Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  »Naravno«, reče Bernard nerazgovetno.

  »Sjajno!« uskliknu Pošteni Joca. »Daj da to sredimo, stari druže! Znaš, loše vreme

  74

  ne čeka da ga uzmeš — moraš da ga tražiš i osvajaš!« On poče da vuče Bernarda u hodnik.

  »Zar ne bih mogao prvo malo da odspavam?« pitao je Bernard. »Nisam spavao

  četrdeset sati i mrtav sam umoran.«

  »Kasnije.« Pošteni Joca je napola trčao hodnikom, noseći Bernarda poput bebe u

  svojim čeličnim rukama. »Slučajno znam da — pa, nije bitno. Moramo da ukrademo to

  vreme đavolski brzo. Neki varvarski car sa Ruba napravio je zatvorsku planetu i lokalni oficiri ubili bi me kada bi otkrili da im kradem dragoceno užasno vreme.«

  »Zatvorska kolonija? Ledene oluje? Oficiri?« Pitao je Bernard, dok ga je nagrizala

  užasna sumnja.

  »Ne misli o tome«, reče Pošteni Joca brzo. »Evo nas. Spremi se, druže stari.«

  On protrča kroz masu biljaka koje su divlje urlale i grizle i zaustavi se pred kružnim vratima za otpatke.

  »Bernarde!« zacvileše vrata, zveckajući radosno na šarkama.

  »Tišina!« dreknu Pošteni Joca. »Moj prijatelj ide dole do znaš već gde da uzme malo lepog olujnog vremena i nemamo vremena za bezvezne razgovore. Otvaraj!«

  Vrata se podigoše i Bernard se nade u potpunoj tami.

  »Srećan lov!« povika Pošteni Joca za njim. »I upamti, samo najgore vreme je dovoljno dobro!«

  Bernard pokuša da odgovori, ali otkri da mu u susret žurno dolazi tvrda zemlja. On

  stavi ruke ispred lica da bi se zaštitio od udarca. Krug atomske svetlosti iza njega izgubi se i nestade u tmini noći.

  Tresnuo je na leđa usred nepregledne ravnice po čijim su se rubovima videli tamni

  planinski venci. Samrtni mesec bacao je sablasno svetio na čitav prizor; zlokobni vetar zavijao je po ogolelom tlu i cepao mu odeću. Teturavo se digao na noge i štitio lice pred prodornim vetrom.

  »Oh, Bože!« uzdahnu bedno.

  »Da, tu sam, šta želiš?« reče glas u blizini.

  Bernard se hitro okrete i primeti malu metalnu kocku na tlu kraj svojih nogu.

  »Jesi li to ti?« pitao je, pun neverice. »Središnji mozak?««

  »Ko bi drugi bio?« reče kocka. »Izgledam li ti kao dobra vila?« On prezrivo frknu.

  »Nisam to stvarno ja, razume se, jer zauzimam oko petnaest kubnih milja raznih komponenti i elektronske opreme, od čega je sve potpuno nerazumljivo za vojnika kao

  što si ti. Ali ovde je dovoljan deo mene da te vidim, čujem i šutnem te u zadnjicu i zato bolje budi pristojan.« On otvori mali otvor i zagleda se u njega. »I potrudi se da izgledaš manje kao hrpa đubreta na nogama, a više kao pravi vojnik. Skoro da smo tamo.«

  »Tamo?« pitao je Bernard. »Gde tamo?«

  »Videćeš«, reče kocka znalački. »Nisi valjda mislio da je sve to tumaranje po galaksiji bilo posledica čiste slučajnosti?« Ona mu se grohotom nasmeja. »Pa, nije bilo, i sada je otprilike na kraju, i zato ti predlažem da kreneš. Samo sačekaj trenutak dok pošaljem nešto oluje tvom prijatelju tamo gore. Uvek plaćam odmah nakon isporuke robe.« Iz kocke dopre stakato škljocanja i vetar koji je zavijao zamre u jedva čujni šapat.

  »Dobro, da pođemo.« Mozak mu se preteći približi, dok su iz njega izbijale metar

  dugačke varnice. Bernard pođe prema udaljenim planinama.

  »Ne znam šta stoji iza svega ovoga...« poče Bernard.

  »Ne čudi me«, reče kocka, klizeći kroz vazduh za njim.

  »Ali nemam nameru da pustim ikoga da me tera na takav način. Ovo je kraj, čuješ

  li? Odlazim! Ja...« dreknuo je od bola kad ga je pogodio elektronski bič‐munja i nastavi da korača, psujući sebi u bradu.

  Ravnica nije bila beskonačna, iako se tako činilo. Samo osam iscrpljujućih sati kasnije vrli par je došao do gotovo vertikalne padine i zaustavio se. Kocka izbaci iz sebe blistavi 75

  snop svetla i kružni deo padine nestade u vidu magle koja se sporo kovitlala. Bernard je bio prisiljen da pođe napred u hodnik metalnih zidova osvetljenih bledim atomskim lampama. Iza njega, otvor očvršnu i pretvori se u prazni metalni zid.

  »Ovo se ne bi desilo da te ona glupa božja mašina na Kokainu nije skrenula s kursa«, reče kocka dok je vodila Bernarda niz hodnik. »Ali situacija je sada ispravljena i zato ne moraš da brineš zbog toga.«

  »Ko se brine?« reče Bernard. »Šta ja marim za tvoje glupe planove? Ali otkud ovo

  naglo zanimanje za mene? Nikada niko nije mario za mene«, reče glasom prepunim samosažaljenja, »i zašto me onda svi odjednom tako gone tamo‐amo?«

  »Ima razloga i razloga«, reče mu tajanstveno kocka. »Pođi, i ne postavljaj više glupa pitanja, inače ima da ti uradim nešto što ti se neće dopasti.«

  Išli su niz lavirint identičnih hodnika sa nizovima praznih vrata i najzad zašli u deo podzemnog kompleksa gde su se nizali ogromni hodnici i dvorane, ispunjeni bolesnim

  rastinjem i automatima za igru. Zarđale robokurve ležale su tu i tamo po prašini, sa izrazima koji su se zadržali u vekovima starom obećanju bezgraničnih užitaka. Vladala je potpuna tišina, koju je prekidalo samo siktanje kockinih dezintegratora kada bi raznela pokojeg previše revnosnog i još uvek ispravnog robota zabavljača koji bi pokušao da povuče Bernarda u zlokobnu tminu odaje ispunjene prašinom.

  Bernard je bio previše umoran i zbunjen da bi se bunio; gacao je po prašini do članaka, svestan samo upornog glasa kocke i povremenog bola od biča‐munje kada bi

  skrenuo sa pravca. Zadremao je dok je koračao i nije se osvestio dok duboki glas nije počeo da urla na njega odjednom sa svih strana. Zatresao je glavom i obazro se po prostranoj dvorani ispunjenoj elektronskim uređajima.

  »Šta bi?« rekao je bunovno.

  »To sam ja, tvoj stari prijatelj, središnji mozak ove nekada slavne planete zadovoljstva«, reče mu zaglušujući glas. »Sedi«.

  Stolica izbi iz poda i srete se sa njegovom zadnjicom na pola puta. Jedan sto izbi na

  nekoliko stopa odatle. Neka mala, očigledno nedovršena stvar nalazila se na njemu.

  Bernard pogleda na nju, a onda dreknu kada se mala armija robota za održavanje okupi

  oko njega i poče da mu povlači i cepa uniformu.

  »Ne opiri se; mogao bi da oštetiš robu!« vrisnu središnji mozak dok se Bernard junački borio protiv mravolikih robota koji su škljocali i zujali.

  »Boriću se koliko god jaaaaaoooj!« Dreknu Bernard kada mu ledene hvataljke

  raščepiše vilice i počeše da kopaju po ustima. Bio je oboren na pod i bespomoćno je gledao dok su mu roboti čupali medalje i epolete, kao i jedan deo zuba, da bi se zatim sjatili oko stola gde su izručili plen. On sede, osećajući sve modrice i rupe po ustima.

  »Ukoliko si želeo da dokažeš da si jači od mene, uspelo ti je«, reče on i lecnu se

  kada je prst kojim se opipavao dotakao živo meso. »A sada mi vrati to pa ću sve da zaboravim.« On se teturavo podiže i skljoka se na stolicu. Jedan od servisnih robota uspentrao se na sto i počeo da se bakće pokradenim predmetima.

  »Ti si šašav«, reče središnji mozak. »Ovo je moje. Do đavola, lično sam sve to naručio i poslao te da platiš i podigneš robu za mene. I ćuti malo dok se zabavljam svojim hobijem.«

  Bernard poče da se diže, ali se predomisli kada se jedan robot okrenuo prema njemu, razjapivši čeljust i otkrivši nizove blistavih zuba od karbonskog čelika. On ponovo sede. »Ti mene poslao da platim i podignem robu? Ti si lud!«

  Servisni robot marljivo je radio na konstrukciji. Aparat za zavarivanje je sevao, sprej raspršivač za boju je prskao, minijaturni instrumenti izvodili su beskrajna podešavanja, a onda robot spuza sa stola, zadovoljno zujeći. TV‐oko spusti se sa tavanice i poče da zagleda predmet sa svih strana.

  »Divno!« reče središnji mozak.

  Bernard reče: »Hoće li neko najzad da mi objasni o čemu se radi?«

  76

  »Remek‐delo«, reče središnji mozak sreć
no i pokrenu TV‐oko da bi iz gro‐plana posmatrao neki detalj.

  »Poboljšani zrak smrti?« pitao je Bernard. »Konačno rešenje Ljudskog problema?

  Naprava za Konačnu smrt Čoveka?«

  »Ti si jedno sadističko, krvožedno pseto«, reče mu središnji mozak. »Ovo je model

  L.N.E.R. pružnog signala koji se nekada nalazio na železničkoj pruzi u Mistliju, Safolk, Velika Britanija, Zemlja, napravljen u srazmeri četiri milimetra prema jednoj stopi, a pri tom su korišćeni samo najbolji materijali. Veran je originalu sve, do poslednjeg zakivka i ogrebotine. Divno, zar ne?« On zamrači svetla u dvorani i usmeri jedan reflektor na model.

  »Čini mi se da ne shvatam«, reče Bernard slabašno.

  »Rekoh ti da sam hobista, zar ne?« reče središnji mozak iznervirano. »E, ovo je moj poslednji projekat — veličanstveno detaljan L.N.E.R. pružni signal, napravljen u razmeri od četiri milimetra za moj model železnice. Većina središnjih mozgova su hobisti, u raznim razmerama. Neki stvaraju planete i uvrnute planetarne sisteme; neki

  stvaraju ljudska bića, pa ih onda bace u varvarizam da bi posmatrali kako se ovi polako izvlače iz toga. Jedan od računa za ovaj model platio si tako što si kao Razbijač Maligan, zgazio Bič Univerzuma, fantastičnu civilizaciju koja je bila na ivici toga da postane poput bogova. Što se mene tiče, ja pravim modele železnice a pri tom koristim samo najbolji

  materijal i bezgranično strpljenje.« On uzdahnu. »To znači da dobijam materijale sa svih strana univerzuma, a s obzirom da prenosnici materije odvajkada ne rade, to je mnogo

  gadno, veruj mi.«

  »Ova ručka«, reče on i pokaza jedan svetlucavi detalj, »napravljena je po narudžbi

  u jednoj od radionica Refanuta i zatim ti je uručena kao medalja da bi je preneo meni.

  Ukoliko se dobro sećam, data ti je za dragocenu pomoć koju si pružio pri vođenju lokalnih trgovačkih mašina u tajno sklonište pred poludelim robotom‐skupljačem knjiga. A ovaj protivteg« — on pokaza nešto što je u srećnija vremena predstavljalo medalju zlatne zvezde — »napravio je robot koji je uspeo da ga isporuči gangsteru po

  imenu Slup i koji je kasnije zamenio odeću sa tobom, a sve da bi mi ovo isporučio. Za to je plaćeno ID karticom koja je bila potrebna ligi Smrt čoveku radi ispunjenja nekog đavolskog cilja.

  Ovaj disk za signalizaciju napravio je središnji mozak Dembelije i ubacio ga u lobanju ženskog robota za zabavu koji se na kraju sreo sa tobom i obavio izmenu. Ovaj

  treptač napravio je neko po imenu Mozak, baš uvrnuta osoba, koliko sam video, ali pravi najbolje treptače u univerzumu. Mislim da je za njega plaćeno uklanjanjem nekog

  njegovog ličnog neprijatelja. Ima još mnogo toga ali, ukratko, svi ti divno izrađeni delovi napravljeni su po rnojoj narudžbi u raznim delovima univerzuma. Pošto u ovim žalosnim danima ne postoji poštanska služba, morao sam da pošaljem kurira da ih preuzme, kao i da plati proizvođače raznim uslugama.« Središnji mozak odobravajuće

  zatrepta svim svojim svetlima. »Bio si izvanredan.«

  »Hoćeš da kažeš da je sve ovo... bilo samo da bih ti doneo delove za tu prokletu

  igračku?« Bernard je gotovo zanemeo od zaprepašćenja.

  »Modeli vozova nisu igračke«, reće središnji mozak dostojanstveno. »To je ozbiljan

  hobi, koji zahteva strpljivost, vreme i mnogo umetničkog duha. Napravio sam milione

  stvari za svoju železnicu. Dobro to znam.«

  »Ali zašto baš ja?« prošapta Bernard.

  »Nekoga sam morao da pošaljem. Slučajno se desilo da si ti bio pri ruci, to je sve.

  Naravno, nisam mogao da ti kažem za to, nikada to ne radim kada šaljem nekoga po univerzumu. Ali ko mari? Imam svoje delove, a ti si se sjajno zabavljao. Znam to; sve vreme sam te posmatrao.«

  Bernard nije rekao ništa. Oči su mu bile staklaste i piljio je u model kao čovek koji

  je video ono najgore i više ništa ne može da ga iznenadi Središrji mozak uzdahnu.

  77

  »Ali sada, kada je dovršen, nakon što su svi delovi sastavljen: i uz mnogo napora

  konstruisani, osećam se neodređeno prevaren, nekako prazan iznutra. Dopada mi se taj

  model, divim se svojoj veštini sa kojom sam ga napravio, ali sada kada je gotov, hteo bih nešto drugo. Ja uživam u planiranju, iščekivanju, čak napetosti kreativnog procesa...« On zastade.

  Servisni robot koji je izveo završni deo posla na modelu pope se na sto i zdrobi model jednim udarcem, parčići se razleteše po čitavoj prostoriji.

  »Mislim da ću početi da se bavim modelima aviončića«, reče središnji mozak.

  Bernard ustade sa stolice sa praznim izrazom na licu. »Da li je to jedini razlog zbog

  koga sam proganjan preko univerzuma?« Pitao je.

  »Jedini razlog«, priznao je središnji mozak. »Pa, bio je to divan model, zar ne?«

  Govorio je u prazno. Bernard je nestao.

  18.

  Brzi lični transporter zakoči na poslednjoj stanici i otvori vrata uz blag, šištav zvuk.

  Napolju na podu je sedeo robot u prašnjavim kupaćim gaćama. »Petnaest kredita«, reče on.

  »Ulaznica?« Bernard pokaza dlanove. »Nemam para.«

  »Zaštita«, reče robot. »Nema para, nema zaštite. Biraj šta te volja.« On se zavali i

  štrcnu sebi malo ulja.

  »Ja sam samo bezvredni kurir koji nosi stvari za poludelog robota«, reče Bernard i

  prođe pored robota. »Ne treba mi zaštita.«

  »Radi se o tvojoj glavi«, reče robot i sleže ramenima. »Zbogom.«

  Bernard prođe kraj njega u hodnik i zatvori vrata za sobom.

  »Vidim da si otkrio koja je ovo planeta«, reče središnji mozak iz ventilacione rešetke. »Vraćaš li se u zatvorsku koloniju? Možda je to na površini Dobra stara lagana smrt, ali ispod toga je još uvek legendarni Maoro od Etare, najrazuzdanija,planeta zadovoljstva u galaksiji.«

  »Idem u dvorane zabave«, reče Bernard. »Onaj druškan Išmail pričao mi je o Maoru od Etare. Naći ću za sebe ispravnu palatu zadovoljstva, zaključati se u njoj i ostati tamo do smrti. Imaš li primedbi?«

  »Mislio sam da imaš više ciljeve«, reče središnji mozak.

  »Ja sam vojnik«, reče Bernard. »Nemam ja nikakvih viših ciljeva osim spavanja, hrane, pića i seksa. Ima da se zaključam, da bacim ključ i da ostanem tamo«. Nastavio je da korača, šutirajući oblake prašine, sa odlučnim izrazom lica.

  »Ti to ne misliš ozbiljno«, reče središnji mozak.

  »Videćeš« Bernard iznenada stade i okrete se rešetki. »Slušaj, bre. Gonio si me preko pola univerzuma zbog tvog razdrndanog modela železnice i muka mi je od toga.

  Sada ću malo da se zabavim za svoj groš!« On iskezi zube prema rešetki, okrete se i nastavi.

  »Ne bih hteo da ispadnem nezahvalan«, reče središnji mozak, priključivš! se na drugu rešetku.

  »Odlično. Pokaži mi onda gde je najbliža palata zadovoljstva.«

  »Mora da ima još nešto što želiš«, reče rešetka.

  Bernard zastade. »Pa, ima još jedna stvar...« Oči mu se osvetliše, a onda ponovo

  izgubiše sjaj. »Ali to ne dolazi u obzir. Mozak kaže da sam postao imun.«

  »Reci mi«, reče rešetka predusretljivo. »Ja sam čarobnjak u svemu i svačemu.

  Možda ću moći da uradim nešto.«

  Bernard mu reče. Rešetka je mozgala o problemu nekoliko minuta.

  »Pa«, reče najzad. »Može se izvesti, ali bojim se da bi efekat bio samo privremen.

  Kao što rekoh, taj posebni vid izražavanja tvojeg unutrašnjeg ja bio je samo trenutno 78

  sredstvo da se dođe do cilja.«

  »Koliko dugo?«

  Rešetka je ponovo razmišljala. »Možda jednu nedelju, dodaj ili oduzmi jedan dan.

  Ni u kom slučaju više od osam dana.«

  »Prihvatam«, reče Bernard.

  »Ne shvatam te«, reče rešetka. »Možda u tome ima izvesnog sadističkog

  zadovoljstva, ali posle toga ti zauvek sleduj
e Dobra stara lagana smrt. Zašto?«

  Bernard reče: »Kažeš da si hobista. Pa, i ja sam ti neka vrsta hobiste. A dok sam

  terorisao čitavu galaksiju, mnogo sam razmišljao o starom Gvozdenu. Imam neke ideje

  koje bih voleo da isprobam.«

  »Shvatam«, rešetka se nakašlja. »Pa, hobista je hobista, a projekat se mora završiti, iako se nakon završetka uvek ispostavi da ne donosi mnogo zadovoljstva.

  Učiniću to za tebe. Spreman?«

  »Nikada spremniji«, reče Bernard.

  Zora se oklevajući dizala nad ogolelim zaravnima Dobre stare lagane smrti. Iz bezbrojnih rupa po kamenitom tlu dizali su se lagani zvuci hrkanja zatvorenika. Bio je to ugodan, domaći zvuk, zvuk normalnosti i sigurnosti u ovom nerazumljivom svetu, neopisivo drevni glas zatvorenika koji pozdravljaju novi, nemilosrdni dan. Dok je sunce koje se rađalo celivalo obrijane lobanje, starog Gvozdena grubo probudi zvuk teškog okršaja odmah ispred njegovih vrata. On skoči sa svoje slamarice, već obučen u besprekorno uštirkanu odeću i pljuvačkom uglačane cipele, prikupi bičeve i blastere i pojuri napolje, urlajući koliko ga grlo nosi.

  Izjurio je urličući i stao a vilica mu se otrombolji dok je zurio u čudovišno stvorenje koje je stajalo pred vratima. Užasne ruke bile su iskrivljene kao u gorile; duboko uvučene oči blistale su jezivim sjajem ispod čupavih obrva. Sunce koje se rađalo ponosito se odražavalo na njegovim mnogobrojnim nizovima obeležja, medalja i

  epoleta. Usta koja su predstavljala uvredu svemu lepom i nevinom na svetu otvoriše se

  i hrapavi glas obrati mu se jezivim rezanjem.

  »Okej!« dreknu stvorenje. »Ja sam brigadni general Razbijač Maligan, teror

  svemirskih puteva i upravo preuzimam ovu jedinicu. Pokoravaćete se bez pitanja. Inače

  ima da vas rastrgnem golim rukama!« On se upilji u starog Gvozdena i pokaza užasno

  izbrazdane ručerde koje su upravo poput ljuske od jajeta smrskale super ojačani čelik

  oklopa šestorice stražara. »Ima li pitanja?«

  Stari Gvozden baci bič i blastere. »To lice«, prošaputao je. »Taj glas...« On obrisa