Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  – Apsolutno me to ne brine – reče Zoltan Čivaj, osvrćući se. – E pa, gos’n vidaru, izvolite u naš logor. Imamo hladnu konjetinu, valjda to nećete odbiti?

  Regis ga je dugo gledao.

  – Zahvaljujem – reče napokon. – Ipak imam bolju ideju. Pozivam vas kod sebe. Moj letnjikovac je, istina, više koliba nego kućica, i to malena, ali ionako biste morali da noćivate na mesečini. Ali pored kolibe je izvorska voda. I ognjište, na kojem možete podgrejati konjetinu.

  – Sa zadovoljstvom prihvatamo poziv – pokloni se patuljak. – Možda gulova ovde i nema, ali ionako mi pomisao o noćevanju na grobljištu ne prija naročito. Hajdemo, upoznaćete ostatak našeg društva.

  Dok su prilazili logorištu, konji su zanjištali, udarili kopitima o tlo.

  – Stanite malo pod vetar, gos’n Regise – Zoltan Čivaj značajno pogleda vidara. – Miris žalfije plaši sedlenike, a mene, sramota me je da priznam, gadno podseća na vađenje zuba.

  *

  – Geralte – promrsi Zoltan čim je Emjel Regis nestao iza platna što je zaklanjalo ulaz u kolibu. – Drž’mo oči otvorene. Taj smrdljivi travar ne dopada mi se baš mnogo.

  – Imaš neki konkretan razlog?

  – Ne dopadaju mi se ljudi koji provode leto pored groblja, uz to groblja veoma udaljenih od svog prebivališta. Zar ne raste bilje u prijatnijim okolinama? Taj Regis mi liči na pljačkaša grobova. Vidari, alhemičari i njima slični iskopavaju leševe iz trizništa{33} da bi kasnije s njih skidali ekstremitete.

  – Eksperimenti. Ali za takve radnje koriste se sveži leševi. Ovo groblje je veoma staro.

  – To jeste činjenica – počeša se po bradi patuljak, posmatrajući žene iz Kernova koje su spremale sebi ležaj pod žbunjem sremze{34} što je raslo oko vidareve kolibe. – Možda on pelješi po mogilama skrivene skupocene predmete?

  – Upitaj ga – odvrati Geralt slegnuvši ramenima. – Poziv u njegovu nastambu primio si očas posla, nisi se skanjerao, a sad si najednom podozriv kao usedelica kad joj udeljuju komplimente.

  – Hmmm... – ušeprtljao se Zoltan. – Pomalo si u pravu. Ali rado bih zavirio tamo šta on u toj svojoj potleušici ima. Tek tako, da se uverim...

  – Uđi tamo za njim i pravi se da hoćeš da pozajmiš viljušku.

  – A što viljušku?

  – A što da ne?

  Patuljak ga je dugo gledao, i najzad je odlučio – bodrim korakom se približio kućici, ljubazno zakucao u ragastov i ušao. Nije izlazio čitavih nekoliko trenutaka, a onda se iznenada pojavio na vratima.

  – Geralte, Parsifale, Nevene, izvolite. Videćete nešto zanimljivo. Hajte, sarno napred, bez snebivanja, gos’n Regis nas poziva.

  Kućerak je iznutra bio mračan i ispunjen toplim mirisom koji je ošamućivao i komešao se u nozdrvama, koji je udarao poglavito od rukoveti trava i začinskog bilja što su visili po svim zidovima. Sav nameštaj činili su njegova prostirka, takođe prekrivena travama, te iskrivljeni sto pretrpan bezbrojnim staklenim, glinenim i porcelanskim teglicama. Šturo svetlo koje je omogućavalo da se sve to vidi dolazilo je od uglja u ognjištu čudnovate okruglaste peći koja je podsećala na trbušastu klepsidru. Pećku je okruživala paučinasta mreža svetlucavih cevi srednje debljine, izuvijanih u lukove i spirale. Ispod jedne takve cevi stajao je drveni čabar u koji je nešto kapalo.

  Kad je ugledao peć, Parsifal Šutenbah iskolači oči, razjapi usta, uzdahnu, a zatim poskoči.

  – Ho-ho-ho! – povika, neskriveno oduševljen. – Šta ja to vidim? Pa to je najstvarniji mogući atanor povezan sa alembikom! Snabdeven rektifikacionom kolonom i bakarnim hladnjakom. Prekrasan primerak! Sami ste to konstruisali, gos’n vidaru?

  – Razume se – skromno priznade Emjel Regis. – Bavim se izradom eliksira, pa moram da destilišem, ekstrahujem petu esenciju, a isto tako da...

  Prekide, videvši kako Zoltan Čivaj lovi kapljicu koja curi iz cevi i oblizuje prst. Patuljak je uzdahnuo, na njegovom rumenom licu oslikavalo se neopisivo blaženstvo.

  Neven ne izdrža, pa i sam proba. I tiho jauknu.

  – Peta esencija – priznao je mljackajući. – I kanda šesta, ili čak i sedma.

  – Pa da... – blago se smeškao vidar. – Rekoh da je destilat...

  – Domaća rakija – nenametljivo ispravi Zoltan. – I to kakva. Probaj, Parsifale.

  – Ali ja se ne razumem u organsku hemiju – rastreseno odvrati gnom, koji je klečeći posmatrao detalje montaže alhemijske peći. – Sumnjam da bih prepoznao sastojke...

  – Destilat je od alraune – razveja sumnje Regis. – Obogaćen bunikom. I fermentisan skrobnom masom.

  – Dakle, kominom?

  – Može i tako da se nazove.

  – A možemo li da dobijemo po koju čašicu?

  – Zoltane, Nevene – veštac prekrsti ruke na grudima – jeste li gluvi? To je mandragora. Rakija je od mandragore. Ostavite se tog kotlića.

  – Ali dragi gospodine Geralte – alhemičar iščeprka veliku menzuru između prašnjavih retorti i balona, brižljivo je izbrisa krpicom – nema mesta strahu. Mandragora je upravo sezonirana{35}, a proporcije su brižljivo izvedene i precizno izmerene. Na skrobnu masu iščislio sam pet unci alraune i samo pola drama{36} bunike...

  – Nije to u pitanju – Zoltan pogleda vešca, shvati odmah i oprezno se povuče od peći – Nije stvar u tome, gos’n Regise, koliko ste drama iščislili, već koliko dram alraune košta. Suviše je to skup napitak za nas.

  – Mandragora – zadivljeno šapnu Neven, pokazujući na gomilicu krtola koje su podsećale na male šećerne repe. – To je mandragora? Prava mandragora?

  – Ženska varijanta – klimnu glavom alhemičar. – Raste u velikim skupinama upravo na groblju, gde smo se i upoznali. Eto zbog čega baš ovde provodim leto.

  Veštac značajno pogleda Zoltana. Patuljak žmirnu. Regis se poluglasno osmehnu.

  – Molim vas, gospodo, ako ste raspoloženi, srdačno vas pozivam na degustaciju. Shvatam vašu obzirnost, ali u sadašnjoj situaciji slabe su mi šanse da donesem eliksire iz ratom zahvaćenog Dilingena. Sve to ionako bi moralo da se upropasti, te tako ne govorimo o cenama. Izvinite, ali imam samo jednu posudu za pijenje.

  – Dovoljna je – promrmlja Zoltan, uzimajući menzuru i oprezno zahvatajući iz čabrića. – U vaše zdravlje, gospodine Regise. Auh!

  – Oprostite mi, molim vas – opet se osmehnu vidar. – Kvalitet destilata zasigurno ima mnogo nedostataka... U suštini je to polufabrikat.

  – To je najlepši polufabrikat koji sam u životu popio – Zoltan je dolazio do daha. – Evo ti, pesniče.

  – Aaah... Majčice mila! Prvoklasan! Probaj, Geralte.

  – U zdravlje domaćina – veštac se lagano nakloni prema Emjelu Regisu. – Zaboravljaš na manire, Nevene?

  – Blagoizvolite mi oprostiti, gospodo – uzvrati naklon alhemičar – ali ja sam se odrekao svih stimulanata. Zdravlje više nije kao što je nekad bilo, došlo je vreme za odricanje... od mnogih zadovoljstava.

  – Nećete ni da srknete?

  – Princip je u pitanju – mirno objasni Regis. – Principe koje sam sebi odredim nikad ne kršim.

  – Divim vam se i na principijelnosti vam zavidim – Geralt malčice otpi iz menzure, pa nakon kratkog kolebanja otpi do dna. U naslađivanju ukusom ometalo ga je pomalo suzenje očiju. Po želucu mu se razlivala oživljavajuća toplota.

  – Otići ću po Milvu – ponudio se, dodajući posudicu patuljku. – Nemojte sve da iskapite dok se mi ne vratimo.

  Milva je sedela blizu konja, zadirkujući se sa pegavom devojčicom koju je ceo dan držala u svom samaru. Doznavši o Regisovoj gostoprimljivosti, odmah je slegla ramenima, nije je trebalo dugo moliti.

  Kad su ušli u kolibu, društvo je bilo zaokupljeno posmatranjem uskladištenih korenova mandragore.

  – Prvi put vidim ovo – priznade Neven, okrećući među prstima krtolasti rizom. – Zbilja, liči malo na čoveka.

  – Koji se iskrivio od lumbaga – zaključi Zoltan. – A onaj drugi pljunuta trudnica. A ovaj pak, da prostite, kao dvoje u jeboredu.

  – Vama je samo jedno u gl
avi – Milva kočoperno nagnu napunjenu menzuru, snažno se iskašljavši u šaku. -Bokte... Rakiještina kô grom! Je l’ to zbilja od ljubišpice? Oho-ho, pijemo čarobnjački napitak! Ne dešava se to svakog dana. Hvala, gos’n vidaru.

  – Nema na čemu, zbilja mi je drago što vam prija.

  Vrškom napunjena menzura išla je ukrug i popravljala raspoloženje, podsticala razgovor i živahnost u društvu.

  – Ta mandragora, kako sam čuo, to je zelen velike magijske snage – čvrsto uveren reče Parsifal Šutenbah.

  – I te kako – potvrdi Neven, a onda cugnu, strese se i stade da priča. – Zar je malo balada na tu temu ispevano? Čarobnjaci koriste mandragoru za eliksire – zahvaljujući njima, večno su mladi. Čarobnice previše koriste mast od alraune, ta mast se naziva glamarin. Kada se namaže takvom mašću, čarobnica postaje tako lepa i očaravajuća da ti oči ispadnu. Treba da znate, isto tako, da je mandragora jak afrodizijak i da se koristi za ljubavnu magiju; naročito je efikasna kad ti se devojka opire. Otud i taj narodni naziv za mandragoru: ljubišpica – samo ti to njoj daj, pa da vidiš kakva je štrikerica!

  – Glupane – prokomentarisala je Milva.

  – A ja sam čuo – reče gnom, nagnuvši napunjen sud – da, kada se koren alraune iz zemlje čupa, onda biljka plače i zapomaže kao živa.

  – Još kako! – reče Zoltan, nalivajući iz čabra. – Da samo zapomaže! Kažu da se mandragora tako strašno dere da čula mogu da ti se oštete, a svrh toga vradžbine izvikuje i kletve baca na onog ko je iz zemlje čupa. Ko se takvom riziku izlaže, taj i životom može da plati!

  – Vidim ja da se ovde isteruju ešekluci – Milva uze od njega menzuru, ispi sa širokim zamahom i strese se. – Ne može biljka takvu moć da ima.

  – To je neosporna istina! – ushićeno povika patuljak. – Samo što su promućurni travari našli način da se zaštite. Kad pronađeš alraunu, treba koren da umotaš jednim krajem jedika, a za drugi kraj jedika zavežeš psa...

  – Ili svinju – dobaci gnom.

  – Ili divljeg vepra – ozbiljno dodade Neven.

  – Lupetaš, pesniče. Stvar je u tome da pseto ili svinja iz zemlje mandragoru iščupa, onda će kletve i uroci koje biljka baci pasti na životinju koja čupa, a travar će pak, daleko i bezbedno skriven u šipražju, izvući živu glavu. Šta kažete, gos’n Regise, jesam li u pravu?’

  – Zanimljiva metoda – priznade alhemičar, zagonetno se osmehujući. – Poglavito što je tako domišljata. Ali je i manjkava, jer ima dalekosežne komplikacije. Pri svem tom, teorijski bi bio dovoljan i sam jedik, bez životinje koja vuče. Ne očekujem od mandragore da je kadra da prepozna kô učkur vuče. Kletve i uroci uvek bi trebalo da padnu na konopac, koji je jeftiniji i manje zahtevan za rukovanje nego pas, a o svinji da i ne govorim.

  – Šalite se?

  – Kakva crna šala! Kažem vam, divim se domišljatosti. Jer kako god bilo, uprkos opšterasprostranjenom mišljenju, mandragora nije sposobna da baca uroke i kletve – u svežem stanju to je veoma toksična biljka, do te mere da truje čak i zemlju oko korena. Vrlo je opasno ako prsnete svež sok na lice ili ranjenu ruku; štaviše, čak i udisanje pare može da ima fatalne posledice. Ja koristim masku i rukavice, što ne znači da bih išta imao da prebacim metodi jedika.

  – Hm... – zamisli se patuljak. – A onaj užasni krik koji ispušta alrauna kad je čupaš, je l’ to istina?

  – Mandragora nema glasne žice – mirno odgovori alhemičar. – To je tipično za biljke, zar ne? Otrov koji ispušta rizom ipak ima snažno halucinogeno dejstvo. Glasovi, krici, šapati i drugi zvuci – nisu ništa drugo do halucinacije koje proizvodi napadnuti centralni nervni sistem.

  – Eh, na smrt sam zaboravio – Neven, koji je upravo nagnuo menzuru, prigušeno je beknuo. – Mandragora je jako otrovna! A ja sam je uzimao u ruku! I sad još ločemo ovaj odvar kô ludi...

  – Toksičan je isključivo svež koren alraune – umiri ga Regis. – Moj je sezoniran i adekvatno pripremljen, a destilat je filtriran. Nema razloga za strah.

  – Naravno da nema – složio se Zoltan. – Brlja uvek ostaje brlja, možeš da je pečeš od trubeljike, ribljih škrga i starih pertli. Daj čašu, Nevene, jer čeka red.

  Menzura koju su vrškom napunili obišla je krug. Svi su se udobno smestili na glineni pod. Veštac se obrecnu i opsova, pa se bolje namesti, jer mu je u sedećem položaju opet sevnulo u kolenu. Video je da ga Regis pažljivo posmatra.

  – Sveža rana?

  – Ne baš. Ali dodijava. Imaš li neke trave koje bi uspešno stišale bol?

  – To zavisi od vrste bola – osmehnu se neprimetno travar. – I od uzroka bola. Tvoj mi znoj, vešče, čudno miriše. Jesu li te lečili magijom? Jesu li ti davali magične enzime i hormone?

  – Davali su mi razne lekove. Nisam mogao ni da zamislim da bi se oni još mogli nanjušiti u mom znoju. Imaš vraški osetljiv njuh, Regise.

  – Svako ima neku vrlinu koja će da uravnoreži mane. Kakvu su ti tegobu lečili magijom?

  – Imao sam polomljenu ruku i butnu kost.

  – Pre koliko vremena?

  – Pre više od mesec dana.

  – I već hodaš? Neverovatno! Drijade iz Brokilona, je l’ da?

  – Kako znaš?

  – Pa samo drijade znaju lekove, samo su one sposobne da tako brzo obnove koštano tkivo. Na vrhovima tvojih ruku vidim tamna mesta, prodirali su tu korenčići koninhele i simbiotički izdanci grimiznog gaveza. Samo drijade znaju da koriste koninhelu, a grimizni gavez ne raste izvan Brokilona.

  – Bravo. Besprekorna dedukcija. Mene, ipak, zanima nešto drugo. Polomljene su mi butna kost i podlaktica. Jake bolove, međutim, osećam u kolenu i u laktu.

  – Tipično – klimnu glavom vidar. – Uz pomoć magije drijada regenerisala ti se ozleđena kost, ali je to, istovremeno, prouzrokovalo malu revoluciju u nervnim završecima. Sporedni, neželjeni učinak najosetniji je u zglobovima.

  – Možeš li da mi pomogneš?

  – Nažalost, ne mogu. Dugo ćeš još nepogrešivo slutiti susnežicu. Zimi se bolovi jače osećaju. Pa ipak, ne bih ti preporučivao jaka umirujuća sredstva, naročito narkotike. Ti si veštac, u tvom slučaju to je apsolutno nepreporučljivo.

  – Izlečiće me onda tvoja mandragora – veštac podiže napunjenu menzuru, koju mu upravo dodade Milva, ispi do dna i zakašlja se, čak mu i oči zasuziše. – Već mi je bolje, sunce ti žareno!

  – Nisam siguran – Regis se osmehnu zatvorenih usana – da lečiš pravu bolest. Podsećam, takođe, da treba da lečiš uzroke, a ne manifestacije.

  – Ne u slučaju ovog vešca – frknu blago već rumeni Neven, osluškujući razgovor. – Njemu će baš rakiještina dobro doći, blagodetno će delovati na njegove brige.

  – Tebi takođe – Geralt prostreli pogledom pesnika tako da se ovaj zaledi. – Naročito ako ti se od nje jezičina oduzme.

  – Radije na to ne bih računao – opet se osmehnu vidar. – U sastav preparata ulazi i bunika. Mnoštvo alkaloida, među njima i skopolamin. Pre nego što vas mandragora prodrma, svi ćete mi bez sumnje dati besprekorne dokaze svoje elokvencije.

  – Dokaze čega? – upita Parsifal.

  – Oprostite. Jednostavnije rečeno – dokaze rečitosti.

  Geralt se iskrevelji, tobože se osmehujući.

  – Pametno – reče on. – Čoveku to često pređe u manir i onda počne da koristi takve reči u svakodnevnom govoru. U takvom sagovorniku ljudi tada vide arogantnu budalu.

  – Ili alhemičara – reče Zoltan Čivaj, izlivajući u menzuru tekućinu iz čabra.

  – Ili vešca – frknu Neven – koji se načitao da bi mogao da imponuje jednoj čarobnici. A čarobnice se, dragi moji, dragi moji, ne primaju ni na šta tako kao na vajno ruho. Jesam li u pravu, Geralte? Hajde, ispričaj nam nešto...

  – Preskoči svoj cug, Nevene – hladno ga prekide veštac. – Na tebe prebrzo deluju alkaloidi u toj rakiještini. Rastrtljao si se.

  – A kako bi bilo, Geralte, da ti malo prestaneš s tim svojim mistifikacijama – iskrevelji se Zoltan, – Neven nam mnogo toga nije ispričao. Ništa ti tu ne mož
eš što si živa legenda, što se povest o tvojim pustolovinama igra u marionetskim pozorištima. Povest o tebi i o čarobnici pod imenom Ženever.

  – Jenefer – poluglasno ga ispravi Regis. – Gledao sam tu predstavu. Priču o lovu na džina, ako me sećanje ne vara.

  – Bio sam s njim u tom lovu – pohvali se Neven. – Bilo je smešno, kažem vam...

  – Ispričaj je svima – Geralt ustade. – Dok pijuckaš, a ti nafiluj priču. Ja odoh!

  – Ehej! – kosnu se patuljak. – Što se vređaš, pa nema razloga...

  – Nisi me razumeo, Zoltane, idem da olakšam bešiku. Šta ćeš – bešika zna da pritisne i žive legende.

  *

  Noć je bila vraški hladna. Konji su topotali i frktali, para im je udarala iz nozdrva. Oblivena mesečevom svetlošću, travareva kućica izgledala je zbilja bajkovito. Baš kao kućica šumske proročice. Veštac zakopča pantalone.

  Milva, koja je izašla ubrzo za njim, nakašljala se nesigurno. Njena dugačka senka izravnala se s njegovom.

  – Zašto odugovlačiš, što se ne vratiš unutra? – upita ga. – Stvarno su te naljutili?

  – Nisu – osporio je.

  – Pa koji đavo onda stojiš ovde tako sam, na mesečini?

  – Računam.

  – A?

  – Od polaska iz Brokilona prošlo je dvanaest dana, za to vreme sam prešao nekih šezdeset milja. Od Ciri me deli, ako je verovati glasinama, oko dve i po hiljade milja, jer je ona u Nilfgardu, carskoj prestonici. Prosta računica kaže da ću ovim tempom stići do nje za godinu dana i četiri meseca. Šta kažeš na to?

  – Ništa – Milva slegnu ramenima, ponovo se nakašlja. – Ne znam da računam tako brzo kao ti. Da čitam i pišem – takođe ne znam. Glupa sam, prosta devojka sa sela. Nikakvo sam ti društvo. Ne možeš čak ni da ćaskaš sa mnom.

  – Ne govori tako.

  – Ali to je istina – silovito se okrete Milva. – Šta mi ti računaš te dane i milje? Da bih te posavetovala? Obodrila te? Strah odagnala, tugu stišala što te tišti gore nego bol u toj šantavoj nozi? Ne umem ja to! Tebi drugi neko treba. Ona o kojoj je Neven govorio. Pametna, obrazovana. Voljena.