Alef Science Fiction Magazine 018

by MoZarD

  uskratiti priliku da poslednji put pogleda

  su platili cenu da bi drugi mogli bezbedno

  svoje dete?«

  koračati njihovim stopama. Ti već deset

  Medijum očajno, naglim trzajem, ispruži

  godina radiš za nauku, po cenu strašnog

  ruke pred sebe.

  naprezanja nerava. Sad je tvoj posao

  »O, mučiš me«, promrmlja ona. »Ipak, u

  okončan, od danas si slobodna da budeš

  pravu si. Učiniću kako želiš, ali sad znam

  srećna.«

  čega se bojim — bojim se reči 'majka'.«

  Nasmešila mu se sa naklonošću; njen

  »Simon!«

  mir bio je opet uspostavljen. Onda je

  »Postoje izvesne primitivne, elemen‐

  hitro pogledala na svoj časovnik.

  tarne sile, Raule. Glavninu njih civilizacija

  »Gospoda Eks kasni«, progunda ona.

  je uništila, ali materinstvo stoji i sad tamo

  »Možda neće ni doći.«

  gde je stajalo na početku. Životinje,

  »Mislim da hoće«, reče Raul. »Tvoj ča‐

  ljudska bića — u tome su jedno isto.

  sovnik malo žuri, Simon.«

  Nema na svetu ničeg kao što je ljubav

  103

  majke prema svom detetu. Ta ljubav ne

  vrlo dubokim glasom.

  zna za zakone, nema milosti, usuđuje se

  »Bojim se da sam malo zakasnila,

  na sve, bezobzirno mrvi sve što joj se

  gospodine.«

  nade na putu.«

  »Samo nekoliko minuta«, reče Raul,

  Ona zastade, malo zadihana, onda mu

  nasmešen. »Gospoda Simon je prilegla.

  se okrete sa brzim, razoružavajućim

  Žao mi je što moram reći da joj uopšte

  osmehom.

  nije dobro, vrlo je nervozna i napeta.«

  »Znam, glupo se ponašam danas,

  Njena šaka, koju je počela povlačiti,

  Raule.«

  iznenada se steže oko njegove kao

  On uze njene ruke u svoje.

  mengele.

  »Prilegni minut‐dva«, predložio joj je.

  »Ali će sedeti?« upita ona oštro.

  »Odmori se dok ona ne dođe«.

  »O, da, gospođo.«

  »Vrlo dobro.« Nasmešila mu se i izašla

  Gospoda Eks uzdahnu sa olakšanjem, pa

  iz sobe.

  utonu u jednu od stolica, olabavljujući

  Raul provede minut ili dva zadubljen u

  jedan od teških crnih velova koji su plovili

  misli, onda krupnim koracima ode do

  oko nje.

  vrata, otvori ih, pređe malo predsoblje.

  »Ah! Gospodine!« promrmlja ona, »ne

  Uđe u sobu na suprotnoj strani

  možete zamisliti, ne možete pojmiti

  predsoblja, veoma sličnu onoj iz koje je

  koliko mi divote i radosti te seanse

  izašao, s tim što je na jednom njenom

  donose. Moja malena. Moja Amelija.

  kraju bila niša sa velikom foteljom. Teške

  Videti je, čuti je, možda — čak — da,

  crne zavese od somota bile su

  možda čak pružiti ruku i dotaći je.«

  postavljene tako da su se mogle navući

  Raul progovori brzo i odlučno.

  preko niše. Eliz je radila u toj sobi,

  »Gospodo Eks — kako to da objasnim?

  dovodeći je u red. Pokraj niše je stavila

  — ni u kom slučaju ne smete učiniti ništa

  dve stolice i mali okrugli sto. Na stolu su

  mimo mojih izričitih uputstava, inače će

  bili tamburina, rog, i nešto hartije i

  nastupiti najveća opasnost.«

  olovaka.

  »Opasnost za mene?«

  »Poslednji put«, promrmlja Eliz sa

  »Ne, gospođo«, reč Raul, »za mediju‐

  sumornom satisfakcijom. »A, gospodine,

  ma. Morate razumeti da nauka na izve‐

  kamo sreće da je to već svršeno, gotovo.«

  stan način objašnjava pojavu tih feno‐

  Odzvoni oštri udar električnog zvona.

  mena. Iskazaću ovo veoma jednostavno,

  »Evo ide ona, ta žena velika k'o neki

  ne koristeći tehničke termine. Da bi se

  žandarm«, nastavi stara sluškinja. »Zašto

  jedan duh manifestovao, mora upotrebiti

  ne može da ode i da se pristojno pomoli u

  konkretnu fizičku supstancu medijuma.

  crkvi za dušu svoje devojčice, i da zapali

  Videli ste kako iz njenih usta izlaze

  sveću našoj bogorodici? Zar dobri bog ne

  isparenja. Ta isparenja se konačno

  zna šta je najbolje za nas?«

  kondenzuju i sačine nešto slično

  »Otvori

  vrata,

  Eliz«,

  reče

  Raul

  pokojnom telu tog duha. Ali mi verujemo

  energično.

  da je ta ektoplazma uzeta baš iz samog

  Dobacila mu je jedan pogled, ali,

  tela medijuma. Nadamo se da ćemo ovo

  poslušala je. Ubrzo se vratila, uvodeći

  jednog dana dokazati pažljivim merenjem

  posetiteljku.

  i testiranjem — ali veliku teškoću čini to

  »Reći ću svojoj gazdarici da ste stigli,

  što je svako doticanje tog fenomena vrlo

  gospodo.«

  opasno i bolno za medijuma. Kad bi neko

  Raul priđe da se rukuje sa gospodom

  grubo uhvatio materijalizaciju, mogla bi

  Eks. Simonine reči doploviše u njegovo

  nastupiti smrt medijuma.«

  pamćenje.

  Gospoda Eks ga je slušala vrlo pažljivo.

  »Tako je velika i crna.«

  »To je veoma interesantno, gospodine.

  Bila je stvarno krupna, a teška crnina

  Recite mi, zar neće doći vreme kad će

  francuske žalosti izgledala je u njenom

  materijalizacija napredovati toliko da će

  slučaju maltene preterana. Progovorila je

  biti u stanju da se odvoji od svoje

  104

  roditeljke, medijuma?«

  užeta.

  »To vam je neka fantastična spekulacija,

  »Gospodo!« povika Raul. »To je

  madam? «

  uvreda!«

  Insistirala je.

  »Predostrožnost.«

  »Ali, prema činjenicama, ne nemo‐

  »Ponavljam da je to uvreda.«

  guća?«

  »Ne razumem vaše protivljenje, gospo‐

  »Sasvim nemoguća danas.«

  dine«, reče gospoda Eks hladno. »Ako

  »Ali možda u budućnosti?«

  nema podvale, nemate se čega bojati.«

  U tom času ušla je Simon, oslobađajući

  Raul se prezrivo nasmeja.

  ga potrebe da odgovori. Izgledala je

  »Mogu vas uveriti da se nemam čega

  malaksala i bleda, ali jasno se videlo da je

  bojati, gospođo. Vežite mi i ruke i noge

  opet potpuno ovladala sobom. Prišla je

  ako hoćete.«

  gospodi Eks i rukovala se s njom, mada je

  Njegov govor nije dao željeni efekat, jer

  Raul primetio mali drhtaj koji je tom

  gospoda

  Eks

  samo

  promrmlja,

  prilikom prošao kroz Simon.

  neuznemireno:

  »Žalim, gospodo, što čujem da ste

  »Hvala vam, gospodine«, i priđe mu sa

  indisponirani«, reče gospođa Eks.
/>
  svojim namotajem konopca.

  »Nije to ništa«, reče Simon prilično

  Iznenada Simon iza zavese jeknu.

  odsečno. »Hoćemo li početi?«

  »Ne, ne, Raule, ne dopusti joj da to

  Prišla je niši i sela u fotelju. Raul

  uradi.«

  iznenada oseti kako, sad, kroz njega

  Gospođa Eks se podrugljivo nasmeja.

  prolazi talas straha.

  »Gospođa se plaši«, reče ona ironično.

  »Nisi dovoljno jaka«, uzviknu on. »Bolje

  »Tačno, plašim se.«

  bi bilo da otkažemo seansu. Gospođa Eks

  »Imaj u vidu šta govoriš, Simon«,

  će razumeti.«

  uzviknu Raul. »Izgleda da gospođa Eks

  »Gospodine!«

  smatra da smo mi šarlatani.«

  Gospođa Eks indignirano ustade.

  »Moram biti sigurna«, reče gospođa

  »Da, da, bolje je odustati, siguran sam u

  Eks gorko.

  to.«

  Metodično je obavila svoj posao, i

  »Gospođa Simon mi je obećala jednu,

  čvrsto privezala Raula za stolicu.

  poslednju, seansu.«

  »Moram vam čestitati na ovim vašim

  »Istina je«, reče Simon tiho, »i spremna

  čvorovima,

  gospođo«,

  primeti

  on

  sam da ispunim svoje obećanje.«

  ironično kad je završila. »Jeste li sad

  »Držim vas za reč, gospođo«, reče

  zadovoljni?«

  druga žena.

  Gospoda Eks nije odgovorila. Obišla je

  »Ja svoju reč ne kršim«, reče Simon

  sobu, izbliza posmatrajući drvene ploče

  hladno. »Ne plaši se, Raule«, dodade ona

  na zidovima. Onda je zaključala vrata koja

  blago, »pa, najzad, ovo je poslednji put —

  vode ka predsoblju, i, vadeći ključ, vratila

  hvala bogu, poslednji put.«

  se na svoju stolicu.

  Na njen znak, Raul navuče teške crne

  »Da«, reče ona neopisivim glasom, »sad

  zavese preko udubljenja u zidu. Takođe

  sam spremna.«

  navuče zavese na prozore sobe, tako da

  Minuti su prolazili. Zvuk Simoninog disa‐

  soba ostade u polutami. Pokaza gospođi

  nja koji se čuo iza zavese postajao je teži i

  Eks jednu stolicu i spremi se da sedne u

  jači. Onda je sasvim prestao, zamenjen

  drugu. Međutim, gospođa Eks je oklevala.

  serijom tihih jecanja. Onda je neko vreme

  »Oprostićete mi, gospodine, ali — raz‐

  zavladala, ponovo, tišina, koju razbi

  umete da apsolutno verujem u integritet i

  iznenadno kotrljanje tamburine. Rog se

  vaš i gospođe Simon. Ipak, da bi moje

  podiže sa stola i tresnu o pod. Začu se

  svedočenje bilo verodostojnije, bila sam

  ironični smeh. Zavese na niši razmakoše

  tako slobodna da ponesem sa sobom

  se malo, figura medijuma postade deli‐

  ovo.«

  mično vidljiva; kroz taj prorez se videlo da

  Iz svoje trobe ona izvuče komad finog

  joj je glava pala na grudi. Iznenada

  105

  gospoda Eks oštro udahnu. Mlaz magle,

  Ovo je užasno. Medijum — «

  nalik na kakvu traku, izlazio je iz usta

  Gospoda Eks mu se okrete sa grubim

  medijumke. Zgusnuo se i počeo poste‐

  smehom.

  peno da dobija oblik, oblik malog deteta.

  »Šta me briga za vašeg medijuma?«

  »Amelija! Moja mala Amelija!«

  uzviknu ona. »Ja hoću moje dete!«

  Gospoda Eks je promuklo šaptala. Mag‐

  »Vi ste poludeli!«

  lovita figura se još više kondenzovala.

  »Moje dete, rekla sam vam. Moje. Moje

  Raul je zurio maltene sa nevericom. Us‐

  sopstveno. Moje meso i moja krv. Moja

  pešnija materijalizacija od ove još nikad

  mala mi se vratila iz mrtvih, živa je, diše.«

  se nije dogodila. Nije sumnjao da sada,

  Raul otvori usta, ali ništa ne reče. Ova

  već, pravo dete, od krvi i mesa, stoji

  žena je bila užasna. Nepopustljiva, divlja,

  tamo.

  obuzeta sopstvenom strašću. Dečje usne

  'Maman! '

  se razdvojiše i ista reč odjeknu po treći

  Progovorio je meki dečji glasić.

  put:

  »Dete moje!« viknu gospoda Eks. »Dete

  » Maman«

  moje!«

  »Pa dođi, maleno moje«, povika

  Napola je ustala iz svoje stolice.

  gospođa Eks.

  »Obazrivo, gospođo«, uzviknu Raul

  Oštrim pokretom ona dohvati dete i

  upozoravajućim tonom.

  diže ga u naručje. Iza zavesa se prolomi

  Materijalizacija oklevajući izađe između

  dugi vrisak totalnog užasa.

  zavesa. Bilo je to dete. Devojčica je

  »Simon!« povika Raul. »Simon!«

  stajala, pružajući ručice.

  Bio je mutno svestan da gospođa Eks

  » Maman! «

  juri pokraj njega, otključava vrata, da

  »Ah!« uzviknu gospoda Eks.

  koraci odmiču niz stepenište.

  Opet je napola ustala.

  Iza zavesa je još uvek odjekivalo užasno,

  »Gospođo«, uzviknu Raul, uzbuđen,

  dugo, visoko vrištanje — vrisak kakav

  »medijum — «

  Raul u životu nije čuo. Vrisak se pretvorio

  »Moram je dodirnuti«, uzviknu gospođa

  u grozno krkljanje koje je zamrlo. Onda se

  Eks promuklo.

  začu tupi udar tela koje pada...

  Načinila je jedan korak napred.

  Raul se trzao kao manijak da se oslo‐

  »Za ime boga, gospođo, kontrolišite

  bodi užeta. U svojoj freneziji, on postiže

  se«, povika Raul.

  nemoguće, pokida konopac sirovom

  Sad je bio zaista uzbuđen.

  snagom. Dok se borio da ustane, utrča

  »Sedite odmah.«

  Eliz, vičući: »Gospođo!«

  »Moja

  malena,

  moram

  da

  je

  »Simon!« povika Raul.

  dodirnem.«

  Zajedno se baciše napred i razmakoše

  »Gospođo, zapovedam vam, sedite!«

  zavese.

  Uvijao se očajnički u svojim vezama, ali

  Raul se zatetura unazad.

  gospoda Eks je svoj posao obavila dobro;

  »Moj bože!« promrmlja on. »Crveno —

  bio je bespomoćan. Užasno osećanje da

  sve crveno...«

  predstoji katastrofa zapljusnulo ga je kao

  Elizin glas se začu pored njega, rapav,

  talas.

  uzdrhtao.

  »U ime boga, gospođo, sedite dole!«

  »Znači gospođa je mrtva. Okončano je.

  urlao je. »Mislite na medijuma.«

  Ali recite mi, msje, šta se desilo. Zašto se

  Gospoda Eks nije obraćala pažnju na

  gospođa tako sparušila — zašto se sma‐

  njega. Kao da se sva transformisala.

  njila na polovinu svoje normalne veličine?

  Ekstaza i oduševljenje videli su se jasno

  Šta se ovde događalo?"

  na njenom licu. Njena ispružena ruka

  »Ne znam«, reče Raul.
r />   dodirnula je malenu figuru koja je stajala

  Njegov glas se pojača do vrištanja.

  na otvoru između zavesa. Užasno jecanje

  »Ne znam. Ne znam. Ali mislim —

  dopre od medijuma.

  mislim da ludim... Simon! Simon!«

  »Bože moj!« viknu Raul. »Bože moj!

  106

  ZANIMLJIVOSTI

  MAJSTORI BIRAJU

  L

  vremena da pročitam deset. Devet je bilo

  ondonski nedeljnik »Observer« u sva‐

  odličnih, jedna samo dobra. Ovo je zlatno

  kom broju ima rubriku u kojoj istaknute

  doba SF‐žanra.

  ličnosti neke profesije odgovaraju na

  U međuvremenu, stari majstori ostaju,

  pitanje ko se njima lično najviše sviđa u

  zaštićeni u vremenskim petljama van

  dotičnoj profesiji. U jednom od aprilskih

  domašaja zaborava. Niko nikad neće

  brojeva ove godine, dali su zadatak

  prevazići završne stranice Velsovog

  Maksimu Jakubovskom da se kod pisaca

  »Vremeplova«

  ili

  kosmičke

  vizije

  SF‐a raspita: »Ko je vaš omiljeni SF‐

  »Zvezdotvorca« Olafa Stejpldona... Ali mi

  pisac?« Evo kako su odgovarali:

  je drago što se moje kolege i dalje trude.

  ISAK ASIMOV: Pitanje je teško. Toliko je

  NORMAN SPINRAD: Za mene, Filip Dik

  dobre SF literature napisano da je teško

  bio je jedan od velikih pisaca ovog veka,

  odabrati. Ipak, evo petorice pisaca, od

  ne samo u naučnoj fantastici. Takođe mi

  kojih dvojica, na žalost, više nisu među

  se dopada Gregori Benford, dobro zaok‐

  živima. Kliford Simak i Robert Hajnlajn su

  ružen romanopisac, koji je izuzetan po

  najviše uticali na mene kao mladog pisca.

  poznavanju nauke, stilu i karakterizaciji.

  Sledeća trojica su, srećom, još uvek među

  Ne mogu a da ne spomenem Viljema

  nama i još su aktivni. To su: moj prijatelj

  Barouza i zbog stilskih ludorija i zbog

  Artur Klark, koji izvanredno poznaje

  originalnosti koncepcija. Roman »Zlatna

  nauku i Frederik Pol, koji se takođe dobro

  obala«, čiji je autor Kim Stenli Robinson,

  snalazi u naučnim vodama.

  jedna je od najboljih SF‐knjiga poslednjih

  Moj lični izbor ipak pada na ROBERTA

  godi‐na. Delo se bavi trgovinom drogom i

  ŠEKLIJA. Nisam pročitao nijednu njegovu

  vojnim kompleksima u Orindž Kauntiju u

  priču a da mi se nije svidela. Kad bi samo

  Kaliforniji.

  pisao malo više, kao, recimo, ja....

  Ali moj glas ipak dobija BRAJAN OLDIS,