Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  »A, da. Za svako novogodišnje veče.«

  »Dabome. U ponoć, kada čitav svet spava, gildin brod isplovljava iz Tambimatua prelazeći rekom do ivice crne struje.«

  »Da pokuša da pređe preko, izmedu stare i nove godine — kao da, možda, neće

  biti primećen? Kao da se reka tada nalazi između udisaja stare i izdisaja nove godine?«

  Riblja maska odmahnu glavom: »Ne, da donese nekoliko kofa crnila. Najvero‐

  vatnije da je, a oduvek je tako bilo, ponoć poslednjeg dana u godini neka vrsta najniže metabolične tačke svesti reke. Uprkos tome, to putovanje na sredinu toka nije bez rizika za one koji imaju čast da budu dobrovoljci. Povremeno se događa da članica posade izgubi razum i baci se preko palube.«

  »Donosite li uzorke crne struje za analizu?« upitala sam, zbunjena.

  Žena se tresla, kao da se bez reči smejala. Nisam, naravno, mogla da joj vidim lice.

  »Koji apotekar ima alat da analizira nešto tako čudesno? Ne, nije zbog toga. Već

  105

  zbog OVOG« Zapovednica dohvati sa police jednu začepljenu bočicu punu vlažne tame.

  »Da li još uvek želiš da postaneš žena reke?«

  Nisam se kolebala jer sam bila ubeđena da bočica sadrži, najverovatnije, samo vodu obojenu mastilom. Ill nešto slično.

  »Da, zapovednice. Želim.«

  Otvorila je bočicu i pružila mi je.

  »Onda popij. Pij crnu struju.«

  »I šta će se desiti?« Jer, ipak, ta tečnost ne mora biti tako jednostavna i neškodljiva. Možda je baš to što ona tvrdi da jeste.

  »Pa, kao što vidiš, ja sam još živa i duševno zdrava, dete« promrmljala je zapovednica nagnuvši se nad moje rame.

  »ŠTA ĆE MI SE DESITI?«

  »Postaćeš žena reke. Popij to brzo — u jednom gutljaju.«

  Prihvativši bočicu, pomirisala sam je, jedva otkrivajući nekakav miris: miris... tame,

  možda — i popih.

  Nisam, toliko, imala osećaj da tečnost klizi niz moje grlo, koliko kao da sam progutala čitavog debelog baštenskog puža—golaća. Ili grudvu želea. U jednom

  trenutku mi je potpuno zapušilo grlo, a već u sledećem nestalo.

  Podigla sam bočicu prema svetlu lampe. Staklo je izgledalo savršeno čisto, nije bilo

  ni taloga, ni kapljica prionulih sa unutrašnje strane.

  Vraćajući praznu bočicu na sto ispred sebe očekivala sam... Ne znam šta.

  Iznenadan blesak svetla i razuma? Uronjavanje u užas i ekstazu? Lepljivu hladnoću koja

  gmiže uz mene? Delirijum? Menstrualne grčeve? Sela sam i čekala, kao i moja dva svedoka — ili saučesnika.

  Konačno je zapovednica klimnula: »Bezbedna si. Crna struja se ne obazire na tebe.

  Ne vređaš je.«

  »A šta bi bilo da me je primetila?«

  »Ti bi tada odjurila na palubu, skočila preko nje i iz sve snage plivala, zaboravljajiići na žare, prema struji, u želji da se s njom sjediniš. Drugim rečima, bila bi mrtva.«

  »Nisam nikada čula da je neko tako nešto uradio.«

  »To se kandidatkinjama ne događa tako često. Jednom u hiljadu slučajeva, ako i toliko. Tada moramo zvanično da objavimo da su primljene i da su otplovile ne javljajući se prijateljima i porodici, i da su zatim doživele nesreću, ili da su se krišom ukrcale na brod i napustile ga u nekoj udaljenoj luci.«

  »O takvom nečem nisam brinula« dodala je upravnica blago.

  Nervozno sam se nasmejala. »Rekla si kandidatkinje, kao da bi mogao da postoji i

  kandidat!«

  »Loše sam se izrazila. Muškarci mogu da plove samo jednom u svom životu, sa svojim budućim suprugama — na taj način se naši geni mešaju.«

  To sam, naravno, znala. Bilo je dato u uvodu KNjIGE REKE (mada sam sigurna da

  ova zapovednica nije imala više pojma od mene šta su to zapravo »geni«). »A šta se dogada ako muškarci zaplove i drugi put? Ili bar pokušaju?«

  »E, tu smo. Crna struja ih pozove i udavi. Pretpostavljam da je reka ljubomorno žensko biće. Jednom —ona dozvoljava muškarcima da plove, da bismo mi mogle da jačamo. Dvaput — ona ubija.«

  »Mislila sam«, rekoh,« da nas ona, jednostavno, ignoriše.«

  Riblja maska se pognula kao da se moli. »Čudni su putevi reke. No, jedno je sigurno: ako si žena, koja je u stvari muškarac, ona će te zbrisati.«

  »Žena koja je, u stvari, muškarac?«

  »Ma, znaš! E, pa još si mlada i možda još ne... «

  Bila sam sigurna (ili, bar, upola sigurna) da je sve ovo trabunjanje bilo,

  106

  jednostavno, gildinsko saznanje koje je cvetalo u maglovitom i tamnom dobu posle našeg dolaska na ovaj svet; kao način potvrđivanja sociialnog obrasca koji se pokazao

  tako postojan i samoobnavljajući: žene putnici i trgovci, muškarci koji ženidbom dolaze u njihovo žensko domaćinstvo. Bračna prava linija i tako dalje, i tako dalje. U stvari, sve je to bilo lakiranje privilegija gilde. Setila sam se da je svaki muškarac kome se to prohtelo, i koji je bio dovoljno energičan, mogao peške da se vrati u svoj rodni grad, napuštajući ženu koju je počeo da mrzi. Mogao je da ode kud god mu se prohtelo.

  Očigledno, međutim, njihov sopstveni interes bio je u zadržavanju status quo‐a, jer nikakav brod nije mogao da im putovanje učini lakšim.

  Zapovednica je skinula masku; imala je, možda, četrdeset godina, oštre crte lica, pege i riđu kosu.

  »Gotovo je«, kazala je. »Zapamti, nikom ni reči. Možeš sada sve da zaboraviš.«

  Skinula je jednu čuturu koja je stajala na polici sa raznim napicima — žestokim pićima

  — a onda dohvatila i tri case. »E pa, dobro došla na reku i u gildu, brodarko novajlijo.«

  Nasula je.

  »Nazdravimo udaljenim mestima i nepoznatim obalama.«

  Piće je bilo jako i brzo je ušlo u moju neiskusnu glavu.

  »Najnepoznatija obala je«, odjednom čuh sebe, »samo milju i po daleko, pravo tamo.« Pokazah čašom na zapad.

  Činilo se da će se zapovednica naljutiti, pa stoga hitro dodadoh: »Pomenula sam je

  samo zbog mog brata blizanca. On želi da je osmatra iz Verina.«

  »Verino, a? Dugačka je to šetnja za mladog momka.«

  U zapovedničinom glasu osetila sam nagoveštaj osvetoljubivosti, kao da je Verino

  nekakav bastion pobune protiv pravog puta, puta reke. Ako Kapsi želi da stigne u Verino, moraće da prepešači pedeset milja, sem ako ne bude imao ludu sreću da neka

  devojka iz Verina, u lovu na muža, ne odluči da poseti Pekavar, zaljubi se do ušiju u mladog Kapsija i odvede ga sa sobom kući, na venčanje. Mislim da se Kapsi nije još kvalifikovao za lovinu vrednu pažnje. Možda će, za koju godinu. Ali isto tako, zašto bi se neka devojka udala za njega samo da bi mu obezbedila lagodno putovanje nizvodno, do

  tog njegovog posmatračkog bratstva?

  »Kada ću moći na brod?« upitala sam s više praktičnosti. Trenutak kasnije poželeh

  da nisam — jer nisam baš žarko želela da se ukrcam na RUMENO PRASENCE (možda je

  to ime dobio iz čiste zlobe, u čast njegove crvenokose zapovednice?). Ali nije trebalo da brinem.

  Upravnica reče: »Prekosutra očekujem jedan brik sa, dva slobodna ležaja. Plovi za

  Gandži s tovarom žita. Poslali su heliografsku poruku za popunu posade. Zatim se vraćaju i plove dole, sve do Unidale. Da li je to dovoljno daleko za tebe, početnice?«

  Kući sam se vratila u devet sati, prilično nakresana, i popela se do Kapsijeve sobe. Bio je unutra i zanimao se svojom poslednjom rekonstrukcijom originalnog durbina,

  pričvršćujući dodatno sočivo ili tako nešto, bez obzira čemu je to moglo da služi. Mora da mi je lice bilo zajapureno: Kapsi me nije samo letimično pogledao.

  »Stupila sam u gildu«, rekoh ponosno.

  »Koju gildu?« upitao je, praveći se lud, kao da je za mene postojala neka druga gilda.

  »Ukrcavam se. Četvrtak. Plovim za Gandži, zatim Umdalu. Na bri
ku POTAMNELO

  SREBRO.« kao da mu je ime brika išta značilo. ON nije proveo godine muvajući se po keju, njuškajući po konopcima i stubovima za vezivanje brodova, smetajući grupama za

  istovar tereta.

  »E pa, sestrice, ako ideš u Gandži, za jedno tri nedelje bićeš ponovo ovde.«

  Prišla sam mu: »To ti je poslednji put da me zoveš sestricom. Ionako sam starija od

  107

  tebe.«

  »Dva minuta. Misliš da si strašna, a?«

  Stala sam. »Ne naročito.«

  »Oh kakva uzvišena erotičnost! Igra ćorave bake.«

  »Kako se usuđuješ?«

  »A šta su lepo smislili za stupanje u gildu? Skinu te golu pa te muvaju drškom vitla?

  Naliju te cugom — ma šta to značilo?«

  »Zašto, uopšte, misliš da oni nešto slično rade? E, da znaš, da ne rade ništa. Koliko

  da ti bude jasno.«

  »Jeste, a i svinje mogu da lete.« Mora da se došunjao dole do pristaništa i špijunirao me. Ili je sasvim slučajno primetio RUMENO PRASENCE u gradu? Ili ni jedno

  ni drugo: često se priča da su blizanci emfatični. E, upravo se dogada jedna krasna, mala emfatija. U početku nisam bila shvatila.

  Uperio je durbin u mene. »Ozbiljno, sestrice, potrebno ti je razmrdavanje.

  Verovatno ćeš morati da naučiš da se boriš noževima, ako se već ukrcaš u brod.«

  »A, vidim, VIDIM. Ljubomoran si kao pas — jer kad otplovim do Gandžija i vratim

  se, za jedno dve nedelje, hladno ću da odem u Verino, a ti ćeš trunuti ovde sve dok ti

  oči ne ispadnu zureći u prazno. Ne brini, Kapsi: kad se vratim iz Umdale za šest meseci, ili tako, ispričaću ti na šta liči tvoj dragi Verino.«

  Usne su mu pobelele. »Ti ne brini. Ja ću do tada već biti tamo.«

  »U tom slučaju«, izula sam prvo jednu, a zatim i drugu cipelu, »ovo će ti biti potrebno, čak i više komada!«

  Prva ga je cipela promašila odbivši se od zida na koji je bio pričvrstio svoju panoramu nepostojeće zemlje, suprotne obale, izrađenu u tehnici pera i mastila. Druga

  je, međutim, pogodila durbin, izbila mu ga iz ruke, a zatim se začuo zveket stakla.

  Zanimljivo da uopšte nije obratio pažnju šta se dogodilo s durbinom. Bar u tom prvom

  trenutku, jer pojma nemam šta se kasnije dešavalo, pošto sam već bežala iz sobe. Ne,

  nisam bežala. Povlačila sam se u velikoj ljutini.

  Sledeće večeri, za vreme na brzinu organizovane zabave za rastanak, Kapsi jedva

  da je progovorio koju reč sa mnom. Tek narednog jutra, kada sam već htela da napustim kuću s mornarskom torbom preko ramena — pošto ovaj rastanak nije suviše

  traumatizovao Majku i Oca (s njihove tačke gledišta), pošto je putovanje u Gandži i natrag trajalo kratko — namignuo mi je i prošaputao: »Vidimo se u Verinu«.

  »Prvo plovim uzvodno«, podsetila sam ga. »Videćemo se kad se vratim za tri

  nedelje.«

  »Ne budi suviše sigurna u to, sestrice,« i ovlaš me udari u rame.

  Učenje o konopcima na POTAMNELOM SREBRU bilo je ni manje, ni više revnosno,

  korisno za telesni razvoj itd. no što sam očekivala; i, naravno, nije bilo nikakvih tuča noževima među posadom niti sličnih gluposti. Život žene reke prolazio je u radu, uz slobodno vreme između raznih poslova.

  Prolećni vetrovi su prijatno duvali niz reku tako da smo plovili u cik‐cak: izuzev dugih, sporih krivina reke, išli smo prvo na jednu, a zatim na drugu stranu — prvo na

  jugozapad od obale, držeći pravac dok ne isplovimo oko trećinu milje, zatim natrag, na

  jugoistok, prema kopnu; ponavljajuci ad infinitum. U ovo doba godine, nizvodni saobraćaj se održavao u užem plovnom koridoru, bliže sredini, ali stalno izbegavajući blizinu crne struje, bar za šestinu milje.

  Prašnjavi izgled kopna nije se značajnije menjao sve dok nismo stigli skoro do samog Gandžija. Tada su iznenada nikli zeleni bregovi, lišće je počelo da buja, a skoro golo kopno je nestalo — da ga više ne vidimo sve do Adželoba. Jer, predeo oko Pekavara predstavlja mesto gde se istočna pustinja najviše približava civilizaciji. Ona se 108

  pruža uporedo sa celim tokom reke: od tropa do hladnijeg severa, uvek na razdaljini od

  deset do petnaest milja.

  Šta se nalazilo iza pustinje, dalje prema istoku? Nije bilo načina da se to sazna. U

  prošlosti je nekoliko ekspedicija išlo u dubinu pustinje. Jedna ili dve su nestale,jedna —

  dve su se vratile s teško stečenim, ali nezanimljivim vestima, da se pustinja samo pruža sve dalje.

  U svakom slučaju, Gandži se nalazio na samom rubu južnih tropa. To je bio prilično

  ozloglašen grad sa zgradama od peščara, okruženim bujnim korovom. Nije imao onu čistu i suvu lepotu Pekavara — s njegovim senovitim arkadama i uvučenim odmorištima

  dvorišta i fontana — niti raskoš rascvetanih spletova koji su imali gradovi dalje na jugu.

  Nije bio ni jedno ni drugo: više je bio zakorovljen nego bujan, i kamenit bez želje za lepotom. Ipak, posetila sam bazar i vlažno‐hladan rečni akvarijum sa svim egzotičnim južnim vrstama: sve sami nabori, zubi i kapljice boja — a zatim i kolekcija hladnih i strogih severnih primeraka.

  A onda je došao trenutak da, središnim kanalom, zaplovimo natrag u Pekavar.

  Kompletnu posadu POTAMNELOG SREBRA činilo je dvadeset žena, s tim što je

  jedan mornarski ležaj bio prazan. Sve u svemu, moje sestre reke su se prema ovoj početnici ponašale žustro i prijateljski. Vođa palube, Zolanda, bila je, s vremena na vreme, pomalo kisela, obično ujutru, kao da se svakog dana budi s glavoboljom (što je,

  možda, i bilo istina). Moja najbolja prijateljica bila je, međutim, Hali, ekonom broda, dežmekasta ali energična dvadesetogodišnjakinja s kudravom crnom kosom i

  mlečnoplavim očima koje su, zavisno od osvetljenja, izgledale ili očaravajuće ili bolesno

  — kao da su zahvaćene kataraktom u početnoj fazi.

  Vožnja nizvodno se pokazala kao jedrenje u jednom pravcu, bez cik‐cak

  manevrisanja, kao pri dolasku, a i mnogo smo brže plovile jer smo imale vetar u leđa.

  Crna struja je proticala na manje od trećine milje od hike — što je za mene bilo najbliže što sam joj se ikada približila. Čak i na toj udaljenosti, ona je ličila na tanku papirnu vrpcu koja se protezala celom dužinom reke. Struja je, u stvari, bila široka oko sto pedalja.

  Kada sad o tome razmislim, veoma je čudno — jer u Pekavaru, gde je suprotna obala potpuno pusta, niko tome nije pridavao nikakav značaj — što na zapadu, s one

  strane reke, nema nikakvog vidljivog rečnog saobraćaja. Koliko sam mogla da vidim, nije bilo ni najmanjih priobalnih ribarskih plovila. Štaviše, izgleda da na drugoj obali nije bilo ni naselja — o gradovima da i ne govorim — mada je zemlja, očevidno, bila nastanjena, sudeći po povremeriim pramenovima dima i, jednom viđenoj, nekakvoj kuli

  na vrhu brda sasvim daleko na kopnu. Jesu li oni tamo znali šta su to brodovi? Ili da je reka puna ukusnih riba? (I ko su, uopšte, bili ONI?)

  Dva dana plovidbe od Gandžija, Hali i ja smo se, u pauzi, odmarale na palubi upijajući prolećno sunce i rasejano zureći u crnu struju — koja se toliko činila prirodnim delom reke da je bilo teško pojmljivo da znači: LUDILO i SMRT — kada mi se, odjednom,

  u svest vratiše događaji sa mog tajnog posvećenja, pokrećući jedno pitanje za koje se

  nadam da je postavljeno diskretno, tako da nisam prekršila zakletvu datu KNjIZI.

  »Pre nego što si došla u gildu, Haji, da li si ikada pojela crnog puža golaća?« upitala sam lenjo i nezainteresovano.

  I čim sam to izgovorila, osetila sam se toliko loše, kao da sam zaista upravo stavila

  u usta baštenskog puža, tek uzetog sa svog ležaja u zelenoj salati, i pokušala da progutam tu sluzavu stvar. Morala sam da skočim, odjurim do ograde i povratim preko

  nje. Hali je bila pored mene pridržavajući mi r
amena. »Svaka od nas«, prošaputala je,

  »postavi jednom to pitanje. Pitala sam se kada ćeš ti, Jalin. Vidiš, mi smo sada od iste materije od koje je i reka; i mi se pokoravamo njenim pravilima — kršimo ih na 109

  sopstveni rizik.«

  Grčevi u stomaku su popuštali.

  »Rečna bolest?« upita poznati glas. Bila je to, naravno, Zolanda. »Zar na ovakvim

  talasićima?«

  Posmatrala me je hladno dok sam brisala usta i shvatila sam da mi nudi mogućnost

  da se opravdam — jer je morala naslutiti o čemu se radi.

  »Dobro mi je«, promrmljala sam.

  »Tvoj problem je što se suvlše sunčaš. Počni nešto da radlš«. I dade mi da završim

  čitavu gomilu poslova.

  To što sam povraćala bilo je, naravno, isključivo na psihološkoj osnovi. Kršenje zakletve ili samo pokušaj da se ona zaobiđe — a naročito one koja je data na KNJIGU REKE, koja

  je ceo naš život i sve u njemu — predstavlja prilično ozbiljnu stvar. U suštini, pri takvim situacijama dolazi do samokažnjavanja, i to oštrog. Bacili smo sidro i te noći sam u svom brodskom ležaju usnula užasan san u kome se crna struja visoko uzdigla iznad reke, kao

  zmija, stvorila su se širom razjapljena usta, puna praznine, i slepo pala na mene.

  Probudila sam se vrišteći, ubeđena da sam umrla. Odmah je poluodevena Hali

  počela da me teši, ali je ubrzo to počela da radi isuviše intimno za moj ukus — ili za dubine mog neiskustva — pa sam se za nekoliko dana ponešto ohladila prema njoj, mada smo i dalje ostale prijateljice. A san se nije ponovio — jer nije bilo potrebno.

  Upela sam se iz sve snage da postanem dobra lađarka.

  I tako se vratismo u Pekavar da ukrcamo tovar začina.

  Kod kuće, za jednu noć. Čak sam i Hali pozvala kući, smatrajući da će joj se, ako joj

  se dopadam ja, možda dopasti i moj brat blizanac.

  A Kapsi je već bio otišao. Napustio gnezdo. Krenuo je na sever, ostavljajući svoju

  panoramu druge obale i priručno načinjen durbin kao da su to bile samo dečje igračke.

  Morala sam da provedem neko vreme u tešenju i ubeđivanju Majke i Oca — ne toliko zbog toga što je Kapsi iznenada i tajno otišao (muškarac, konačno, i treba da ode iz kuće), čak ni što je otišao neoženjen, već zbog dvostrukog napuštanja u tako kratkom razmaku. Istina, JA ću se povremeno vraćati, ali je putovanje do Umdale i natrag bilo pitanje meseci, a ne nedelja. I ko zna da li ću, uopšte, doploviti na POTAMNELOM