Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  Zoltan se zamisli, ušmrknu.

  – Dobro onda – reče najzad, pogledajući na ostatke kola koje je ispirao lenji tok rečice O. – Delimo se. Munro, Figis, Jazon i Halev ostaju. Ostali nastavljaju put. Konje ćemo morati da dodatno opteretimo vrećama s provuntom i priručnom opremom. Munro, znate šta treba da radite? Lopate imate?

  – Imamo.

  – Samo da ne ostanu vidljivi tragovi. A mesto dobro obeležite i zapamtite!

  – Bez brige.

  – Stići ćete nas bez problema – Zoltan prebaci na rame ruksak i sihil, namesti sekiricu za pojasom. – Idemo tokom O, zatim duž Hotle do Ine. Ostajte zdravo.

  – Zanima me... – promrsi Milva Geraltu kada je brojčano smanjeni odred krenuo na put otpozdravljen mahanjem četvorice patuljaka koji su ostali. – Zanima me šta su oni to imali u tim svojim sepetli-sanducima što je trebalo da zakopaju a mesto obeleže? I to tako da to ne vidi niko od nas.

  – Nije naša stvar.

  – Ne bih rekao – reče Neven poluglasno, oprezno vodeći Pegaza preko oborenog drveća – da su u tim sanducima bile gaće za presvlačenje. Oni velike nade polažu u tu furu{29}. Dovoljno sam se s njima isćaskao da bih se domislio u kom grmu leži zec i šta u tim kovčezima skrivaju.

  – A šta, po tvom mišljenju, oni tamo skrivaju?

  – Svoju budućnost – pesnik se obazre oko sebe da proveri sluša li ih ko. – Parsifal je po zanimanju brusač kamena, hoće da osnuje svoju radionicu. Figis i Jazon su kovači, govorili su o kovačnici. Halev Straton hoće da se ženi, a roditelji vereničini oterali su ga kao golju. A Zoltan...

  – Prestani, Nevene. Tračariš kao ženturača. Oprosti, Milva.

  – Ne treba da se izvinjavaš.

  Iza rečice, iza mračnog i močvarnog pojasa stare sastojine, šuma se razređivala; izbili su na proplanak, niske brezike i suve livade. Išli su lagano. Poveli su se za Milvinim primerom – ona je odmah pošto su krenuli stavila na oblučje sedla pegavu devojčicu s pletenicama. Neven je isto tako posadio dete na Pegaza, a Zoltan je na riđeg ajgira stavio dvoje, a sam je išao sa strane, držeći uzde. Ali tempo se nije ubrzavao, žene iz Kernova nisu mogle da ih stignu.

  *

  Skoro da je palo veče kada se posle bezmalo sat vremena skretanja tamo-amo među gudurama i klancima Zoltan Čivaj zaustavio, razmenio nekoliko reči s Parsifalom Šutenbahom, nakon čega se okrenuo ostatku društva.

  – Nemojte da mi se smejete i da se na mene derete – rekao je. – Čini mi se da sam zalutao. Ne znam, majka mu stara, gde smo i kuda treba da idemo.

  – Ne trabunjaj koješta – iznervirao se Neven. – Kako ne znaš? Pa upravljamo se tokom reke. A tamo, u klancu, naposletku, to je vaša rečica O. Jesam li u pravu?

  – Jesi. Ali obrati pažnju u kom pravcu ona teče.

  – Ðavo ti čorbu posrkao! To je nemoguće!

  – Moguće je – sumorno će Milva, strpljivo izvlačeći suve listove i iglice iz kose pegave devojčice koja je sedela na oblučju njenog sedla. – Izgubismo se međ klisurama. Reka vrluda, izvija se polukružno. Opisali smo luk.

  – Ali to je i dalje rečica O – tvrdoglavo će Neven. – Budemo li se držali rečice, nećemo zalutati. Rečice znaju da meandriraju, priznajem, ali, na kraju krajeva, sve one bez izuzetka u nešto se ulivaju. Takav je tertib u svetu.

  – Ne mudruj, pevaču – namršti nos Zoltan. – Umukni malo, zar ne vidiš da upravo razmišljam?

  – Ne vidim. Ništa ne ukazuje na to da razmišljaš. Ponavljam, držimo se rečnog toka i onda...

  – Prestani – zareža Milva. – Ti si varošanin. Tvoja predstava sveta opasana je zidinama, tamo tvoje mudrolije možda nešto i vrede. Osvrni se oko sebe! Dolina jarugama izbrazdana, obale strme i zarasle. Kako hoćeš duž reke da idemo? Padinom klisure, naniže, u šikaru i baruštinu, pa opet nagore, pa nadole, pa nagore, konje za uzde vodeći? Posle dve gudure tako će ti daha ponestati da ćeš nasred padine kô pokošen pasti. Nevene, mi sa sobom vodimo žene i decu. A domalo će i sunce zaći.

  – Primetio sam. Ali dobro, ćutaću. Poslušaću predlog prekaljenih tragača u šumi.

  Zoltan Čivaj mlatnu po glavi lajavog papagaja, namota na prst pramen brade, ljutito ga čupnu.

  – Parsifale?

  – Pravac u načelu znamo – gnom pogleda u sunce, koje je visilo iznad samih krošnji drveća. – Dakle, prva koncepcija glasi: ostavimo rečicu, vratimo se, izađimo iz gudura opet na suv teren i pođimo kroz Fen Karn, kroz međurečje, sve do Hotle.

  – Druga koncepcija?

  – O je plitka. Mada posle poslednjih kiša nosi više vode nego obično, možemo je prebroditi. Presecajmo meandre, gacajući po potoku, kad god nam prepreči put. Držeći pravac prokaj{30} sunca, izaći ćemo pravo na mesto račvanja Hotle i Ine.

  – Ne – progovori iznenada veštac. – Odmah predlažem da od druge koncepcije odustanemo. Čak da o njoj i ne mislimo. Na toj tamo obali pre ili kasnije upašćemo u neko od Kurikinih tropuća. To su gadna mesta, kategorički preporučujem da se držimo podalje od njih.

  – Poznaješ, ubo, te terene? Bio si ovde nekada? Znaš kako da se odavde iskobeljamo?

  Veštac je načas zaćutao.

  – Bio sam jednom tamo – reče potom, brišući čelo. – Pre tri godine. Ali ujahao sam sa suprotne strane, sa istoka. Išao sam prema Brugi i želeo sam da skratim sebi put. A kako sam se izvukao, ne sećam se. Jer su me polumrtvog odvezli na kolima.

  Patuljak ga je kratko gledao, ali mu više pitanja nije postavljao.

  Ćutke su se okrenuli natrag. Žene iz Kernova išle su jedva, saplićući se i oslanjajući se na štapove, ali nijedna se nijednom rečju nije požalila. Milva je jahala odmah do vešca, pridržavajući rukama devojče s pletenicama, već zaspalo u samaru.

  – Cenim, Geralte – progovori ona odjednom – da su te tamo, na tim tropućima, pre tri godine dobrano iseckali. Nekakvo čudovište, pretpostavljam. Rizičan je taj tvoj poziv!

  – Ne poričem.

  – Ja znam – pohvali se iz pozadine Neven – kako je to tada bilo. Bio si ranjen, neki trgovac te je izveo odatle, a zatim si na Prekorečju pronašao Ciri. Pričala mi je o tome Jenefer.

  Pošto ču to ime, Milva se blago osmehnu. Geraltovoj pažnji to nije promaklo. Rešio je da u najbližem logorištu natrlja Nevenu nos zato što ne može da obuzda laparanje svoje jezičine. Znajući pesnika, ipak nije računao na efekte, tim pre što je Neven verovatno istrućao sve što zna.

  – Možda je ipak rđavo – reče malo zatim streličarka – što nismo otišli na onu obalu, na tropuća. Ako si onda devojku pronašao... Vilenjaci vele da, ako drugi put posetiš mesto gde ti se nešto desilo, vreme može da se ponovi... Zovu to... Majku mu, zaboravila sam. Konopac sudbine?

  – Omča – ispravi je veštac. – Omča sudbine.

  – Bljak! – namršti se Neven. – Hoćete li prekinuti više s tim konopcima i omčama. Meni je jednom jedna vilenjakinja prorokovala da ću se katilskom rukom na gubilištu oprostiti od ove doline plača. Ne verujem, doduše, u tu vrstu jeftinih proročanstava, ali pre nekoliko dana sanjao sam da me vešaju. Probudio sam se sav u znoju, nisam mogao pljuvačku da progutam niti da dođem do daha. Nerado zato slušam rasprave o vešalima.

  – Ne govorim tebi, već vešcu – odgovori mu Milva. – A ti ne ćuli uši pa gadosti nećeš ni čuti. Onda, Geralte? Šta ti kažeš na ovu omču sudbine? Da smo do tropuća otišli, vreme bi se možebiti vratilo?

  – Zbog toga je dobro što smo skrenuli – osorno odvrati veštac. – Nemam ni najmanju želju da mi se taj košmar ponovi.

  *

  – Nema šta – klimnu glavom Zoltan, osvrćući se oko sebe. – Na prelepo mesto si nas doveo, Parsifale.

  – Fen Karn – promrmlja gnom, počešavši vrh dugačkog nosa. – Ledina kurgana... Oduvek sam se pitao otkuda taj naziv...

  – Sad znaš.

  Prostrana kotlina ispred njih već je bila obavijena večernjom izmaglicom iz koje su, kao iz mora, štrčali neprebrojni kurgani i mahovinom prekriveni monoliti. Pojedine stene bile su samo bezoblični masivi. Druge, ravno tesane, bile su oblikovane u o
beliske i menhire. Sledeće, bliže središtu ove kamene šume, bile su grupisane u dolmene, turnule i kromlehe, poređane u krugove na način koji isključuje delovanje prirode.

  – Uistinu – ponovi patuljak. – Čarobno mesto za konačenje. Vilenjačko groblje. Ako me sećanje ne vara, vešče, nedavno si pominjao gulove? Onda znaj da ja osećam njihovo prisustvo među ovim kurganima. Biće da su svi oni ovde. Gulovi, graveiri, aveti, karakondžule, utvare, kompletna smotra. Svi sede ovde – i znate šta se upravo došaptavaju? Da ne treba ništa za večeru da traže, sama se prikučila.

  – Da se vratimo? – šapatom predloži Neven. – Da zbrišemo odavde dok se još koliko-toliko vidi?

  – I ja tako mislim.

  – Žene ni koraka više neće prevaliti – gnevno će Milva. – Deca im iz ruku ispadaju. Konji su posustali. Sam si nas požurivao, Zoltane, još malo, još malo, još koji hvat, ponavljao si. I šta sad? Dva hvata unatrag? Bokluk! Bilo groblje ili ne bilo groblje, gde nam je zapalo, tu ćemo noćevati.

  – Ma nego šta – podrža je veštac, sjahujući s konja. – Ne paničite. Ne vrvi svaka nekropola od čudovišta i utvara. Nikad nisam bio na Fen Karnu, ali da je tu zaista opasno, čuo bih o tome.

  Niko, pa ni Feldmaršal Gajdaš, nije ništa progovorio niti komentarisao. Žene iz Kernova pokupiše svoju decu i posedaše u tesnom krugu, ćutljive i vidno uplašene. Parsifal i Neven sapeše konje i pustiše ih u visoku travu. Geralt, Zoltan i Milva približiše se rubu livade, posmatrajući groblje koje je tonulo u mrak.

  – Da stvar bude gora, i dalje je pun mesec – promrsi patuljak. – Au, biće noćaske avetinjski praznik, osećam, videćemo mi svoga boga od tih demona, osećam to... A šta ono svetli tamo na jugu? Nije rumen?

  – Nego šta je nego rumen – potvrdi veštac. – Opet je neko nekome slameni krov nad glavom zapalio. Znaš šta, Zoltane, nekako se bezbedno osećam ovde, na Fen Karnu.

  – I ja ću se tako osećati kad grane sunce. Ukoliko od gulova svanuće dočekamo.

  Milva pročeprka po kesi, izvuče nešto sjajno.

  – Srebrna oštrica – reče ona. – Čuvala sam je specijalno za ovakvu priliku. Pet kruna me je na bazaru stajala. Takvom oštricom mogu gula da ubijem, zar ne, vešče?

  – Mislim da ovde nema gulova.

  – Sam si rekao – zareža Zoltan – da su obešenika na drvetu gulovi izglodali. A gde je groblje, tu su i gulovi.

  – Ne uvek.

  – Držim te za reč. Ti si veštac, stručnjak, branićeš nas, nadam se. Marodere si sredio kô Panta pitu... Zar su gulovi gadniji od marodera?

  – Neuporedivo. Molio sam te da ne paničiš.

  – A da li bi za vampira dovoljno dobra bila? – Milva navrnu srebrni šiljak na šipku strele, ispitujući oštrinu vrhom prsta. – Ili za upira?

  – Bi.

  – Na mom sihilu – huknu Zoltan, obnažujući svoj mač – uklesana je starostavnim runama magijska formula patuljaka. Neka samo koji gul mojoj oštrici priđe, za sva vremena ima da me upamti. O, gledajte!

  – Oho – zainteresova se Neven, koji im je upravo prišao. – Pa kakve su to čuvene tajne rune patuljaka? Šta kaže ovaj natpis?

  – Na rasap poganske fukare!

  – Nešto se pomaklo u kamenju! – najednom dreknu Parsifal Šutenbah. – Gul, gul!

  – Gde?

  – Onamo, onamo! Sakrio se među stenama!

  – Jedan?

  – Jednog sam video!

  – Mora da je dobrano ogladneo, čim pokušava da nas zalogajne ne sačekavši mrak da padne – reče patuljak, pljunu u ruke i snažno dohvati dršku sihila. – Oho! Shvatiće kô bela lala da je pogubno biti proždrljiv! Milva, ti mu nabij strelu u guzicu, a ja ću mu creva prosuti.

  – Ništa ja tamo ne vidim – prosikta Milva sa zaperkom strele uz bradu. – Ni korov da se zatalasa međ stenama. Da ti se nije pričinilo, gnome?

  – Nema šanse – pobuni se Parsifal. – Vidite li onu stenu što izgleda kao polomljeni sto? Gul se tamo sakrio, upravo iza te stene.

  – Ostanite ovde – Geralt brzim pokretom isuka mač iz korica na leđima. – Čuvajte žene i pazite na konje. Ako gulovi krenu u napad, životinje će pomahnitati. Odoh da vidim šta je to bilo.

  – Sam poći nećeš – odlučno se pobuni Zoltan. – Onda, na proplanku, dopustio sam ti samom da ideš, jer sam se od boginja uplašio. I dve noći zaredom od sramote nisam oka sklopio. Nikad više! Parsifale, a kuda si ti krenuo? U pozadinu? Ti si avet opazio, pa sad ajde prvi; ne boj se, idem ja s tobom.

  Oprezno stupiše među kurgane, trudeći se da ne šuškaju u korovu, koji je Geraltu dopirao ponad kolena, a patuljku i gnomu do pojasa. Približavajući se dolmenu na koji je pokazao Parsifal, podelili su se lukavo, tako da preseku gulu puteve kojima bi mogao da im utekne. Ali strategija se pokazala uzaludnom. Geralt je znao da će tako biti – njegov vešterski medaljon nije čak ni zadrhtao, ni na šta nije signalizirao.

  – Ovde nema nikoga – konstatovao je Zoltan, osvrćući se. – Ni žive duše. Samo ti se pričinilo, Parsifale. Lažna uzbuna. Nepotrebno si nas prpom napumpao, guzoseru jedan!

  – Video sam! – ražestio se gnom. – Video sam kako je preskakao između kamenja! Mršav je bio, crn kao haračlija.

  – Ćuti, glupi gnome, budem li te...

  – Kakav je to čudan miris? – najednom upita Geralt. – Ne osećate?

  – U stvari – patuljak onjuši kao ptičar. – Čudno smrdi.

  – Bilje – Parsifal ušmrknu svojim osetljivim, dva cola dugim nosom. – Pelen, bosiljak, žalfija, anis... Cimet? Koji je to đavo?

  – Na šta smrde gulovi - Geralte?

  – Na lešinu – veštac se hitro osvrte oko sebe, tražeći tragove u travi, a onda se nekolikim brzim koracima vrati u oboreni dolmen i lagano lupnu tilutom{31} po kamenu.

  – Izlazi – reče stisnutih zuba. – Znam da si tu. Brzo, ili ću gurnuti gvožđe u rupu.

  Iz savršeno maskirane jame pod stenama razleže se tihi škrgut.

  – Izlazi – ponovi Geralt. – Nećemo ti ništa.

  – Ni dlaka s glave ti neće pasti – slatkorečivo mu je garantovao Zoltan, podižući iznad rupe sihil i opasno kolutajući očima. – Izlazi, hrabro!

  Geralt zamahnu glavom i odlučnim pokretom naredi mu da odstupi. Iz rupe ispod dolmena ponovo se čuo škrgut i zapahnuo ih je oštar začinsko-travarski miris. Malo zatim ugledaše prosedu glavu, a zatim lice koje je plemenito krasio kvrgavi nos, lice ne tamo nekakvog gula, već vitkog muškarca srednjih godina. Parsifal se nije varao. Muškarac je u stvari malo podsećao na haračliju.

  – Mogu li izaći bez bojazni? – upita, podižući na Geralta svoje crne oči ispod blago posedelih obrva.

  – Možeš.

  Muškarac se iskobeljao iz rupe, otresao crnu odeždu, prevezanu oko pojasa nečim što je ličilo na kecelju, popravio je platnenu torbu, iznova proizvodeći talas travarskih mirisa.

  – Predlažem da sklonite oružje, gospodo – izjavio je mirnim glasom, prelazeći pogledom po putnicima koji su ga okruživali. – Neće biti potrebno. Ja, kao što vidite, nikakvo oružje ne nosim. Oružje nikada ne nosim. A pri sebi nemam, isto tako, ništa što bi se moglo nazvati čestitim plenom. Ime mi je Emjel Regis, dolazim iz Dilingena, vidar sam.

  – Odao vas je miris, gos’n vidaru – reče Geralt, sklanjajući mač u korice. – Imali ste neke naročite razloge da se krijete od nas?

  – Naročite? – muškarac upravi na njega crne oči. – Ne. Pre bi se reklo uopštene. Samo sam se preplašio od vas. Takva su vremena.

  – Istina je – potvrdi patuljak i pokaza palcem na vatre od kojih se rumenelo nebo. -Takva su vremena. Rekao bih da ste begunac, kao i mi. Ipak me zanima kako to da se sami-samciti krijete među ovim kurganima, a toliko ste daleko izbegli od rodnog Dilingena. Hajde de, razne su sudbine ljudske, naročito u teška vremena. Mi smo se uplašili vas, vi nas. U strahu su velike oči.

  – Što se mene tiče, nemate brige – muškarac koji se izdavao za Emjela Regisa nije spuštao pogleda s njih – nadam se da mogu da računam na obostranost.

  – Kako to? – Zoltan isce
ri zube široko se osmehujući. – Vi mislite da smo mi razbojnici, ili šta? Mi smo, gos’n vidaru, takođe begunci. Namerili smo se u pravcu temerske granice. Ako hoćete, možete nam se priključiti. Zajedno je sigurnije i prijatnije nego kad si sam, a nama travar može da zatreba. Vodimo žene i decu. Imate li među tim smrdljivim melemima koje osećam nekakav lek za izguljenu kožu na nogama?

  – Nešto će se naći – tiho će vidar. – Rado ću pomoći. A što se zajedničkog putovanja tiče... Zahvaljujem na pozivu, ali ja nisam begunac, gospodo. Ja iz Dilingena nisam od rata pobegao. Ja ovde živim.

  – Kako to? – namršti se patuljak, povlačeći se korak unazad.

  – Ovde stanujete? Ovde, na groblju?

  – Na groblju? Ma ne. Imam kućerak u blizini. Pored kuće i dućana u Dilingenu, razume se. Ali ovde sam preko leta, od juna do septembra, od Kupale{32} do ravnodnevice. Skupljam lekovito bilje i korenje, od njihovih delova na licu mesta destilišem lekove i eliksire...

  – Ali da je rat, to znate – zaključio je, nije pitao Geralt. – uprkos pustinjačkoj osami poizdalje od sveta i ljudi. Od koga znate?

  – Od begunaca koji su ovuda prolazili. Na manje od dve milje odavde nalazi se veliki logor na reci Hotli. Tamo su okupljene stotine izbeglica, seljaka iz Bruge i Sodena.

  – A temerska vojska? – zainteresovao se Zoltan. – Da li je krenula?

  – Ništa o tome ne znam.

  Patuljak opsova, zatim ždraknu na vidara.

  – Ako živite ovde, gos’n Regise – otegnuto će – biće da onda noću šetate između grobova. Nije vas strah?

  – Čega bih se bojao?

  – Presvetli gospodin je – Zoltan pokaza rukom na Geralta – veštac. Nedavno je video tragove gulova. Lešožderača, razumete? A ne treba vam veštac da biste znali da se gulovi drže grobalja.

  – Veštac – vidar pogleda Geralta vidno zainteresovan. – Ubica čudovišta. Gle-gle. Zanimljivo. Niste otkrili svojim drugarima, gos’n vešče, da je ova nekropola stara preko petsto godina? Gulovi nisu u jelu probirljivi, ali ne jedu ni kosti stare petsto godina. Ovde ih nema.