteta? Moguće je da nije, s obzirom da ti bunari nekada bivaju toliko elastični da njihovo ponašanje zavisi od pokreta nekog fotona. Kao što je poznato, samostalnim elementarnim česticama kvantna fizika dozvoljava da dejstvuju prema nahođenju...«

  »A čemu im služe ti brušeni kamenčići koje ste pronašli na dnu bunara?« upita Šmeljev.

  »Zar je malo razloga za njihovo postojanje? Možemo, na primer, pretpostaviti da

  usled pomeranja tla ti kamenčići, slučajnim razmeštanjem, igraju ulogu sveobuhvatne

  mutacije, olakšavaju evoluciju bunara.«

  »A kada u tlu dube nove bunare, oni verovatno tu zakopavaju i mapu, verovatno

  za orijentaciju, za međusobno prepoznavanje« reče Šmeljev.

  »Moguće je. Verovatno o svemu što se dogada u svetu mogu da budu obavešteni

  preko oblaka. Ali oblaka može i da bude i da ne bude na nebu. Trebalo bi da je sa tim

  povezana potreba da uvek uz sebe imaju kartu.«

  »Između ostalog, palo mi je na pamet kako je nastao onaj fantastični video‐

  snimak«, reče Oleg. »Verovatno je brod pored bunara uzimao zemljište za test, a kamera se našla u bunaru i ona je snimala sve dotle dok se traka nije istrošila. Zatim je brod prešao još nekoliko stotina kilometara...«

  Oleg još nije završio svoja razmišljanja kada je iznenada; iza stene, ugledao komad

  oblaka. On pokaza na njega pogledom i kosmonauti počeše da se penju po kamenitoj

  padini nadajući se da će se sakriti od oblaka iza ispusta stene. Ali na pola puta spaziše još jedan oblak koji se nadneo nad planinom. Izgledalo je da im nema spasa.

  83

  »Ovamo! Ovamo! Ovde možemo da se sakrijemo!« povlka odjednom Oleg uv‐

  lačeći se u otvor u steni zagrađen dugačkim visokim kamenom. Već sledećeg trenut‐ka,

  svi kosmonauti su bili bezbedni.

  Povratak na brod

  Otvor u steni bio je, zapravo, ulaz u duboku pećinu. Kraj pukotine, sa njene unutrašnje strane, iza kamenja se sakupila gomila prašine. Kosmonauti su je, prolazeći, podigli i ona je pokuljala iz pećine. Jake vazdušne struje iz dubine planine dale su kosmonautima ideju da negde postoji drugi izlaz i kapetan predloži da odmah krenu da

  ga potraže.

  Više od jednog sata kosmonauti su bauljali po gustoj tmini presecajući je zra‐cima

  svetlosti iz baterijskih lampi. Na tri mesta pećina se razgranavala i kosmonauti su morali da se vraćaju iz ćorsokaka u koje su zalazili. Njihov put bio je krivudav i naporan. M
orali su da se prilagođavaju reljefu uzane pećine: išli su čas gore, čas do‐le. Konačno su pred sobom ugledali svetlost.

  Prišavši otvoru, putnici ugledaše dvogrbi breg iza koga se nazirao njihov brod.

  Iznad broda, visoko na nebu samovao je oblak. Polako se pomerao prema severu.

  Pošto su se posavetovali, kosmonauti odlučiše da ostanu u pećini sve dok ob‐lak

  ne nestane. Polegaše po kamenju koje se nalazilo na izlazu iz pećine i počeše da razgovaraju o svojim progoniteljima.

  »Recite mi, molim vas, šta vi mislite, da li oni umiru prirodnom smrću?« upita Šmeljev kapetana.

  »Mislim da da, ali ne žive dugo«, odgovarao mu je kapetan. »Primetio sam da je

  raspored sedmokrakih zvezda na mapi koju ste vi pronašli i na onoj u umirućem bunaru,

  potpuno različit. Jedino moguće objašnjenje je da su svi prvobitni bunari izumrli. Ali bunar kome je pripadala ta vaša karta nije mogao da izumre jako davno, jer bi karta bila prekrivena debelim slojem prašine zbog vetra koji duva sa padina Pauka.

  »A zbog čega prašina koja pada u bunare ne može da ih zaspe dok su živi?« upita

  Smeljev.

  »Očevidno su sposobni da se nekako sami čiste od stranih tela« reče kapetan i pogleda napolje.

  Prizor nije bio utešan. Na južnom delu neba pojavilo se mnogo oblaka. Okre‐nuvši

  se, mrko reće:

  »Tamo ih je ceo puk.«

  Međutim, Oleg je, izgleda, o nečemu napregnuto razmišljao. Iznenada je ustao i rekao:

  »Ne čiste se oni sami od stranih tela, oni jedan drugog čiste. Oni su od nas čis‐tili

  klanac, a ako se sa planine skotrlja kamen, oni i njega, isto tako, gađaju zracima. Oni ga uništavaju samo zbog toga da ne bi ranio bunar, ali ne mogu nikako imati ideju osvete,

  zbog toga što nikada nisu imali žive protivnike.

  Pošto su trenutak ćutali, Oleg reče:

  »Ja idem!«

  Iskočivši iz pećine, potrčao je prema brodu.

  »Pa, šta bude, bude!« viknuo je kapetan i izašao iz pećine u pratnji pobledelog geoioga. Posle pet minuta, kosmonauti su bili na brodu čitavi i nepovredeni. Ne žele ći da dalje iskušavaju sudbinu, istog momenta su uključili motore i startovali. Uskoro se planeta kaleidoskopa pretvorila u srebrnkasti disk obavijen čudesnim zvezdanim