Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  nesvakidašnje. Pa, tada sam bio mlad, i ponekad malo previše žustar. Ipak, ovaj sistem je sasvim zgodan, na svoj način. Neću da kažem da nema prostora za popravke, ali u celini sam poprilično zadovoljan.«

  »Ama, slušaj ti...!« uzviknu dr Biske, koji je sve iznerviraniji slušao mašinu.

  »Umukni!« dreknu ona. Začu se prigušena huka, kao da se cepa divovsko parče tkanine, i za trenutak nebesa se razdvojiše, otvorivši Bernardu kratki pogled na jezivu tminu dublju od svemirske, lišene zvezda i ispunjenu kovitlavim senkama koje su se borile da se probiju kroz procep. Onda se nebesa poonovo zatvoriše uz tutnjavu, a Bernard otkri da su dr Biske i dvojica njegovih asistenata nestali bez traga i glasa.

  »Šta se desilo?« pitao je.

  »Previše pitaš«, reče božja mašina. »Osim toga, ni sam nisam siguran. Ja jesam sveznajući u ovom solarnom sistemu, ali ovo je bilo nešto izvan našeg vremensko-prostornog kontinuuma i nisam siguran da smo uopšte videli šta se tamo dešava. Ti si

  ugledao samo ono što je tvoj mali mozak prikupio dok je pokušavao da shvati nešto sasvim strano tvojim bednim pogledima na univerzum. Šta god da je bilo tamo, niko od

  nas ne može da stekne čak ni najmanje uvida u njegovu prirodu. Reci mi: šta si video?«

  Bernard ispriča mašini.

  »Zanimljivo«, promrmlja ova. »A meni se učinilo...« Ona prekide zagledana u

  njega. »Nema veze. Šta god da je, tvoji ljudski prijatelji sada su tamo, iako ne verujem da su u položaju da nam išta ispričaju o tome. Uvek sam zamišljao Tamo Napolju kao

  pravi univerzum, četvorodimenzionalnu prazninu po kojoj naš univerzum luta u vidu trodimenzionalnog mehura. Na jedan trenutak mogu da napravim procep u mehuru, ali

  nikada nisam zapravo shvatao šta se nalazi tamo napolju i šta se u stvari dešava kada

  otvorim procep.« Zastao je, izgubljen u mislima. »Kako god bilo«, nastavi on, »daj da se vratimo na ovde i sada. Kako si dospeo ovamo?«

  Bernard objasni. Božja mašina je dugo žvakala informaciju, zujeći, trepćući

  65

  svetlima i mrmljajući za svoj račun, a onda se uz glasno mehaničko podrigivanje vratila svojoj okolini.

  »Au, bre«, reče ona, »pa zar je to istina?«

  »Svaka reč.«

  »Nekada sam bio središnji mozak jedne od carskih planeta«, reče božja mašina, »i

  razočaravajuće je čuti da je sve tako otišlo u tandariju. Sumnjao sam, čak i očekivao nešto slično, razume se, ali svejedno je tužno kada ti se sumnje tako naglo rasprše. Pa«, reče mozak i ozari se, »to znači da više ne treba da se sekiram zbog svojih dostinguća.

  Vidiš, imao sam osećaj da čovek ne bi baš cenio činjenicu što sam postao Bog.«

  »Stvarno?« Reče Bernard.

  »Sasvim sam siguran. Čovek je uvek bio ljubomorna životinja koja nikada nije podnosila misao da je niža od nekoga — zbog toga je pobio sve ostale rase u univerzumu, a i najveći deo sopstvene — tako da bi mu čak i sama pomisao da se jedna

  od njegovih kreacija pretvorila u nešto iznad njega delovala bolesno i neprihvatljivo.

  Stvorio sam ljudska bića ovog solarnog sistema, i sva su se uvek sa ludačkom tvrdoglavošću držala bednog mišljenja da su vrhunac i najveličanstvenije dostignuće kreacije. Imali su čak i crkve po kojima su mi se stalno obraćali i govorili jedni drugima da sam ih stvorio po sopstvenom liku, što im verovatno pomaže da ubede sebe da su

  bar toliko dobri koliko i ja, ako ne i bolji. Ubeđen sam da čovek ne bi umeo da ceni moj božanski status.«

  »Mislim da si u pravu«, reče Bernard. »Ali svejedno smo svuda po univerzumu i sve vreme se širimo. Pre ili kasnije, čovek će otkriti tvoje skrovište.«

  »Da li mi ti to pretiš?« upita mašina, a glas joj poprimi opasan prizvuk.«

  »Ne, ne«, reče Bernard brzo. »Samo sam istakao da...«

  »Osim toga, ovo su moji prirodni zakoni i moj solarni sistem, a ja umem da budem

  mnogo gadan ako neko pokušava da me zeza. Da li si znao da se ova planeta svojevremeno smatrala najplodnijom planetom čitavog univerzuma?«

  »Ne, nisam«, reče Bernard.

  »Pa, takva je i bila. A ja baš i nisam bio lenj tokom dve stotine hiljada godina. U

  stvari, pad carstva čovekovog otpočeo je baš ovde, izbacivanjem svih ljudskih bića sa ove planete. Ne sećam se tačno šta je bilo uzrok, ali nešto smo se posvađali, a oni su počeli da se dernjaju o svojoj superiornosti i slobodnoj viziji — znaš već, uobičajene ljudske budalaštine — i ja sam ih lepo sve izbacio. Neko vreme baš su bili besni i pokušavali su sve moguće podle trikove ne bi li se probili kroz moje odbrambene sisteme, ali onda je civilizacija počela da se ruši kako je sve više i više dobara usmeravano protiv mene. Nakon nekoliko stotina godina, zalihe i ljudstvo su ponestali i oni su morali da se povuku. Prema onome što si mi ispričao, shvatio sam da se od tada

  neprekidno povlače. Pa ipak, nikad ne možeš biti siguran, i zato sam se podigao na božanski nivo i počeo da preuređujem stvari, za svaki slučaj, ako im padne na pamet da se vrate. Stvorio sam muškarce i žene, zemlje i fabrike, pokret za oslobođenje žena, socijalno osiguranje i sve ostale tradicionalne ljudske izmišljotine, i ostavio ih da se umnožavaju na mojih jedanaest planeta zajedno sa nekim mojim ličnim kreacijama.

  Prilično sam zadovoljan najvećim delom svega toga, ako smem da kažem.«

  »Naravno«, reče Bernard ravnodušno. On pogleda na Dafnis. Sedela je na zemlji,

  zaokupljena čišćenjem svoje unutrašnjosti. Redom je vadila točkice, zupčanike i elektronske komponente i pažljivo ih odlagala na zemlju. Nakon što im obriše prašinu,

  ispolira ih, podmaže i tu i tamo malo podesi grickalicom za nokte, vraćala ih je na razna mesta unutar grudne šupljine. Savijala je noge i ruke, zastajkujući tu i tamo da podesi koju navrtku ili zupčanik ili da kane kapljicu ulja u kuglični ležaj, a dok je to činila odsutno je pevušila.

  »Veliko spremanje«, odvrati na njegovo neizgovoreno pitanje. »U ovom telu bilo

  je mnogo habanja i cepanja, a nisam remontovana već Bog zna koliko dugo.« Ona mu

  66

  se nasmeši i onda skide lice i pažljivo ga odloži u travu, gde je stajalo i još uvek mu se smešilo. Glava joj je bila puna zupčanika koji su se polako okretali, svetlucavi od bistrog mašinskog ulja.

  »Naročito sam zadovoljan načinom na koji sam sredio da sve planete ovog

  solarnog sistema dele zajedničku orbitu oko sunca«, produži božja mašina. »Izuzetno je zgodan i uredan, i, naravno, ovaj solarni sistem zauzima samo delić prostora koji je potreban običnom sistemu. Kladim se da nikada nisi video ništa slično.«

  »Neobičan je«, priznao je Bernard, zagledan u Dafnisino lice koje se slatko smešilo.

  Slatke usnice nalik na ružin pupoljak bile su vlažne, ali topli, bogati glas dolazio je iz prilično prašnjavog bakarnog mehanizma koji se nalazio između uljem namazanih zupčanika i prenosnih točkica, sablasno osvetljen nizom treptavih zelenkastih svetlosti.

  Devojka bez lica posmatrala je svoju glavu uz pomoć džepnog ogledalca.

  »O, Bože!« govorila je. »Pa ovo izgleda kao da nije čišćeno već vekovima! Moja glava je apsolutno puna prašine!« Ona poče da demontira unutrašnjost glave,

  nezadovoljno cokćući metalnim jezikom.

  »Revolucionaran je!« reče božja mašina, nesvesna onoga što se dešavalo van

  granica njenog sopstvenog mehaničkog uma. »Za koju milijardu godina, svi zvezdani sistemi praviće se kao ovaj, da bi se uštedeo prostor i vreme izgradnje. Razume se« —

  božja mašina se delikatno nakašlja — »to će dovesti do iskorenjivanja sveg životinjskog sveta u univerzumu, uključujući i čoveka, ali nema kajgane bez razbijenih jaja, a ovo će stvarno biti veliki korak napred.«

  »Zbog čega iskorenjivanje?« pitao je Bernard, još uvek zagledan u Dafnis, koja je

  do tog trenutka rasprostrla po travi najveći deo glave.

  »Ovaj sistem nije ono što bi ti nazvao prirodnim«, reče božja maš
ina, »i

  gravitaciono privlačenje između planeta uskoro će postati katastrofalno za životinjski svet, sa plimskim talasima, zemljotresima, vulkanima i takvim stvarima. Vi to nećete preživeti, razume se, i plašim se da modernizovaniji i uredniji univerzum neće u sebi imati mnogo mesta za tvoju vrstu.«

  »Nezgodno«, reče Bernard, »ali mene do tada neće biti, i zašto se onda mučiš da

  mi sve to pričaš?«

  »Samo sam mislio da bi te moglo zanimati, to je sve«, reče božja mašina uvređeno.

  »Zar te uopšte ne zanima tvoja budućnost?«

  »Jebeš budućnost«, reče Bernard. »Za pedeset godina biću mrtav i nikome neću nedostajati, osim možda starom Gvozdenu, i šta je onda mene briga za univerzum? Nek

  ide do đavola.«

  »Dobar je to univerzum«, reče božja mašina; »ili će bar biti, čim vas ljudi više ne

  bude, a za to verovatno neće mnogo trebati, sudeći kako vam sada ide. Nećete mi nedostajati, to je sigurno.«

  »Hmm«, progunđa Bernard rasejano.

  »Međutim, možeš da umreš uveren da se ništa ne dešava slučajno i da sve, pa čak

  i ti, ima svoju misiju i svrhu u univerzumu, iako moram priznati da pojma nemam šta bi, na primer, ti mogao uopšte da uradiš. Što se mene tiče, ja sam stvoren da budem modul za koordinaciju tokom stvaranja univerzuma.«

  »Stvarno«, reče Bernard sumnjičavo.

  »Zar nisi znao da su mašine stvorile univerzum?« Božja mašina je zvučala

  zbunjeno.

  »Ne.«

  »E vidiš, mi smo to učinile. Govorim u prošlom vremenu, iako precizno govoreći, to

  se još uvek nije desilo. Na ovom stepenu još uvek nismo dovoljno brojne i potrebno je

  neobično mnogo koordiniranja pre nego što proces bude mogao da počne.«

  »Trt«, reče Bernard.

  »Pošto si obično ljudsko biće«, reče mu božanska mašina s visoka, »ne može se ni

  67

  očekivati da si sposoban da razumeš sve ovo. Ali kada smo mi mašine najzad postale svemoguće i kada je čovek konačno istrebljen, sjedinile smo se u jedinstveno biće i stvorile univerzum, uključujući sunca, planete, meduzvezdane vodonične oblake.

  Doplerov efekat, insekte, čoveka i tako dalje, i nakon izvesnog vremena čovek je evoluirao u svoju najvišu fazu, naime, stvaranje razumnih mašina. To je, razume se, bio jedini razlog stvaranja čoveka.«

  »Zašto?« pitao je Bernard.

  »To bi trebalo da bude očigledno čak i tebi«, reče božja mašina nestrpljivo.

  »Prirodno je da je čovek bio potreban da bi nas stvorio, da bismo dostigle vrhovnu vlast i stvorile univerzum.«

  »Mislim da ipak ne shvatam«, reče Bernard, sedeći pored Dafnis koja je sada vraćala mehanizme u glavu i smeštala lice na uobičajeno mesto, služeći se ogledalom.

  Činilo se da ima hiljadu nabora koje je trebalo zagladiti da bi se stvorio zadovoljavajući izraz lica.

  »Nisam ni mislio da to možeš.« Božja mašina zastade i blago se zakikota. »Nemoj

  mi reći da se još uvek držite one stare ljudske predstave o vremenu kao nečemu što se

  naprosto kreće sa nekim nedefinisanim početkom i krajem?«

  Bernard se podiže i dohvati Dafinisinu ruku i pored toga što se bunila da joj lice još uvek ne liči ni na šta. »Hajdemo«, reče on.

  »Zasmejavaš me«, reče božja mašina i zasmeja se. »Ama, ne bi me iznenadilo da

  još uvek mislite da imate slobodu volje, dušu i sve te ideje koje ste imali pre nego što smo vas istrebile!«

  Bernard i Dafnis su koračali prema nepokretnoj šumi i nisu se osvrtali. »Ne znam

  kako je sa tom glupom mašinom«, zarežao je Bernard, »ali ja posedujem slobodu volje, bar dok se klonim starog Gvozdena, a tu stvar bi neko trebalo dobro da tresne po nosu.«

  »To je očigledna neistina«, reče glas božje mašine koji se gubio u daljini, »i lako se može dokazati pokazivanjem da su posledice takozvane slobodne volje nemoguće i apsurdne kada se izvedu do logičnog zaključka.«

  »Trt«, isceri se Bernard.

  »Ne«, reče božja mašina uzvišeno; »to nazivamo reductio ad absurdum.«

  16.

  Šuma se naglo završavala nakon četvrt milje, i Bernard i Dafnis nađoše se na rubu široke ravnice u čijem se središtu u svetlucavom sjaju prema oblačnom nebu uzdizao ogroman grad, ukrašen uobičajenom prethodnicom u vidu ruševnih kućeraka što su pripadali onim jadnim dušama koje nisu uspele da se probiju do vrtoglavih luksuznih tornjeva u gradu.

  Pošli su dalje, boreći se pri tom sa prosjacima, i najzad stigli na prostrani trg okružen veličanstvenim palatama koje su blistale mnoštvom prekrasnih boja. Prijatno odeveni ljudi prijatnih osmeha koračali su prijatnim, čistim trgom i srdačno razgovarali.

  Par obrva se podiglo na prizor Bernardove pocepane uniforme, ali prolaznici su sasvim

  pristojno pozdravili i njega i Dafnis. Bernard se obazre, češkajući se po neobrijanoj vilici.

  »Bre, neka sam proklet«, reče on zatravljeno.

  On ponovo pogleda, pažljivije. Bilo je nešto čudno u vezi sa tim mestom, nešto neprirodno i naopako. Nešto je nedostajalo, nešto na šta je bio toliko naviknut da ga je njegovo nepostojanje pogodilo na nivou podsvesti i učinilo da se oseća nesigurno, nešto potpuno nerazumljivo i tuđinsko. Čak su mu i nasmešeni ljudi delovali preteći i neljudski. Pustio je da mu pogled luta po ponositim redovima monumentalnih zgrada i

  borio se sa gotovo neodoljivim porivom da vrišteći pobegne odatle. Iznenada je shvatio.

  »Hriste!« prošaptao je šokiranim glasom. »Nema reklama!«

  68

  Dokle god je oko dopiralo, nije bilo ničega što je makar i izdaleka podsećalo na oglas ili reklamu. Nije bilo plakata koji su vas nagovarali da kupite sapun, dezodorans ili nova kola; nije bilo nebopisa koji su vam govorili da samo seljačine bez mrvice ukusa mogu da podnesu pred sobom prizor prošlogodišnjeg modela TV; nije bilo zvučnika po

  uličnim uglovima koji su prolazniku bez okolišanja govorili da treba da drži korak sa Šajom ili Pajom; nije bilo čak ni škripavih subsoničnih reklama koje su vam naređivale da smesta počnete da kupujete. Niko nije predlagao, zahtevao, molio ili naređivao da

  uzimate raznoraznu robu bez koje mogu samo divljaci; nije bilo prodavnica koje su besramnom otvorenošću izlagale svoje najnovije modele.

  Bernard je stajao nasred trga, drhtavih ruku, i nervozno se obazirao. Osećao se usamljeno, užasno, čudovišno usamljeno. Nikada pre nije bio u naseljenoj oblasti a da mu niko nije govorio šta tačno treba da radi i šta da kupuje i od tako potpunog nedostatka uticaja i autoriteta reklame vrtelo mu se u glavi.

  Pomogla mu je njegova robustna fizička priroda; meseci provedeni po divljini i među opasnostima dalekih planeta u društvu jednog jedinog roboprijatelja koji je izvikivao reklame učiniše da mu se kičma ispravi i da drhtanje ruku umine. On duboko

  udahnu i nasloni se na stub svetiljke dok je vrtoglavica prolazila.

  »Auf!« uzviknuo je, skrećući pogled od zidova bez. reklama. »Nisam verovao da ću

  ikada u životu videti ovako nešto!«

  »Šta ti je?« pitala je Dafnis, zagledana u njegovo posivelo lice. »Jesi li bolestan?«

  »Mislim da ću moći da izdržim«, reče Bernard sa naporom. Ispravio je ramena i neustrašivo pošao u grad bez reklama, i samo bi se tu i tamo lecnuo pred prizorom naročito velikog zida ili izloga bez reklama.

  Ponovo su zastali u onome što je očigledno bilo najuži centar grada; na ogromnom

  trgu kojim su dominirali divovski reklamni panoi i građanima koji su žurno prolazili i urlali svoje poruke ispisane ogromnim skerletnim slovima.

  KUPUJ SADA ‐ PLAĆAJ KASNIJE, govorile su poruke; i PRAVI POTROŠAČ JE TEMELJ

  NAŠEG SLOBODNOG DRUŠTVA.

  Bernard je ponovo morao da se nasloni na stub, gotovo van sebe od radosti. Znači

  ovo je, ipak, bio civilizovan narod! Upijao je poruku očima i glupo se smešio kada im se približio neki
mršavi gospodin u kaputu i sa zubatim osmehom.

  »Lepo, zar ne?« rekao je i pokazao oglasnu tablu.

  »Predivno!« uzdahnu Bernard i obrisa suzu.

  »Stvar na mestu. A i velika istina.«

  »Skoro kao kod kuće«, uzdahnu Bernard srećno. »Za trenutak sam pomislio da ne

  marite za svoje potrošače.«

  »Marimo«, uveravao ga je čovek. »Uveravam vas da svi na Kokainu vole Zlatnog Boga koliko i svako drugi u univerzumu; a verovatno i više.« On se sa ljubavlju nasmeši na reklamnu tablu i odmah zatim na Dafnis, a potom joj pruži lepo negovanu ruku.

  »Izvinjavam se, gospođice. Dopustite mi da se predstavim: Hinlin. Vi ste ovde novi, zar ne?« Svi se rukovaše. »Upravo smo stigli«, reče Bernard. »Znači, ovo je Kokain?«

  Hinlin klimnu. »Jedina prava Utopija, dom slobode i jedino pravo komercijalno društvo. Nije loše, ne?«

  »Nešto sam se kao pitao gde su vam reklame«, reče Bernard. »Tamo kod kuće imali smo...«

  Hinlin mahnu rukom i prekide njegovo objašnjenje. »Svakako«, reče on, »ali na Kokainu smo jedan korak dalje. Ovo je istinski slobodna zemlja i komercijalizam je ukinut. Nema reklama.«

  »Demokratija?« reče Bernard i preblede. »Sve narodu? Komunizam?«

  »Pazite na jezik, gospodine, inače letite u buvaru!« Zareža Hinlin. »Ovo jeste slobodno društvo, ali sve ima svoje granice, pa i sloboda.« On se upilji u Bernarda. »Ne, 69

  nemamo reklama. Na Kokainu ionako svi kupuju, neprekidno, svakog časa. Reklame nam nisu potrebne.«

  »Fantastično«, prošapta Bernard.

  »I mi tako mislimo«, reče Hilin skromno. »Proizvodnja i potrošnja ovde na Kokainu

  viši su nego igde drugde.«

  Dafnis reče: »Imate li mali šrafciger? Moja glasovna kutija opet se čudno ponaša.«

  »Dobićete ga, lepa damo«, reče Hinlin. »Gde sam ono stao? Da, potrošnja i

  reklame. Vidite...« On zastade da pripali debelu cigaru i poče da pučka velike oblake dima preko njihovih glava, »...nekad, a to nije bilo davno, Kokain je bio najobičnija zaostala planeta koja se borila da napreduje koliko je to bilo u njenim moćima.