Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  SREBRU? Ili, ako bih i ostala na tom brodu, da li će sledeći put on ploviti tako daleko uzvodno — čak do Pekavara?

  Rekla sam ocu da ću pokušati da potražim Kapsija u Verinu, mada je to bio prilično

  uzaludan poduhvat, jer ćemo stići u Verino i isploviti pre nego što Kapsi uopšte bude mogao peške da stigne u grad. Pažljivo sam pazila da ne OBEĆAM da ću ga naći, čak i na

  povratnom putovanju.

  Iz tog razloga je boravak u kući ispao prilično sumoran, mada je Hali učinila sve što

  je znala da bi blistala. Bilo mi je zaista drago kada sam se sledećeg jutra oprostila.

  Verino se gore, uzvodno, prepoznavao izdaleka zbog svog Šiljka, prirodnog, kamenitog stuba koji se uzdizao iz veoma strmog brega iz grada. Na vrhu Šiljka, na vrhu stotine stepenika koji su sa strane, prema ambisu, imali samo običan konopac, koji je sprečavao da se ne stropoštate, živela je gomilica Osmatrača, verovatno u spartanskim

  uslovima, zureći u teleskop, preko, na drugu obalu, dok im oči ne pobele. Iz samog grada, nije se moglo videti ništa od njihove aktivnosti, a strme stepenice su bile pravo obeshrabrenje za dalja istraživanja. Ja sam se popela sve do same osnove Šiljka, zatim

  odustala, nejasno zamišljajući da sam ispunila svoju dužnost. U svakom slučaju, bilo je potpuno nemoguće da Kapsi već bude tamo gore.

  Umesto toga, posvetila sam pažnju istraživanju samog grada: prijatno, živahno

  mesto sa strmim i krivudavim ulicama, iznenadnim venjacima i trgovima, drvenim 110

  pešačkim mostovima sa kojih je visila pavit, i puzavicama koje su prekrivale uličice. Ove su kao tuneli, prolazile kroz stenu ili ispod zgrada da bi neočekivano izronile u visini krovova. A krovovi su bili prepuni saksija od terakote u kojima su rasle fuksije. Posle ravničarskog Pekavara, zaljubila sam se u Verino, mada su me od njega boleli i listovi i gležnjevi na nogama. Ljudi su se muvali svuda okolo, brbljajući kao majmuni, većinom

  muškarci s punim korpama koje su, u savršenoj ravnoteži, nosili na glavama, kao izazov

  gravitaciji — mada nisu išli dotle da se spuštaju s njima niz lozu koristeći je kao prečicu u silaženju s jednog nivoa na drugi.

  Mogli su da se muvaju koliko hoće, sve je to bilo suviše sporo za zapovednicu Karil,

  koja je vec drugog dana počela da gunđa oko troškova ležarine, a trećeg osula pravu paljbu kako ćemo, po svoj prilici, morati da provedemo ovde celu prokletu nedelju dana.

  Ono što nas je zadržavalo bila je velika pošiljka sočiva za naočari iz staklara i brusionica stakla koje su se nalazile u unutrašnjosti — što je, uzgred budi rečeno, bio još jedan razlog, uz visinu i povoljan položaj Šiljka, što su se Osmatrači sakupili iznad Verina. Iako su sočiva tako skupi artikli u odnosu na svoju veličinu, i pored toga što ih je trebalo transportovati čak do Umdale, Karil je bila spremna da isplovi i ostavi tovar sledećem brodu, mada bi time izgubila priličan prihod.

  Stoga je posada bila slobodna i mogla da lunja okolo: jedna ili dve devojke su se

  zanosile idejom da eventualno potraže muževe; one starije, kao Zolanda, koje su već bile udate i čiji su muževi bili udobno smešteni u nekoj dalekoj luci, diskretno su tragale za mestima telesnih zadovoljstava i ljubavnih afera sa oženjenim muškarcima, a neke od mladih za bilo kim ko bi im privukao pažnju.

  Naravno, oženjeni muškarci, čije su žene bile odustne, bili su spremni da budu muževi drugim ženama reke. Možda mislite da je prilično bedno od strane jedne žene

  reke da se zabavlja s muškarcem svoje sestre po reci, dok je ova na putu. U stvari, sve je to bila neka vrsta igre na koju se gledalo kroz prste, i, kad razmislim o tome, nije bilo bez smisla. Neke žene su mogle biti na putu mesecima, čak i godinu dana, i tokom tog

  vremena one su, očigledno, zadovoljavale svoje potrebe — kao što su to radili i njihovi supruzi kod kuće. Bolje je, mnogo bolje, da postoji neka vrsta prikrivenog uzajamnog aranžmana, sve pod okriljem gilde, iako to niko javno nije priznavao.

  No, pored ovih kopnenih muževa, postojao je priličan broj raspoloživih mladih muškaraca naklonjenih avanturama. Oni za ženidbu nisu mogli da traže mladu među devojkama svog grada. Ovaj strog običaj činio je veoma rizičnim zavođenje tih devojaka, pa čak i suviše plahovito flertovanje.

  I tako je sledeća tajna koju sam u gildi otkrila — od koga drugog ako ne od Hali —

  bila: kako da ne ostanem u drugom stanju u nekoj stranoj luci. Bila je to veština bez koje bi naši izlasci na obalu bili krajnje dosadni. To sredstvo, koje se u rečnom žargonu jednostavno zvalo »sigumica« — termin koji smo koristili u međusobnim razgovorima,

  za slučaj da neko od »žabara« prisluškuje — dobijalo se iskuvavanjem utrobe mrene.

  Ostati u drugom stanju nije smatrano nečim strašnim, mada bi naporan po‐sao

  koji smo obavljale prilično dugo mogao trpeti ako se neka od sestara »nasuče« na obalu. Zato su na brodovima koji prolaze ponekad mogle videti i sasvim male devojčice, mada se, po pravilu, deca ostavljaju kod kuće da se muževi staraju o njima.

  ŽENSKA deca: to je u stvari bio pravi problem. Muška deca nisu mogla više puta da

  plove po reci, kao ni mladići, ni odrasli muškarci — što je značilo da će dečaci koji su rođeni ili začeti na reci, kada odrastu, morati da odu pešice u grad svoje buduće žene, ukoliko ona pristane na ovu neprijatnost, ljubavi radi. Ponekad reka deluje na muški zametak znatno pre roka, učinivši da majka pobaci, a ko može da kaže da li je fetus bio muškog ili ženskog pola? Stoga svaka žena reke, koja se reši da ostane trudna, sve planira unapred tako da može da provede na kopnu ceo period. Mnoge žene koriste 111

  »sigurnicu« sve vreme, odlučujući da decu usvoje. A mnoge nikada nisu ni želele da se

  gnjave udajom.

  Tako mi je, pretposlednje večeri u Verinu, Hali namignula. »Hajde da probamo noćni život«, rekla je i dala mi malu plavu bočicu s ribljim sokom.

  Uzela sam je smejući se, ali delom samo iz inata.

  »Zašto da ne?« i ja namignuh njoj, pa ispih sadržaj.

  Nekollko časova kasnije, već smo bile u krcatoj krčmi pod venjakom, osvetljenoj lampionima, zabavljajući se u društvu dva vitka, zgodna brata bakarne kože, sjajnih očiju, drskih, prćastih noseva. Zabava je postepeno postajala ozbiljnija no, naravno, sve u nameri da ostane u okvirima igre — bez obzira šta će se dogoditi, sve je samo igra,

  Malo sam se nacvrckala, a moj partner, s kojim sam odigrala nekoliko krugova, reče da se zove Haso — i ko zna, možda mu je to stvarno i bilo ime. Poljubila sam ga, i kada sam se osvrnula Hali je već bila nastala iz venjaka zajedno sa svojim novim prijateljem.

  Haso prošaputa slatko: »Znam jedno mesto.«

  »Ja znam mnoga mesta«, rekoh, pomalo vragolasto. »Pekavar, Gandži...«

  On je, medutim, taj moj odgovor prihvatio u istom stilu, kao što se moglo i očekivati, jer je želeo da mi se dopadne.

  I nekoliko časova kasnije, nas dvoje smo bili na tom mestu — bila je to tavanska

  sobica u koju se stizalo preko dugačkog, vitkog mosta. Njen prozor bio je prosto zagušen mirisnim klematisom. Tu sam otkrila da u životu ima još stvari koje treba da naučim, ili, bar, da učim brzo.

  Ni on nije znao sve, mada su praznine u njegovom znanju bile drukčije od mojih.

  »Mora da je sjajno putovati rekom«, protrljao je nosom moje uvo. Ili je učinio nešto što je imalo isti efekat, baš kada sam htela da mu priđem na malo drukčiji način.

  »Ploveći, čovek vidi najraznovrsnije stvari na drugoj obali.« Možda i ne primećujući

  počeo je da izostavlja licne zamenice. Kao što sam odmah i naslutila, on je na ovaj način hteo sebi da obezbedi odstupnicu zbog prekršenog obećanja.

  »Gradove i tako.. «

  Još uvek me to nije vređalo. Jednostavno sam mislila da ga privlači moj mladalački

  šarm, isto koliko i dah reke koji me je okruživao.

  »Ah, iza crne struje...«

  Pomislih, da mu, iz kaprica, kažem kakvog je UKUSA bila ta struja, ali nešto nisa
m

  želela da proveravam da li ću i na kopnu odmah da povraćam, kao što se dogodilo na

  brodu. Sem toga, usta su mi bila puna, zauzeta nečim drugim.

  Odjednom se, zastenjavši, opustio.

  »Hajde reci mi bilo ŠTA što si videla tamo, a? Nešto divlje i čudesno. Bilo šta.«

  Naglo sam ustala, sagla se i uzela svoju odeću. Sada sam ZNALA. Nismo Hali i ja slučajno naletele na ova dva prijatna brata u krčmi pod venjakom. Oni su tražili neke kao što smo nas dve. Ili bolje, neku kao što sam ja: neiskusnu i naivnu, tek opijenu čarima reke i njenim izgledom, i, po mogućnosti, sujetnu. Bez sumnje je drugi brat jednostavno zabavljao iskusniju Hali na odgovarajući način, dok se Haso pripremio da iz mene iscrpe ono što su Osmatrači gore na Šiljku...

  Nisam plakala, pravila scene niti ga optuživala, tešeći se mišlju da sam JA iscrpla njega. Potpuno.

  »Moram da se vratirn«, slagala sam. »Imam noćno dežurstvo.«

  Zašto bi ijedna zapovednica broda određivala noćna dežurstva dok je brod u luci,

  nisam imala pojma, međutim, to ga sam se prvog setila.

  Haso se podigao na lakat i nasmešio: »Da li si SIGURNA da moras da se vratiš na

  svoju barku, mala Jalin?«

  112

  »Moj BROD«, žustro sam ga ispravila. »Žabaru!«

  U sledećem trenutku istrčala sam napolje prošavši pored vela od klematisa, čiji mi

  se miris sada zgadio i sama prešla preko visokog i vitkog drvenog mosta.

  Dvoumila sam se da li da otkrijem Hali svoje sumnje, ali se ona vratila u sitne sate, a do tada mi je već palo na pamet da ona može da pretpostavi da sam ja sve doživela kao

  neku seksualnu tragediju, što uopšte nije bilo tačno. Zato sam se, ipak, pretvarala da sam zaspala i nikada joj nisam ništa rekla.

  A rano ujutru stigle su tapacirane kutije sa staklima za naočari. Skoro istog trenutka digle smo sidro i zaplovile nizvodno na našem putu za sve severne luke od kojih je najudaljenija bila Umdala.

  Nisam se vratila u valoviti Verino celu godinu dana, za to sam vreme od početnice postala mornar i dobila gildinu matrikulu, a nisam više ni plbvila na POTAMNELOM

  SREBRU.

  U prvih nekoliko godina, mlade žene reke su mogle slobodno da biraju brod na kome će da rade, pa ni ja nisam bila nikakav izuzetak. Mislim da sam, podsvesno, tako

  menjala brodove da bih što duže odložila povratak u Verino (i Pekavar). Sebi sam neprestano govorila da treba, što je moguće bolje, da upoznam donji tok reke, dok sam

  nova i još sposobna za primanje utisaka.

  Tako sam tim svojim prvim brodom otplovila sve do hladne i maglovite Umdale, svraćajući usput u Sardžoj, Aladaliju, Postojbinsku Luku, Melnbi i Svetlište. U Umdali sam se vozila čamcem preko močvara i lutala geometrijski postavljenim ulicama s kućama nalik na utvrđenja, strmih krovova. Ličili su na klinove, spremne da rascepe sav sneg koji će zimi pasti s neba. Videla sam mesto gde se reka naglo širi i slatka voda postaje slana, uvertira ljutitom okeanu — dok je crna struja, kao beskrajna traka išla sve dalje i dalje. Pitala sam se da li je Umdala bila sagrađena isključivo radi odbrane od belih zima. Nisu li starovremski graditelji imali i nešto drugo na umu, jer je to bila granična varoš? Granična, ne zbog ljudskih neprijatelja, već zbog onoga što je reka postajala, proširujući se u strašno more kojim se nije moglo ploviti.

  Na POTAMNELOM SREBRU, zajedno sa Hali, vratila sam se uzvodno do mekih,

  zelenih i pitomih bregova Postojbinske Luke, gde sam se malo muvala oko oronulog Obeliska Lađa — a »lađa« je nešto, što svi, sem kopnenih žabara, znaju, sasvim različito od broda, kome je potrebna voda, a ne prazan zvezdani prostor.

  U Postojbinskoj Luci sam napustila brod i, s dobrom karakteristikom koju mi je u

  dokumenta upisala zapovednica Karil, ukrcala se na BRZOG PUŽA, škunu sa tri jarbola;

  glomazan i čvrst brod koji je krstario samo na liniji Aladalija — Svetlište i natrag. Na njemu sam ostala celo leto i jesen dok nisam primila platu. I pošto su severni vetrovi već postajali prohaldni, rekoh »zbogom« BRZOM PUŽU, a »zdravo« karaveli

  ABRAKADABRA i lokalnom saobraćaju u regionu Aladalije koji me je odvojio od tegoba

  duboke zime. Nije da sam se plašila da ne nazebem! Ipak, ja sam poreklom iz Pekavara

  gde je stalno suvo, zbog pustinje, a zima donosi samo nekoliko prizemnih mrazeva u praskozorje. Nekako mi se još uvek nije plovilo dalje na jug, gore — u pravcu Verina.

  Tako je umetnička Aladalija za neko vreme postala moj privremeni dom, skoro isto

  toliko koliko i sama ABRAKADABRA. Aladalija je imala svoje tkače, svoje zlatare, svoje grnčare i svoj orkestar. Čak sam se upustila u nešto kao nekakav odnos (uzgredan, ali

  topao: toplota mi je bila potrebna) s nekim Tamom. A iz razloga što je ovo iskustvo bilo slatko, mislim da ću o njemu reći manje nego o onome koje sam doživela sa Hasom. Za

  svaki slučaj, ako i ovoj romansi nađem neku manu? Ne. U njoj nije bilo ni pomena o tome šta se dešavalo ili nije dešavalo s one strane vode.

  Došlo je proleće a s njim i pismo od moje majke, zajedno sa zabrinutom beleškom

  113

  mog oca. Tako sam s karavele prešla na brik PLAVO SUNČEVO SVETLO koji je plovio za

  Sardžoj i Verino. I ko bi me drugi čekao na keju, kada je PLAVO SUNČEVO SVETLO

  uplovilo na vez, do Kapsi?

  Mahala sam mu, i mahala, i čim sam se oslobodila svojih dužnosti, odjurila sam na

  obalu i čvrsto ga zagrlila.

  »Kako si ZNAO?«

  On se srećno nasmejao. »Ma, znao sam da jednom moraš da prođeš ovuda.

  Konačno, postoji samo jedna reka. Jednostavno sam platio upravnici pristaništa da pazi

  na Gildin Registar.«

  »Onda si imao sreće. Ja sam se upravo ukrcala na PLAVO SUNČEVO SVETLO u

  Aladaliji.«

  »Sreće, pazi da ne. Lepo govoriš o sopstvenoj gildi, sestrice. Uh, izvini, Jalin. Hoćeš da kažeš da je moja efikasnost pokazala rezultate? Jedan brod je ovde pristao pre vas i doneo najnovije liste posade iz Aladalije. Pre PLAVOG SUNČEVOG SVETLA bila je ABRAKADABRA, a pre nje...«

  »Zaista si efikasan. Očigledno znaš sve o meni.« (Ali nije znao SVE, rekoh u sebi.

  Kada smo se poslednji put sreli, bila sam devojka, a sad sam žena, i to žena reke.)

  Ruku pod ruku, odšetali smo uz strme, kaldrmisane ulice do najbliže krčme pod venjakom da nazdravimo našem ponovnom susretu.

  »E pa kako si?« upitala sam ga pošto smo se smestili na klupu ispod poznatih girlandi klematisa.

  »O, sedim gore na Šiljku i zurim« reče u šali.

  »Jesi li video nešto zanimljivo?«

  Glas mu se utišao: »Ima tamo nekakav gradić,‐oko dve milje u unutrašnjosti. Mali

  je, ali je na njega upereno naše Veliko Oko. To je naš najnoviji teleskop, sa najvećim sočivima koja su brusioci mogli da naprave. Moras da dođeš gore i vidiš kako radim.«

  »Moram li, zaista?«

  »Zanimalo bi te — a koga i ne bi?«

  »Možda i ne bi. Videla sam Aladaliju, Postojbinsku Luku i Umdalu. Zasto bin želela

  da buljim u bezimeni MALI grad? Kladim se da je ono što vidite nejasno i zamućeno — i

  tako daleko.«

  »Nije toliko zamućeno koliko ti misliš. Mi smo visoko.«

  »Pa šta ste videli?«

  »Ljude.«

  »O kakvo iznenadenje. Očekivala sam aždaje.«

  »Naravno, majušne ljude.«

  »Šta, patuljke?«

  »Dosta sarkazma, sestrice. Ovo je važno.«

  »Važnije od našeg prvog susreta za godinu dana?«

  Uz vidan napor se opustio i prigušeno se nasmejao.

  »Naravno da nije. Pustimo tu godinu, a?« Ispraznio je čašu. »Znam sjajno mesto za

  ručak. Kasnije. Da zalijemo ovaj susret pošteno? Voliš li začinjeni slatki pirinač i ražnjiće?«

  Lagano me udario u rame. Međutim, imala sam utisak da me upra
vo baš taj deo

  tela boli — još odavno.

  Posle tog prvog, isuviše emocionalnog, malog ispada, koji je ličio na prevremenu ejakulaciju nečega što je dugo vremena bilo zadrzavano, Kapsi se prema meni ponašao

  s pažnjom koja mu može služiti na čast. Nije više pominjao predmet našeg razgovora i

  pokazivao mi je grad koji sam već poznavala, ali ni izdaleka tako dobro kao on.

  Napustila sam PLAVO SUNČEVO SVETLO i, za izvesno vreme, uzela sobu u potkrovlju.

  114

  Pisala sam Majci i Ocu obaveštavajući da ću doći malo ranije, a pismo sam dala upravnici pristaništa da ga pošalje prvim brodom koji bude plovio uzvodno.

  Da, na čast... bilo je tu i iskrene sreće što me vidi, a i bratske ljubavi, što me je prilično zbunilo, inače nikada ne bin nasela na njegove predloge. Tada mi je sopstveno

  ponašanje izgledalo ispravno i hrabro, čak i kao odbrana ženskog pola.

  Kapsi je, stvarno, tako dobro uspevao da se uzdržava od predmeta svoje sopstvene

  opsesije, da sam posle nekoliko dana omekšala i upitala ga: »A šta ima novo s malim ljudima tamo preko?«

  »Mali su jer su u dometu snage uveličavanja Velikog Oka.«

  »To ZNAM.«

  Namrštio se. »Ali, kada je dan jasan i atmosfera čista, možeš razlikovati muškarce

  od žena. Drukčije su obučeni: sve žene nose crno.«

  »Otkud znaš da su žene?«

  »Bebe. Ponekad nose bebe sa sobom u polja.«

  »To bi mogli, isto tako, da budu i muškarci.«

  »Hraniti bebu? Tako je, bar, izgledalo našem najoštrovidnijem Osmatraču.«

  Oklevao je pre nego što je izgovorio ime: »Hasu«.

  »A«, rekla sam. Bila sam SKORO pripremljena na to.

  »Šalje ti srdačna izvinjenja, Jalin.«