Alef Science Fiction Magazine 020

by MoZarD

  »Kad sam bio dete«, naglas se prisećao Darko, »strahovito sam se plašio mraka. U

  dečjoj koloniji gde sam odgajan bilo nas je nekolicina takvih. Vaspitači su odlučili da nam silom uliju hrabrost. Saterali su nas u jedan hodnik bez osvetljenja, dali nam nešto hrane i tako nas držali dva dana u potpunoj izolaciji. Bilo je gotovo nepodnošljivo, ali kad sam otud izišao — nisam se više plašio.

  »Prilagodio si se, drugim rečima. Vidiš, u početku života pod zemljom, mnogi ljudi

  su patili od klaustrofobije. Osećali su teskobu i strah što moraju boraviti u skučenom, zatvorenom prostoru. Danas je ta bolest iščezla. Navikli smo se da živimo kao pacovi. Ali koji nas strahovi očekuju kad ponovo zakoračimo na površinu? Hoće li nas užasnuti onaj nepregledni otvoreni prostor o kome govore knjige? Hoćemo li bolovati od

  agorafobije?«

  Siga nastavi da govori tiho, sanjareći: »Mi jedva možemo da zamislimo kakve će sve promene nova životna sredina izazvati u nama. Nestaće sve stege, sva ograničenja.

  Neće više biti racionalizacije svega i svačega, počevši od vazduha koji udišeš, pa sve do tvojih vlastitih misli. Znaš li o čemu već dugo maštam? O tome kako će ljudi koji se vole

  — kao ti i ja — moći sami da odlučuju kad će i koliko dece imati i kako će ih vaspitavati.

  Darko, obnovićemo porodicu!«

  Pradavna, gotovo zaboravljena reč: porodica. Nastankom Podzemnog sveta

  porodica je izgubila ulogu temelja društva, koju je dotada imala. Bilo je više uzroka. Pre svega, trebalo je kontrolisati natalitet, jer se životni prostor pod zemljom veoma sporo širio a proizvodnja sintetičke hrane bila je veoma ograničena. Da bi preživelo, čovečanstvo se moralo organizovati kao jedinstvena zajednica, zasnovana na mnogo čvršćim vezama od onih kakve su bile na površini. Porodica nije mogla da obezbedi efikasno funkcionisanje tog novog društva. Nije bila u stanju da reši osnovni problem: kako usmeriti nova pokoljenja da služe samo jednom cilju — opstanku.

  Razvijen je sledeći sistem: sva ženska deca od rođenja su sterilizovana. U tačno određenim periodima birao se unapred utvrđen broj muškaraca i žena koji će učestvovati u takozvanom 'parenju'. Muškarci su davali spermu, a žene su, samo za tu priliku, oslobađane steriliteta da bi bile oplođene semenom nepoznatih davalaca. Ovo nasilno odvajanje seksa i ljubavi od reprodukcije vrste imalo je nekoliko efekata: natalitet raste planski, približno se rađa isti broj muške i ženske dece, a ujedno se minimizira broj defektne novorođenčadi. Podzemni svet ne može sebi dozvoliti luksuz

  101

  da hrani neproizvodna usta.

  Odmah nakon porođaja, deca su oduzimana majkama i predavana vaspitačima

  pod čijim će nadzorom biti sve dok ne steknu status odraslih osoba i ne počnu da rade.

  Tokom tog perioda odrastanja, deca žive u mešovitim grupama, neprestano pod nadzorom vaspitača, čija je dužnost da utvrde njihove sposobnosti i sklonosti i, da ih, na osnovu toga, usmere na dalje školovanje. I Siga i Darko, i svi iz njihove grupe, prešli su taj jedini, normirani put odrastanja. Kako čudno, mislio je Darko, da mu nikada nije palo na pamet da razvoj čoveka može imati i druge, humanije vidove. A onda se seti Rupe i Plutona.

  »Biće ti zanimljivo da čuješ koga još zanima sudbina njegovog potomstva« reče on

  Sigi.

  Ispričao je ostatak razgovora vođenog u zatvoru, koji je ranije prećutao.

  »Veruješ li ti tom čoveku?« odmah upita Siga.

  »Čuj, o Plutonu se svašta može reći: da je konzervativac, autokrata, da se voli poigravati ljudima... Ali lažljivac ipak nije!« iskreno će Darko.

  »Zanimljivo! Otac — najljući protivnik Pokreta, sin — najpoznatiji koordinator.

  Geni protiv gena!«

  »Da, ali šta je time hteo? Zašto je tu tajnu nosio u sebi godinama i tek sada mi ju

  otkrio?«

  Darkov glas odražavao je njegovu unutrašnju napetost.

  »Mislim da nije postojala nikakva svesna namera«, reče Siga. »Bio je to trenutak

  slabosti. Pluton verovatno nikad nije imao nameru da ti otkrije tu tajnu, ali nije izdržao.

  Omaklo mu se. On toga nije svestan, ali i u njemu se, kao i u svim nama, skrivaju neki atavistički nagoni iz naše pretpodzemne prošlosti.

  Darko je razumeo šta je Siga htela da kaže. I Ahat je ljudsko biće, i u njemu se može javiti ljubav prema potomstvu. Ipak, nakon toliko godina borbe sa Plutonom, Darko se nije usuđivao da u to poveruje. Istovremeno, jedno pitanje mučilo je Darka: šta bi on trebalo da oseća prema Plutonu?

  »Ma, pustimo sada Plutona!« odluči Darko da prekine dilemu. »Ostalo nam je još

  savim malo vremena. Dođi ovamo!«

  Privukao ju je i zagrlio. Dok ju je milovao, pomisli kako se i ostali parovi sad negde u mraku predaju ljubavi. Ko zna kad će opet za to imati priliku.

  Grupa samostalno odlučuje o svemu što je u vezi sa operacijom ALFA.

  Zvuči jednostavno. Ali šta ako se članovi grupe ne slože jednoglasno oko neke odluke? Tada moraju glasati, a budući da ih ima paran broj, da bi se osigurala većina za neki od predloga, glas koordinatora vredi dvostruko.

  Bližilo se veliko finale. Put se završavao kod jednog od hiljadu izlaza iz Podzemnog sveta. Poslužiće se starim liftom u još uvek aktivnom rudniku uglja. Jedina moguća komplikacija na ovoj završnoj etapi, na kojoj je voda bio Darko, bilo je savlađivanje centralnog dela rudnika, poznatog po imenu Grotlo.

  Još dok su se kretali kroz uski rudnički hodnik, koji je vodio ka Grotlu, Darko oseti da nešto nije u redu. Hodnik se kao odsećen završavao oknom u stenju koje uokviruje

  Grotlo, na visini od nekih pedesetak metara od dna zastrašujuće velike kaverne zapremine nekoliko miliona kubnih metara. Ova šupljina, proširena eksploatacijom uglja, bila je veća čak i od one u kojoj je smešteno Saće. U Grotlu nije bilo ljudskih nastambi; tu su smeštene mnogobrojne rudničke mašine od kojih je najimpresivnije delovalo roto‐kolo.

  Ta grdosija od stroja služila je za prikupljanje rude iskopane u hodnicima. Rudača

  se kroz okna izbušena u stenama dovozila i ubacivala u roto‐kolo, koje ju je, zatim, 102

  odlagalo na dno šupljine. Roto‐kolo bilo je zaglušujuće bučno kada je u pogonu.

  Međutim, kroz otvor iza koga je zjapila praznina Grotla, sada nije dopirao nikakav zvuk.

  Darko zaustavi grupu i krenu u izvidnicu. Oprezno se približio rubu okna i pogledao

  u Grotlo...

  Bledunjava svetlost nekoliko reflektora ocrtavala je obrise dugačkih kraka roto-kola i njegovog centralnog stuba na kome je bila smeštena horizontalna osovina oko koje su kraci rotirali. U mrtvoj tišini koja je vladala Grotlom, nije se mogao naslutiti trag bilo kakve ljudske aktivnosti.

  Darko se vrati ukratko objasni situaciju ostalima.

  »Ne znam šta je u pitanju. Pomoću roto‐kola trebalo je da se prebacimo na najvišu

  etažu Grotla, odakle bi nam put do izlaza bio otvoren. Ne verujem da je neki kvar u pitanju, najverovatnije je pomeren raspored smena u rudniku.«

  »Pa šta da radimo, Korde?« upita Silver. »Postoji li neka druga veza medu etažama?

  Darko odmahnu glavom.

  »A da se opet poslužimo starim sistemom? Uz pomoć paukovih pipaka mogao bih

  se uspeti do tog gornjeg hodnika i izvući vas gore, jedno po jedno«, predloži Kovač.

  »Ne bi išlo«, reče Darko. Stene se lako lome. Ne bi imao oslonca. Ništa tu paukovi

  pipci ne mogu pomoći. Ili možda...«

  Nekoliko minuta nakon toga spuštao se konopcem u Grotlo. U polumraku je jedva

  razaznavao konture najbližeg kraka roto‐kola. Nije mogao direktno da se spusti na njega i zato, kada je bio paralelno postavljen u odnosu na metalnu površinu, Darko se zaljulja na konopcu. Prvi put nije uspeo, zatim je još jednom promašio. Tek u trećem pokušaju uspe mu da prilepi pipak, koji je držao u ruci, uz glatku površinu kraka.

  Otpustio je konopac i iskoristio drugi pipak da sebi obezbedi oslonac. Uvijajući se poput opruge, us
pentra se na gornju plohu kraka, a onda pužući krenu naviše, ka centralnom stubu. Darkov cilj bila je slaba svetlost na vrhu stuba. Tamo je bila upravljačka kabina postrojenja.

  Stigavši na krov kabine, Darko se na trbuhu dovuče do ruba i pogleda kroz sotaklo

  u unutrašnjost.

  Njegove crne slutnje obistiniše se. Kad je objašnjavao svoju zamisao drugovima, nije hteo da izaziva nepotrebnu zabrinutost pominjanjem mogućnosti da je u kabini neko od dežurnih tehničara.

  Kroz prozor se mogao videti jedan čovek kako spava za komandnim pultom.

  Klonio se upotrebe nasilja. Uvek ima neko bolje rešenje, mislio je. Trenutno —

  drugog rešenja nije bilo.

  Iskoristivši paukove pipke kao rukohvate, Darko se okači o rub krova kabine i zamahnu nogama napred. Uz lomljavu stakla proleteo je kroz prozor. Čovek za pultom

  probudi se od treska, ali ne stiže ništa da učini, jer se Darko zalete preko prostorije i pogodi ga skupljenim nogama u glavu. Obojica se nađoše na podu. Darko se odmah podiže, spreman da nastavi borbu, ali nepoznati čovek ostade nepomičan. Pobojavši se da ga nije prejako udario Darko mu opipa puls. Odahnuo je — čovek je bio samo u dubokoj nesvesti. Iscepana košulja Darku posluži da ga za svaki slučaj veže.

  Zatim se pozabavio komandnim pultom. Dole, u tami Grotla, jedan krak roto‐kola

  stade se dizati. Krak se završavao lopaticom namenjenom za smeštaj rude, koja će, u ovom slučaju, poslužiti kao transportno sredstvo za njegovu grupu. Na mrkom masivu

  stenja koje je okruživalo Grotlo, ukaza se tačkasta svetlost i Darko usmeri vrh kraka u tom pravcu. Svetio zažmirka i Darko zaustavi kretanje roto‐kola.

  Opet kratki signal — znači svi su se ukrcali — i započe mukotrpno traženje najvišeg

  hodnika u Grotlu. Otprilike je znao gde bi se hodnik mogao nalaziti, ali bilo je teško 103

  orijentisati se u mraku. Morao se osloniti na dobar vid svojih drugova, koji su ručnim svetiljkama šarali po stenju, tragajući za otvorom. Najzad mu dadoše znak da su pronašli okno i Darko zaustavi krak, isključi roto‐kolo i krenu ka prozoru. Žurio je da se što pre sastane sa grupom, jer nije znao kad će naići nova smena rudara.

  Uznemiri ga tišina kojom ga dočekaše drugovi. Onda mu se pogled prikova za telo

  ispruženo na podu hodnika.

  »Kovač!« reče Siga. »Bio je neoprezan pri izlasku pa je pao u procep između stene i

  lopatice. Krak ga je prignječio. Polomljena rebra, verovatno i perforacija pluća... Mora što pre u bolnicu.

  Tada se umeša Silver. Glas mu je bio neprirodno miran, kao da se prisiljava da tako

  govori.

  »Korde, Siga predlaže da prekinemo akciju Violeta, Arsen i Jon su uz nju. Mi, ostali, smatramo da ne smemo stati sad, kad smo nadomak cilja«.

  Darko se opet našao u situaciji da oseti kako mu se tlo izmiče ispod nogu. Još jedan podmukli udarac sudbine. Gledao je nejasne obrise lica oko sebe, zatim besvesno telo na tlu. Svi su ćutali, niko nije pokušavao da ga pridobije na svoju stranu. Znao je: u nedoumici su, a on treba tu nedoumicu da razreši.

  Kao da mu želi pomoći da se odluči, Siga priđe Darku i uhvati ga blago za mišicu.

  »Darko, i ja bih glasala drugačije, da je išta drugo u pitanju. Ali Kovač je u životnoj opasnosti. Umreće, ako mu ne pomognemo. Ne moraš da glasaš, ako nećeš!«

  »Nema uzdržanih!« zlokobno se javi Silver. »Iako Kovač ne može da glasa, dopustili

  smo da se njegov glas broji za prekid operacije. Ako ne glasaš, ostaće pet prema četiri za prekid ALFE. Sve će biti uzalud!«

  »Ti odlučuješ, Korde!« dodade Jon.

  Darko duboko udahnu, kao onda u Hidrogradu, kad se spremao da zaroni. Ovo nadglasavanje moglo bi značiti raskid u grupi, a onda je pitanje: ima li smisla nastaviti put. I, možda, još nositi Kovača na duši.

  Shvativši da dragoceno vreme prolazi u neplodnom mozganju, Darko prelomi

  odluku u sebi. U šakama je još uvek stiskao paukove pipke. Položi ih pred Sigine noge.

  »Siga, daj nam pola sata vremena, a onda se pusti niz ovaj krak u kabinu roto‐kola.

  Naći ćeš tamo svezanog čoveka. Oslobodi ga. On će već znati kako da pozove pomoć.

  Siga pokuša još jednom. Glas joj je drhtao, kao da je na rubu plača.

  »Darko, njemu je hitno potrebna pomoć. Svi moramo krenuti da bismo Kovača bezbedno prebacili dole! Inače u protivnom — biće prekasno!«

  Darko okrete glavu. Nije više mogao da joj gleda u oči. ALFA je nezasito tražila žrtve. Možda će je jedan ljudski život zadovoljiti.

  »Ko hoće da ostane i pomogne Sigi, neka to učini! Ostali, za mnom!«

  Samo Violeta skide ranac sa opremom. Ostalih sedmoro pokupiše njenu i Siginu opremu sa tla i, u tišini što se poput pretnje nadvila nad grupom, krenuše u dubinu hodnika. Darko je mogao da odahne: grupa se nije raspala. Ipak, tuga i potmuli osećaj krivice počeli su ga nagrizati. Nikad nije mogao očekivati da će Podzemni svet napuštati u ovakvom raspoloženju. Okrenuo se da još jednom pogleda Sigu. Čučeći, okrenuta leđima prema odlazećima, nadvila se nad ranjenikom.

  Ne progovorivši ni reči došli su do mesta gde se hodnik ulivao u jedan veći koridor.

  Transportno vozilo — jedan desetosed na vazdušnom jastuku — bilo je u blizini i Darko odluči da prekrati dvaj mučni ostatak puta. Ukrcaše se u vozilo i krenuše. Sedeći za upravljačem Darko je postepeno povećavao brzinu. Želeo je da što pre stignu do lifta koji će ih odvesti na površinu. A kako će se dalje njegova okrnjena sedmočlana grupa snalaziti — o tome, jednostavno, nije imao ni volje ni snage da razmišlja.

  Svetlosti reflektora njihovog vozila iznenada se pridruži još jedan snop zraka, koji 104

  im je dolazio iza leđa. Istovremeno, otužno cviljenje sirene probudi u Darku navalu ružnih uspomena.

  »Kerberi! vrisnu neko iza njega.

  Darko ubrza do maksimuma i vozilo se, usled centrifugalne sile, stade penjati uz zakrivljene zidove koridora. Bez uspeha; sirena se oglašavala sve bliže, a snopovi reflektora sve bešnje su parali tamu oko progonjenih.

  I tad farovi Darkovog vozila osvetliše mrežastu strukturu sastavljenu od na izgled

  tankih isprepletenih niti. Nisu je gotovo ni primetili dok svom silinom ne uleteše u to tkanje, koje im se isprečilo na putu. Mreža elastično primi uljeze u svoj zagrljaj, a onda ih silovito odbaci unazad.

  Dok je, ispadajući iz vozila, leteo kroz mrak, Darko samo još uspe da se gorko nasmeje samom sebi. Uzaludan beše sav napor, sve žrtve, sve dileme. Klopka ih je čekala na kraju puta, ko zna otkad za njih tu pripremljena.

  A onda se iz jednog mraka preseli u drugi...

  Davno pre no što je Darko pobegao iz zatvora, Pluton je znao šta je pravi cilj operacije ALFA.

  Detalje plana nikad nije uspeo da sazna, ali je, vođen intucijom i zahvaljujući svom bogatom iskustvu u Pokretu, mnogo štošta naslutio. Dosetio se da će ALFU izvesti grupa ljudi i da će se operacija odvijati etapno. Darkovo bekstvo Pluton je shvatio kao signal da igra počinje i odmah je u nju uključio golemu policijsku aparaturu Podzemnog sveta.

  Kretanje grupe pratio je u stopu. Naime, svi Darkovi drugovi imali su svoja zaposlenja u mestima gde su živeli. Grandioznom akcijom praćenja i provere odsustvovanja sa posla Ahat je saznao koji su to ljudi nestajali iz svojih prebivališta. Takvim metodom provere otkriven je i čovek čije je isprave Darko posedovao. To je Predsedniku omogućilo da tačno locira položaj grupe u australijskom regionu. Već tada je mogao da ih pohapsi, ali Pluton je odlučio da igru vodi do kraja. On dopušta da se otkrije kako prati Darka, očekujući da će to ubrzati završetak operacije.

  U momentu kada se grupa pripremala za izlazak na površinu, zamka je već bila postavljena. Policija je blokirala sve izlaze iz Podzemnog sveta u australijskom regionu.

  Sudnica. Pluton i članovi Upravnog odbora sede odmah do vrata. Na drugom kraju sudnice su optuženi: Darkova grupa. Nedostaju Kovač, koji se oporavlja od povreda u bolnici, i Violeta, kojoj je Ahat dopustio da se brine o Kovaču dok ov
aj ne ozdravi. Njima će se suditi kasnije.

  »Zato što su svojom subverzivnom delatnošću podrivali osnove naše zajednice...«

  Darko se pitao kako su njegovi drugovi podneli samoću zatvorskih ćelija u koje su

  ih potrpali nakon hvatanja. Bili su razdvojeni, svako u svojoj samici. Saslušavani su odvojeno. Ovo ekspresno suđenje prvi put ih je sjedinilo.

  »...što su krađom društvenih sredstava naneli zajednici veliku štetu...«

  Nije im dopušteno da razgovaraju tokom suđenja. Sada su ćutke čekali presudu, svoju sudbinu. Bitka je izgubljena i poraženi su prepušteni na milost i nemilost pobedniku.

  »... te što su fizičkim nasrtajem na pripadnike organa reda doveli u opasnost njihov život i onemogućili ih u vršenju dužnosti...«

  Darko je uporno gledao Sigu. Stajala je do njega, ali onaj zid, koji je nikao između njih u Grotlu, još uvek je bio previsok. Ono odlučivanje o Kovaču je, na kraju, ispalo nevažno, ali mu Siga još uvek nije opraštala to što se opredelio za drugu stranu.

  Usredsredio se, zato, na Plutona. Predsednik je delovao odsutno. Može mu se, odluka o ishodu ove farse odavno je već bila donesena i Ahat je sad morao mrzovoljno dogledati predstavu do kraja. Sa ovako podeljenim ulogama, rasplet je bio očigledan 105

  svakome.

  »... svi optuženi proglašavaju se krivima i osuđuju na kaznu progona iz Podzemnog

  sveta. Izvršenju kazne pristupiće se odmah po završetku suđenja.«

  Darkov vid prekri crvenkasta izmaglica. U ušima zašumi krv. U tom trenutku za njega je postojao samo jedan čovek. Jedna oniska, široka silueta uspravi se na drugom kraju prostorije i krenu prema vratima. Darko nastavi da tupo zuri u tom pravcu ne shvatajuci da je njegov otac već otišao i da ga neko gura prema izlazu i da drhti i da se mora pokrenuti, napolje iz ove sudnice, iz ovog zatvora, iz ovog sveta...

  Još uvek je drhtao u šoku dok su čekali na lift, isti onaj kojim su i sami nameravali da se dokopaju površine. Neko od stražara govorio je kako je osuda prestroga. Lift će, nakon što ih odveze na površinu, biti zapečaćen, a time i njihova sudbina. Nemogućnost povratka je smrt, rekao je stražar.