Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  Neću podneti napor i umor. Stalno donose nove... I nove...

  Neću izdržati. Povratiću. Onesvestiću te. Biće me sram...

  – Ubrus! Tampon! Crevna hvatalica! Ne ta! Meka hvatalica! Pazi šta radiš! Još jednom tako pogreši i odalamiću te u tu riđu tintaru! Čuješ li? Odalamiću te u tu riđu tintaru!

  Velika Melitela. Pomozi mi. Pomozi mi, boginjo.

  – Eto vidiš! Odmah si se popravila! Još jedna hvatalica, sveštenice! Vaskularna klema! Dobro! Dobro je, Iola, drži tako! Marti, obriši joj oči i lice. I meni...

  *

  Otkuda taj bol?, pomisli konetabl Jan Natalis. Šta me toliko boli?

  Aha.

  Stisnute pesnice.

  *

  – Dotucimo ih! – dreknu Kes van Lo, trljajući ruke. – Dotucimo ih, gos’n maršale! Linija puca na dodiru, udarimo! Udarimo bez odlaganja i, tako mi Velikog Sunca, slomiće se! Rasuće se!

  Meno Kuhorn nervozno zagrize nokat, a kada je shvatio da ga gledaju, brzo je izvadio prst iz usta.

  – Udarimo – ponovi Kes van Lo, mirnije, sada bez emfaze. – “Nausikaja” je spremna...

  – “Nausikaja” mora stajati – oštro kaza Meno. – “Derlanjska” takođe mora stajati. Gospodine Foltijarna!

  Komandir brigade “Vrihed”, Isengrim Foltijarna, zvani Gvozdeni Vuk, okrenu ka maršalu svoje strašno lice, izobličeno ožiljkom koji se protezao preko čela, obrva, korena nosa i obraza.

  – Udarajte – Meno pokaza maršalskom palicom. – U dodirnu liniju Temerije i Redanje. Ovde.

  Vilenjak odsalutira. Unakaženo lice mu se nije ni mrdnulo, velike duboke oči nisu promenile izraz.

  Saveznici, pomisli Meno. Saveznici. Borimo se zajedno. Protiv zajedničkog neprijatelja.

  Ali ja njih uopšte ne razumem, te vilenjake.

  Tako su drugačiji.

  Tako strani.

  *

  – Zanimljivo – Rasti je pokušao da obriše lice laktom, ali je i na laktu bilo krvi. Iola mu pritrča u pomoć.

  – Interesantno – ponovi hirurg, pokazujući na pacijenta. – Uboden je vilama ili nekim drugim dvozubnim tipom gizarme... Jedan zubac je probio srce, evo, pogledajte. Komora je nesumnjivo probijena, aorta gotovo odvojena... A on je još maločas disao. Ovde, na stolu. Pogođen u samo srce, preživeo je čak do stola...

  – Hoćete da kažete – natmureno upita konjanik iz lake volonterske konjice – da je on umro? Mi smo ga uzalud nosili sa bojnog polja?

  – Nikada nije uzalud – Rasti nije spuštao pogled. – A istini za volju, tako je, nije živ, nažalost. Exitus{89}. Nosite ga... Eh, sto mu... Bacite pogled, devojke.

  Marti Sodergred, Šani i Iola sagnuše se nad posmrtnim ostacima. Rasti povuče kapak leša.

  – Jeste li videle nekada nešto slično?

  Sve tri zadrhtaše.

  – Da – kazaše sve jednoglasno. Pogledaše jedna drugu kao da su blago začuđene.

  – I ja sam video – kaza Rasti. – To je veštac. Mutant. To bi moglo da objasni zašto je živeo tako dugo... To je bio vaš drug po oružju, ljudi? Ili ste ga slučajno doneli?

  – To je bio naš drug, gos’n lekaru – mrzovoljno potvrdi drugi volonter, klipan zavijene glave. – Iz naše eskadrile, dobrovoljac kao i mi. Eh, bio je majstor sa mačem! Zvao se Koen.

  – I bio je veštac?

  – Nego. Ali sem toga, bio je ispravan momak.

  – Ha – uzdahnu Rasti, videvši četiri vojnika kako na kaputu natopljenom krvlju nose sledećeg ranjenika, vrlo mladog, sudeći po njegovom tankom zavijanju. – Ha, šteta... Rado bih se latio obdukcije tog “sem toga” ispravnog vešca. I gorim od radoznalosti, i disertaciju bih mogao napisati kad bih zavirio u njegovu utrobu... Ali nema vremena! Sklanjajte leš sa stola! Šani, voda. Marti, dezinfekcija. Iola, daj... Alo, devojko, opet roniš suze? Šta je ovaj put?

  – Ništa, gos’n Rasti. Ništa. Sada je sve u redu.

  *

  – Osećam se – ponovi Tris Merigold – kao da su me opljačkali.

  Neneke dugo nije odgovarala, gledajući sa terase na hramski vrt, u kojem su se sveštenice i polaznice motale oko prolećnih poslova.

  – Napravila si izbor – reče najzad. – Izabrala si svoj put, Tris. Svoju sopstvenu sudbinu. Dobrovoljno. Nije vreme za jadikovanje.

  – Neneke – čarobnica spusti pogled. – Uistinu ti ne mogu kazati više nego što sam kazala. Poveruj i oprosti mi.

  – Ko sam ja da ti opraštam? I šta imaš od mog opraštanja?

  – Pa vidim – prasnu Tris – kako me gledaš! Ti i tvoje sveštenice. Vidim kako mi očima zadajete pitanja. Šta radiš ovde, čarobnice? Zašto nisi tamo gde su Iola, Eurneid, Katje, Mira? Jare?

  – Preteruješ, Tris.

  Čarobnica je gledala u daljinu, u šumu koja se modrila iza zidine hrama, u dimove dalekih ognjišta. Neneke je ćutala. I ona je u mislima bila daleko. Onamo gde je ključala borba i prolivala se krv. Mislila je o devojkama koje je tamo poslala.

  – One su mi – progovori Tris – sve odbile.

  Neneke je ćutala.

  – Odbile su mi sve – ponovi Tris. – Tako mudre, tako razumne, tako logične... Kako da im ne veruješ kada objašnjavaju da postoje važne i manje važne stvari, da treba odustati od tih manje važnih bez razmišljanja, da ih treba žrtvovati za ove važne bez trunke kajanja? Da nema smisla spasavati ljude koje znaš i voliš, jer to su pojedinci, a sudbina pojedinaca je beznačajna za sudbinu sveta. Da je besmislena borba za odbranu poštenja, časti i ideala, jer to su pusti pojmovi? Da je pravo polje bitke za sudbinu sveta sasvim negde drugde, da će se negde drugde boriti? A ja se osećam pokradeno. Ukrali su mi mogućnost izvršavanja ludosti. Ne mogu ludački da požurim Ciri u pomoć, ne mogu kao luda da trčim i spasavam Geralta, niti Jenefer. I ne samo to. U ratu koji se odvija, u ratu u koji si poslala svoje devojke... U ratu u koji je pobegao Jare, meni se odbija mogućnost da stanem na Brdo. Da još jednom stanem na Brdo. Ovoga puta sa svešću zacelo svesne i ispravne odluke.

  – Svako ima neku svoju odluku i neko svoje Brdo, Tris – reče tiho arhisveštenica. – Svako. Ni ti nećeš pobeći od svojih.

  *

  Na ulazu u šator nasta metež. Uneli su sledećeg ranjenika uz asistenciju nekoliko vitezova. Jedan, pod punim pločastim oklopom, povikivao je, naređivao i požurivao.

  – Mrdajte se, koljači! Življe! Dajte ga ovamo, tu! Hej ti, felčeru!

  – Zauzet sam – Rasti ni pogled nije podigao. – Stavite ranjenika na nosila. Pozabaviću se njime čim završim...

  – Pozabavićeš se njime iz ovih stopa, glupi medikusu! Zato što je ovo gospodin grof Garamon lično!

  – Ova bolnica – Rasti povisi glas, ljut, jer mu je ponovo iz klešta iskliznuo slomljen vrh koplja. – Ova bolnica ima malo toga zajedničkog sa demokratijom. Ovde uglavnom donose od vitezova naviše. Barone, grofove, markize i razne takve druge. O ranjenicima nižeg porekla malo se ko sekira. Ali nekakva jednakost ovde ipak postoji. Kod mene na stolu pre svega!

  – A? Šta?

  – Nije važno – Rasti ponovo ubaci u ranu sondu i klešta – da li je ovaj ovde, kome upravo izvlačim železo iz iznutrica, seljak, novoproizvedeni plemić, staro plemstvo ili aristokratija. Leži kod mene na stolu. A kod mene, da tako kažem, knez vredi pišljiva boba.

  – Šta?

  – Vaš grof će sačekati svoj red.

  – Ti pokvareni hobite!

  – Pomozi mi, Šani. Uzmi druga klešta. Pazi na arteriju! Marti, još malkice magije, ako nije problem, imamo ovde jako krvarenje.

  Vitez istupi korak napred, škripeći oklopom i zubima.

  – Narediću da te obese! – dreknu. – Narediću da te obese, ti nečoveče!

  – Ćuti, Papebrok – s naporom progovori ranjeni grof, grizući usne. – Ćuti. Ostavi me ovde i vraćaj se u boj...

  – Ne, gospodaru moj! Nikada!

  – To je bilo naređenje.

  Kroz plahtu šatora dopirali su lom i zveket mačeva, brektanje konja i zverska vriska. Ranjenici u lazaretu zavijali su različitim glasovima.

  – Pogledajte – Rasti pod
iže klešta i pokaza kukast vrh koji je najzad izvukao. – Tu igračku je proizveo zanatlija, zahvaljujući tom proizvodu izdržavao je mnogočlanu porodicu, a povrh toga, doprinosio je razvoju male privrede, a samim tim i opštoj dobrobiti i sveopštoj sreći. A način na koji se ova igračkica drži za ljudska creva nesumnjivo je zaštićen patentom. Živeo nama napredak.

  Nehajno baci okrvavljene vrške u kantu i pogleda u ranjenika koji se onesvestio tokom oracije.

  – Zašijte i nosite – klimnu glavom. – Imaće sreće ako preživi. Dajte sledećeg po redu. Tog sa razvaljenom glavom.

  – On je – progovori spokojno Marti Sodergren – oslobodio red. Maločas.

  Rasti udahnu i izdahnu vazduh, bez suvišnih komentara udalji se od stola i stade nad ranjenim grofom, Ruke su mu bile ukrvavljene, pregača isprskana krvlju kao u kasapina. Danijel Ečeveri, grof Garamon, poblede još više.

  – Deder – frknu Rasti. – Red je slobodan, uvaženi grofe. Dajte ga na sto. Šta imamo ovde? Ha, od ovog zgloba nije ostalo ništa što bi moglo da se spase. Kaša! Kačamak! Čime se vi tamo borite, grofe, kada tako satirete kosti? Pa, ovo će malo da boli, uvaženi grofe. Malo će boleti. Ali nemojte se bojati. Biće isto kao u bici. Zavoj. Skalpel! Amputiramo, uvaženi grofe!

  Danijel Ečeveri, grof Garamon, koji se do tada pretvarao da se dobro drži, stade zavijati kao vuk. Pre nego što je stigao da stisne vilice od bola, Šani mu je brzim pokretom tutnula među zube štap od lipovog drveta.

  *

  – Vaša kraljevska milosti! Gospodine konetable!

  – Pričaj, momče.

  – Dobrovoljačka četa i Slobodna družina drže prevlaku oko Zlatnog jezera... Patuljci i kondotjeri čvrsto stoje, mada su strašno iskrvavljeni... Vele, “Adju” Pangrat ubijen, Frontino ubijen, Julija Abatemarko ubijena... Svi, svi su ubijeni! Dorjanska horugva, koja im je išla u pomoć, posečena...

  – Rezerva, milostivi konetable – Foltest kaza tiho ali jasno. – Ako želite da znate moje mišljenje, vreme je da se uvede rezerva. Neka Bronibor gurne svoju pešadiju na Crne! Odmah! Iz ovih stopa! Inače će nam raščlaniti redove, a to znači kraj.

  Jan Natalis nije odgovorio, izdaleka već posmatrajući sledećeg vezistu kako hita ka njemu na konju koji iza sebe seje pahulje pene.

  – Uhvati dah, momče. Uhvati dah i pričaj povezano!

  – Probili... front... vilenjaci iz brigade “Vrihed”... Gos’n De Rojter prenosi vašim visostima...

  – Šta prenosi? Govori!

  – Da je vreme da se spasava život.

  Jan Natalis podiže pogled ka njemu.

  – Blenkert – reče gluvo. – Neka dođe Blenkert. Ili neka nastupi noć.

  *

  Zemlja oko šatora se zatrese pod kopitima, a plahta se, izgledalo je, naduva od povika i rzanja konja. U šator upade vojnik, a odmah za njim dva sanitarca.

  – Ljudi, bežite! – zaurla vojnik. – Spasavajte se! Nilfgard tuče naše! Propast! Poraz!

  – Klema! – Rasti izmače lice pred potočićem krvi, energičnom i živom fontanom koja je šikljala iz arterije. – Hvatalica! I tampon! Hvatalica, Šani! Marti, budi ljubazna, učini nešto sa tim krvoliptanjem...

  Tik pored šatora, neko poče zavijati kao životinja, kratko, isprekidano. Konj zaskviča, a nešto se sa zveketom i hukom stropošta na zemlju. Koplje iz samostrela gromko probi platno, zašišta i izlete na suprotnu stranu, srećom previše visoko da bi ugrozilo ranjenike na nosilima.

  – Nilfgaaaaaard! – vojnik dreknu ponovo, visokim, uzdrhtalim glasom. – Felčeri! Ne čujete šta pričam? Nilfgard je probio kraljevske linije, ide i ubija! Bežiteeee!

  Rasti uze iglu od Marti Sodergren i stavi prvi šav. Pacijent se već duže nije pomicao. Ali srce je udaralo. To se moglo videti.

  – Ja ne želim da umreeeeeem! – razdera se neki od svesnih ranjenika. Vojnik opsova, skoči ka izlazu, odjednom vrisnu, baci se unazad, krvareći, i svali na zemljani pod. Iola, klečeći kraj nosila, skoči na noge lagane i uzmače se.

  Iznenada postade tiho.

  Loše, pomisli Rasti, videći ko ulazi u šator. Vilenjaci. Srebrne munje. Brigada “Vrihed”. Slavna brigada “Vrihed”.

  – Lečimo ovde – utvrdi činjenicu prvi od vilenjaka, visok, izdužena, lepa, izrazita lica i velikih očiju boje različka. – Lečimo?

  Niko se nije odazvao. Rasti je osetio da ruke počinju da mu se tresu. Brzo je Marti pružio iglu. Video je kako Šanino čelo i koren nosa postaju beli.

  – Pa kako to? – kaza vilenjak, zloslutno otežući reči. – Zbog čega mi tamo, na polju, ranjavamo? Mi u bici zadajemo rane da bi se od tih rana umiralo. A vi lečite? Smatram da je to apsolutan nedostatak logike. I saglasnosti interesa.

  Zgrbio se i gotovo bez zamaha zario mač u grudi ranjenika na nosilima najbližim izlazu. Drugi vilenjak prikova drugog ranjenika spontonom{90} . Treći ranjenik, pri svesti, upinjao se da levom rukom i debelo zavijenim patrljkom desne spreči ubod.

  Šani vrisnu. Tanko, prodorno. Zaglušujući teško, neljudsko stenjanje bogalja dok su ga ubijali. Iola, bacivši se na nosila, zakloni sledećeg ranjenika. Lice joj ublede kao platno zavoja, a usta počeše mimovoljno da se tresu. Vilenjak namršti oči.

  – Va vort, beanna! – zareža. – Inače ću te prebiti zajedno sa tim Dh’oin!

  – Gubi se! – Rasti se u tri skoka nađe kraj Iole, zakloni je. – Gubi se iz mog šatora, ubico. Nosi se tamo, na polje. Tamo je tvoje mesto. Među drugim ubicama. Pobijte se tamo međusobno, ako vam je volja! Ali odavde – marš!

  Vilenjak pogleda dole. U trbušastog hobita koji se tresao od straha, a koji mu je vrhom kudrave glave sezao tek malo poviše pojasa.

  – Bloede Pherian – zasiča. – Ljudski slugeranjo! Miči mi se s puta!

  – Sve trčim – hobitovi zubi su kljocali, ali reči su bile razumljive.

  Drugi vilenjak priskoči i gurnu ga drškom spontona. Rasti pade na kolena. Visoki vilenjak brutalnim trzajem strgnu Iolu sa ranjenika i podiže mač.

  I zamre, videvši na crnom urolanom kaputu ispod glave ranjenika srebrne plamenove divizije “Dejtven”. I odlikovanje pukovnika.

  – Yaevinn! – upadajući u šator, dreknu vilenjakinja tamne kose spletene u kike. – Caemm, veloe! Ess’evgyriad a’Dh’oine a’en va! Ess’tedd!

  Visoki vilenjak je neko vreme posmatrao ranjenog pukovnika, a onda je pogledao u hirurgove oči, suzave od prestravljenosti. Zatim se okrenuo na petama i izašao.

  Kroza zid šatora ponovo su dopirali tutnjava, dreka i zveket mačeva.

  – Kreni na Crne! Ubijaj! – hiljadu glasova zaurla. Neko urliknu kao životinja, a urlik pređe u stravično krkljanje.

  Rasti je pokušao da ustane, ali noge ga nisu slušale. A ni ruke baš.

  Iola, potresana silovitim grčevima suzdržavanog plača, sklupča se kraj nosila ranjenog Nilfgardijca. U pozu embriona.

  Šani je plakala, ne pokušavajući da sakrije suze. Ali kuke je držala. Marti je smireno šila, samo su joj se usta pomicala u nekom nemom, bezglasnom monologu.

  I dalje ne mogavši da ustane, Rasti je seo. Pogledom je sreo oči zgrčenog sanitarca sabijenog u ugao šatora.

  – Daj mi gutljaj rakije – izgovori s naporom. – Samo mi nemoj kazati da nemaš. Znam ja vas, gadovi. Uvek imate.

  *

  General Blenhajm Blenkert se uspravio u stremenima, ispružio vrat kao kornjača i osluškivao odjeke bitke.

  – Razvijajte redove – naredi komandirima. – A iza tog brda ćemo odmah krenuti kasom. Iz onoga što govore izviđači proizilazi da ćemo izaći pravo na desno krilo Crnih.

  – A onda ćemo ih naučiti pameti! – viknu prodorno jedan od poručnika, balavac sa svilenim i proređenim brčićem. Blenkert ga pogleda ispod oka.

  – Odred s barjakom na čelo – naredi, izvlačeći mač. – A u jurišu vičite: “Redanja!”, urlajte svom snagom u grudima! Neka Foltestovi i Natalisovi momci znaju da ide pomoć.

  *

  Grof Kobus de Rojter tukao se u raznim bitkama četrdeset godina, od šesnaeste godine života. Svrh toga, bio je potomak osam pokolenja vojnika, bez sumnje je imao ne
što u genima, nešto zbog čega su borbena rika i larma Kobusu de Rojteru zvučale kao simfonijski koncert, dok su za svakog drugog prosto bile zastrašujuća i zaglušujuća galama. De Rojter je na koncertu odmah čuo nove note, akorde i tonove.

  – Urraaa, momci! – povika, vitlajući palicom. – Redanja! Redanja stiže! Orlovi! Orlovi!

  Sa severa, iza brda, koturala se ka bojnom polju masa konjice, iznad koje su lepršale zastavice i veliki gonfalon sa srebrnim redanjskim orlom.

  – Pomoć! – dreknu De Rojter. – Pomoć ide! Urraaa! Udri Crne!

  Vojnik, potomak osam pokolenja vojnika, momentalno opazi da Nilfgardijci svijaju krilo, pokušavajući da se okrenu ka trupama koje su jurišale kaznenim, zbijenim frontom. Znao je da im se to ne sme dozvoliti.

  – Za mnom! – dreknu, istrgnuvši barjak iz ruku zastavnika. – Za mnom! Tretogorjani, za mnom!

  Udariše. Udariše samoubilački, strašno. Ali uspešno. Nilfgardijci iz divizije “Venendal” uneli su pometnju u stroj i tada su redanjske horugve žustro nasrnule na njih. U nebo udari veliki krik.

  Kobus de Rojter to nikada nije video, niti čuo. Zalutala strela iz samostrela pogodila ga je pravo u slepoočnicu. Grof se obesi sa sedla i pade sa konja, a barjak ga pokri kao pokrov.

  Osam pokolenja De Rojterovih palih u bitkama, prateći bitku sa onog sveta, s uvažavanjem je klimalo glavama.

  *

  – Može se reći, gos’n rotmajsteru, da je Nilfgardijce toga dana spaslo čudo. Ili sticaj okolnosti koji niko nije mogao da predvidi... Uistinu, Restif de Montolon u svojoj knjizi piše da je maršal Kuhorn napravio grešku prilikom procene snaga i namera protivnika. Da je previše rizikovao razdelivši Armiju “Centar” i krenuvši konjičkim odredom. Da je hazardno primio bitku, nemajući barem trostruko veću prevagu. I da je zanemario izviđanje, nije otkrio redanjsku armiju, koja je išla sa pomoći...

  – Kadete Putkameru! U programu ove škole nema “dela” sumnjive vrednosti gospodina De Montolona! A Njegova carska milost se nadasve kritično izjasnio o toj knjizi! Stoga, nemojte više da je citirate ovde. Zacelo, zapanjuje me to. Do ovog trenutka odgovori su vrlo dobri, čak odlični, a kadet odjednom počinje da nam priča o čudima i sticajima okolnosti, a na kraju dozvoljava sebi da kritikuje komandantske sposobnosti Mena Kuhorna, jednog od najvećih vojskovođa koje je Carstvo dalo. Kadet Putkameru i svi ostali kadeti, ako ozbiljno mislite da položite ispit za prijem u službu, poslušajte i zapamtite: kod Brene nisu počela da deluju nikakva čuda, niti slučajnosti, već zavere! Neprijateljske diverzantske snage, subverzivni elementi, podli huškači, kosmopolite, politički bankroteri, izdajnici i prodane duše! Ćir koji je kasnije spaljen užarenim železom. Međutim, pre nego je došlo do toga, ti podli izdajnici vlastitog naroda sukali su svoje paučine i pleli zavereničke mreže! Oni su tada upleli i izdali maršala Kuhorna, prevarili ga i naterali na grešku! Oni, ološi bez časti i vere, obični...