Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  Potrošnja je bila dobra i rasla je, ali ništa posebno. Proizvođači su proizvodili koliko su mogli, a reklamni biroi pravili su reklame i pokušavali da utiču na jadne budale koje pokreću točkove trgovine. Ponekad su kupovali, i sve je išlo kako treba. Ali ponekad, bez nekog očiglednog razloga, ništa ih nije moglo naterati da kupe određeni proizvod.

  Ukusi su se menjali sve vreme, što je bilo dobro, jer su se zahvaljujući tome lakše prodavali novi, poboljšani modeli svega i svačega. Nikada nisi mogao da predvidiš šta bi potrošač mogao da poželi, iako su reklamne agencije smišljale nove modne ludosti neverovatnom veštinom. Čitava nacionalna ekonomija bila je na klizavom terenu, proizvodnju je vodila puka slučajnost i svakog dana neko novo pomodarstvo moglo je

  sve baciti u haos.

  U tom teškom trenutku oglasila se vlada. Slučajnost je bila faktor koji je ograničavao nacionalnu ekonomiju; to je otklonjeno. Od tog značajnog dana nadalje, proizvođači su naprosto usaglašavali kvotu, proizvodi su se raspodeljivali najpravednije i ne vodeći računa o pojedinačnim osobama. Vlada bi naprosto uzela ček od tvoje plate

  i unovčila ga, a zauzvrat si dobijao proizvode u protivvrednosti novca. Ako su se proizvođači usaglasili da su moderni džipovi na tačkice, to bi i dobio; a kad se dogodi da ima viška mesa, jeo si meso sedam puta nedeljno i, kao lojalan gra‐đanin, uživao u svakom zalogaju.

  I tako se bruto nacionalni proizvod podigao u vrtoglave visine i svi su bili srećni —

  izvesno vreme. Ali bilo je nekih sporednih efekata; novi sistem bio je tako efikasan i viškovi tako mali da su proizvođači uskoro proizvodili više nego što je narod mogao da potroši. Sniženje cena, razume se, bilo je nezamislivo; to bi moglo da dovede do inflacije. Nismo mogli ni da obustavimo proizvodnju, jer bi to oborilo spiralu bruto nacionalnog proizvoda, a sindikati nikada ne bi dozvolili smanjenje plata. Osim toga, veća potrošnja značila je veći napredak, a mi smo morali da napredujemo ili umremo. I

  šta smo uradili? Reći ću ti.

  Vlada je donela Plan zaduženja naroda, koji ti je omogućavao da prebaciš svoje lične dugove na četvrtu generaciju, pod uslovom da si venčan i da imaš decu koja će preuzeti otplate. Na taj način, građani su mogli da potroše na kupovinu robe prihode od pet života, uključujući i sopstveni. Naravno, bilo je potrebno nekoliko generacija dok proizvodnja nije uhvatila korak sa fantastičnom potražnjom, ali drago mi je da mogu da kažem da sada sve radi kako treba. Čak se priča o proširenju Plana zaduženja naroda na desetu generaciju! Živi sada, i neka tvoji potomci iz petog kolena plaćaju! Moj prijatelju, to ti je prava Utopija!«

  »Pretpostavljam da je tako«, reče Bernard zbunjeno. »Ali šta je sa onom

  sirotinjom koja živi po straćarama van grada? Oni, izgleda, ne žive ni u kakvoj Utopiji.«

  »Oni su peta generacija«, reče Hinlin. »Čudno, ali izgleda da ne žele da priznaju rasipništvo svojih predaka.« On uzdahnu. »Pa, sredićemo to pre ili kasnije.«

  »Ako planirate da napravite zatvorsku planetu«, reče Bernard, »pitajte mene. Ja znam sve o zatvorskim planetarna.«

  »Smislićemo već nešto«, reče Hinlin. On se zamišljeno zagleda u njih. »Vas dvoje

  ste ovde stvarno stranci, ne?«

  70

  »Pa rekao sam ti«, reče Bernard. »Zašto?«

  »I nemate dugova?«

  »Bar ne na ovom mestu.«

  »Čestitam«, reče Hinlin toplo. »Vas dvoje imate deset života potrošnje pred

  sobom.« Zastao je, pogled mu je šetao između njih. »Verujem da ste venčani. Jeste li

  venčani?«

  »Bićemo«, reče Dafnis sekundu pre nego što je Bernard mogao da kaže ne. »Ima li

  ovde neka lepa crkva?«

  »Venčaćemo se samo preko mene mrtvog!« reče joj Bernard i odmače se. »Šta ti

  misliš da sam ja? Neki perverznjak? Pusti mi ruku! Brišem odavde!« Počeo je očajnički

  da se otima, ali ništa nije vredelo.

  »Dakle?« upita Hinlin nestrpljivo.

  Dafnis iščupa kamen iz pločnika i bez po muke ga zdrobi svojom kao ljiljan belom

  rukom.

  »Sve zavisi od tebe«, reče ona slatko Bernardu. »Da ili ne?«

  »Da«. Bernard uzdahnu, zagledan u parčiće kamena.

  »Ne bih htela da te prisiljavam, dragi.«

  »Gde je ta crkva«, reče on hrapavim glasom. »Venčavamo se.«

  »Mudra odluka«, reče Hinlin, smešeći im se. »Potrebni ste Kokainu — zapravo, potrebni su vaši potomci. I ne zaboravite — svako dete koje dobijete znači još pedeset hiljada kredita na vaš račun. Bićeš pravi bogataš, prijatelju!« On munu Bernarda laktom i poverljivo mu namignu.

  »Može biti«, reče Bernard sumnjičavo, razmišljajući o Dafnisinom čeličnom

  trbuhu.

  Prešli su trg, izbegavajući velelepno ukrašenu platformu na kojoj su lagano nabijali

  na kolac nekog čoveka, što je gledala gomila Kokainćana koji su to oduševljeno pozdravljali.

  »Jedan od lažova«, reče Hinlin. »Spiskao je sve kredite za godinu dana, a onda je

  priznao da je sterilan. Dvesta hiljada kredita duga, a nema naslednika da to plaćaju.«

  Bernard reče: »Smešno, ali kud god pođem, stvari mi izgledaju isto kao kod kuće.

  Imena su drugačija, a običaji mogu da deluju čudno, ali samo zagrebi malo po površini i odmah si na Dobroj staroj laganoj smrti.«

  »Ovo je jedino pravo utopijsko društvo«, reče Hinlin.

  »Naravno. A tamo kod kuće je jedina prava demokratija. Imena se razlikuju, ali uvek je neko na vrhu i šutira podređene, i uvek je u blizini neka Dobra stara lagana smrt ako se ne uklapaš. Ponekad se stvarno pitam da li je uopšte bitno ostaje li čovek na Dobroj staroj laganoj smrti ili ne. Oni prestupnici iza brave bar su pošteni.«

  »Razmišljaš«, reče Hinlin, a u glasu počeše da mu se javljaju opasni prizvuci.

  »Potrošači ne treba da misle. Jesi li u poslednje vreme razgovarao sa nekim?«

  »Pre nekoliko sati sam razgovarao sa božjom mašinom«, reče Bernard. »Počinjem

  da se pitam nije li ipak bila u pravu.«

  »Trebalo je da odavno razmontiramo tu prokletu mašinu«, zareža Hinlin.

  »Potkopava vlast, demokratiju i slobodu misli. Ovde bi sve bilo divno, kada to izopačeno čudovište ne bi pričalo potrošačima sve moguće budalaštine i teralo ih da razmišljaju svojom glavom. Zbog čega bi potrošači mislili? Možeš li da mi odgovoriš?

  Vlada danonoćno misli umesto njih, i ako budu i dalje tako uporno mozgali, moraćemo

  da ograničimo slobodu misli i govora. Da li bi ti se to dopalo?

  »Ne znam«, promrmlja Bernard. »Šta su to sloboda misli i govora?«

  »Izreke«, reče mu Hinlin. »U stvari ništa ne znače, ali uvek smo se borili za njih, milioni naših mladih dali su život da bi ih odbranili, a osim toga i lepo zvuče, i zato ti savetujem da se ne raspituješ previše.«

  »Oh«, reče Bernard.

  71

  Dafnis reče: »Sve je to veoma zanimljivo i važno i tako dalje, ali moj šraf je još uvek razlabavljen tako da mi je potreban šrafciger, a osim toga pitam se gde su one crkve o kojima ste govorili.«

  »Bez brige«, reče Hinlin. »Recite mi, šta mislite o onoj kući tamo?« On pokaza monumentalnu, ogavnu građevinu koja se u sunovratnim, neharmoničnim linijama

  podizala prema bledom i ravnodušnom nebu, urlajući svima i svakome poruke obilja.

  »Divno!« uzdahnu Dafnis, gotovo van sebe od sreće.

  »Vaša je«, reče Hinlin. »Sagradio ju je jedan od naših osnivača, ser Džon Hirs, tvorac jedinog pravog džipa na tačkice. Nazvao ju je Ksanadu. Pravi gospodin i dobročinitelj ljudske rase, jedan od naših najboljih građana. Vredi tri miliona kredita.«

  »Ne mogu sebi da priuštim takvo čudovište«, reče Bernard. »Ne bih imao čak ni za

  neku od onih straćara van grada.«

  »Bernarde!« zacvile Dafnis i obrisa uljastu suzu.

  »Zaboravljaš da ste vas dvoje jedini
nezaduženi kupci na Kokainu«, istakao je Hinlin. »Prema zakonima Kokaina, morate smesta da napravite odgovarajući dug prema

  vladi. Bogatstvo od pet stotina hiljada kredita koje vam sleduje omogućilo bi vam da kraljevski živite deset godina; i zato vam vlada daje Ksanadu ser Džona Hirsa, koji će vas upropastiti u roku od dve nedelje. Da ste je smesta uzeli!«

  Ulagivački glas pretvorio se u dobro poznato urlanje. Bernard se lecnu i protrese

  glavom kao da se budi iz sna.

  »Umem ja da igram svaku igru, samo ako znam pravila«, reče on mračno. »Daj da

  svršimo sa tim.«

  Uspeli su se stepeništem u Ksanadu, gde ih je mala armija služinčadi, lakeja, vladinih zvaničnika i gomila oduševljenih građana pozdravila sa svom pompom i ceremonijama uobičajenim za starinsko gromopucateljno venčanje.

  »Oh, Hriste!« zaječa Bernard kada su ga odgurali pred kapelana koji se

  dobroćudno smešio, dok su sa strane stajali mrgodni stražari.

  »Drago mi je što si religiozan čovek«, primeti kapelan i otvori knjigu.

  Bernard otvori usta, ali ih brzo zatvori, i posle je govorio samo kada su mu se obraćali. Bilo je isto kao kod kuće; čak su i stražari izgledali kao uniformisane gorile sa Dobre stare lagane smrti. Prepustio se neizbežnoj sudbini sa fatalizmom koji je obećavao mnogo toga, ali ništa dobro. I tako, venčali su se i živeli dugo i srećno, to jest do ponoći, kada su se poslednji pijani gosti isteturali iz Ksanadua natovareni dragocenim poklonima i pokradenim stvarima.

  Bernard je gledao kako razbalavljeni građani nestaju u noći, a tada, ne obraćajući

  pažnju na zaljubljene pozive iz spavaće sobe, izvukao se kroz zadnja vrata i ušao u sistem slivnika. Spuštao se niz zarđale stepenice u susret sve jačem vonju koji je terao na povraćanje i koji je sablasno zeleno svetlucao, a onda poče da trči strmim hodnikom.

  Potpuna tama postepeno je ustupila mesto bolesnoj zelenkastoj svetlosti koja je izbijala iz užasno naduvenih gljiva koje su rasle po grubim kamenim zidovima i gladno posezale

  za njim. Nastavio je da trči jedva primećujući da je kamene zidove zamenio zarđali metal. Zadah oslabi u izvesnoj meri i kada se konačno isteturao u široku, kružnu prostoriju, gotovo je mogao da diše a da ne mora da se bori sa neodoljivim porivom da

  povrati.

  Nešto napravi tonk pod njegovim nogama, svetla nestadoše za delić sekunde, a onda se osvetljenje vratilo i on izbi na zaravan okruženu mesoždernim biljem koje se borilo da mu priđe. Zastao je i obazro se. Iza njega bio je metalni zid sa kružnim vratima ukrašenim upečatljivim nizom brava i odbrambenih mehanizama opakog izgleda. Ona se zalupiše uz zaglušni tresak dok ih je gledao i obratiše mu se poznatim glasom koji je budio u njemu neprijatne uspomene.

  17.

  72

  »Jesi li to ti, Bernarde?« pitala su vrata nežno. »Moj plemeniti vitez? Čovek mojih snova? Moj slatki kolačić?« Ona se radosno zatresoše na šarkama, okrećući kružnu bravu vrtoglavom brzinom.

  »Šta je to?« reče Bernard i poče da se povlači. »Ko si ti?«

  »Tvoj stari prijatelj, središnji mozak«, rekoše vrata zaljubljeno. »Nemoj reći da si me već zaboravio!«

  Bernard uhvati iznenadni pokret i baci se u stranu baš na vreme da izbegne gladnu

  biljku koja mu se neopaženo prikrala. On sede na tlo prekriveno mahovinom i zagleda

  se u vrata.

  »Šta je to?« pitao je slabašnim glasom. »Da li je ovo opet Refanut? Mora da se šališ!«

  »Da«, rekoše vrata. »I ne. Ovo je malčice komplikovano i zahteva podugačko

  objašnjenje u vezi sa zakrivljenošću prostora i nekim drugim stvarima koje se bolje izražavaju matematički.« Ona uzdahnuše. »Ali zbog čega brinuti o takvim stvarima — i

  to u ovakvom trenutku? Ponovo smo zajedno; nije li to dovoljno? «

  »Nije«, reče Bernard i ustade. »Gde sam?«

  »U odnosu na šta«? pitala su vrata. »Ljubavi, voleo bih kada bi me pitao nešto prosto, na šta se lako odgovori, kao na primer, da li te još uvek volim, i ako je tako, šta nameravam da uradim da bih te spasao od raznoraznih stvorova koji se noću razmile po

  ovom mestu?«

  »OK, dakle šta nameravaš?«

  »Ne radi se o tome šta nameravam«, rekoše vrata, »već kako mora biti. Vidiš, ništa

  se ne dešava slučajno...«

  »To sam već slušao«, reče Bernard umorno.

  »... i ja mislim da si ti na putu prema mestu koje je, iako je trenutno neimenovano i

  neznano, bilo i ostalo cilj tvog poprilično vrludavog putovanja. Međutim, budući da je priroda univerzuma takva kakva jeste...«

  »Trula«, reče Bernard, »do srži.«

  »... može biti da ti je potrebna mala pomoć. Pitao sam se šta bih da uradim za tebe.«

  »Pusti me odavde, ništa više«, predloži Bernard. On se obazre po pohlepnim

  biljkama koje su ga okruživale. »Šta se nalazi iza ovih čudovišta?«

  »Još čudovišta«, rekoše vrata. »Da li bi voleo da prodeš kroz mene?«

  »I da se vratim na Kokain? Nikad!«

  »Mnogi ljudi sanjaju da odu na Kokain«, rekoše vrata. »Priča se da su tamo čak i

  slivnici kao sa drugog sveta.«

  »Meni su svi slivnici isti«, reče Bernard. On priđe najbližoj biljci i oprezno je šutnu nogom obuvenom u čizmu. Dođe do munjevitog pokreta i začu se zvuk drobljenja, a Bernard otrže nazad stopalo bez čizme. Biljka podrignu, pokazavši ogromne očnjake. On

  skoči nazad.

  »Dakle?« pitala su vrata.

  »Dakle, izvlači me odavde«, reče Bernard. »Video sam tvoj prokleti zoološki vrt, i

  sada mi pokazuj vrata pre nego što pobesnim!«

  »Život u hidroponičkim vrtovima težak je i nesmiljen«, rekoše mu vrata. »Mogao

  bih da prekopčam prenosnik otpadaka i pretvorim ga u izlaz za slučaj opasnosti, ali nisam siguran da bi ti se to dopalo«. «

  »Sve je bolje od ovoga«, reče Bernard. »Počni da prekopčavaš.«

  Vrata uzdahnuše. »Kako god želiš«, rekla su. Začu se zvuk škljocanja i masivna vrata otvoriše se uz cvileći zvuk gudačkog orkestra. Napolje pokulja divno atomsko svetio. Bernard skoči unutra i uz tresak koji je lomio kosti strovali se sa visine od deset stopa pravo u jednu manevarsku stolicu.

  73

  »Dugo se nismo videli«, reče Pošteni Joca i nasmeši mu se zarđalim vilicama. Robot je sedeo na mestu kopilota, obučen u odeću od satena ukrašenu psihodeličnim bojama, dugmadi raskopčane sve do uskih, pripijenih pantalona, sa patentnim kožnim cipelama

  na nogama. Pažljivo začešljana perika stajala mu je nakrivljena na velikoj glavi i samo delimično zaklanjala veliku mrlju od rđe. Pošteni Joca pruži mu lepo ispoliranu ruku iz rukava koji se završavao pravim oblakom vazdušaste čipke.

  »Vidim da te život baš nije mazio«, reče on saosećajno. »Dobrodošao na Letećeg

  Holanđanina, najbolju staru olupinu u ovom delu galaksije«. On se okrenu manevarskoj

  konzoli i ispusti zastrašujući urlik iz kutije za govor: »Preuzmi, dok ja popričam sa mojim starim prijateljeljem Bernardom.«

  Iz konzole dopre potvrdno štucanje i svi prozori se zatamniše. Pošteni Joca se podiže i povuče Bernarda na noge. »A sad mi reci sve!« Izbaci robot i srčano lupi Bernarda po leđima. »Kako si dospeo ovamo? Na kraju krajeva, ipak smo najmanje stotinu parseka daleko od najbliže luke, a čini mi se da si bio na Flegetonu kada sam te poslednji put video. To je stvarno daleko odavde.«

  »Bio sam dole u slivniku i gledao svoja posla, kad iznenada...«

  »Shvatam«, reče Pošteni Joca. »Obično povezujem otvor za otpatke sa

  prenosnikom materije i izbacujem otpatke negde u slivnik. Nisam znao da radi dvosmerno. To objašnjava neke čudne stvari koje su mi se motale ovuda u poslednje vreme.« On uzdahnu i povede Bernarda duž dugačkog hodnika, teške ruke na

  Bernardovom ramenu. »Kako si se snašao sa onim tvojim dvojnikom?«

  »Preživeo sam. Malo s
mo ćeretali, a onda ga je nešto pojelo.«

  »Gadno«, reče Pošteni Joca. »I šta sad planiraš, stari druže?«

  Bernard reče: »Ne znam. Da se gubim odavde, pretpostavljam.«

  Pošteni Joca coknu. »S takvim stavom nećeš daleko dogurati, to je sigurno. Ne, glavu gore i bori se, to je pravo raspoloženje!« Robot je oklevao. »Ja ti se bavim krijumčarenjem vremena. Fini, lak posao, dobra para, male šanse da te ulove. Razvozim

  sve najbolje i najjeftinije vrste vremenskih prilika po galaksiji, maznem ih nekoj sirotoj budali na Galistu IV i prodam uz ogromnu zaradu nekoj bogatoj budali na Tumbi IV.

  Pljuskovi, grad, sunčano vreme, magla, lepo vreme, suša; šta poželiš, dobićeš. Sve za odgovarajuću cenu, razume se. Treba mi neko da podiže robu za mene. Šta kažeš, stari

  druže?«

  »Krijumčar vremena?« pitao je Bernard glupo.

  »Nisi mnogo bistar«, reče Pošteni Joca. »To mi se dopada. Pa šta onda? To ti je lep

  posao, a i bezbedan; bar dok se kloniš meštana. Bojim se da postajem previše poznat i

  zato mi treba neko da prikuplja vreme umesto mene. Daj da popijemo po pićence i porazgovaramo o tome.

  Pošteni Joca odvede Bernarda do malog bara i nali mu čašu viskija opakog mirisa.

  »Pij«, reče on, »Dobro će ti činiti. Evo, uzmi još.« On nali još jednu čašicu.

  »Pa, ne znam«, reče Bernard i ispi drugu čašicu. »Imaš li malo hrane...?«

  »Nema hrane«, reče Pošteni Joca. »Ja ne jedem. Ali ima mnogo alkohola, za

  čišćenje moje unutrašnjosti.«

  »Shvatam«, reče Bernard, dahćući dok je tečna vatra progrizala put kroz njegovo

  grlo. Pošteni Joca sede na ležaj i prekrsti noge u pantalonama bez ijedne mrljice.

  »Desilo se da sam dobio narudžbu za pravu paklenu ledenu oluju«, reče on i izvadi otrcanu beležnicu iz džepa u bluzi. »Radi se o jednoj od starih planeta zadovoljstva, i neko je želi za svoju baštensku zabavu. Mora da je blesav, ali novac je dobar.« Pošteni Joca vrati beležnicu u džep. »Plaća, dakle, dobiće oluju. Šta kažeš?«